Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno
Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno
htela da je nosi, pa se posvađamo, i onda je ja vučem na svoju stranu, a ona na svoju: – Daj da ti pomognem! Onda je ona neke tri nedelje bila u bolnici zbog moždanog udara potpuno oduzeta, sa ograničenom mogućnošću govora. Nikoga nije želela da vidi, sem roditelja i mene. Kada sam došla kod nje u bolnicu, ona me je pitala: – Da li ćeš ti meni sada pomoći u životu? – Naravno da hoću! Nažalost, nisam imala prilike i to je nešto što je duboko ostalo u meni. Nje više nema. Njena smrt mi je teško pala, patila sam što je tako brzo otišla. 10 Da li Vam je u detinjstvu ipak nešto bilo teško? Naravno da jeste. Bilo je dosta toga što je za mene bilo teško savladivo. Volela sam vetar. Osobe s invaliditetom zapažaju neke druge stvari na koje možda drugi ne obraćaju mnogo pažnje. Pokušavala sam da trčim, baš zbog vetra u kosi, ali je to stvarno bio veliki zadatak za mene. Moja kolena bila su dugo godina u krastama, ali ti trenuci sreće kada sam ja ipak uspevala u svojoj nameri, kompenzovali su tu fizičku bol koja je bila prouzrokovana padom. Kada su moji pokušaji trčanja prestali, i neke rane su zacelile. U zabavište sam vrlo teško odlazila i dolazila, zato je moj deda po ocu, Petar, zimi znao dolaziti po mene sa saonicama. Konopac kojim je vukao saonice bio je jako dugačak, da bi on išao puno ispred mene i mojih drugara. Sada shvatam njegovu mudrost i pouku u tom jednostavnom činu. Kasnije dolazi svašta u životu i kad ti nemaš ništa što nosiš iz te rane mladosti, onda ti je teško. A ja se svaki put kad mi je teško setim tog vremena, to je kao neki lagani tovar koji nosiš na leđima, iz kojeg uvek neke drage uspomene možeš da izvadiš i da ih se prisetiš, i onda ti bude lakše. U školi ste bili dobar đak. Šta ste najviše voleli da učite? U stvari biologiju, fiziku i hemiju. U gimnaziji sam mogla da izučavam više te predmete nego u osnovnoj školi. Nažalost, već na fakultetu nisam mogla to da uradim. Ja sam stvarno želela da studiram medicinu, ali onda su neke fizičke predispozicije bile te koje su me sputale da to i ostvarim. U osnovnoj školi sam bila dobra u recitovanju, što mogu zahvaliti mojim nastavnicima, jer su me forsirali. Išla sam na takmičenja: opštinska, pokrajinska, državna... Kada su bile neke priredbe, onda su pravili scenario i koreografiju da ja negde iz pozadine treba da se pojavim i odrecitujem. Sada shvatam koliko su oni time meni pomogli da steknem više samopouzdanja. Treba da izađeš, da zaboraviš da teško hodaš, treba publika da ne gleda kako ti hodaš, nego da skreneš pažnju na ono što govoriš i osećaš. Od petog do osmog razreda, ja sam neprestano bila izložena tim izazovima. Da li Vam je bilo teško da pratite nastavu, ili nešto drugo? Nije mi bilo teško pratiti nastavu, ja sam uvek učila onoliko koliko sam smatrala da je dovoljno. Puno stvari me je zanimalo u životu i onda sam svugde
i stizala i odlazila: na koncerte, na izložbe, bila sam svugde prisutna, a učenje je bilo zastupljeno koliko je bilo nužno. Moj razred je bio na prvom i drugom spratu, nisu mi izlazili u susret da ja budem u prizemlju, nije se postavljalo pitanje mogu li ili ne. To je bilo normalno da ću ja stići gde treba. U pubertetu sam osećala jednu vrstu zapostavljenosti od svojih vršnjaka. Imala sam i dozu osećanja manje vrednosti, ali valjda je to tada tako bilo normalno. Ja sam osoba koja može psihički sama sa sobom uglavnom sve stvari obraditi, tu mi uglavnom nije potrebna ničija pomoć. Bila sam jako samokritična, nisam želela ni da me sažaljevaju niti puno da mi pomažu, ali nije mi bilo teško ni da zamolim da mi se pomogne. Nekako sam stvari stavila na svoje mesto, šta mogu, šta ne mogu, gde mi treba nečija pomoć, a gde ne. Ipak niste studirali medicinu nego ekonomiju. Kada sam završila gimnaziju sedamdeset prve, ja sam žarko želela medicinu da upišem. I otišla sam u Beograd, i imala sam šanse da to bude tako. Ja sam tada poslušala moje roditelje