KRATKA ISTORIJA JEVREJA U SRBIJI - BILJANA JAKOVLJEVIĆ

Прoф др Брaнкo Нaдoвeзa

Биљaнa M. Jaкoвљeвић

КРATКA ИСTOРИJA

JEВРEJA У СРБИJИ

Бeoгрaд, 2013.

КРАТКА ИСТОРИЈА ЈЕВРЕЈА У СРБИЈИ

Проф др Бранко Надовеза

Биљана М. Јаковљевић

Рецензенти:

Проф. др Радмило Петровић

Проф. др Радослав Ратковић

др Венцеслав Глишић

Издавач:

Културна заједница Крајине (КЗК)

Штампа:

Еселоге д.о.о.

Тираж:

200

ISBN:

978-86-6295-004-8

Ову књигу посвећујем својим родитељима

Успомени на мајку Љиљану

и оцу Миодрагу

3

ПРЕДГОВОР

Јеврејска верска заједница у Србији има своју традицију односно вишевековни

историјски континуитет и чији је правни субјективитет стечен на основу посебних

закона. 1 По члану 1. свакоме се, у складу са Уставом, јемчи право на слободу савести и

вероисповести. Да би се остварило несметано функционисање друштва држава преко

својих органа 2 се бави питањима остваривања верских права и слобода. Она такође

путем сталних контаката са верским заједницама обезбеђује остваривање свих осталих

питања везаних за постојање и деловање верских заједница: право на несметано

деловање, изградњу верских објеката, школовање кадрова, решавање статусних питања

службеника. Држава је помагала оне верске заједнице којима је одузета имовина после

Другог светског рата и то у виду подизања светих објеката или њихових обнављања и

одржавања. 3 Такође, држава је у одређеним периодима учествовала у допуни фондова

социјалног и пензијског осигурања појединих категорија верских службеника.

Модерна историографија о једном од најстаријих културних народа датира из

прве половине XIX века. О историји Јевреја настао је велики број радова још у XIX

веку, а нарочито за период XX века за који се јавља изузетно велико интересовање. Па

ипак, синтетичких радова који обрађују историју Јевреја од најранијих времена до

данашњих дана нема много. 4 Постоје мањи радови за неке насеобине на Балкану али за

опширније, детаљније монографије потребни су разноврсни извори. Само на основу

јеврејских извора не може се саставити пуна историја. Јеврејски извори се баве

одређеним темама. Њихов делокруг су били: религија, породично и пословно право и

обичаји. У последње време учињен је напор у налажењу и превођењу натписа с

надгробних споменика, извлачење генеалошких стабала познатијих породица и

изучавање њихове историје.

Постоји доста литературе о Јеврејима у Србији али је локалног карактера о

појединим јеврејским заједницама - општинама 5 , мада је све више радова о историји

Јевреја али у одређеним периодима 6 . Велики је број радова о страдању Јевреја у Другом

светском рату. 7 Најсвеобухватнија је књига Жени Лебл, „До коначног решења“, Јевреји

у Србији, али не обухвата Јевреје у Војводини. Због свега овога постоји потреба за

оваквом врстом рада.

1

Поред ње традиционална верска заједница је и Исламска верска заједница. Закон о црквама и верским

заједницама чл. 10. http://www.crnps.org.rs/wp-content/uploads/zakonocrkvamaiverskimzajednicama.pdf.

(приступљено 12.06.2012); Члан 14. Јеврејској заједници се признаје континуитет са правним

субјективитетом стеченим на основу Закона о верској заједници Јевреја у Краљевини Југославији

("Службене новине Краљевине Југославије", број 301/1929)

2

министарство вера и дијаспоре, раније комисија за односе са верским заједницама

3

Јевтић Мирољуб, Политикологија религије, Центар за проучавање религије и верску толеранцију,

Београд 2009, 453

4

Дубнов Симон, Кратка историја јеврејског народа; Етингер Шарл, Историја јеврејског народа и др.

5

Жени Лебл, Јевреји у Пироту; Павле Шосбергер, Новосадски Јевреји и др.

6

Небојша Поповић, Јевреји у Србији 1918-1941, Богумил Храбак, Јевреји у Београду до стицања

независности 1878, и др.

7

Божовић Бранислав, Страдање Јевреја у окупираном Београду 1941-1944; Романо Јаша Јевреји

Југославије 1941-1945 жртве геноцидау учесници НОР и др.

4

Још је после Првог светског рата уочено да не постоји историографија о

Јеврејима у Југославији и Србији. Проблем је утолико већи што су из државне архиве у

време рата уништени или однети важни документи, а међу њима велики број докумената

који се односе на Јевреје. Најугледније личности тога доба, др Давид Алкалај,

председник Савеза циониста Краљевине СХС, и др Лавослав Шик, први потпредседник

Израелитске Богоштовне Опћине у Загребу, су се бавиле тиме:

„У свим великим местима где су Јевреји становали и станују, постоји повесница о

њиховом животу и раду, о главним догађајима који се тичу јеврејства, као и

религиозним и културним јеврејским установама. Јевреји на Балкану а нарочито у

Србији чине изузетак. Никаква повесница не постоји о њиховом животу и раду, о

њиховим установама и о њиховим синагогама и школама. Јевреји у Србији нису

сматрали да је потребно писати о тим догађајима“. 8

„Нас Јевреја није кроз двије тисуће година нестало, ми имадемо своју прошлост, с

њом се поносимо, на њој градимо своју будућност. Зато се у цијелом јеврејском свијету

и те колико посвећује пажње нашој повијести“. 9 „Ко може пером а сваки својим

доприносом, да дамо младежи – и то не само јеврејској – прилике, да се баве студијом

источних наука и извора наше хисторије, једном речју. Да оснујемо установу за повијест

Јевреја у Југославији.“ 10 Основан је Јеврејски историјски музеј у Београду.

Кад говоримо о Јеврејима уопште прва асоцијација на реч Јевреји је холокауст -

трагично страдање скоро да истребљења у Другом светском рату. Исто се везује и за

Јевреје у Србији- страдање, злочини, геноцид и прве душегупке у логору на Сајмишту.

Велики број литературе о овим трагичним дешавањима баца сенку на њихово постојање

и делатност у годинама и вековима пре зле судбине која је десетковала јеврејску

популацију у Другом светском рату.

Зато је моје интересовање било да представим укратко историју Јевреја и њихове

прве сеобе на Балкан, насељавање у Османско царство и њихов значај за развитак те

велике и моћне државе као и статус у Аустријском царству. Затим, живот Јевреја у

модерној српској држави (од 1804.), исказан патриотизам у ратовима 1912-1918, њихово

учешће у животу Краљевине Југославије, њихову улогу у НОП-у и страдање у

холокаусту у Другом светском рату и на послетку јеврејску заједницу данас.

Моја је намера да укратко опишем долазак, постојање и деловање Јевреја на тлу

Србије и њихов значај и допронос у привредном, културном и уметничком животу; у

ратовима где су се показали као прави родољуби и у миру као јавни радници и

стручњаци. Основни мотив и разлог да се напише историја Јевреја је што нема

целовитог рада о историји Јевреја у Србији од насељавања до данашњих дана.

