Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno
Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno
Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno
You also want an ePaper? Increase the reach of your titles
YUMPU automatically turns print PDFs into web optimized ePapers that Google loves.
U ovim pričama su dragoceni podaci o širim socijalnim odnosima, zatim<br />
o odnosu prema invaliditetu, što može biti korisno prilikom ustanovljavanja<br />
različitih programa kojima se postiže osvešćivanje šire zajednice i pronalaženje<br />
načina kako bi se predrasude prema <strong>žena</strong>ma <strong>sa</strong> <strong>invaliditetom</strong> mogle prevazići i<br />
na individualnom i na društvenom planu.<br />
Detinjstvo<br />
Na proces socijalizacije žene <strong>sa</strong> <strong>invaliditetom</strong> presudno utiče pre svega to<br />
da li je u pitanju urođeni ili stečeni invaliditet, zatim način na koji je invaliditet<br />
nastao i u kom životnom dobu: u ranom detinjstvu, u srednjoj životnoj dobi...<br />
Žene <strong>sa</strong> kasnije stečenim <strong>invaliditetom</strong> (njih pet) govore o svom životnom<br />
iskustvu pre i nakon sticanja invaliditeta. One su u prvoj fazi socijalizacije, dok<br />
nisu imale invaliditet, usvojile stavove i verovanja šire zajednice o osobama <strong>sa</strong><br />
<strong>invaliditetom</strong>.<br />
Žene <strong>sa</strong> urođenim <strong>invaliditetom</strong> (njih četiri) i one <strong>sa</strong> <strong>invaliditetom</strong> stečenim<br />
u ranom detinjstvu (prvim nedeljama, mesecima i godinama života) (njih šest)<br />
govore o sopstvenom iskustvu i načinu života <strong>sa</strong> <strong>invaliditetom</strong>.<br />
Odmah po utvrđivanju oštećenja, počinju lečenje i rehabilitacija, gde<br />
porodica, najčešće majka, igra veliku ulogu sve do adolescencije i kasnije<br />
(pomoć pri vežbanju, odlasci u školu i na fakultet, posredovanje u igri <strong>sa</strong> ostalom<br />
decom, intimna higijena i dr.). U životnim pričama koje ovde objavljujemo dati<br />
su detaljni opisi detinjstva dece <strong>sa</strong> <strong>invaliditetom</strong> koja provode veći deo vremena<br />
u rehabilitacionim centrima, banjama i specijalnim školama u okviru bolničkih<br />
ustanova:<br />
„U našem selu je bio jedan slep čovek, četkar je bio. Kad je čuo da je meni<br />
vid oštećen, rekao je da postoji škola za slepu i slabovidu decu, prijavio me tamo<br />
u mitrovački srez, i tako <strong>sa</strong>m pedeset i sedme krenula u Školu za slepe u Zemunu<br />
<strong>sa</strong> devet godina“ (Neza)<br />
„Tamo [na Banjici] <strong>sa</strong>m krenula u prvi razred. Naravno, <strong>sa</strong> gipsom skoro<br />
do ispod pazuha, onako potrbuške, ona dugačka kolica kojima su nas vozili u<br />
školu... Eto, tako <strong>sa</strong>m naučila da čitam i da pišem...“ (Ružica)<br />
„... prešla [<strong>sa</strong>m] u Centar za rehabilitaciju u Beogradu i tamo <strong>sa</strong>m završila<br />
prvi razred osnovne škole, dok nisu rane zarasle. Tokom prvog razreda skoro<br />
da uopšte ni<strong>sa</strong>m ni sedela u kolicima, nego <strong>sa</strong>m ležala na pokretnom stolu, na<br />
stomaku, pa su mi laktovi bili otečeni, puni krasta, bolni.“ (Tanja)<br />
Osnovna škola ostala je u lepom sećanju većini intervjui<strong>sa</strong>nih <strong>žena</strong>. To je<br />
bilo prvo mesto gde su one kao devojčice s <strong>invaliditetom</strong> prvi put ostale <strong>sa</strong>me,<br />
bez apsolutnog nadzora roditelja i porodice, gde su naišle na više vršnjaka među<br />
kojima je trebalo naći svoje mesto.<br />
10
Change language