Katalog - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Проф. др Далибор Солдатић
ХИСПАНСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
У СРБИЈИ
Пиониром хиспанистике на овим
просторима сматра се Калми Барух (1896-
1945), потомак једне од најстаријих сефардских
породица у Босни. Школовао се у Босни, а у
Бечу је докторирао 1923. године тезом Развојно
стање гласова јеврејско-шпанског језика у Босни.
Живео је у Берлину, Паризу, Мадриду, Загребу
и Сарајеву. У Мадриду је 1928/1929. боравио као
стипендиста шпанске владе на постдокторским
студијама у Центру за историјске студије.
Сарађивао је са угледним југословенским и
европским часописима (Српски књижевни гласник
и Мисао из Србије). Сарађивао је са Балканским
институтом и Универзитетом у Београду, као и
са Шпанском краљевском академијом. Превео
је са шпанског на српски Слава дон Рамира (1933)
Енрикеа Ларете и Вртлог Хосе Еустасија Ривере
(1953). Објавио је бројне приказе и критичке
текстове о шпанској књижевности. Поред радова о
књижевности босанских Јевреја Сефарда објавио
је и Шпанија у доба Мамонидесово, Шпанија у доба
Филипа II, Шпанија у књижевности једне генерације,
Мигел де Унамуно. Издавачка кућа „Свјетлост”
из Сарајева објавила је 1956. године Есеји и
чланци из шпанске књижевности. Занимљива је
оцена нашег истакнутог хиспанисте др Кринке
Видаковић Петров о значају дела Калмија Баруха,
која је у интервјуу за Глас Српске 1 између осталог
истакла: “...Барух је родоначелник југословенске
1 Кринка Видаковић Петров:“ Непролазност дјела Калмија
Баруха“, у Глас Српске од 29.12.2008. http://www.glassrp-
ske.com/vijest/9/kultura/13780/cir/Krinka-Vidakovic-Petrov-
Neprolaznost-djela-Kalmija-Baruha.html
хиспанистике, којој је поставио чврсте темеље
својим истраживањима и преводима шпанске
хиспанистике. Сефарди који су живели у
југословенским земљама, а међу њима посебно
Барух, били су ти који су од почетка 20. века
уводили шпанску културу и књижевност у наше
окружење“. Од других Јевреја Сефарда свакако је
потребно поменути Хајима Давича који је превео
на српски две Сервантесове међуигре (Судија за
разводе и Опсенарије) (1905) и био аутор неколико
текстова о шпанској књижевности, пре свега
о Сервантесу, мада је његов допринос развоју
хиспанистике релативно скроман. Не сме се
заборавити ни Хајим Алкалај који је превео три
Сервантесове узорне новеле (1938).
Нажалост, Шпански грађански рат, затим
Други светски рат и непостојање дипломатских
веза Југославије са Шпанијом условили су
изостајање наставка развоја хиспанистике.
Систематско изучавање шпанског језика и
књижевности почиње заправо 1971. године када
се на Филолошком факултету Универзитета
у Београду уводе четворогодишње студије
шпанског језика и књижевности. Пре тога су
културне везе биле повремене, а углавном су
се сводиле на преводе који су били резултат
појединачних иницијатива ентузијаста или
заинтересованих преводилаца. Ипак, и то
је допринело, корак по корак, постепеној
афирмацији хиспанских књижевности у
културној средини Србије и припремало
терен за амбициознији, научно строжији и
систематичнији приступ. Подаци, који се у даљем
тексту износе, односе сe искључиво на преводе
књига, мада би преглед превода објављених у
књижевним часописима и културним додацима
дневних новина свакако могли променити