likvidnost-banaka_compress

EDUCONS UNIVERSITY
FAKULTET POSLOVNE EKONOMIJE
SREMSKA KAMENICA
Seminarski rad iz predmeta: Upravljanje bankama
Tema:
LIKVIDNOST BANAKA
Mentor:
Prof. Dr Milenko Dželetović
Student:
Mijailović Jelena
189/11

SADRŽAJ
Uvod................................................................................................................................3
1. Koncept likvidnosti.....................................................................................................4
2. Strategije likvidnosti...................................................................................................5
2.1 Strategija kratkoročnih komercijalnih zajmova........................................................5
2.2 Strategija utrživih aktiva...........................................................................................5
2.3 Strategija likvidnosti na bazi plasmana sa anticipiranim dohotkom.......................6
2.4Strategija upravljanja pasivom...................................................................................6
3. Projektovanje likvidnosti.............................................................................................6
4.Struktura izvora rezervi likvidnosti..............................................................................7
4.1 Primarne rezerve likvidnosti......................................................................................7
4.2Sekundarne rezerve likvidnosti...................................................................................8
4.3 Krediti za likvidnost...................................................................................................9
5. Aktuelno stanje u Srbiji..............................................................................................10
5.1 Likvidnost bankarskog sektora.................................................................................10
5.2 Principi za upravljanje rizikom likvidnosti...............................................................10
5.3 Bečka inicijativa........................................................................................................11
6. Zaključak.....................................................................................................................12
Literatura.........................................................................................................................13

UVOD
Za opstanak banke od krucijalnog značaja je održavanje njene likvidnosti
odnosno sposobnosti da u roku dospeća izmiri svoje obaveze. Zbog toga je upravljanje
likvidnošću jedna od naj značajnijih aktivnosti kojom se bavi menadžment banke.
Dobro i kontinuirano upravljanje likvidnošću za banku znači minimiziranje opasnosti
od nastanka ozbiljnih problema koji za posledicu mogu imati prestanak rada
banke,obzirom da banke u uslovima tržišne ekonomije moraju permanentno da
obezbeđuju dnevnu likvidnost u svom poslovanju.
Finansijska institucija se smatra likvidnom u koliko uvek ima pristup odmah
raspoloživim sredstvima po realnoj ceni i to tačno u momentu kada su ta sredstva
neophodna. Likvidna banka je ona koja poseduje odgovarajući iznos trenutno
raspoloživih sredstava ili je u stanju da na vreme obezbedi likvidna sredstva .
Nedostatak adekvatnog nivoa likvidnosti je značajan pokazatelj da banka ima ozbiljnih
problema u poslovanju.
Važnost likvidnosti nadilazi pojedinačnu banku, budući da nedostatak likvidnosti u
pojedinačnoj instituciji može imati sistemske posledice. Zbog toga analiza likvidnosti
zahteva da uprava banke meri poziciju likvidnosti na kontinuiranoj osnovi, ali i da ispita
mogućnosti razvoja obveznih sredstava po različitim scenarijima, uključujući i
negativne uslove. 1
1
www.hnb.hr

1.KONCEPT LIKVIDNOSTI
Održavanje likvidnosti banke smatra se osnovnom pretpostavkom za njen
opstanak na finansijskom tržištu.Likvidnost banke je njena sposobnost da u roku
dospeća odgovorim svojim obavezama.
Obaveze banke odnose se na deponente i kreditore banke.Građani ulažu novac
kod banke u vidu depozita, računajući na to da ćeim bankau skladu sa rokovima
dospeća (koji su definisani u ugovoru) staviti na raspolaganje novac koji je uložen.
Depoziti koje ulaže građanstvo mogu biti depoziti po viđenju ili depoziti sa određenim
rokovima dospeća. Prema tome, vrlo je bitno da banka zadobije poverenje svojih
deponenata na osnovu koga oni ulažući svoj novac kod date banke ne moraju da brinu
da li će eventualno u dogovorenom roku imati na raspolaganju dati novac. Da bi se to
desilo neophodno je da banka bude likvidna.
Likvidnost banke proističe iz njene bilansne strukture. U aktivi bilansa banke
nalaze se instrumenti koji su različitog stepena likvidnosti, dok se u pasivi bilansa banke
nalaze njene obavezel Prema tome likvidnost banke zavisi od odnosa likvidnosti aktive i
pasive u bilansu banke. Osim bilansnih i nebilansne pozicije utiču na likvidnost kao što
su kreditne linije koje mogu biti iskorišćene u cilju postizanja izvršavanja obaveza u
roku dospeća.
Ročna transformacija odn. proces konverzije depozita u kredite utiče na
likvidnost banke, obzirom da deponenti teže da drže sredsva kod banaka sa što kraćim
rokom, dok u isto vreme korisnici bankarskih kredita teže da koriste sredstva sa što je
moguće dužim rokom vraćanja. Banka naplaćuje određanu cenu za vršenje ročne
transformacije. Tako da banke ne ostvaruje samo sistemsku korisnost od obavljanja
ročne transformacije već ima korist i u vidu prinosa. Međutim u koliko ročni transfer
banke postane preobiman banka će se naći u poziciji nelikvidnosti.
Nesolventnost banke takođe može dovesti banku do nelikvidnosti. Solventnost je
sposobnost podmirenja dugoročnih obaveza. Usled prvih signala nesolventnosti na
tržištu dolazi do povlačenja depozita i uskraćivanja davanja novih kredita datoj banci.
U savremenom kontekstu finansijskog tržišta održavanje likvidnosti dobija nove
mogućnosti koje se sastoje u tome da u osnovi zdrava banka, koja ima dobar kreditni
rejting može u svako doba da povuče novčana sredstva sa finansijskog tržišta u vidu
kratkoročnih ili eventualno dugoročnih kredita.