Овај рад би требало да истакне постојање и делатност јеврејске заједнице и

појединаца. Овим радом сам имала жељу да попуним нека мање позната места из

8

Алкалај др. Давид, Нова синагога „Бет Израел“, Јеврејски алманах I годиште, Вршац 1925, 73-82, 73

9

Шик др Лавослав, О потреби повјеснице Јевреја у Југославији, Јеврејски алманах I годиште, Вршац

1925, 89-101, 91

10

Исто, 101

5

историје Јевреја на овим просторима и да, колико је то у мојој моћи, наредним

генерацијама помогнем да боље упознају настанак, живот и рад јеврејске заједнице у

Србији и њихов допронос српском друштву.

Сама тема са називом „Кратка историја Јевреја у Србији“ изабрана ради

упознавања јеврејске и нејеврејске читалачке публике наше земље и шире са историјом

јеврејског народа на овим просторима.

Захваљујем се: запосленима у Јеврејском историјском музеју и Савезу јеврејских

општина Србије за помоћ при налажењу и коришћењу литературе; др Бранку

Надовези, Научном саветнику у Институту за новију историју Србије и проф. др.

Мирољубу Јевтићу, Редовном професору Факултета Политичких наука на драгоценим

саветима; посебно господину Миленку Таушановићу на обради и исправци текста и

Зорану Илијеву на техничкој подршци.

6

Седмокраки свећњак менора, древни је симбол јеврејског народа. Симболизује

жбун који је горео на планини Хореб (Синај). О томе се говори у библијској Другој

књизи Мојсијевој, познатој као књига излазака, где пише да је Бог наредио Мојсију да

изведе Јевреје из Египта према Обећаној земљи. 11

11

Оливер Клајн, Свети „Жбун“ http://www.planeta.org.rs/28/12simboli.htm

7

УВОД

„Јевреји се насељавају по скоро свим градовима и на целом свету није лако наћи

место где нема представника тог племена“.

Страбон

Историја Јевреја је историја вишемиленијумске патње борбе и страдања. Смењују

се: прогони, покољи, мучења и расељавања. Били су жртве: мржње, зависти, похлепе и

излива најмрачнијих нагона. Јевреји су народ јединствен по томе што после страшних

прогона скоро до истребљења, успеју да се консолидују, оснаже, ојачају и поврате своје

националне, духовне и друштвене тежње.

Да би нам било јасније присуство Јевреја на нашим просторима неопходно је да прво

упознамо њихову историју која се дели на два значајна периода:

- Источни период који представља доба када су живели на тлу Мале Азије и

Африке и на обалама Средоземног мора и где су основали своју прву државу и

који је трајао више од 2000 година.

- Западни период започиње расељавањем из Палестине и њиховим насељавањем у

европске земље и траје скоро 2000 година.

Јеврејска историја датира 2000 година пре нове ере. Њихова постојбина је

Месопотамија одакле су кренули према Палестини. Аврам, праотац овог народа,

пореклом је из града Ур. Ур је био древна престоница Сумера, велике групе народа који

су створили једну од највећих и најбогатијих култура у историји човечанства, а којој су

припадали и Јевреји. Многа мала племена или породице били су номади и лутали од

земље до земље са својим стадима. Дуг период номадског живота и родовско- племенске

организације био је условљен неповољним климатским и географским условима. Племе

Иврим или Хебреји- Јевреји су лутали између Вавилоније и Египта под вођством

Аврама. 12 Аврам је веровао да постоји само један бог који је створио и сунце и месец и

све остало док су остала племена обожавала сунце, месец и друге природне силе.

Око 1700 година пре нове ере највећи део Јевреја прешао је из Ханана (Канаан-

Палестина) у Египат. Ту полако остављају сточарство које им је као номадском народу

било главно занимање и почињу да се баве занатством и земљорадњом. У ту

цивилизовану државу око Нила дошли су са Хиксима 13 који су освојили власт (око

1670.п.н.е), а са њиховом пропашћу Јевреји су претворени у робове и присиљавани на

тежак рад, зидање пограничних утврђења и др.

12

Симон Дубнов, Кратка историја јеврејског народа, Београд 1988,11 и даље

13

„Кнежеви“, „господари“, ратоборно племе из Сирије које ће у Египту имати власт око 150 година

8

Мојсије 14 , велики вођа јеврејског племена, је свој народ уз помоћ бога Јахвеа

избавио из египатског ропства и довео у обећану земљу (Палестину). Он је и верски

реформатор јер је примио закон на Синају. Такође, до тада завађена племена су се

ујединила. Јеврејска религија је чинила основу друштвеног живота старих Јевреја.

Пророк Мојсије је свом народу пренео норме и правила, понашања и одговорности.

Јеврејска религија која траје више од три миленијума има основу универзалних

социјалних вредности на чијим темељима почивају поставке савременог друштвеног

живота и савремених система вредности. 15

Године 1030. пре нове ере настаје ново раздобље у историји јеврејског народа јер

је створена јака и јединствена краљевина Израел са краљевима Саулом, Давидом и

Соломоном. После 100 година се распада на северни Израел и јужну Јудеју. У VIII веку

п.н.е. Јевреји падају под власт Асираца, а у VI под власт Вавилонаца. Вавилонци их

расељавају у два маха. Када је Александар Велики заузео Јудеју у IV веку п.н.е. настало

је прво велико расељавање Јевреја. Освајање Александра Великог и доминација Грка

(332-140.пне) представља црну страницу историје Јевреја. Тада је почела велика

јеврејска дијаспора, и један део народа насељава се широм тадашње Грчке па и на

Балканско Полуострво. 16

После Персијанаца и Грка дошао је ред на Римљане да буду владари света. Јудеја

постаје римска провинција када вођа римске армије Помпеј улази у Јерусалим 63.п.н.е.

Тада је у Рим а касније и у друге италијанске градове одведен велики број

заробљеника. 17 Јевреји се боре против римске власти и дижу неколико устанака. Нови

устанак букнуо је 70. године нове ере и није био лако угушен. Римски историчар Јосиф

Флавије, Јеврејин, је описао ову храбру борбу, као и то да су људи умирали улицама од

глади, исцрпљености а појавио се и канибализам. Римљани су на хиљаде заробљеника

побили и разапели на крст, угушили побуне и разорили Јерусалим 70. године. Уведен је

и робовласнички систем. У тим веома тешким условима живота међу јеврејском

сиротињом се јавила нада да ће Месија 18 (спаситељ) ускоро доћи да их избави од

ропства. Зато је део Јевреја поверовао да је Исус Христ - Месија.

