Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno
Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno
Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno
You also want an ePaper? Increase the reach of your titles
YUMPU automatically turns print PDFs into web optimized ePapers that Google loves.
Da li ste ikad imali nekih beneficija ili privilegija na poslu s obzirom na<br />
invaliditet, što se tiče radnog vremena, godišnjih odmora ili bolovanja?<br />
Na poslu ni<strong>sa</strong>m imala nikakve privilegije. Od mene se tražilo kao i od svakog<br />
drugog da budem tačna, <strong>sa</strong>vesna u radu i naravno stalno prisutna. Trudila<br />
<strong>sa</strong>m se da upravo tako i bude, na bolovanje <strong>sa</strong>m išla vrlo retko, a zadate poslove<br />
<strong>sa</strong>m obavljala <strong>sa</strong>vesno i odgovorno. Na mom radnom mestu su to u meni prepoznali,<br />
u kolektivu <strong>sa</strong>m imala dobar odnos <strong>sa</strong> svima. Uzajamno smo se poštovali<br />
i uvažavali.<br />
Sigurno znam da ni <strong>sa</strong> diplomom Ekonomskog fakulteta nikada ne bih dostigla<br />
vrhunac u karijeri. Ne zbog toga što mentalno za to ne bih bila sposobna,<br />
nego upravo zbog mog invaliditeta. Videti čoveka na nekoj vodećoj funkciji, a<br />
pri tome da je ta osoba <strong>sa</strong> <strong>invaliditetom</strong>, u vreme kada <strong>sa</strong>m ja radila bilo je nezamislivo.<br />
Zbog toga mi često i nije krivo što ni<strong>sa</strong>m diplomirala. Ovako bar imam<br />
razlog u sebi zašto ni<strong>sa</strong>m više postigla na poslu. Negirajući upravo činjenicu<br />
koja jeste bila uvek prisutna da je osoba <strong>sa</strong> <strong>invaliditetom</strong> teško prihvatana.<br />
11<br />
Kako ste proveli devedesete godine, s obzirom na tadašnju krizu?<br />
Teško, kao i svi na ovim prostorima. Sreća nas je poslužila, a možda donekle<br />
i naša zvanja, pa smo suprug i ja zadržali svoja radna mesta, pa je neka materijalna<br />
sigurnost bila obezbeđena. Raspad tako voljene domovine, bezumlje i strahota<br />
toga vremena, teško smo proživljavali. Jedino u šta smo bili sigurni je bilo to<br />
da porodicu moramo <strong>sa</strong>čuvati, iako potičemo iz različitih krajeva naše pređašnje<br />
domovine, da je porodica jedina i najsigurnija uporišna tačka svih nas.<br />
Snalazili smo se kao i svi drugi, na razne načine. Pošto su nam plate bile<br />
vrlo male, trebalo je da se okrenemo i nekim aletrnativnim izvorima finansiranja.<br />
To je značilo da u našem već postojećem poslovnom prostoru otvorimo neki<br />
mali obrt koji bi nam dopunio kućni budžet. Otvorili smo malu prodavnicu kafe<br />
na subotičkom buvljaku, gde smo suprug i ja radili šest meseci naizmenično<br />
posle posla. Mnogi naši poznanici bili su iznenađeni mojim radom u toj prodavnici,<br />
pošto su mnogi smatrali da je jedan takav rad omalovažavajući za čoveka.<br />
Mi smo bili sretni i u tom poslu, sretali smo mnogo ljudi i stekli puno prijatelja<br />
i tamo.<br />
A kada je počelo Vaše angažovanje u Savezu za dečiju i cerebralnu paralizu?<br />
Jedanaestog novembra devedeset i devete godine u Subotici je održana<br />
Osnivačka skupština Društva za cerebralnu i dečju paralizu severno–bačkog<br />
okruga Subotica. Tom prilikom <strong>sa</strong>m izabrana u Upravni odbor Društva, a ubrzo<br />
zatim i za zamenika predsednika Društva. Tada izabrani predsednik je nažalost<br />
ubrzo preminuo, tako da <strong>sa</strong>m ja predsednica Društva od dvehiljadite godine.<br />
Šta su bili Vaši prvi zadaci u Društvu?
Change language