Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno
Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno
U ovim pričama su dragoceni podaci o širim socijalnim odnosima, zatim o odnosu prema invaliditetu, što može biti korisno prilikom ustanovljavanja različitih programa kojima se postiže osvešćivanje šire zajednice i pronalaženje načina kako bi se predrasude prema ženama sa invaliditetom mogle prevazići i na individualnom i na društvenom planu. Detinjstvo Na proces socijalizacije žene sa invaliditetom presudno utiče pre svega to da li je u pitanju urođeni ili stečeni invaliditet, zatim način na koji je invaliditet nastao i u kom životnom dobu: u ranom detinjstvu, u srednjoj životnoj dobi... Žene sa kasnije stečenim invaliditetom (njih pet) govore o svom životnom iskustvu pre i nakon sticanja invaliditeta. One su u prvoj fazi socijalizacije, dok nisu imale invaliditet, usvojile stavove i verovanja šire zajednice o osobama sa invaliditetom. Žene sa urođenim invaliditetom (njih četiri) i one sa invaliditetom stečenim u ranom detinjstvu (prvim nedeljama, mesecima i godinama života) (njih šest) govore o sopstvenom iskustvu i načinu života sa invaliditetom. Odmah po utvrđivanju oštećenja, počinju lečenje i rehabilitacija, gde porodica, najčešće majka, igra veliku ulogu sve do adolescencije i kasnije (pomoć pri vežbanju, odlasci u školu i na fakultet, posredovanje u igri sa ostalom decom, intimna higijena i dr.). U životnim pričama koje ovde objavljujemo dati su detaljni opisi detinjstva dece sa invaliditetom koja provode veći deo vremena u rehabilitacionim centrima, banjama i specijalnim školama u okviru bolničkih ustanova: „U našem selu je bio jedan slep čovek, četkar je bio. Kad je čuo da je meni vid oštećen, rekao je da postoji škola za slepu i slabovidu decu, prijavio me tamo u mitrovački srez, i tako sam pedeset i sedme krenula u Školu za slepe u Zemunu sa devet godina“ (Neza) „Tamo [na Banjici] sam krenula u prvi razred. Naravno, sa gipsom skoro do ispod pazuha, onako potrbuške, ona dugačka kolica kojima su nas vozili u školu... Eto, tako sam naučila da čitam i da pišem...“ (Ružica) „... prešla [sam] u Centar za rehabilitaciju u Beogradu i tamo sam završila prvi razred osnovne škole, dok nisu rane zarasle. Tokom prvog razreda skoro da uopšte nisam ni sedela u kolicima, nego sam ležala na pokretnom stolu, na stomaku, pa su mi laktovi bili otečeni, puni krasta, bolni.“ (Tanja) Osnovna škola ostala je u lepom sećanju većini intervjuisanih žena. To je bilo prvo mesto gde su one kao devojčice s invaliditetom prvi put ostale same, bez apsolutnog nadzora roditelja i porodice, gde su naišle na više vršnjaka među kojima je trebalo naći svoje mesto. 10
„Školu sam obožavala. Obožavala sam to što je škola značila društvo i normalan život. Sve je bolje od bolnice.“ (Tanja) „Stvarno sam imala predivnu učiteljicu, predivne drugove i drugarice. Sećanje na moju osnovnu školu zaista je prelepo. Jako je dobro da deca sa telesnim invaliditetom ne budu zbog toga izdvojena, a poznajem mnogo mojih drugara koji su zbog toga što su telesni invalidi bili smešteni u školu za decu koja intelektualno nisu razvijena, što je zločin prema toj deci. A iz svega toga je korist što su i moji drugari naučili da postoje malo drugačiji ljudi, da se brinu o meni, da se ja brinem o njima.