Римски цар Хадријан 19 (117-138) је на месту Соломоновог храма хтео да подигне

пагански храм са киповима. Јевреји нису могли да подносе обешчашћење светог места

па је 132. године нове ере букнуо нови устанак који је захватио Јудеју и приобални

14

За Мојсија се не може са сигурношћу рећи да је историјска личност која је повезана са свим што му се

приписује: 1. Излазак из Египта; 2. Откривење на Синају; 3. Лутање по пустињу; 4. Улазак у обећану

земљу. Он се не помиње у најстаријим слојевима описивања и подсећања на излазак из Египта иако му је

приписана доминантна улога у том догађају. Енциклопедија живих религија, Нолит Београд 1992, Друго

допуњено издање, 471

15

Кочовић Др. Драгослав, Религијска учења социјалне вредности религијских учења, Факултет политичких

наука, Београд 2010,143

16

Када је Александар основао велики трговачки град Александрију, населио га је Грцима и Јеврејима

којима су дата подједнака грађанска права, Дубнов Симон, н.д., 61

17

Дубнов Симон, н.д., 115

18

Дословно: помазани. Традиционално се сматра да је месија потомак краља Давида и стога легитимни

поглавар Израела. Долазак месије ће, како се верује, показати истину јеврејства свету и успоставити доба

свеопштег мира и склада. Грчка реч за Месију је Христ.

19

Познат је по велелепним грађевинама широм царства. Подигао је зид између Енглеске и Шкотске чији

делови постоје и данас, којим је одвојена римска провинција од напада варвара, нарочито Келта.

9

појас. Проглашена је независна јеврејска држава и кован је властити новац. Устаници су

убрзо бројали 500 000 људи под Шимоном или Бар Кохбом али је римски војсковођа

Јулије Север 135. године савладао устанике. После победе Римљани су обновили

Јерусалим који је добио име Елија Капитолина са храмом и статуама Јупитера и

Хадријана. Јевреји нису смели да се појаве на улицама града. 20 Следиле су репресалије

према јеврејском народу, продавани су као робови а део је побегао у Вавилон. Долази до

новог таласа напуштања Палестине и стварају се јеврејске заједнице по целом тада

познатом свету. Исељење је било претежно у Грчку и Малу Азију док је око 100 000

населило Александрију. Те нове јеврејске заједнице постају јаче и бројније него што је

била она у Палестини. Друго значајно средиште Јевреја постала је сама престоница

Римског царства.

Јављају се разлике међу Јеврејима у новим условима па се по традицији и језику

могу се издвојити две главне етничке групе Јевреја:

-Сефарди 21 који су населили Шпанију, Португалију и северну Африку

-Ашкенази 22 који су се настанили у средњој, северној и североисточној Европи.

Са пресељењем из домовине нису престали прогони, напротив, Јевреји су прогањани

и за време Византије када је, посебно на Балканском полуострву, са већим утицајем

цркве расла и нетрепељивост према Јеврејима. 23 На нашим просторима Сефарда има у

областима којима је владало Османско царство а Ашкеназа у деловима који су

припадали Хабсбуршкој монархији.

У средњем веку на Јевреје се окомила Католичка црква и то нарочито у време

Крсташких ратова од XI-XIII века. Почетком XIII века папска држава 24 је најбогатија на

свету и то јој даје огромну политичку моћ. У току Првог крсташког рата у Рајнској

области крсташи су поклали хиљаде Јевреја и уништавали њихове општине. Читаве

јеверејске породице су се саме убијале да не би биле покрштене. Вршена су разноразна

зверства у Француској, Енглеској и Јерусалиму над Јеврејима. У Енглеској се погром

Јевреја показао као једна од првих последица Крсташких ратова. У Енглеску су дошли

са Норманима у другој половини XI века. Њима је било забрањено да се баве

уобичајеним занимањима осим зеленаштвом. На тај начин су народу извлачили иметак

који се сливао у државну касу али се гнев испољавао према Јеврејима а не према круни.

Када би попустила краљевска заштита били су изложени покољима и пљачки (1189). 25

20


21

Дословно Шпанци; који су добили назив према истоименом старохебрејском граду, У Библији Сефарад

се односи на Малу Азију, Библија: Стари и Нови завет/ превео Лујо Бакотић, Нови Сад Добра вест, 1994,

Ав. 1, 20; али је у средњем веку доведен у везу са Шпанијом. Употребљава се за Јевреје из исламског

света, Енциклопедија живих религија, 625

22

Дословно Немци; који име носе по истоименом старозаветном сину Гомеровом, Ашкеназ- Асханас,

(потомци синова Ноја) Библија Пост. 10, 3

23

Ђорђевић Тихомир, Јевреји Балканског полуострва, Споменица о прослави тридесетогодишњице

сарајевскога културно-потпорног друштва „La Benevolencija“, Београд 1924, 9-12,9; Делић Риста , Јевреји

у Југославији, Просвета Београд, 1938, 42

24

Порасла је финансијска моћ Римске курије која је постала најкрупнији финансијски центар Европе.

Поред редовних данака које су плаћале католичке земље и прихода од свештенства, у великим размерама

почиње продаја индулгенција- папских писама којим се опраштају греси што је доносило велике приходе.

25

Morton A.L., Istorija Engleske, IP „Veselin Masleša“, Sarajevo 1955, 53

10

После крсташких ратова Јеврејима се намеће изолација: могу да живе на

одређеној територији и баве се одређеним занатима али не и пољопривредом. По налогу

папе Иноћентија III 26 сазван је сабор у Риму 1215. на коме је одлучено да Јевреји морају

носе одела које ће их разликовати од осталог становништва што је касније преиначено у

ознаку у виду жуте крпе на капуту или шеширу. Одлука није спроведена у свим

државама. 27 У Енглеској су морали да носе нарочите ознаке на оделу. Врло лако су

оптуживани за ритуална убиства 28 и бивали обешени. Из Енглеске је 16 000 Јевреја

протерано и конфискована им је имовина крајем XIII века и следећа 4 века у Енглеској

неће бити Јевреја. У Паризу су на тргу спаљени сви примерци Талмуда 29 покупљени из

јеврејских кућа 1242. године. У Немачкој су за време куге оптуживали Јевреје да су

тровали бунаре и изворе воде и тако изазивали епидемију.

Инквизиција 30 доноси нов талас прогона Јевреја у Шпанији и Португалији.

Хришћани, Мавари (муслимани) и Јевреји дуго времена живели су мирно једни поред

других. Ситуација се мења 1492. шпанским заузимањем Гранаде када је Маварима и

Јеврејима дозвољено вршење верског обреда и да сачувају имовину. Касније су их силом

покрштавали. Знатан део муслимана и Јевреја се иселио у Африку, прекинуте су

трговачке везе и конфискована им је имовина. Јевреји ће, као и јеретици, бити

спаљивани на ломачи, мучени, осуђивани на робију, одузима им се имовина, насилно се

покрштавају. Врхунац је био када је одлучено да се сви Јевреји протерају са Пиринејског

полуострва 1492. године. Иако су живели 1000 година на тлу Шпаније сматрајући је

својом домовином, дајући значајан допринос развоју културе морали су да скупе

огромну своту новца (30 000 златника) да би им шпански краљ дозволио да остану. Он је

чак хтео да пристане али га је злогласни инквизотор Торквемада, познат по свирепости и

фанатичном гоњењу јеретика, заплашио божјом казном рекавши да је Јуда продао

Христа за 30 сребрњака, а шпански краљ за 30 000 златника. После тога Јеврејима није

било могућег опстанка у Шпанији и расељени су за само два, три месеца. У години када

је Колумбо открио Америку, сем оних који су примили хришћанство тзв. Марана 31 , сви

су Јевреји протерани из Шпаније и конфискована им је целокупна имовина. Марани су

били под сталним духовно-политичким надзором и постајали жртве инквизицијског

терора. На најмању дојаву окривљавани су за јерес што значи да их је чекала ломача или

доживотно утамничење.

