Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno

moga školovanja, dvadeset pet godina svaki dan, radila sam vežbe uz pomoć
moje majke. Bez njene upornosti ne bih uspela. Ona je bila heroj, ja sam joj i
za njenu upornost i snagu danas bezgranično zahvalna. Zahvaljujući tim vežbama
moje zdravlje je svakim danom bilo sve bolje, a samim tim se povećavalo
moje samopouzdanje: ja sam se svakim danom osećala sve bolje i bolje. To svoje
uverenje da sam dobro prenosila sam i na okolinu. Imala sam osećaj da sam
potpuno zdrava, što sam i bila, ravnopravna osoba sa bilo kojom drugom. Čak
i ta mala deca u obdaništu ili u osnovnoj školi, mene su doživljavala kao malo
različitu, ali potpuno zdravu osobu, i ja sam tako živela moje rano detinjstvo.
Nikakvu gorčinu nemam ni iz toga perioda.
10
Danas kažu da deca znaju biti jako surova u kolektivu.
Verujem da je to tako. Vremena su se promenila. Deca moga vremena bila
su plemenita i dobra u Subotici. Sećam se te dece i te moje generacije koja je
mene podržavala u svakom momentu, koja je meni pomagala kad smo išli na
đačke ekskurzije, moju torbu su nosili, i učestvovala sam u igrama sa njima.
Znači, bila sam u društvu svojih vršnjaka. Moja pokojna učiteljica, Etela Poljaković,
bila je plemenita duša koja je mene znala nositi na leđima kada smo odlazili
na izlete. Ona je sve učinila da se osećam ravnoravnom, nezapostavljenom,
jednakom sa svim mojim drugovima u školi.
Kakav uspeh ste imali u školi?
Osnovnu školu sam sam završila sa odličnim uspehom. Težnja mojih roditelja
je bila da završim fotografski zanat. Ja nisam imala afiniteta prema tom
zanimanju, nego sam se upisala u gimnaziju, na prirodno-matematički smer.
Saopštila sam to svojim roditetljima posle upisa, oko toga nije bilo nikakve rasprave.
Od roditelja sam dobijala predloge, ali su uvek poštovali moje odluke i
nisu nametali svoju volju. Gimnaziju sam završila sedamdeset i prve godine i
potom upisala Ekonomski fakultet u Subotici.
Da li se Vaša porodica prilagođavala prema Vama?
U porodici je uvek vladao osećaj da je sve normalno, što je zaista i bilo.
Kuća nije bila prilagođena meni i mojim mogućnostima. Moji roditelji naprosto
nisu smatrali da stvari treba da prilagode meni, ja sam trebala da se prilagodim
stvarima i svetu u kojem živim. To je bio sigurno zahtevalo veliki trud sa moje
strane, ali sada vidim da je to bilo jako važno i da je mnogo pomoglo u mojoj
rehabilitaciji i uključivanju u svet u kome živim. I danas kada čujem neke nezadovoljne
osobe sa invaliditetom, često znam reći: – Mi ne možemo očekivati da
se sav svet sada okrene i da se sve prilagodi nama. Naravno da treba društvo da
učini sve da nam olakša i prilagodi sredinu našim mogućnostima, ali smo ipak
u manjini i kako ćemo živeti sigurno zavisi od toga koliko želimo normalno da
živimo.