Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno
Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno
Moji roditelji su stalno izmišljali neka putovanja. Bila su to vremena teška i mi jako lošeg materijalnog stanja, ali za planiranje izleta i puteva u mojoj porodici je uvek bilo mesta i novca. Valjda su oni shvatali značaj moje socijalizacije, koliko je to bitno da se ja pojavim na raznim mestima, da se sa jedne tačke pomerim na drugu, što dalje tim bolje, da sam u neprekidnom procesu kretanja. Išli smo u Mađarsku, Češku, Austriju, Italiju, Poljsku. Proputovali smo celu Evropu. Lečenje je uvek bilo protkano nekim lepim stvarima, tako da je i lečenje ispalo lepo. Zahvaljujući mojoj bolesti, ja sam puno toga videla i doživela. Sećam se svoga lečenja u Italiji, u Napulju, majka i ja smo ostale četiri meseca, odlazile smo u bolnicu na rehabilitaciju, a da pri tome nismo propustile da obiđemo ceo grad, da odemo do Pompeje i da se popnemo na Vezuv. Vi razumete poziciju svojih roditelja i imate njihovu podršku. Strašnijeg nema nego kad rodiš dete koje nije zdravo. Mislim da je to jako težak momenat u životu svakog čoveka. Ja sam majka i znam. Meni moje stanje ne predstavlja ništa, ali kada moje dete zabole krajnici, ja sam veoma uplašena. To je taj strašan osećaj. Tako se herojski nositi sa time, kako su se moji roditelji nosili sa mojom bolešću, divim im se i oni su moj veliki uzor u životu. Majka, koja je više mogla fizički i psihički da podnese teret svega toga, a otac koji je shvatao da moram biti uvek svugde prisutna, da on mora jako mnogo da radi, da stvori mnogo materijalnih sredstava da ja imam sve živo, da mogu svuda da odem, sve da isprobam. Ta dva bića su stvarno meni pružala podršku kroz ceo život i uvek kažem da svaki roditelj koji uzgaja dete sa invaliditetom daruje mu dva života: jedan kada ga majka rodi, a drugi kada dostignu onaj cilj koji stave pred sebe. 10 Da li su Vaši roditelji imali podršku dedā i babā? Jako mnogo. To su bili stari ljudi. Moj deda sa očeve strane je rođen hiljadu osamsto osamdeset i šeste, ali je bio toliko samosvestan. On nije shvatao da je to neka tragedija što sam ja drugačija od ostale dece i od ostalih unučadi, nego, eto, ona je malo drugačija, ali nju volim zbog ovoga, onoga volim zbog onoga, i tako dalje. Nije bilo tugovanja, ni razočaranja, bar ja to nisam osetila. Jesu li svi Vaši preci Subotičani? Jesu. Roditelji sa mamine strane su bili Bunjevci, a sa tatine Mađari. U našoj porodici se uvek venčavalo i živelo slušajući srce i ne gledajući ništa drugo! Koje jezike govorite? Budući da sam Mađarica, govorim mađarski i srpskohrvatski, i pomalo italijanski, budući da je moj suprug Italijan. I pomalo engleski. Kakav je bio odnos prema crkvi u Vašoj familiji? Uvek smo poštovali naše hrišćanske običaje i to nam je mnogo značilo. Ali nismo provodili vreme u crkvi. Kada su bili neki veći praznici, tada smo odlazili u crkvu. Ali ništa više od toga.
