UPPSALA UNIVERSITY - Index of - Uppsala universitet

Juhani NuorluotoIzvori za prouĉavanje i rekonstrukciju ranih slavenskih ...dijalektima na kojima se bazira standardni jezik. Ipak se u svakoj standardnoj povijesnojfonologiji spominje rašĉlamba narjeĉja, ali se ona ne izuĉavaju kao zasebni sustavite se u literaturi glavna pozornost obraća na najoĉitije razlike izmeĊu tih narjeĉja (primjericeakanje vs. okanje). Dok, primjerice, Kiparsky (1963) samo koristi dijalekatskugraĊu za opisivanje najuoĉljivih razlika, kod Gorškove & Haburgaeva (1981:16-18 ipassim) ona ima nešto veću važnost. Iznimku ĉini Zaliznjak (2004) koji detaljnoanalizira staronovgorodski dijalekt. Drugaĉija je situacija u ukrajinskome i bjeloruskomesluĉaju. Obojica glavnih istraživaĉa (Shevelov 1979 i Wexler 1977) polazeupravo od rekonstrukcije dijalekatskih ishodišnih sustava. Zanimljivo je, ipak, da se ioba izvorna ishodišna sustava kod njih vide u okviru općeistoĉnoslavenskoga zajedništva,tj. oni prioriziraju izoglose koje su zajedniĉke svim istoĉnoslavenskim jezicima.Evidenciju rane dijalekatske rašĉlambe Shevelov (1979: passim) traži, uglavnom,u tekstovima, dok Wexler (1977:68 ff.) radije polazi od suvremenoga stanjabjeloruskih dijalekata i, koliko vidim, jedini od sviju istraživaĉa koji se obraĊuju uovome prilogu rabi pojam »linguistic geography« (Wexler 1977:46-47).Na ĉeškome se podruĉju istraživanje povijesnih glasovnih promjena zasniva u ograniĉenojmjeri na dijalekatskoj slici raznih izvora. Lamprecht & Šlosar & Bauer(1986:22-23) uglavnom crpe dijalekatsku graĊu na osnovi arhaiĉnosti ili nearhaiĉnosti.Trávníĉek (1935), iako u naĉelu opisuje ĉeškoslovaĉke razvoje, ne obraća nikakvupozornost na dijalekte. Veoma je neobiĉno da se to odnosi i na Stanislavljev starijiopis slovaĉkoga (1956), jer upravo u slovaĉkome bismo sluĉaju oĉekivali analizu kojase poglavito bazira na barem troĉlanoj dijalekatskoj rašĉlambi. Na sreću imamo Krajĉoviĉevopis (1975:24 ff.) koji, poput Shevelova, Wexlera i Greenberga (v. gore)uspostavlja povijesne dijalekatske sustave.Poljski istraživaĉi obraćaju relativno mnogo pozornosti dijalekatskoj graĊi (ukljuĉujućikašupske govore). Na metodološkoj razini ipak se pristup razlikuje od Shevelovljeve,Wexlerove i Greenbergove metode, s tim da kod većine poljskih znanstvenika(Stieber 1973; Klemensiewicz & Lehr-Spławiński & Urbańczyk 1964; Słonski 1953)dijalekatska graĊa ulazi u opću rekonstrukciju poljskih razvoja te se dijalekatski razvojikao zasebni sustavi ne opisuju u tim radovima.Što se pak lužiĉko-srpskih jezika tiĉe, nije sluĉajno da dijalekatska diferencija igraveliku ulogu upravo u definiranju granice izmeĊu gornjolužiĉko-srpskoga i donjolužiĉko-srpskoga(Schaarschmidt 1997:24). Za izumrle dijalekte postoji veoma ograniĉenbroj materijala.Kašupski se, posebice u poljskoj znanosti, smatra poljskim dijalektom (v. Stieber1973 i naslov knjige Zuzanne Topolińske 1974). Topolińskina monografija je, ipak,veoma korisna jer je u njoj polazište inovacije unutar samoga kašupskoga dijalektaspram ostalih lehitskih idioma, ukljuĉujući izumrle jezike polapski i pomoranski (Topolińska1974:22-23).45