2.STRATEGIJE LIKVIDNOSTI
U bankarstvu razvijenih zemalja prema njihovoj dominaciji najznačajnije su
sledeće strategije: strategija kratkoročnih komercijalnih zajmova, strategija utrživih
aktiva, strategija likvidnosti na bazi plasmana sa anticipiranim dohotkom i strateigija
upravljanja pasivom.
2.1 Strategija kratkoročnih komercijalnih zajmova
To je bio dominantni koncept kreditne politike komercijalnih banaka u XIX
veku. Po ovom konceptu, banke održavaju svoju solventnost i likvidnost ukoliko
depozitni potencijal plasiraju isključivo u obliku kratkoročnih kredita privredi. Radi se o
kratkoročnim bankarskim kreditima do 90 dana koji su pokriveni robnim menicama.
Komercijalne banke daju kratkoročne kredite preduzećima time što kupuju (diskontuju)
robne menice i tako postaju menični poverioci s tim da o roku dospeća naplaćuju
menice od meničnih dužnika. Pri tome je postojala moućnost da banka može da izvrši
rediskont robnih menica, tj. da ih proda pre roka dospeća nekom drugom poveriocu ili
centralnoj banci.
Smatralo se da banka ne može da postane nesolventna ukoliko iza njenih
depozitnih obaveza stoje kreditni plasmani u obliku robnih kredita pokrivenih
menicama.
Problem nelikvidnosti banke bi u gornjem mehanizmu mogao da nastane
ukoliko bi došlo do neto smanjanja depozita kao iz vora bankarskih resursa.
Gornja starategija održavanja likvidnosti banaka obezbeđivala je visok stepen
fleksibilnosti bilansnih struktura komercijalnih banaka, ali je predpostavljala da
komercijalne banke svoj kreditni potencijal formiraju isključivo u obliku depozita po
viđenju kao i da kreditne plasmane ostvaruju skoro isključivo u vudu kratkoročnih
robnih kredita.
2.2 Strategija utrživih aktiva
Strategija utrživih aktiva nastala je u razvijenim zemljama početkom XX veka
na bazi razvoja finansijskog tržišta i posebno novčanog tržišta. Time su banke došle u
situaciju da svoju rezervnu aktivu mogu da diverzifikuju. Pored primarne rezerve, u
koju ulaze slobodna novčana sredstva banaka pored obaveznih rezervi kod centralne
banke, došlo je do formiranja sekundarnih rezervi u koje ulaze vrednosni papiri koji se
lako mugu prodati na sekundarnom tržištu bez gubitka.
Sekundarne rezervne aktive sastoje se pretežno od kratkoročnih državnih vrednosnih
papira (blagajničkih zapisa) upravo iz razloga što je sekundarno tržište za te papire
najdublje, usled čega ovi papiri imaju likvidni karakter.
Vrednosni papiri emitovani od stranekompanija takođe mogu da ulaze u sekundarne
rezervne aktive banaka uz obavezan uslov da za njih postoji dovoljno duboko
sekundarno tržište.
Uvođenje sekundarne rezervne aktive je revolucionarna promena u pogledu održavanja
likvidnosti bankarskih institucija . Banke su sada u stanju da drže natno veće rezerve
likvidnossti iz razloga štose znatniji deo rezervne aktive sastoji iz kamatonosnih
rezervnih aktiva. Treba imati u vidu da su primarne rezervne aktive nekamatonosne,
tako da banke nastoje da minimiziraju takav oblik rezervne aktive.