“ (Ružica) Bilo je i teških trenutaka adaptacije, naročito ako su se porodice selile iz mesta u mesto, ili ako su deca bila odvojena od porodice i smeštena u internate i domove: „U početku sam se jako teško snašla. To je za mene bila velika promena: iz onog sela, iz takoreći samoće – samo nekoliko drugarica koje sam imala, došla sam u kolektiv u kojem je bilo sto pedesetoro dece. Svi viču, svi galame, svi trče, svi se guraju, svi traže svoj prostor... Ja sam bila strašno uplašena i nesnalažljiva.“ (Neza) Činjenicu da veliki deo detinjstva i mladosti provode na putovanjima od jednog do drugog rehabilitacionog centra, po celoj bivšoj SFRJ i velikim evropskim centrima, neke od njih naglašavaju kao pozitivnu u svom detinjstvu: „Proputovali smo celu Evropu. Lečenje je uvek bilo protkano nekim lepim stvarima, tako da je i lečenje ispalo lepo. Zahvaljujući mojoj bolesti, ja sam puno toga videla i doživela. Sećam se svoga lečenja u Italiji, u Napulju, majka i ja smo ostale četiri meseca, odlazile smo u bolnicu na rehabilitaciju, a da pri tome nismo propustile da obiđemo ceo grad, da odemo do Pompeje i da se popnemo na Vezuv.“ (Eva) Ekonomski status porodice igra veliku ulogu u odrastanju svih ovih žena, bez obzira na to da li su rođene u drugoj ili osmoj deceniji dvadesetog veka. Razlika je, međutim, upečatljiva u statusu dece na selu i u gradu. Pedesetih godina na selu je vladalo siromaštvo, te su deca učestvovala u poslovima odraslih. S druge strane, roditelji su uspevali da obezbede sredstva za kvalitetniju svakodnevicu svoje dece: „Moji roditelji su stalno izmišljali neka putovanja. Bila su to vremena teška i mi jako lošeg materijalnog stanja, ali za planiranje izleta i puteva u mojoj porodici je uvek bilo mesta i novca. Valjda su oni shvatali značaj moje socijalizacije, koliko je to bitno da se ja pojavim na raznim mestima, da se sa jedne tačke pomerim na drugu, što dalje tim bolje, da sam u neprekidnom procesu kretanja.“ (Eva) Bilo je i igara. Igračke su im uglavnom bile lutke, ali i improvizovane igračke: 11
- Page 1 and 2: Životne priče žena sa invalidite
- Page 3 and 4: Životne priče žena sa invalidite
- Page 5 and 6: Predgovor Milica Bracić, Milica Mi
- Page 7 and 8: • Preduzeti mere i aktivnosti u c
- Page 9: sa invaliditetom sa kojom se vodi r
- Page 13 and 14: „Nisam imala privilegije kod nje,
- Page 15 and 16: „Nosili su me gore-dole ako sam h
- Page 17 and 18: neopipljive, ali njihove realne pre
- Page 19 and 20: „Jedna od teškoća je bio odnos
- Page 21 and 22: je malo vidim. Nisam je dojila neko
- Page 23 and 24: svoj nedostatak, onda se lošije pr
- Page 25 and 26: Zaključak Ono što pada u oči pri
- Page 27 and 28: Hellar, Beth (1999). News coverage
- Page 29 and 30: ona koja niko pre nas toj ženi nij
- Page 31 and 32: i na kraju datum i mesto snimanja,
- Page 33 and 34: Tbl 1. Životne priče žena sa inv
- Page 35: Životne priče Rođene između 191
- Page 38 and 39: Između Smilje i mene je šest godi
- Page 40 and 41: Kad sam otišla tamo, nisam našla
- Page 42 and 43: vlasti su me odmah otpustile i doš
- Page 44 and 45: A Vi ste se razboleli zato što ste
- Page 46 and 47: kaže: - Dajte meni da ja to proči
- Page 48 and 49: Da li je on imao pravo da Vas otpus
- Page 50 and 51: Al’ može biti da su oni mislili
- Page 53: Rođene između 1930. i 1940.