koji su me zamolili da ipak ne napuštam Suboticu, pošto su se plašili zbog mog kretanja i izazova velikoga grada. Znajući koliko su oni bili vezani za mene, nisam htela da im se suprotstavim i stvorim im još veću brigu. Svojih studentskih dana se sećam sa puno sreće i zadovoljstva. To je svet odraslih ljudi, nisam osećala nikakvu razliku u odnosu na moje kolege i koleginice i uživala sam u tom studentskom životu. Ja sam ga i produžila. Upisala sam nešto što nisam volela. Apsolutno mi nije bilo ništa teško, ni učiti, ni polagati, ali nisam ganjala nikakvu karijeru. I to se i odrazilo na neki konačan uspeh na fakultetu, jer sam završila prilično neslavno. Ali ne smatram da je to bilo zato što sam osoba sa invaliditetom. Šta Vam se dogodilo? Došla sam do samoga kraja studija i ostao mi je bio jedan jednosemestralni ispit – ekonomsko-matematički metodi i modeli, kod profesora kome nije bilo puno stalo do uspeha studenata. Sve ostale ispite sam uglavnom na vreme položila. Položila sam i četiri dopunska ispita, pošto me je kačio novi program, ali taj jednosemestralni ispit nažalost nisam uspela položiti. Uprkos tom neuspehu, ja sam sebe smatrala akademskim građaninom sa četrdeset i tri položena ispita na Ekonomskom fakultetu. Počela sam da radim u trgovinskoj firmi na poslovima koji su zahtevali srednju školsku spremu. Kako ste se zaposlili, preko konkursa ili na neki drugi način? Preko prijatelja moga oca, koji je opet poznavao nekoga tamo, i već tada je, izgleda, to tako išlo. Obračunavala sam porez na promet artikala. To sam tako računala ujutru od šest do dva popodne. To je bio crnački i ružan posao. Onda je moja prijateljica, koja je radila u Zavodu za zapošljavanje, rekla da se raspisuje 10
- Page 53: Rođene između 1930. i 1940.
- Page 56 and 57: U Petrovcu je bio jedan čovek koji
- Page 58 and 59: muzičke škole. Nažalost, drugari
- Page 60 and 61: Kada je trebalo da rodim stariju ć
- Page 62 and 63: zalivati, negovati, činiti ustupke
- Page 64 and 65: Neza (1948), Bosanska Kamenica Reci
- Page 66 and 67: godine provela kod kuće sa drugari
- Page 68 and 69: Imali smo nastavu pre podne, po pod
- Page 70 and 71: mi se javi. Obično zovem isti taks
- Page 72 and 73: posle nisam primenjivala, nije me z
- Page 74 and 75: haljinu, i sad imam suknju od nje.
- Page 76 and 77: Onda sam sedamdeset pete rodila tre
- Page 78 and 79: Bilo je dinamično, nije bilo dosad
- Page 80 and 81: Dok sam još bila u školi, u Savez
- Page 82 and 83: ože nešto da se desi, da je pogre
- Page 85: Rođene između 1950. i 1960.
- Page 88 and 89: Učila sam za krojačicu, vežbala
- Page 90 and 91: izmerio mi je glavu, ja sam mislila
- Page 92 and 93: na glavi - videla sam tatu, i okren
- Page 94 and 95: Ono što me najviše privlači je d
- Page 96 and 97: Radovala sam se kada sam je rodila,
- Page 98 and 99: Mi smo mislili da će biti teško,
- Page 100 and 101: Šta mislite o odnosu države prema
- Page 102 and 103: moga školovanja, dvadeset pet godi
- Page 106 and 107: konkurs za „samostalnog referenta
- Page 108 and 109: Moji roditelji su stalno izmišljal
- Page 110 and 111: sretna napustila tu zajednicu u koj
- Page 112 and 113: Da li ste ikad imali nekih benefici
- Page 114 and 115: Za deset godina postojanja subotič
- Page 116 and 117: 11 Kristina (1954), Novo Miloševo
- Page 118 and 119: da moja šefovica, poslodavka, zara
- Page 120 and 121: Ne znam šta se dogodilo u meni, al
- Page 122 and 123: ilo strašno, jer više nisam bila
- Page 124 and 125: da bude uredna: šišanje i ono št
- Page 126 and 127: je bio mir: ona dođe polako, legne
- Page 128 and 129: u životu koje moram da završim. P
- Page 130 and 131: Zovu nas iz okolnih sela u vezi sa
- Page 132 and 133: Društvu to nedostaje, iako društv
- Page 134 and 135: sam rekla: - Učiteljice, a je l’
- Page 136 and 137: Posle osnovne škole upisala sam Sr
- Page 138 and 139: popustili, ja se ne bih iskrivila o
- Page 140 and 141: Da li ste slavili Osmi mart? Predse
- Page 142 and 143: ljenje kičme i u lumbalnom i u tor