Usvajanje strategije utrživih aktiva je povezano sa stvaranjem dovoljno dubokog
finansijskog tržišta, naročito novčanog.
2.3 Streategija likvidnosti na bazi plasmana sa anticipiranim dohotkom
Ova strategija je postala dominantna nakon Drugog svetskog rata. Njena osnova
sastoji se u tome da su banke postale u većoj meri orijentisane na davanje srednjoročni i
dugoročnih zajmova privredi i stanovništvu i to na bazi jakog porasta štednih i oročenih
depozita. Srednjoročni i dugoročni zajmovi vraćaju se na osnovu anuitetnih programa.
Anuiteti sadrže otplatne rate i kamate, s tim da preduzeća plaćaju anuitete na
šestomesečnoj ili godišnjoj osnovi, dok građani zajmove otplaćuju u mesečnoj dinamici.
Banke moraju da vode računa da tajming plaćanja glavnice i kamata bude usklađen sa
finansijskom sposobnošću korisnika kredita da servisiranje dugova vrše iz svojih
dogodaka.
Ono što je karakteristično jeste da srednjoročni i dugoročni kreditni plasmani
mogu da obezbede stalni priliv sredstava u relativno kratkim intervalima. Ova strategija
je pozitivna i u tom smislu što postoji mogućnost da se unapred kvantitativno sagleda
novčani priliv sredstava u mesečnoj, kvartalnoj, itd. dinamici na baszi dogovorenih
kreditnih aranžmana.
2.4 Strategija upravljanja pasivom
Pva strategija je razvijena 60-ih godina proteklog veka i bila je brzo prihvaćena
od strane banaka razvijenih zemalja. Suština ove strategije jeste da banke obezbeđuju
svoju likvidnost putem korišćenja kredita, umesto prodaje kratkoročnih vrednosnih
papira.
Ona predpostavlja veoma jako finansijsko tržište na kojem postoji obilje
sredstava koja se lako mogu angažovati putem kreditnih aranžmana od strane svih
tržišnih transaktora uključujući i banke. Međutim, uključivanje banaka na finansijsko
tržište može se vršiti jedino uz uslov da banka ima solidnu kreditnu sposobnost. Postoji
i mogućnost da banke koriste kredite kod centralne bane, naročito u slučaju da na tržištu
nisu u stanju da kupe novac u smislu strateije za upravljanje pasivom. 2
3 Projektovanje likvidnosti
Planiranje likvidnosti banke zasniva se na prognoziranju rasta depozita i tražnje
za zajmovima kao i na aranžiranju dodatnih izvora za obezbeđenje likvidnosti banke.3
Peter Rose, Syilvia Hudgins, Bankarski menadžment i finansijske usluge
U savremenim bankama projektovanje likvidnosti vrše komisije za upravljanje aktivom
i pasivom koje su u isto vreme i odgovorne za održavanje likvidnosti banke.
Postoje tri oblika projektovanja likvidnosti banke: bazični trend, kratkoročne sezonske
promene i ciklične promene .
Suština projektovanja likvidnosti sastoji se u tome da se za određene vremenske
intervale izračuna gep likvidnosti banke koji predstavlja razliku između amtocošoramoj
izvora i potencijalne upotrebe sredstava od strane banke.
Kod projektovanja likvidnosti pravi se diferencijacija između stabilnih i nestabilnih
depozita. Stabilni depoziti su oni na koje banka može da računa a neće imati veću
frekvenciju upotrebe. Prema jednoj formulaciji, radi se o depozitima za koje se očekuje
da će ostati nepovoučeni u roku od jedne godine. Prema drugoj formulaciji, radi se o
2
dr Ćirović Milutin, Bankarstvo, Beograd, 2008

depozitimaoji nisu osteljivi na manje promene tržišne kamatne stope. Kod projektovanja
likvidnosti bitno je da se u svakoj banci sagleda u kojoj proporciji štedni i oročeni
depoziti kodbanke mogu da budu ocenjeni kao stabilni depoziti. Preostali iznos čine
nestabilni depoziti za koje se očekuje da će biti povučeni u ročnom spektru od jedne
godine, odnosno da su osetljivi na promene u tržšnim kamatnim stopama.
Projektovanje likvidnosti banke sadrži i ciklični aspekt, koji je utoliko više
naglašen ukoliko je banka u većoj meri povezana sa onim privrednim granama kod
kojih postoji veći stepen cikličnih oscilacija. Dugoročna empirijska istraživanja su
pokazala da zajmovni zahtevi u periodima visoke privredne aktivnosti rastu iznad linije
trenda, a da su uslovima privrednih recesija padaju ispod linije trenda. Takođe, i
kretanje depozita pokazuje cikličnu konfiguraciju, jer je rast depozita relativno nizak u
vreme cikličnog uspona da bi akceleraciju dobio za vreme recesija. Kamatne stope teže
da rastu u fazama uspona privredne aktivnosti i padaju u vreme slabe konjukture.
Banke u periodima uspona provredne aktivnosti smanjuju iznos kratkoročnih i
dugoročnih vrednosnih papira u svojim aktivama kako bi povećale zajmovne plasmane
na koje dobijaju i veću kamatnu stopu. U fazama recesionih kretanja basnke povećavaju
svoje holdinge kratkoročnih i dugoročnih hartija od vrednosti.
Na izbor sredstava za pokrivanje gepa likvidnosti utiče dužina vremena projektovanog
gepa i očekivano kretanje kamatnih stopa na finansijskom tržištu.
Kod izbora sredstava za projektovanje gepa likvidnosti banka uzima u obzir da li će gep
trajati nekoliko dana ili duže. Ukoliko se oceni da će gep trajati nekoliko dana banka
teži da koristi kratkoročnije izvore sredstava. Ukoliko se oceni da će gep trajati nešto
duže, banka će verovatnokorisiti emisiju depozitnih certifikata.
Još je značajnije pitanje budućih kretanja kamatnih stopa. Ako se očekuje da će
kamatne stope da padnu, portfolio menadžeri teže da koriste kratkoročen izvore
sredstava kako bi kasnije izvršili refinansiranje po nižim kamatnim stopama. Kada se
proceni da će doći do porasta kamatnih stopa, portfolio menadžeri teže da koriste
dugoročnija sredstva u pasivi kao i da smanje ročnost plasmana u aktivi bilansa banke.
Na politiku likvidnosti banke deluju i subjektivni faktori, odnosno poslovna
filozofija menadžmenta u banci.
Postoje dve osnovne filozofije. Prvi tip je agresivni tip menadžmenta koji je orijentisan
na upravljanjepasivom. Drugi tip menadžmenta je orijentisan na politiku likvidnosti
koja se zasniva na sekundarnim rezervnim aktivama banke.
Treba imati u vidu da i najagresivnije banke raspolažu sa utrživim vrednosnim
papirima, tako da se ipak postavlja samo pitanje kombinacije raznih oblika korišćenja
načina za obezbeđenje likvidnosti.. 3
4.STRUKTURA IZVORA REZERVI LIKVIDNOSTI
Kompleksna politika likvidnosti zasniva se na tri osnovna izvora potrebnih likvidnih
rezervi:
1.Primarne rezerve likvidnosti
2. Sekundarne rezerve likvidnosti
3.Krediti za likvidnost
3
dr Ćirović Milutin, Bankarstvo, Beograd, 2008