- Page 56 and 57: U Petrovcu je bio jedan čovek koji
- Page 58 and 59: muzičke škole. Nažalost, drugari
„Školu <strong>sa</strong>m obožavala. Obožavala <strong>sa</strong>m to što je škola značila društvo i<br />
normalan život. Sve je bolje od bolnice.“ (Tanja)<br />
„Stvarno <strong>sa</strong>m imala predivnu učiteljicu, predivne drugove i drugarice.<br />
Sećanje na moju osnovnu školu zaista je prelepo. Jako je dobro da deca <strong>sa</strong><br />
telesnim <strong>invaliditetom</strong> ne budu zbog toga izdvojena, a poznajem mnogo mojih<br />
drugara koji su zbog toga što su telesni invalidi bili smešteni u školu za decu koja<br />
intelektualno nisu razvijena, što je zločin prema toj deci. A iz svega toga je korist<br />
što su i moji drugari naučili da postoje malo drugačiji ljudi, da se brinu o meni,<br />
da se ja brinem o njima.“ (Ružica)<br />
Bilo je i teških trenutaka adaptacije, naročito ako su se porodice selile iz<br />
mesta u mesto, ili ako su deca bila odvojena od porodice i smeštena u internate<br />
i domove:<br />
„U početku <strong>sa</strong>m se jako teško snašla. To je za mene bila velika promena: iz<br />
onog sela, iz takoreći <strong>sa</strong>moće – <strong>sa</strong>mo nekoliko drugarica koje <strong>sa</strong>m imala, došla<br />
<strong>sa</strong>m u kolektiv u kojem je bilo sto pedesetoro dece. Svi viču, svi galame, svi trče,<br />
svi se guraju, svi traže svoj prostor... Ja <strong>sa</strong>m bila strašno uplašena i nesnalažljiva.“<br />
(Neza)<br />
Činjenicu da veliki deo detinjstva i mladosti provode na putovanjima<br />
od jednog do drugog rehabilitacionog centra, po celoj bivšoj SFRJ i velikim<br />
evropskim centrima, neke od njih naglašavaju kao pozitivnu u svom detinjstvu:<br />
„Proputovali smo celu Evropu. Lečenje je uvek bilo protkano nekim lepim<br />
stvarima, tako da je i lečenje ispalo lepo. Zahvaljujući mojoj bolesti, ja <strong>sa</strong>m puno<br />
toga videla i doživela. Sećam se svoga lečenja u Italiji, u Napulju, majka i ja<br />
smo ostale četiri meseca, odlazile smo u bolnicu na rehabilitaciju, a da pri tome<br />
nismo propustile da obiđemo ceo grad, da odemo do Pompeje i da se popnemo<br />
na Vezuv.“ (Eva)<br />
Ekonomski status porodice igra veliku ulogu u odrastanju svih ovih <strong>žena</strong>,<br />
bez obzira na to da li su rođene u drugoj ili osmoj deceniji dvadesetog veka.<br />
Razlika je, međutim, upečatljiva u statusu dece na selu i u gradu. Pedesetih godina<br />
na selu je vladalo siromaštvo, te su deca učestvovala u poslovima odraslih.<br />
S druge strane, roditelji su uspevali da obezbede sredstva za kvalitetniju<br />
svakodnevicu svoje dece:<br />
„Moji roditelji su stalno izmišljali neka putovanja. Bila su to vremena<br />
teška i mi jako lošeg materijalnog stanja, ali za planiranje izleta i puteva u<br />
mojoj porodici je uvek bilo mesta i novca. Valjda su oni shvatali značaj moje<br />
socijalizacije, koliko je to bitno da se ja pojavim na raznim mestima, da se<br />
<strong>sa</strong> jedne tačke pomerim na drugu, što dalje tim bolje, da <strong>sa</strong>m u neprekidnom<br />
procesu kretanja.“ (Eva)<br />
Bilo je i igara. Igračke su im uglavnom bile lutke, ali i improvizovane<br />
igračke:<br />
11
Change language