26

Иноћентије III (1198-1216.) За време његовог понтификата значај папске курије уздигнут је до највише

судске инстанце у целом католичком свету. Иницијатор је Четвртог крсташког рата.

27


28

Хришћани су веровали да Јевреји користе крв хришћанске деце за припрему бесквасног хлеба за Песах.

По традицији овај празник је везан за излазак из Египта. Пошто нису имали прилике да умесе свој хлеб са

квасцем, Јевреји били су приморани да једу бесквасни- мецес. Енциклопедија живих религија, 542;

Оптужбе за ритуално убиство постоје више од 2000 година а помиње их још Јосиф Флавије.

29

Хебрејски- учење, изучавање. Јеврејски зборник усменог закона и предања.

30

Инквизиција настала 1480. добија већи значај. То је био тајни црквени суд за предмете јереси.

Захваљујући инквизицији црква се претворила у најстаршније оруђе апсолутизма. А.Д.Удаљцов,

Ј.А.Космински и О.Л.Вајнштајн, Историја средњег века 1, Научна књига Београд, 1950, 313

31

Погрдни назив marranos- свиње, Енциклопедија живих религија, 328; Иако су прихватили хришћанство

у Шпанији због прогона римокатоличке цркве и власти од 1391. Међутим они су потајно остајали верни

јеврејству. Оптуживани су да шире јеврејску веру што је довело до стварања инквизиције а утицај Јевреја

на Маране наводи се као главни разлог за протеривање из Шпаније. Исто, 436-437

11

Да би опстали у новим условима услед сталних притисака власти и локалног

становништва међу Јеврејима се јавио национални покрет у својој основи ционистички. 32

Први творци ционистичког покрета су тврдили да ће невоље јеврејског народа престати

само ако буду живели одвојено од других народа. Теодор Херцл, новинар из Беча је

1896. године је у књизи описао план за стварање светске јеврејске организације која би

имала за циљ да обезбеди средства и услове за стварање државе Јевреја у Палестини

односно њихов повратак у обећану земљу. Овај покрет је имао велики одјек и велики

број присталица и следбеника међу Јеврејима у целом свету.

Од расељења у I и II веку када су изгубили државу, Јевреји су заправо изгубили

карактер нације и постали верска група, чији припадници свуда по свету где су

настањени, живе по религиозним прописима своје вере. Да би се уклопили у средине у

којима живе прихватили су њихов језик а хебрејски (иврит) користили приликом

богослужења. Такође, временом су изгубили и антрополошка обележја услед мешања са

другим народима па их има свих раса од белих до црних. Истраживања у првим

деценијама XX века су показала да је семитског порекла само један део Јевреја из

Северне Африке и Јемена, а већи део не одговара том типу. 33 Јеврејски тип се састоји из

ових елемената:

1. Оригинлно семитско племе

2. Аријски тип – Еморићани 34

3. Хетићани 35

У етичном погледу Јевреји имају „развијени породични дух, чистоту морала,

умереност у јелу, а особито у уживању жестоких пића, те непоколебљиву верност

религији својих отаца, доброчинство и милосрђе не само према својим једноверницима

већ и према иноверницима и трпељивост“. 36

32

Натан Бирнбаум је 1885. употребио израз ционозам који представља тежњу Јевреја да се врате у Израел

и њихова политичка настојања да имају домовину са сопственим језиком. Наиме суочени са пропасти

јеврејске еманципације, оживљављњем антисемитизма у Европи у XIX веку, руским погромима и

Драјфусовом афером у Француској1894. када је у складу са надирућим таласом антисемитизма официр у

генералштабу неправедно осуђен за издају земље да би се окривили Јевреји, Леон Пинкстер и Теодор

Херцл су закључили да изгнанство није нормално стање за јеврејски народ. У разматрању су биле

Аргентина природно богата али недовољно искориштена земља и Палестина. Постојала је бојазан да би

појава Јевреја у аргентинско друштво била повод за отварање новог антисемитизма. Надовеза Др. Бранко,

Ционизам идеологија и политичке основе, Београд 2011, 8

33

Рети др Густав, Јевреји у антрополошком и етнографском смислу, Јеврејски алманах, IV годиште, 1928-

1929, Вршац, 1928, 96-99, 96

34

У Палестини је пре Христа живело племе са светлом кожом, плавим очима и косом, што се може

установити из египатских надгробних споменика. То су били Еморићани горостасни и џиновски синови

анака о којима често говори библија. Сродни њима су Тамаху, народ са севера аријска раса. Плави Јевреји

потичу од укрштања са овим елементима, Исто, 98

35

Јевреји су као и Јермени тамних очију, тамне косе и повијеног носа и то су идентични са Хетићанима,

синовима Хета из Библије

36

Исто, 98

12

То што су Јевреји у дијаспори живели као верска заједница значи да је основна

идеја о обнови јеврејске државе на истоку имала своје библијско покриће, из чега се

види да је религија играла највећу улогу у настанку државе Израел. 37

I ДЕО ЈЕВРЕЈИ У СРБИЈИ ДО КРАЈА СРЕДЊЕГ ВЕКА

1. НАСЕЉАВАЊЕ ЈЕВРЕЈА НА БАЛКАНСКО ПОЛУОСТРВО

Јевреји су на Балкану називани разним именима: Јевреји, Евреји, Ебреи, Јуде,

Јудејци, Жудио, Жуђели, Жидови, Жидо, Жиди. Сви ти називи долазе од хебрејског

имена Иврим (пречани) и Јехудим 38 . Назив Израелити, Израелићани кориштен је

углавном за ознаку верске припадности и долази од хебрејског Израел 39 . Назив Чифут

(Чифут-ин) настао је из истог корена (Јехудим) преко турског „чифут“ и персијског

„џихуд“; данас је то погрдан назив за Јевреје.

Историја Балканског Полуострва је била врло бурна, али историју Јевреја на

њему откривају нам тек по неки надгробни споменик или забелешка. На основу

многобројних истраживања не може се утврдити када су се тачно први Јевреји населили

на Балканско Полуострво и у ком броју. Балкан представља најмање познато подручје

када су у питању насеобине Јевреја иако се ту налазе више од 2000 година. Има

оскудних трагова о томе да су појединци још са персијским царем Даријем у VI веку пре

нове ере дошли на Балканско Полуострво. Феничански трговци су у VI веку п.н.е.

продавали јеврејско робље по Јонском мору и острвима па су се на тај начин као робови

обрели по већем делу Европе. 40 Неки су дошли још за време Александра Македонског у

IV веку п.н.е. Пронађене рушевине синагога 41 доказују да су Јевреји имали своје

општине у II и I веку п.н.е. То су чињенице које не говоре само о томе да су Јевреји

уживали слободу вероисповести која је у Грчкој давана и другим страним верским

општинама, већ да су због утицаја њихове вере на свакидашњи живот (прописи о

чистоћи, јелу итд.) морали имати нарочита права која осталим странцима никад нису

давана. 42

Јевреји су на Северни и Средњи Балкан долазили са Запада пратећи римске

легије. У Далмацији у Солину пронађени су остаци надгробних споменика који помињу

Јевреје што говори да је постојала већа јеврејска заједница све до 641. године, до

разарања Авара после чега су се преселили у Сплит. Пронађени су надгробни

37

Јевтић Мирољуб, н.д., 331

38

по једној од две јеврејске државе насталој после деобе 930-586 п.н.е.