4.1 Primarne rezerve likvidnosti
Primarne rezerve likvidnosti se sastoje iz gotovine, depozitnih rezervi kod
centralne banke u obliku obaveznih rezervi i rezervi likvidnosti banaka i depozita po
vidjenju kod korespodentskih banaka. Pojavni oblici gotovine su papirni i kovani
naovac kojim raspolažu banke za dnevna plaćanja obaveza. Druga dva oblika primarne
rezerve znače obavezu centralne banke i/ili korespodentske banke da u okviru
raspoloživih rezervi pokrivaju likvidne potrebe banke Oblici primarnih rezervi
likvidnosti imaju moć neograničene međusobne konverzije, zavisnood likvidnih potreba
banke. Njihova funkcija je da dinamički pokrivaju planirani odliv depozita ili gotovine
po nalozima depozitara i štediša.
Primarne rezerve imaju relativno veći značaj kod manjih i srednjih banaka, kao i
za banke koje preferiraju defanzivnu politiku likvidnosti. Takođe, primarne rezerve su
relevantne za nedovoljno razvijena tržišta hartija od vrednosti. U slučaju da se vodi
restriktivna monetarna politika banke će formirati više nivoe primarnih rezervi, nego što
je slučaj u uslovima ekspanzivne monetarne politike. S obzirom da primarne rezerve ne
odbacuju kamatni prinos,velike banke koriste razvijene tržišne strukture da bi likvidne
potrebe obezbeđivale korišćenjem kamatonosnih sekundarnih rezervi i povlačenjem
kredita za likvidnost sa novčanog tržišta ili od centralne banke.
Imajući u vidu teorijske i institucionalne koncepte primarnih rezervi moglo bi se
govoriti o njegovom dvojakom značaju. Prvo, njima se pokriva neto odliv depozita iz
poslovnih sistema pojedinačne banke na osnovu naloga komintenata u visini
raspoloživih sredstava, izdavanjem čekova i kreditnih kartica od strane komintenata koji
imanu otvorene račune kod banke. S obzirom da u banci postoje i permanentni prilivi,
aktiviranje primarnih rezervi biće jedino u slučaju da je odliv veći od priliva. Drugi
značaj primarnih rezervi je u tome što su one indikator stepena iskorišćenosti kreditnog
potencijala. U koliko postoji višak rezervi iznad izdvojenih obaveznih rezervi i
primarnih rezervi, može se reći da banka raspolaže neiskorišćenim kreditnim
potencijalom. Osim navedenog mikroekonomskog značaja, primarne rezerve imaju i
makroekonomski značaj – kvantifikaciju i dinamizaciju novčane mase od strane
centralne banke. To znači da, koliko sistem banaka kao celina raspolaže tzv. ekcesnim
viškovima primarnih rezervi likvidnosti, centralna banka će preći na restriktivniji kurs
monetarne politike i obrnuto. Prema tome agregatni viškovi ili deficiti primarnih rezervi
su adekvatni indikatori za vođenje monetarne politike.
4.2 Sekundarne rezerve likvidnosti
Sekundarne rezerve likvidnosti imaju kvalitet tokova, jer trenutno dopunjavaju
već iscrpljene primarne rezerve likvidnosti. U razvijenim tržišnim privredama ne postoji
eksplicitna regulativna kvalifikacija oblika, kao ni kvantifikacija obima sekundarnih
rezervi likvidnosti, već je bankama prepuštena potpuna autonomija u njihovom
formiranju. Ipak, na osnovu empirijskih sagledavanja može se reći da su to plasmani u
kratkoročne državne hartije od vrednosti, hartije koje izdaje centralna banka i
komercijalni papiri većih korporacija. Likvidonosne hartije od vrednosti se kotiraju na
novčanom tržištu, dok su ostale dugoročnijeg karaktera, zbog čega cirkulišu na tržištu
kapitala. One imaju kratke rokove dospeća, sigurnu naplatu po isteku dospeća, a mogu
se unovčiti brzo i bez većih gubitaka i pre roka dospeća, što omogućuje većim bankama
da ih koriste kao sigurnu sekundarnu rezervu likvidnosti. Takođe, vrednosni papiri koji
sačinjavaju sekundarne rezerve imaju visok bonitet i izuzetnu tržišnu transferibilnost,
pod uslovom da postoji razgranato, aktivno i stabilno tržište.