Da li ste kao dete odlazili u crkvu sa svojima? Jesam. Moji roditelji nikada nisu bili članovi Partije. To su bili ljudi posvećeni radu, svojoj porodici, ljubavi i privatnim stvarima. Išli smo u crkvu kada smo imali potrebu i znali smo da nam to niko ne bi branio. Moj otac je pedeset godina u Subotici imao privatnu vulkanizersku radionicu. Ono što je duboko usadio u meni i što kao osećanje ceo život nosim jeste da nije važno u životu kojim se poslom čovek bavi, vrlo je važno da ono što radi radi pošteno. Recite mi nešto o svojim vezama i braku. Na fakultetu sam se upoznala sa čovekom sa kojim sam se dugo zabavljala, kojeg sam izuzetno volela i sa kojim sam se jako dobro slagala, bili smo kolege. Dugo smo godina bili skupa, da bih se ja i udala za njega. Naš brak je jako kratko trajao. On je imao jedan porok koji je jako vešto skrivao, a to je bio alkohol. On je bio alkoholičar. Mnoge stvari sam mogla tolerisati u životu, ali prevaru i to da čovek dovede sebe do nesvesnog stanja, da ne zna sobom da vlada, to ne. Jako brzo sam shvatila da zajedno živeti ne možemo. Kada je pio, bio je izuzetno grub i agresivan. Naravno da me je tada i psihički i fizički zlostavljao. Molila sam ga da se leči, on je to nekoliko puta i pokušavao, ali u tome nije uspeo. Naš brak je propao. Ja sam pokrenula razvod. Nisam imala osećaj straha, niti bespomoćnosti, kako ću živeti ako sa dvadeset devet godina nemam svoga partnera. Verovatno sam bila toliko hrabra upravo zbog načina života koji sam do tada živela. Ono što je moj otac uvek govorio: niko ne može biti sam, ako živi okružen dobrim ljudima i okružen knjigama. Upravo sam kod te moje odluke o razvodu vođena takvom mišlju čvrsto verovala u ono što radim. Znala sam da je najgore živeti uz nekoga koji te ne ceni i ne poštuje, i da nikada niko nije sam ukoliko uspe zadržati svoje dostojanstvo i svoje ljudsko biće. Kada ste se venčali? Venčala sam se sa dvadeset osam godina i sa dvadeset devet sam već bila razvedena. To je jako kratko trajalo. Devet godina smo se mi zabavljali i godinu dana smo bili u braku. Jedna sasvim tužna priča. Moram o tom čoveku reći da je bio izuzetno dobar, da je prosto čitao moje misli, nisam trebala ništa objašnjavati ni o mojim potrebama ni o osećanjima, ali eto, nešto je, nažalost, bilo u njemu što nisam na vreme otkrila, a svi su znali! To uvek tako bude: svako je znao da Ivan pije, samo Eva nije! Kako je on reagovao na razvod? Pravio je probleme kod razvoda, on to nije želeo. Mislio je najverovatnije da mi, pošto sam osoba sa invaliditetom, izdržati nečiju grubost i nepodnošljivu narav kad popije, zaista nije problem. Naravno, što je više insistirao na tome da ostanemo u takvom braku, ja sam bila sve sigurnija u svoju odluku i mogu reći 10
- Page 58 and 59: muzičke škole. Nažalost, drugari
- Page 60 and 61: Kada je trebalo da rodim stariju ć
- Page 62 and 63: zalivati, negovati, činiti ustupke
- Page 64 and 65: Neza (1948), Bosanska Kamenica Reci
- Page 66 and 67: godine provela kod kuće sa drugari
- Page 68 and 69: Imali smo nastavu pre podne, po pod
- Page 70 and 71: mi se javi. Obično zovem isti taks
- Page 72 and 73: posle nisam primenjivala, nije me z
- Page 74 and 75: haljinu, i sad imam suknju od nje.
- Page 76 and 77: Onda sam sedamdeset pete rodila tre
- Page 78 and 79: Bilo je dinamično, nije bilo dosad
- Page 80 and 81: Dok sam još bila u školi, u Savez
- Page 82 and 83: ože nešto da se desi, da je pogre
- Page 85: Rođene između 1950. i 1960.
- Page 88 and 89: Učila sam za krojačicu, vežbala
- Page 90 and 91: izmerio mi je glavu, ja sam mislila
- Page 92 and 93: na glavi - videla sam tatu, i okren
- Page 94 and 95: Ono što me najviše privlači je d
- Page 96 and 97: Radovala sam se kada sam je rodila,
- Page 98 and 99: Mi smo mislili da će biti teško,
- Page 100 and 101: Šta mislite o odnosu države prema
- Page 102 and 103: moga školovanja, dvadeset pet godi
- Page 104 and 105: htela da je nosi, pa se posvađamo,
- Page 106 and 107: konkurs za „samostalnog referenta
- Page 110 and 111: sretna napustila tu zajednicu u koj
- Page 112 and 113: Da li ste ikad imali nekih benefici
- Page 114 and 115: Za deset godina postojanja subotič
- Page 116 and 117: 11 Kristina (1954), Novo Miloševo
- Page 118 and 119: da moja šefovica, poslodavka, zara
- Page 120 and 121: Ne znam šta se dogodilo u meni, al