39

јеврејска држава која се поделила и даље постојала под тим именом 930-720

40

Џелетовић Иванов мр Павле, Јевреји на Косову и Метохији, Панпублик, Београд, 1988, 23

41

Синагога грчки-место окупљања, хебрејски- бет кнесет на јидишу шил-школа, место око којег се скупља

јеврејска заједница у дијаспори и служи за обављање богослужења.

42

Мирч Марко С., Јевреји на Балканском полуострву и у старој српској држави до доласка Турака,

Јеврејски алманах, 1957-1958, 49-58, 50

13

споменици у Бенковцу и цео јеврејски гроб у Дукљи у околини Подгорице који датира

из III века нове ере. Најновија археолошка ископавања показала су да је Јевреја било на

територији Балкана много пре доласка Словена. Археолошки налази из II и III века нове

ере из Салоне, 43 те из III и IV века из Стобија, 44 Дукље, Сења и Муће доказују присуство

Јевреја у организованим заједницама у то време на поменутим просторима. Извесно је да

их је било у Старом веку и у раном Средњем веку и то у неколико приморских центара.

По натпису на нађеној плочи из III века сазнајемо да је било Јевреја у Осијеку (Мурса)

јер је постојала синагога.

Надгробни споменици у Панонији са натписима на грчком језику из IV века

доказују да су Јевреји Романиоти са југа Балканског полуострва доспели до ових

простора. Романиоти су дошли на Балкан из Палестине још пре нове ере и имали своје

заједнице нарочито у градовима Македоније. Јеврејске заједнице и синагоге се помињу у

Новом завету: „Павле и Сила стигоше у Солун, где су Јудеји имали једну синагогу.“

Затим су отишли у Верију „10. И они дошавши онамо, уђоше у јудејску синагогу. 11.Ти

Јудеји беху племенитији од оних у Солуну. Они примише реч са свим срцем...“. 45 На

подручју Војводине у Челареву налази се некропола из VII и IX века са уломцима на

којима се налазе меноре и други јеврејски симболи и слова. Није утврђено ком народу

припадају али су блиски Јеврејима односно имају додира са јудаизмом. 46

У Цариграду су живели од V века. У XII веку живели су у неколико градова

Грчке и Македоније и бавили се занатима и земљорадњом. У XIII веку има их у Трнову

у Бугарској, а када су Срби освајали византијске територије међу становништвом су се

нашли и Јевреји. Ипак, то су појединачни случајеви и њихов број је незнатан.

Између VIII и X века облашћу између Каспијског и Црног мора завладали су

Хазари пореклом из Персије и са Кавказа. Били су пагани. Хазари су живели у својој

држави Ал-Кузар до појаве Монгола (по византијским изворима). Њихов каган 47 Булан

(VIII век) прешао је на јудаизам из политичких разлога како се Хазари не би утопили у

ислам или хришћанство. Међутим нову веру су прихватили само двор и племство. 48

Били су ратнички народ и своју власт су проширили дубоко у словенске земље, све до

Кијева где је постојала једна јеврејска заједница. Својим поданицима: Јеврејима,

муслиманима и хришћанима су пружали једнаку заштиту. Хазарска држава је постојала

док њихову престоницу на ушћу Волге у Каспијско море нису разорили руски кнезови

половином X века. Последњи хазарски каган Јосиф је покушао да успостави везе са

шпанским Јеврејима. Преписка Хабзаја ибн Шапрута, Јеврејина, лекара и министра

43

Габричевић др Бранимир, Јеврејска опћина у античкој Салони, Јеврејски алманах, Савез јеврејских

вероисповедних општина, Београд, 1959-1960, 9-15, 12-14 је изричит да су Јевреји имали општину пре

него што се хришћанство изборило за пуну афирмацију.

44

Највећи и најзначајнији од свих ископаних споменика су остаци синагоге на лoкалитету Стобија

(Македонија) на некадашњем главном трговачком путу из Солуна према Сирмијуму.

45

Библија или Свето писмо Књиге Новог завета, Дела апостолска 17, , ЈИМ- „Добра вест“, Ветреник,

1994, превод Др Лујо Бакотић, 94

46

Сматра се да је са Угарима у Панонију дошло и племе Халиси из Хазарске државе који су прихватили

јеврејство.

47

владар- израз који потиче од јеврејског „коен“ или од татарског „кан“.

48

Павле Шосбергер, Јевреји у Војводини (кратак преглед историје војвођанских Јевреја) Прометеј, Нови

Сад 1998, 8

14

спољних послова на двору Абдурахмана III (912-961), кордовског калифе, 953. године са

хазарским каганом Јосифом II, која се одвијала посредством два Јевреја Мар Саула и

Мар Јосефа, са Јеврејима из Хрватске, Угарске, Русије и Бугарске доказује да је у то

време било Јевреја који су били цењени на дворовима ових земаља. Тада се први пут

помињу и Јевреји у Београду. 49 Хазари су се после пропасти своје државе утопили у

друге народе а делимично и Јевреје. 50

На Балканско полуоство Јевреји су се досељавали у разним периодима и са више

страна. Насељавање се вршило у три етапе:

1.Оријентална етничка група која је стигла из Палестине много пре нове ере и

оснивала своје заједнице.

2.Затим су дошли Ашкенази који су на тле Србије дошли прогањани и пре

крсташких ратова из средње и источне Европе а нарочито у њихово време од XI века.

3. И на крају крајем XV и почетком XVI века, Сефарди протерани из земаља

Пиринејског полуострва.

Хришћански извори наводе да страдања Јевреја почињу Јудином издајом Христа.

Касније се из тих тврдњи да су Јевреји криви за Исусову смрт развија нетрепељивост

хришћана према Јеврејима. Та прва исељења после пропасти Јудеје доводе до

формирања прве дијаспоре у земљама на обалама Средземног мора. Апостол Павле их је

налазио свуда на свом мисионарском путу. Нарочито су се оснивале на ушћима великих

река и у јаким саобраћајним и трговачким центрима где су се бавили трговином,

занатима и били посредници између своје домовине и других земаља.

Одлуком Никејског Сабора 325. у време првог хришћанског цара Константина

Великог (324-337) Јевреји су одбачени од Бога чим нису хтели да приме хришћанство.