Za razliku od primarnih, sekundarne rezerve likvidnosti u principu predstavljaju
kamatonosne plasmane. Obzirom na kratkoću rokova dospeća, kamate su veoma niske
ali su dnevno unovčive, što omogućuje bankama skoro trenutno obezbeđenje dodatnih
likvidnih potencijala. Imajući to u vidu i sekundarne rezerve su primarno u funkciji
obezbeđenja likvidnosti, a tek onda u funkciji profitabilnosti. Njihov sekundarni
karakter proizilazi iz činjenice da se aktiviraju tek po iscrpljenju primarni rezervi.
Naime, njihova je osnovna uloga da pokriju neočekivane odlive depozita po osnovu
klirinških transakcija novca između banaka, ekscesnu tražnju kredita od strane
značajnih komintenata, povećani odliv gotovine iz poslovnog sistema banke i tome
slično. Mada postoji mogućnost da se iznenadne potrebe za dodatnim likvidnim
potencijalom pokriju i korišćenjem kredita za likvidnost, banke preferiraju kamatonosne
plasmane iz sledećih razloga:
- ne mogu sve banke računati na podjednaku mogućnost povlačenja kredita za
likvidnost
- - u principu je kreditni mehanizamskup način pokrivanja likvidnih potreba
- - dok plasmani u sekundarne rezerve donose kamatni prinos, korišćenje kredita
predstavlja negativan prinos banke
- performansne banke imaju svoj prirodni limit zaduženja, kojise u klasičnom
modelu bankarstva svodi na pravili da gornja stopa kreditnog zaduženja ne može
biti iznad stope kapitala banke.
- rezerve likvidnosti su bolji izvor likvidnosti u slučaju da su potrebe za likvidnim
potencijalom trajnije, a manje prolaznog karaktera.
Klasična formula za kvantifikaciju potrebnog nivoa sekundarnih rezervi likvidnosti
zasniva se na zbiru očekivanog neto odliva depozita i porasta tražnje za kreditima. Pri
tome se imaju u vidu veličina i vrsta banke, diversifikovanost depozita i sezonska
fluktuabilnost likvidnih resursa, a sve to u kontekstu već analizirane empirijske
činjenice o asinhronom kretanju depozita i kredita u sezonskim i cikličnim varijacijama.
U koliko se sekundarne rezerve posmatraju u kontekstu činjenice da paralelno i nužno
postoje i primarne rezerve likvidnosti, važi pravilo da što su manje primarne rezerve,
srazmerno su veće sekundarne rezerve, jer njihov zbir treba da rezultira optimizacijom
likvidnog potencijala banke. Najveći ponder u okviru sekundarnih rezervi imaju
državne kratkoročne hartije od vrednosti (obveznice), koje osim što se lako i pre roka
mogu unovčitimotu se koristiti i kao pokriće za odbijanje kredita za likvidnost. U
principu se može reći da što su kraći rokovi dospeća i manji rizik od promene kamatnih
prinosa određenih vrednosnih hartija, to su one bolji mobilizator dodatnih likvidnih
resursa. Pored kratkoročnih državnih obveznica, značajna je ulogu bankarskih akcepta,
blagajničkih zapisa, komercijalnih papira velikih kompanija ali i dugoročnije obveznice
sa izuzetnim stepenom tržišne transferabilnosti.
4.3 Krediti za likvidnost
Krediti za likvidnost smatraju se komponentom ukupnih rezervi likvidnosti, pod
uslovom da postoji apriorna mogućnost korišćenja kreditnih linija od strane likvidno
ugroženih banaka. Krediti za likvidnost se koriste u slučaju nedovoljnih primarnih i
sekundarnih rezervi likvidnosti za povremeno pokrivanje novčanih deficita banke.
Kredite za likvidnost najčešće koriste veće banke, koristeći svoju izgrađenu tržišnu
poziciju. Krediti za likvidnost se obezbeđuju kod korespondentskih banaka ili kod
centralne banke. U slučaju korišćenja kredita za likvidnost kod drugih banaka ostvaruje
se trenutni transfer likvidnih finansijskih viškova između banaka, a da se pri tome ne