- Page 122 and 123: ilo strašno, jer više nisam bila
- Page 124 and 125: da bude uredna: šišanje i ono št
- Page 126 and 127: je bio mir: ona dođe polako, legne
- Page 128 and 129: u životu koje moram da završim. P
- Page 130 and 131: Zovu nas iz okolnih sela u vezi sa
- Page 132 and 133: Društvu to nedostaje, iako društv
- Page 134 and 135: sam rekla: - Učiteljice, a je l’
- Page 136 and 137: Posle osnovne škole upisala sam Sr
- Page 138 and 139: popustili, ja se ne bih iskrivila o
- Page 140 and 141: Da li ste slavili Osmi mart? Predse
- Page 142 and 143: ljenje kičme i u lumbalnom i u tor
- Page 144 and 145: Prošle godine smo radili projekat
- Page 146 and 147: A sad nešto sve manje imam i vreme
- Page 148 and 149: posle posta bila na ispovesti, i to
- Page 150 and 151: Jedno vreme ste bili na čelu Savez
- Page 152 and 153: Republike Srbije!!! Jedan pečat se
- Page 154 and 155: liti da pomognu. Eto, to su neka mo
- Page 157 and 158: Tanja (1967), Sremska Mitrovica Isp
Moji roditelji su stalno izmišljali neka putovanja. Bila su to vremena teška<br />
i mi jako lošeg materijalnog stanja, ali za planiranje izleta i puteva u mojoj porodici<br />
je uvek bilo mesta i novca. Valjda su oni shvatali značaj moje socijalizacije,<br />
koliko je to bitno da se ja pojavim na raznim mestima, da se <strong>sa</strong> jedne tačke<br />
pomerim na drugu, što dalje tim bolje, da <strong>sa</strong>m u neprekidnom procesu kretanja.<br />
Išli smo u Mađarsku, Češku, Austriju, Italiju, Poljsku. Proputovali smo celu<br />
Evropu. Lečenje je uvek bilo protkano nekim lepim stvarima, tako da je i lečenje<br />
ispalo lepo. Zahvaljujući mojoj bolesti, ja <strong>sa</strong>m puno toga videla i doživela. Sećam<br />
se svoga lečenja u Italiji, u Napulju, majka i ja smo ostale četiri meseca, odlazile<br />
smo u bolnicu na rehabilitaciju, a da pri tome nismo propustile da obiđemo ceo<br />
grad, da odemo do Pompeje i da se popnemo na Vezuv.<br />
Vi razumete poziciju svojih roditelja i imate njihovu podršku.<br />
Strašnijeg nema nego kad rodiš dete koje nije zdravo. Mislim da je to jako<br />
težak momenat u životu svakog čoveka. Ja <strong>sa</strong>m majka i znam. Meni moje stanje<br />
ne predstavlja ništa, ali kada moje dete zabole krajnici, ja <strong>sa</strong>m veoma uplašena.<br />
To je taj strašan osećaj. Tako se herojski nositi <strong>sa</strong> time, kako su se moji roditelji<br />
nosili <strong>sa</strong> mojom bolešću, divim im se i oni su moj veliki uzor u životu. Majka, koja<br />
je više mogla fizički i psihički da podnese teret svega toga, a otac koji je shvatao<br />
da moram biti uvek svugde prisutna, da on mora jako mnogo da radi, da stvori<br />
mnogo materijalnih sredstava da ja imam sve živo, da mogu svuda da odem, sve<br />
da isprobam. Ta dva bića su stvarno meni pružala podršku kroz ceo život i uvek<br />
kažem da svaki roditelj koji uzgaja dete <strong>sa</strong> <strong>invaliditetom</strong> daruje mu dva života:<br />
jedan kada ga majka rodi, a drugi kada dostignu onaj cilj koji stave pred sebe.<br />
10<br />
Da li su Vaši roditelji imali podršku dedā i babā?<br />
Jako mnogo. To su bili stari ljudi. Moj deda <strong>sa</strong> očeve strane je rođen hiljadu<br />
o<strong>sa</strong>msto o<strong>sa</strong>mdeset i šeste, ali je bio toliko <strong>sa</strong>mosvestan. On nije shvatao da je to<br />
neka tragedija što <strong>sa</strong>m ja drugačija od ostale dece i od ostalih unučadi, nego, eto,<br />
ona je malo drugačija, ali nju volim zbog ovoga, onoga volim zbog onoga, i tako<br />
dalje. Nije bilo tugovanja, ni razočaranja, bar ja to ni<strong>sa</strong>m osetila.<br />
Jesu li svi Vaši preci Subotičani?<br />
Jesu. Roditelji <strong>sa</strong> mamine strane su bili Bunjevci, a <strong>sa</strong> tatine Mađari. U našoj<br />
porodici se uvek venčavalo i živelo slušajući srce i ne gledajući ništa drugo!<br />
Koje jezike govorite?<br />
Budući da <strong>sa</strong>m Mađarica, govorim mađarski i srpskohrvatski, i pomalo italijanski,<br />
budući da je moj suprug Italijan. I pomalo engleski.<br />
Kakav je bio odnos prema crkvi u Vašoj familiji?<br />
Uvek smo poštovali naše hrišćanske običaje i to nam je mnogo značilo. Ali<br />
nismo provodili vreme u crkvi. Kada su bili neki veći praznici, tada smo odlazili<br />
u crkvu. Ali ništa više od toga.
Change language