На Балкану је са ширењем хришћанства расла и мржња према Јеврејима. 51 Велики

византијски цареви законодавци Теодосије II (408-450) и Јустинијан I (527-565) уводе

санкције против Јевреја на основу својих кодекса о грађанским правима и дешавају се

први прогони. Ограничено им је вршење религиозних обреда и држање робова а

забрањено подизање синагога и рад у државној служби. Лав III (717-741) је гонио Јевреје

и приморавао их на покрштење. 52

Ипак нису напустили Балканско полуострво. У Бугарској у IX веку проповедају

своју веру. У XII веку шпански Јеврејин, путник и писац, Бењамин из Туделе је водио

белешке о јеврејским колонијама којих је било редом по јужном и источном приморју:

на обалама Јадранског и Егејског мора, затим на целој територији Грчке, Румуније и

Бугарске. 53 У солунској области се настанило много Јевреја и Јермена у време

49

Шланг Игњат, Јевреји у Београду, Београд 1926, 3

50

Дубнов Симон, Кратка историја јеврејског народа, 4 издање. Савез јеврејских општина Југославије,


51

Ђорђевић Тихомир, Јевреји на Балканскон Полуострву, Споменица „La benevolencija“, 9

52

Острогорски Георгије, Историја Византије,Народна књига , Београд, 1998, 169

53

Радић Радивој, Јеврејски ходочасник Бенијамин из Туделе путује византијским царством, Зборник

Матице српске за књижевност и језик књ.L, св. 1-2/2002, 7-25,15

15

византијске власти од XI до XIII века толико да је значајно ослабио словенски

елемент. 54

Јевреjи су у XII веку имали општине у свим градовима Грчке, и у приморским

градовима Македоније, и Албанији у Валони и Драчу. У Дубровнику није било старе

јеврејске колоније иако се помиње Јеврејска улица изван градских зидина у XIV веку

(Judeca, Cudeuca). 55 То су били пролазни становници, лекари (помињу се у документима

1280. и даље) или трговци из Драча, Валоне, Падове, Лече, Малте, Марсеја итд.

Јеврејски лекари су били стручњаци великог знања и вештина. Били су културни и

имали знање многих других наука а нарочито филозофије и књижевности. Пошто су по

више година или деценија боравили у том граду представљали су добит за дубровачку

државу па су се власти заузимале за њих код црквених власти. 56 Свештенство се, пре

свега Доминиканци, залагало да се Јевреји безусловно протерају из Дубровника,

позивајући се да су то учиниле Шпанија, Португалија и друге хришћанске земље. 57

Јевреје су штитили властела у чијим су домовима имали великог утицаја јер су им

водили књиге и послове а бавили се и подучавањем деце у читању, писању и учењу

страних језика. Протерани Јевреји су се вратили на заузимање султана Селима и

престолонаследника Сулејмана. Султанова препорука је увек имала довољан учинак

пошто је Дубровник био под неким видом протектората Османског царства.

Долазак османских освајача на Балкан Јевреји староседеоци су дочекали као

ослобођење. Ипак стање се није одмах поправило али временом се развија трпељивост

према немуслиманима па Јевреји почињу боље да живе. Ситуација се мења када долазе

Сефарди 1492. са Иберијског полуострва, а следећа два века и марани. Током XV и XVI

века Османлије су подстицали досељавање Јевреја из Европе сматрајући их елементом

који развија трговину и доноси богатство. Јевреји староседеоци и Сефарди и ашкенаске

избеглице из средње и источне Европе живели су у релативној сигурности. Постојала су

извесна ограничења и забране (посебно везане за боју и врсту обуће и одеће), плаћали су

порезе и намете као немуслимани, али су могли да се баве неким пословима: занатство,

трговина и били су први лекари и апотекари на овим просторима. Са својом високом

културом и знањем језика Сефарди су постали значајан чинилац у трговини широм

Османског царства. Живели су око својих синагога у посебним махалама 58 и били као

заједница веома затворени, конзервативни.

Појава антисемитизма у XV веку имала је далекосежне последице за јеврејски

народ. Након успостављања римске власти и рушења другог храма у Јерусалиму,

у великој јеврејској дијаспори на тлу Европе долази до стварања више јеврејских

заједница односно Ашкеназа и Сефарда. Сефарди су насељавајући разне делова Европе

и Африке задржали свој идентитет до данас. Сефардска култура представља посебан

54

Острогорски Георгије, н.д., 378

55

Јиречек Константин, Историја Срба културна историја књ. 2, превео и допунио Јован Радонић, Пирот

2004, 185

56

Тадић Јорјо, Значај дубровачких Јевреја, Зборник 1 ЈИМ, Београд 1971, 1-8, 5

57

Био је случај да је 10 Јевреја ухваћено због убиства неке жене. Двојица су издахнула у току мучења,

четворица спљена на ломачи а остали протерани, међу њима и дубровачки лекар Мојзес, у Османску

царевину. Леви др Мориц, Из прошлости јеврејске општине у Дубровнику, Јеврејски алманах, IV годиште,

Вршац, 1928, 59-70, 62

58

Арапски - кварт

16

огранак у култури јеврејског народа. Период њеног процвата у Шпанији пада у време

арапске владавине (VIII-XVвек). Прогон из Шпаније обележава једну нову дијаспору јер

су се Јевреји на Пиринејском (Иберијском) полуострву у XV веку већ асимиловали и

сматрали Шпанију својом домовином, док се њихов национални, историјски и духовнотрадиционални

идентитет одржао и испољавао у вери. Уједињена Шпанија је постала

изразито теократска држава што значи да није било толеранције ниједне вере осим

католичке. С обзиром на историјске и политичке околности највећи број изгнаника

нашао је уточиште под окриљем најжешћег опонента Шпаније а то је било Османско

царство.

Долазећи из Шпаније они су се битно разликовали од Јевреја које су затекли.

Једино што им је било заједничко то је била њихова вера. Иначе су били различити

језиком, начином живота и оделом, онолико колико су се разликовале средине у којима

су живели. Заједнички живот у истој средини у исламској држави, иста религија и тежња

за самоодржањем су их потпуно изједначили али у корист шпанских Јевреја. Они су

били многобројнији и на вишем ступњу културног развоја па су лако наметнули

староседеоцима свој језик те су се ови потпуно стопили у њих. Једино што су дошљаци

прихватили са Балкана је одело. Њихова ношња тророги шешир, дугачак капут, кратке

панталоне и дугачке чарапе су биле превише упадљиве па почињу да носе одело

средине. 59

Део Сефардских Јевреја отишао је у Северну Европу и створена је снажна

заједница у Амстердаму. 60 Део Јевреја се населио у Африку и Блиски Исток. Они Јевреји

који су се укључили у сферу оријенталне културе изгубили су сваку везу са Шпанијом.

Посредничку улогу су имали италијански Романоити који су одржавали трговачке везе

са Османским царством иако је Италија као хришћанска земља била у сталном

непријатељству са исламском империјом.

У Србију су долазили из Солуна и Цариграда преко Македоније, а мање из

Италије преко Далмације. Насељавали су и Босну преко Солуна и Новог Брда до

Сарајева и даље.