manja ukupni likvidni potencijal bankarskog sektora kao celine. U slučaju da se koriste
krediti za likvidnost kod centralne banke, povećava se likvidni potencijal bankarskog
sektora.
Banke bi trebalo pretežno da koriste primarne i sekundarne rezerve, dok bi
krediti za likvidnost imali rezidualni karakter, čime bi izbegle rizik gubljenja kreditne
sposobnosti, kao i visoke troškove odbrane likvidnosti. Zbog nemogućnosti tačnog
predviđanja oscilacija u depozitima i kreditima, krediti su mehanizam za kratkoročna
usklađivanja likvidnih deficita banke. Relativno veći značaj kredita za likvidnost dolazi
do značaja u uslovima deficita likvidnih resursa bankarskog sistema kao celine. U toj
situaciji centralna banka svojim kreditima za likvidnost brani likvidnost sistema
poslovnih banaka kao celine.
Navedeni koncept se smatra tradicionalnim, dok se banke u savremenim
uslovima, koristeći prednosti razvijenog tržišnog mehanizma, češće odlučuju za
korišćenje kredita za likvidnost i minimizaciju prosečnog obima formiranih primarnih i
sekundarnih rezervi. Promena koncepta je posledica, pre svega, rastućih stopa tražnje za
bankarskim kreditima, opadajućih stopa depozita u odnosu na rastuće stope kreditne
tražnje, zbog čega su banke prinuđene da nastali gep pokriju korišćenjem kredita kod
centralne banke. Ne manje značajno je što u uslovima rastućih inflacionih stopa dolazi
do porasta tražnje za likvidnim resursima na nivou privrednog sektora, što se prenosi i
na bankarski sektor, koji je zbog toga prinuđen da koristi kredite centralne banke.
Zatim, oscilacije u kamatnim stopama mogu usloviti obim korišćenja kredita za
likvidnost, u smislu da ako se smanjuju kamatne stope banke će pojačano koristiti
kredite za likvidnost, uz redukciju nivoa rezervi likvidnosti i obrnuto. Najzad, banke
koje preferiraju profitabilnost preko povećanja koeficijenta krediti/depoziti, imaće
minimalne rezerve likvidnosti, zbog čega će biti primorane da u većem obimu koriste
kredite za likvidnost.
S obzirom na visoko nivo individualizovanosti problema likvidnosti i da ne
postoje opšte prihvaćena pravila, može se reći da na nivou prosečne banke primarne
rezerve mogu iznositi 5%, a sekundarne rezerve 10-15%. Radi se o aproksimativnim
veličinama, koje su podložne promenama.
Imajući u vidu da su primarne i sekundarne rezerve, s jedne strane i krediti za
likvidnost, sa druge strane alternativni mehanizmi za obezbeđenje likvidnosti, banke će
u svojoj politici likvidnosti imati u vidu njihove troškove i rizike. U slučaju da su
troškovi kreditnih izvora likvidnosti previsoki, banke će se opredeljivati za formiranje
rezervi likvidnosti.
Krediti za likvidnost koji se trasnferišu između banaka su bez posebnog pokrića,
imaju dnevnu dospelost i direktno se prenose između reačuna banaka koji se vode kod
centralne banke. Superlikvidna banka daje nalog centralnoj banci da sa njenog računa
transferiše određeni iznos u korist računa banke kojoj je potreban kredit. Sledećeg
radnog dana se odigrava reverzibilan proces, s tim što se kamata posebno obračunava i
iskazuje. Najnovija je tendencija da se likvidna usklađivanja vrše putem Repo
aranžmana, tako što banka prodaje neke vrednosne hartije sa aranžmanom o rekupovini
sa dnevnim dospećem. Pri tome, plaćanja po Repo aranžmanu se mogu izvršiti na dva
načina. Jedan je da se zadužuje kupac koji ima račun kod banke, čime se smanjuje obim
depozita banke. Drugi način je da banka koja je podala hartije od vrednosti dobija ček
od kupca koji se uplaćuje od dtuge banke, gde se vode sredstva kupca, čime se prelivaju
likvidni potencijali između banaka.
Kada se koriste kredtiti za likvidnost kod centralne banke dolazi do porasta
likvidnog potencijala bankarskog sektora, što inicira centralne banke da koriste