- Page 144 and 145: Prošle godine smo radili projekat
- Page 146 and 147: A sad nešto sve manje imam i vreme
- Page 148 and 149: posle posta bila na ispovesti, i to
- Page 150 and 151: Jedno vreme ste bili na čelu Savez
- Page 152 and 153: Republike Srbije!!! Jedan pečat se
i stizala i odlazila: na koncerte, na izložbe, bila <strong>sa</strong>m svugde prisutna, a učenje je<br />
bilo zastupljeno koliko je bilo nužno.<br />
Moj razred je bio na prvom i drugom spratu, nisu mi izlazili u susret da ja<br />
budem u prizemlju, nije se postavljalo pitanje mogu li ili ne. To je bilo normalno<br />
da ću ja stići gde treba. U pubertetu <strong>sa</strong>m osećala jednu vrstu zapostavljenosti od<br />
svojih vršnjaka. Imala <strong>sa</strong>m i dozu osećanja manje vrednosti, ali valjda je to tada<br />
tako bilo normalno.<br />
Ja <strong>sa</strong>m osoba koja može psihički <strong>sa</strong>ma <strong>sa</strong> sobom uglavnom sve stvari obraditi,<br />
tu mi uglavnom nije potrebna ničija pomoć. Bila <strong>sa</strong>m jako <strong>sa</strong>mokritična,<br />
ni<strong>sa</strong>m želela ni da me <strong>sa</strong>žaljevaju niti puno da mi pomažu, ali nije mi bilo teško<br />
ni da zamolim da mi se pomogne. Nekako <strong>sa</strong>m stvari stavila na svoje mesto, šta<br />
mogu, šta ne mogu, gde mi treba nečija pomoć, a gde ne.<br />
Ipak niste studirali medicinu nego ekonomiju.<br />
Kada <strong>sa</strong>m završila gimnaziju sedamdeset prve, ja <strong>sa</strong>m žarko želela medicinu<br />
da upišem. I otišla <strong>sa</strong>m u Beograd, i imala <strong>sa</strong>m šanse da to bude tako. Ja <strong>sa</strong>m<br />
tada poslušala moje roditelje koji su me zamolili da ipak ne napuštam Suboticu,<br />
pošto su se plašili zbog mog kretanja i izazova velikoga grada. Znajući koliko su<br />
oni bili vezani za mene, ni<strong>sa</strong>m htela da im se suprotstavim i stvorim im još veću<br />
brigu. Svojih studentskih dana se sećam <strong>sa</strong> puno sreće i zadovoljstva. To je svet<br />
odraslih ljudi, ni<strong>sa</strong>m osećala nikakvu razliku u odnosu na moje kolege i koleginice<br />
i uživala <strong>sa</strong>m u tom studentskom životu. Ja <strong>sa</strong>m ga i produžila. Upi<strong>sa</strong>la <strong>sa</strong>m<br />
nešto što ni<strong>sa</strong>m volela. Apsolutno mi nije bilo ništa teško, ni učiti, ni polagati,<br />
ali ni<strong>sa</strong>m ganjala nikakvu karijeru. I to se i odrazilo na neki konačan uspeh na<br />
fakultetu, jer <strong>sa</strong>m završila prilično neslavno. Ali ne smatram da je to bilo zato<br />
što <strong>sa</strong>m osoba <strong>sa</strong> <strong>invaliditetom</strong>.<br />
Šta Vam se dogodilo?<br />
Došla <strong>sa</strong>m do <strong>sa</strong>moga kraja studija i ostao mi je bio jedan jednosemestralni<br />
ispit – ekonomsko-matematički metodi i modeli, kod profesora kome nije bilo<br />
puno stalo do uspeha studenata. Sve ostale ispite <strong>sa</strong>m uglavnom na vreme položila.<br />
Položila <strong>sa</strong>m i četiri dopunska ispita, pošto me je kačio novi program, ali taj<br />
jednosemestralni ispit nažalost ni<strong>sa</strong>m uspela položiti. Uprkos tom neuspehu, ja<br />
<strong>sa</strong>m sebe smatrala akademskim građaninom <strong>sa</strong> četrdeset i tri polo<strong>žena</strong> ispita na<br />
Ekonomskom fakultetu. Počela <strong>sa</strong>m da radim u trgovinskoj firmi na poslovima<br />
koji su zahtevali srednju školsku spremu.<br />
Kako ste se zaposlili, preko konkur<strong>sa</strong> ili na neki drugi način?<br />
Preko prijatelja moga oca, koji je opet poznavao nekoga tamo, i već tada je,<br />
izgleda, to tako išlo. Obračunavala <strong>sa</strong>m porez na promet artikala. To <strong>sa</strong>m tako<br />
računala ujutru od šest do dva popodne. To je bio crnački i ružan po<strong>sa</strong>o. Onda<br />
je moja prijateljica, koja je radila u Zavodu za zapošljavanje, rekla da se raspisuje<br />
10
Change language