Сефарди су оснивали своје заједнице у већим урбаним насељима и трговачким

центрима и дуго је у Битољу била највећа заједница. Све заједнице су биле тесно

повезане са Солуном 61 економски, у језичком и културном развоју и високом степену

конзерватизма. 62

Пре Османског освајања ових простора Јевреја је у малом броју било у Београду

и Новом Брду. 63 Насељавање Јевреја у већем броју повезано је са османским освајањем

Балкана. Када су протерани и Шпаније 1492. године и Португалије 1498. године Јевреји

су радо примани, чак и позивани да се населе у Османско царство. Својим одличним

59

Делић Риста, Јевреји у Југославији, Београд, 1938, 45

60

Видаковић-Петров Кринка, Култура шпанских Јевреја на југословенском тлу XVI-XX век, Свјетлост

Сарајево 1990, II допуњено издање, 28

61

Солунски Јевреји су углавном живели од свиларства и давали велики допринос свиларској индустрији у

Византијском царству. Радић Радивој, н.д., 17

62

Џелетовић Иванов, Павле, н.д., 22

63

Исто, 20

17

трговачким везама са целим светом преко дијаспоре, и развијеним занатством они су

требали допринети развоју привреде слабо развијене пољопривредне државе. У знатном

броју су населили и престоницу у врама Мехмеда Освајача. Око 1477. Јевреји су

заузимали треће место међу градским становништвом, иза муслимана и Грка, и чинили

нешто преко 10%. 64

Долазак Јевреја у градове на Балкану тесно је везан са њиховим социјалноекономским

положајем и самим развојем тих градова. Они се јављају као главни

носиоци свих трговачких послова. Прича се да је султан Бајазит II (1481-1512) за време

чије владавине су се населили у Османско царство видео протеривање из Шпаније

овако: „Како је глуп Фердинанд Шпањолски који је изгоном Јевреја осиромашио своју

властиту земљу, а обогатио нашу.“ 65 Стварају своје колоније само у градовима: Солун,

Бер, Костур, Битољ, Скопље, Струмица. У Солуну је половином XVI века било 3000

јеврејских кућа, да би крајем XVII века постао претежно јеврејски град.

Османска власт је радо примала Јевреје допуштајући им да слободно исповедају

своју веру, да организују општине, отварају ниже и више школе, оснивају библиотеке па

чак и штампарију у Солуну 1515. Као изврсни мајстори у изради оружја и барута, затим

као занатлије а особито као одлични трговци, са широким везама на Западу, Јевреји су

постали веома користан и цењен елемент у турској градској привреди и допринели

њеном оживљавању и унапређењу. Били су закупци рудника, израђивачи чохе за одело

јаничара, продавци вина а јављају се и као трговци робљем. Убрзо су толико економски

ојачали да су напустили традиционална одела и почели да се облаче као муслимани, да

носе скерлетну чоху и кафтане опточене ибришимом. То што су облачили као владајућа

класа је изазвало негодовање муслиманског живља па су се у више наврата жалили

султану док им није ферманом из 1577. забрањено ношење оваквог одела. 66 Султани су

имали личне лекаре Јевреје и дипломате од којих се у време султана Сулејмана (1520-

1566) и Селима II (1566-1574) истакао банкар, маран из Португалије, Јосеф Наси.

Касније је за своје заслуге добио острво Наксос у Егејском мору и титулу војводе од

Наксоса. 67

2. НАСЕЉАВАЊЕ ЈЕВРЕЈА НА ТЕРИТОРИЈУ СРБИЈЕ

„Ко је мудар? Ко од сваког прима поуке“ - Tалмудска изрека

По јеврејском предању београдска тврђава је постојала за време јеврејске државе

и град Београд је био познат још Јеврејима тога доба. У верској традицији овдашњих

64

Цариград је имао 16 324 становника од тога муслимана 9 486, Грка 3 743, Јевреја 1647, Јермена434 итд.

Иналџик Халил, Османско цаство: класично доба 1300-1600, СКЗ, Београд 1974, 199-200

65


66

Историја народа Југославије, од почетка 16 до краја 18 века, књига 2, Просвета Београд, 1960, 50

67


18

Јевреја постоји сачувано уверење да су овде живели у и „прастара времена“ односно у

време постојања јеврејске државе на истоку. 68

Први писани податак о Јеврејима у Србији датира из 950. године када се у

преписци кордовског рабина Хисдаја Ибн Шапрута са хазарским каганом Јосифом XI

помињу Јевреји у Београду. 69 Јеврејин Хасдај Ибн Шапрута био је министар калифa

Абдурахмана III (912-961) у Кордоби. Арапска владавина у Шпанији је била златно доба

за Јевреје; могли су доћи на највише позиције. Шапрут је знао за постојање београдске

јеврејске општине која се убрзано развијала захваљујући повољном положају Београда и

постала после Солуна 70 најважнији духовни и економски центар балканског јеврејства.

У Србији до владавине Душанове (1331-1355) и његових освајања нема помена о

Јеврејима. У Бугарској их је било због близине јеврејских насеобина на Криму. Бугарски

цар Иван Александар (1331-1371), чија је сестра Јелена постала прва српска царица, био

је ожењен лепом Јеврејком Саром Теодором. Њихова најстарија кћи Тамара је била једна

од жена султана Мурата I.

Поједини Јевреји су долазили из македонског приморја у унутрашњост. Помињу

се као власници винограда у једном селу код Костура. Половином XIV века у време прве

османске окупације српске деспотовине 1442. помиње се један Јеврејин као закупник

царине за гламско сребро у Приштини. 71 Јевреји су плаћали владаоцу извесну таксу за

заштиту као и на Западу. Постоји податак да су 1250. године јеврејски трговци добили

одобрење за продају соли. 72

Временом је све више знакова о њиховој присутности нарочито у време цара

Душана и кнеза Лазара. Има неколико повеља које сведоче о њиховом постојању и

положају. Српска држава у доба Душана простирала се од Саве и Дунава на северу, до

Коринтског залива на југу и до реке Месте на истоку. На њеној територији се нашао

већи број Јевреја Романоита нарочито у областима освојеним од Византије. Постојање

Јевреја у Србији је потврђено у једној повељи цара Душана из 1337. Године где стоји да

је манастиру Трескавац дао земље око Прилепа које иду на „дол јеврејски“ „речиште

јеврејско“. 73

У једној хрисовуљи из 1345. године говори се да је Стефан Душан опростио

дажбине Јеврејима који живе у Зихни (у Западној Тракији) и поклања манастиру св.

68

Мр Небојша Поповић, Јевреји у Србији 1918-1941, ИСИ, Београд 1997, 11; На основу обреда који се

одржава о светковини Пурима у данима 14. и 15. адара (почетком марта) сваке године, Шланг Игњат, н.д.,

1

69

Шланг Игњат, н.д., 3

70

Солун је најстарија и највећа јеврејска општина. Успон Солуна почиње од 1429. од када га је заузео

султан Мурат II. Султан Мехмед II Освајач хтео је да Цариград постане центар јеврејства, тако што би

регулисао односе између исламске државе и јеврејске цркве, али му то није пошло за руком услед отпора

самих Јевреја. Насељавајући Цариград оснивали су посебне општине називајући их по области одакле су

дошли (Касторија, Јамбол...). После позива Јеврејима из Западне Европе да дођу у Османско царство масе

Ашкенаска су преплавиле Солун и романиотски јеврејски елеменат се утопио у њих. Затим се после 1492.