regulativne mehanizme u pogledu uslova za njihovo korišćenje, uz naglasak na
usmeravanje banaka da vode optimialnu politiku likvidnosti.
5.Aktuelno stanje u Srbiji
5.1 Likvidnost bankarskog sektora
Kako je jedna od osnovnih posledica međunarodne finansijske krize
drastično umanjeno poverenje na tržištima novca, bilo je jasno da će takva
posledica ostaviti traga i na finansijske institucije u Srbiji. U tom cilju, u
prvom setu svojih mera, Narodna banka Srbije je uticala na pospešivanje
sticanja izvora sredstava banaka iz inostranstva.
Promenom svoje regulative, NBS je najpre oslobodila banke polaganja
obavezne rezerve na ino-zaduživanje, subordinirane kredite i zaduživanje
kompanija za finansijski lizing kod ino-banaka, čime je zaduživanje u
inostranstvu znatno pojeftinjeno i time stimulisano. Kako bi se bankama
olakšalo da adekvatno planiraju finansiranje svojih poslovnih aktivnosti u
uslovima smanjene globalne likvidnosti, Narodna banka Srbije je, u decembru
2008, promenom svoje regulative definisala sredinu 2010. godine kao rok do
koga se neće menjati navedeno ukidanje obavezne rezerve na ino-kredite,
subordinirane kredite i ino-zaduženje kompanija za finansijskil izing.
Dodatne mere podrške u pogledu likvidnosti banaka Narodna banka
Srbije je donela u okviru Bečke inicijative.
Pored navedenih mera, Narodna banka Srbije kontinuirano usavršava
regulativu iz oblasti poslovanja banaka, čime kreira okvir za unapređenje i
dalji razvoj funkcije i sistema upravljanja rizicima u bankama.
Imajući u vidu aktuelna dešavanja na međunarodnom finansijskom
tržištu, Narodna banka Srbije je, na bazi Principa za upravljanje rizikom
likvidnosti i superviziju, usvojenim od strane Bazelskog Komiteta za
superviziju oktobra 2008. godine, sačinila dokument, koji sadrži preporuke i
smernice za uspostavljanje adekvatnog sistema za upravljanje rizikom
likvidnosti banke, kako bi pomogla bankama u unapređenju sistema
upravljanja rizikom likvidnosti u ovim uslovima
5.2 Principi za upravljanje rizikom likvidnosti
Narodna banka Srbije, kao supervizor banaka, kontinuirano usavršava
regulativu iz oblasti poslovanja i supervizije banaka. Odluka o upravljanju
rizicima banke i Odluka o upravljanju rizikom likvidnosti banke , koje su
stupile na snagu 1. jula 2008. godine, unapredile su postojeću regulativu i
postavile stabilnu osnovu za dalji razvoj funkcije i sistema upravljanja
rizicima u bankama kroz obavezu banke da uspostavi sistem upravljanja
rizikom likvidnosti, koji je deo jedinstvenog sistema upravljanja rizicima
banke.

Imajući u vidu aktuelna dešavanja na međunarodnom finansijskom
tržištu, Narodna banka Srbije sačinila je dokument koji sadrži preporuke i
smernice za uspostavljanje adekvatnog sistema za upravljanje rizikom
likvidnosti banke.
Preporuke i smernice koje sadrži ovaj dokument zasnovane su na
principu proporcionalnosti: banka treba da primenjuje navedene preporuke u
skladu s prirodom, obimom i složenošću svojih aktivnosti i rizicima kojima je
u svom poslovanju izložena ili može da bude izložena.
Likvidnost predstavlja sposobnost banke da u svakom trenutku
raspolaže adekvatnim iznosom sredstava neophodnih za finansiranje rasta
aktive i blagovremeno pokriće svih obaveza koje dospevaju. Rizik likvidnosti
je rizik od nastanka negativnih efekata na finansijski rezultat i kapital banke
usled nesposobnosti banke da ispunjava svoje dospele obaveze.
Značaj upravljanja rizikom likvidnosti, kao jedne od aktivnosti banke koja
je ključna za njeno neometano svakodnevno poslovanje i očuvanje celokupne
stabilnosti finansijskog sistema, ogleda se u sledećem:
• Banke imaju specifičnu ulogu transformisanja kratkoročnih
izvora sredstava u dugoročnu aktivu. Efektivno i efikasno upravljanje
rizikom likvidnosti, kroz procenu neophodnog novčanog toka kako u
redovnom poslovanju, tako i u slučaju vanrednih okolnosti, omogućava
banci blagovremeno ispunjavanje obaveza koje dospevaju, a koje su
pod uticajem i internih (poslovne odluke banke) i eksternih događaja i
ponašanja svih učesnika na finansijskom tržištu;
• Upravljanje rizikom likvidnosti ima uticaj ne samo na dobit i
kratkoročnu sposobnost banke da izmiruje dospele obaveze već i na
kapital i dugoročnu sposobnost banke da izmiruje svoje obaveze. S
druge strane, dugoročna pozicija banke, u smislu njene solventnosti i
kapitala kojim raspolaže, povratno utiče na mogućnost banke da pribavi
neophodna likvidna sredstva, naročito u uslovima nestabilnosti na
finansijskom tržištu;
• Međuzavisnost rizika likvidnosti i drugih rizika kojima banka
jeste ili može da bude izložena (npr. kreditni, tržišni, operativni,
reputacioni i strateški rizik, rizik koncentracije i sl.) veoma je visoka.
Zbog toga je neophodno da banka analizira sveobuhvatan uticaj drugih
rizika na rizik likvidnosti i da uspostavi adekvatan sistem upravljanja
rizikom likvidnosti, kao deo jedinstvenog sistema upravljanja rizicima;
• Problemi s likvidnošću jedne banke mogu da imaju i šire
posledice na bankarski sektor i finansijski sistem. Aktuelna kriza na
međunarodnom finansijskom tržištu svedoči o značajnom uticaju koji
likvidnost banke i bankarskog sistema ima na celokupan finansijski
sistem i ekonomiju kako na nacionalnom, tako i na međunarodnom
nivou.

