Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno

Roditelji određuju kakav će biti život njihovog deteta koje ima invaliditet.
Ako oni imaju bezgraničnu snagu i ubeđenje da će to dete uspeti, to će sigurno
tako i biti. Bez njihove bezuslovne podrške ništa nije ostvarljivo. Koreni neuspeha
takvog deteta su u porodici koja za njega nije bila zainteresovana, nije mu dala
adekvatnu podršku i uložila sav svoj napor onda kad mu je to bilo najpotrebnije.
Čovek mora da shvati da ma koliko on u određenom trenutku izgleda svemoćan
i nedodirljiv, svet apsolutno nije takav. Svetom pretežno vlada nemaština,
bol i tuga. U svim teškim stvarima uvek treba prepoznati nešto dobro. Čak i
iza svakog nesrećnog čoveka postoje uspomene koje, ako se neguju, mogu prerasti
u nešto što će mu pomoći u životu. Život je neprestano kretanje. Ako si
danas zdrav, ne znači da ćeš i sutra to biti. Treba imati razumevanje za sretne i
za one manje sretne, za zdrave i za one koji to nisu. Da li postoji sudbina ili ne,
ne znam! Ono što sigurno znam jeste da čovek umnogome utiče na to kakav
će mu biti život. Treba mnogo hrabrosti, umeća, truda, sreće, dobrih i mudrih
ljudi okupiti oko sebe, a svoj život urediš i odživiš da on bude pre svega dostojan
čoveka. Ovo je pravilo koje vredi za svakoga.
Takođe, svaka osoba sa invaliditetom treba da se maksimalno trudi u životu
da sebi dokaže da može na polju obrazovanja postići najviše. Obrazovanje
je na prvom mestu. Ko ima obrazovanje, ne treba da se plaši ni materijalnog ni
duhovnog siromaštva. To je svakako najvažnije.
Ako imamo pozitivan stav prema samome sebi i prema drugima, sredina
će nas, osobe sa invaliditetom, doživeti kao ravnopravne članove društva, jer mi
to i jesmo.
Kako razmišljate o starosti?
O tome puno ne razmišljam. Ove godine odlazim u starosnu penziju. Na to
sam izuzetno ponosna, jer u penziju odlazim relativno zdrava i sa puno planova.
Biće to korenite promene u mom životu i u životu moje porodice. Spremna sam
da svoju energiju posvetim unapređenju i boljitku moje porodice, pre svega, a
naravno i unapređenju položaja celog invalidskog pokreta.
Mislim da ovde nisam učinila još sve što mogu. Imam ideja i energije da
pomognem onima koji su još uvek na margini ovoga društva i imaju veliku potrebu
kako za materijalnom, tako i za svakom drugom podrškom.
Ispred mene ima još mnogo života, a doživela sam već puno, i kada razmišljam
o svom životu do sada, mogu samo da poručim: „pamtim samo sretne
dane“.
Milica Bracić, maja 2009.
11