Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno

sretna napustila tu zajednicu u kojoj mi na kraju već zaista nije bilo dobro.
Kada sad vidim toliko nesretnih brakova i porodica oko sebe, strašno sam
ponosna na tu svoju odluku i mislim da svako treba tako da učini. Zlo treba napustiti
i ne miriti se sa njime!
110
Kako ste se upoznali sa sadašnjim mužem?
Godinu dana posle razvoda u Subotici sam upoznala sadašnjeg supruga.
Kratko smo se zabavljali. Ubrzo sam zatrudnela i mi smo se venčali. On je rođen
u Puli, duhovit je, istovremeno život shvata ozbiljno, odgovorno, a moja invalidnosti
nije mu smetala ni u mladosti, ni sada kada smo već dvadeset osam godina
u braku.
Šta vas je spojilo?
Neko zajedničko razmišljanje i neki osećaj kao da se odavno znamo. Kada
smo se prvi put videli i upoznali, razgovarali smo kao da smo stari prijatelji.
On je jedanaest godina od mene stariji, imao je brak iza sebe, i ima jedno dete,
ali je mladalačkog duha. Znači, on je imao četrdeset godina, ja dvadeset devet.
Izuzetno jedan duhovit i vedar čovek, on je to i sada, iako je već u poodmaklim
godinama. Kada smo se on i ja sreli, on je meni odmah pričao o tome da ću mu
biti žena i da će mi on biti muž.
Kako su tekli trudnoća i porođaj?
Trudnoću sam lako podnosila. Bila sam jako sretna. Osmeh mi nije silazio
sa lica. Nikada nisam puno razmišljala o tome da li ću roditi dete ili ne. Ono
što je bilo jako neizvesno, nikada nisam želela da me opterećuje. Dete je došlo
kao proizvod jedne velike ljubavi, smirenosti i zadovoljstva u životu. Rodila sam
devojčicu Korneliju.
Obolele od cerebralne paralize imaju šanse da se porode normalnim putem.
Često se dešava da to ipak ne bude tako, da li zbog predostrožnosti lekara,
one često rađaju carskim rezom, pa sam tako i ja.
Kada sam je ugledala posle porođaja, mojoj sreći nije bilo kraja. Suze radosnice
su mi neprestano navirale na oči dugo posle porođaja. Moja sreća, ponos,
zadovoljstvo bili su neizmerni.
Gde ste stanovali?
Suprug je iz Pule, a ja sam u Subotici imala svoj stan. Moji roditelji su želeli
da se ja osamostalim, nikada nisu želeli da me vežu za sebe ni na koji način. I
onda smo se suprug i ja pitali gde ćemo živeti, gde bi nam bilo zgodnije. Naravno,
u Puli je more i veća kuća, to bi bilo bolje, ali je on bio svestan da meni treba
pomoć moje majke i mojih roditelja u podizanju našeg deteta. Njegova majka je
već bila starija, tako da smo se odlučili za Suboticu. Zaposlenje je dobio u Severu,
fabrici motora, budući da je po zanimanju mašinski inženjer. Od osamdeset
druge godine on živi u Subotici, gradu koji je jako zavoleo. Pri tome smo stalno