5.3 Bečka inicijativa
Nakon uspešnog koordinacionog sastanka finansijskog sektora
posvećenog Srbiji održanog u Beču 27. marta 2009. godine, Narodna banka
Srbije je, u kontekstu aranžmana s MMF-om, pripremila posebne mere
podrške finansijskoj stabilnosti zamlje s ciljem očuvanja poverenja javnosti u
bankarski sektor i očuvanja finansijske i makroekonomske stabilnosti. Mere
su usmerene na obezbeđivanje kontinuiranog pristupa izvorima likvidnosti,
kako dinarske tako i devizne, stabilizaciju deviznog tržišta, preventivno
delovanje u pravcu očuvanja kvaliteta aktive banaka obezbeđivanjem okvira
za izmenu uslova otplate kredita klijentima banaka, smanjenje odliva deviznih
sredstava i smanjenje depresijacijskih pritisaka.
Posebne mere podrške dostupne su onim bankama koje, zajedno sa
svojim većinskim akcionarima, preuzmu određene obaveze. Obaveze
većinskih akcionara se odnose na održavanje izloženosti prema Republici
Srbiji do kraja 2010. godine, a na nivou iz decembra 2008. (ukoliko je reč o
akcionarima sa sedištem van Republike Srbije) i na održavanje pokazatelja
adekvatnosti kapitala i pokazatelja likvidnosti banke na propisanom nivou, u
okviru čega će Narodna banka Srbije izvršiti procenu budućeg kretanja
pokazatelja adekvatnosti kapitala prema metodologiji usaglašenoj s MMF-om.
Obaveze koje banke treba da preuzmu odnose se na omogućavanje dužnicima
da izvrše konverziju kredita u stranoj valuti i kredita indeksiranih deviznom
klauzulom u dinarske i omogućavanje dužnicima izmene uslova otplate
kredita u skladu s definisanim okvirom.
Narodna banka Srbije je bankama koje navedene uslove ispune
ponudila sledeće mere podrške: nove izvore likvidnosti – dinarske kredite s
rokom dospeća do godinu dana i kratkoročne devizne svopove – i oslobađanje
od obaveze obračunavanja obavezne rezerve za depozite i kredite primljene iz
inostranstva od oktobra 2008. godine do decembra 2010. godine, i to do
njihove otplate. Pored toga, bankama je omogućeno da za regulatorne potrebe
u kapital uključe subordinirane obaveze do visine od 75% osnovnog kapitala,
da docnju u naplati potraživanja za potrebe njihove klasifikacije utvrđuju
prema naknadno ugovorenom datumu dospeća za potraživanja čiji su uslovi
otplate promenjeni u skladu s definisanim okvirom i da pokazatelj deviznog
rizika povećaju sa 10% na 20% kapitala. 4
6.ZAKLJUČAK
4
www.nbs.yu

Likvidnost je jedna od osnovnih pretpostavki za opstanak banke i njeno
normalno funkcionisanje
Zbog toga je održavanje likvidnosti propisano zakonom kao obaveza banke. Za
nelikvidnu banku,sve dok traje stanje nelikvidnosti, postoje određena ograničenja u
poslovanju. Takva banka za vreme trajanja nelikvidnosti ne može da odobrava kredite,
da daje garancije, otvara akreditive i vrši druga plaćanja sa svog žiro-računa. 5
Upravljanje rizicima likvidnosti kojima je banka izložena je takođe od velikog značaja.
Bankarski sektor Srbije je trenutno po pitanju likvidnosti, veoma stabilan. Stabilan
bankarski sistem Srbije rezultat je restriktivnih mera NBS –visoka stopa obavezne
rezerve, visoka referentna kamatna stopa...
Nastnkom globalne ekonomske krize posebno je ugrožena likvidnost banaka što
je dovelo do gašenja mnogih banaka širom sveta.
5
dr Stevan Šogorov, Bankarsko pravo, Novi Sad, 2004

Literatura
1. Prof. dr Milenko Dželetović, prof. Dr Petar Bojović, prof. Aleksandar Živković;
BANKARSKI MENADžMENT; Beograd 2008.
2. dr Milutin Ćirović, BANKARSTVO, Beograd, 2008
3. dr Stevan Šogorov, BANKARSKO PRAVO, Novi Sad, 2004
4. www.hnb.hr
5. www.nbs.yu