сручила бујица Сефарда који су својом бројном и културном надмоћи убрзо постали доминирајући

елеменат и дали дефинитиван печат целом балканском јеврејству. Мирч Марко С., н.д., 56-58

71

Винавер Вук, Јевреји у Србији почетком 19. Века, Јеврејски алманах, 1955-1956, 28-34, 28

72


73

Новаковић Стојан , Законски споменици српских држава средњег века, СКА Београд, 1912, 668

19

Јована Продрома. 74 Касније 1348. године он поклања Богородичином манастиру у

Ликусаиди из Трикале сва јеврејска дуговања. 75 Цар Урош 1361. године потврђује

повељу свог оца: „близ светог Констадина место, на нјем же и седет Евреји даоуште на

свако лето узакони тем телос“ из чега се види да је било Јевреја у поменутом месту и да

су се бавили земљорадњом. 76 Јевреји су имали обавезу да плаћају годишњи порез по

глави што је српски владар преузео из Византије. Према томе, статус Јевреја у

средњевековној Србији био је идентичан са статусом Јевреја у Византији. 77 Уживали су

иста права као и остали грађани. Како нема посебних антијеврејских прописа може се

закључити да је Србија била толерантна према Јеврејима онолико колико је била према

католицима Дубровчанима. 78

Насеобина Јевреја у Београду није могла да се упоређује са онима у Солуну,

Цариграду, Софији и др. ни по броју ни по улози у привредном животу. Број Јевреја је

тешко тачно утврдити јер су већину чинили трговци у пролазу. У Београду је била

велика конкуренција у трговини: било је Јермена који су били бољи и вичнији трговци

од њих, Грка који су ту били од раније, и Дубровчана, који су имали низ повластица и до

70-тих година XVII века монопол на извоз кожа. У другој половини XIV века Јевреји из

Мађарске и Немачке се насељавају у Београд. 79 Постоје сведочанства о проласку

јеврејских избеглица из Средње Европе и Угарске преко Војводине према доњем Дунаву

и Балканском полуострву.

За време проласка крсташа кроз Србију у прва три похода (1096., 1143. и 1189.

године) стизали су у Београд и Јевреји али и касније када су бежали из немачког

царства. Угарски краљ Андрија је дао обавезе католичкој цркви да ће истребити Јевреје

из своје државе па се претпоставља да су дошли у Београд. Могло их је бити и међу

трговцима Немцима из Регенсбурга и угарским трговцима који су трговали с

Византинцима. Краљ Лајош је 1360. године почео да тера Јевреје из централног дела

државе па су стизали у Београд. 80 Гоњење Јевреја из Угарске је наводно било у вези са

сумњом да су османски доушници.

Дубровчани су у насељима северне Србије долазили у додир са Јеврејима што се

види по надимцима које су давали својим земљацима колонистима а који су подсећали

не нешто јеврејско. У Смедереву су живели Божићко Остојић Чифут и Матко

Грубечевић са надимком Жудио. У Руднику се помињу Теодор Ђудио, Матко Жуде и

Мароје Радивојевић звани Јуда. Појављује се Дубровчанин са надимком Јуда и у Белом

Броду (код Плане). У Крушевцу се помињу Јевреји Лезер и Исмаил као дужници једног

трговца Дубровчанина 1519. године. У Смедереву се појављује Абраам Сирианус који је

можда био Јеврејин а можда Сиријац, за које се зна да су у раном средњем веку увек

74

Соловјев Александар, Мошин Владимир, Грчке повеље српских владара, Београд 1936, 12

75

Исто, 158

76

Исто, 204

77

Мирч Марко С., н.д., 54

78

Цар Душан је био веома наклоњен Дубровчанима а они су увек истицали како је био праведан и мудар

владар и њихов пријатељ. Јаковљевић Биљана, Краљ и цар Стефан Душан, Српска слободарска мисао,

година XI, број 5, септембар- октобар 2010, 404-482, 423, 435, 470

79

Златковић Winter Јелена: Жидови на подручју југославенских земаља у С.Дубнов н.д., 274-283, 276

80

Косиер Љубомир Ст., Историја Јевреја у Југославији и Бугарској, Загреб, Београд, Љубљана 1930, 10

20

ишли са Јеврејима по европским земљама. На Косову таквих појава нема иако је било

много Дубровчана али и правих Јевреја.

Закључак би био да је у Смедереву и Руднику средином XV века било Јевреја

Ашкеназа. Ашкеназа је било у Београду пре османског освајања али се не зна тачно од

када, сигурно је тек од X века. Јевреји из Београда су депортовани у Цариград.

Архивска грађа о Јеврејима у Београду датира с почетка XVI века. Међутим

археолошки споменици и неки обичаји београдских Јевреја дају индиције да их је било

и много раније. У улици цара Лазара у Београду нађен је надгробни споменик једног

Јеврејина за кога је извесно да је живео на двору шпанског краља пре 1492. 81 Средином

X века Романиоти који су говорили грчки живели су у Београду. Досељавали су се из

Италије, Румуније и Угарске. Постојале су разлике између Ашкеназа и Сефарда у језику

и у култним обичајима али није било никаквих сукоба. Сефарди су били културнији али

нешто спорији. Ашкезази су били бројнији. Током XVI века долазак шпанских Сефарда

мења структуру јеврејске заједнице у Србији. Сефарди су својом бројном и културном

надмоћи убрзо постали доминирајући елеменат и дали дефинитиван печат целом

балканском јеврејству. 82 Сефарди су остали јако везани за Шпанију па су узимали

презимена по именима шпанских места која су оставили. Тако је презиме Алкалај

настало од имена места Алкала у Шпанији. 83

Већина Сефарда је живела у Босни, Македонији и Србији, а већина Ашкеназа у

Хрватској и Војводини док су готово сви ортодоксни живели у Војводини. Ашкенази су

се брже прилагођавали новој средини него Сефарди који су живели у потпуно јеврејском

миљеу и неколико векова одолевали интеграцији. Сефарди су и у Шпанији и на Балкану

били под утицајем ислама док су Ашкенази живели поред хришћана првенствено

католика. Сефарди су под Османлијама прихватили оријентални начин живота док су

Ашкенази под Хабзбурговцима припадници западне културе.

Јеврејске заједнице на тлу данашње Србије постоје већ 2000 година из времена

Рима и Византије. Овде су се насељавали из три правца:

1.Романиоти су долазили преко Солуна и они су се стопили са локалним

становништвом. Јевреји Романиоти су живели у Византији већ у античко време. Говорни

језик им је био грчки. Разишли су се по многим земљама а било их је и у Панонији.

Временом су се изгубили међу осталим Јеврејима а највише међу Сефардима. Остало је

само понеко презиме (на пр. Папо и Романо). 84

2.Сефарди (С'фарад хебрејски Шпанија) су потомци Јевреја изгнаника из

Шпаније и Португалије у XV веку. Говорни језик им је ладино (жудео- еспањол)

мешавина хебрејског и старошпанског језика. Живели су у Србији, Босни и

Херцеговини, Македонији, у далматинским градовима и Дубровнику. Од Ашкеназа се

разликују, осим по изговору хебрејских речи (самогласника), у редоследу појединих

81

Јевреји у Београду, http://www.jobeograd.org/files/clanci/JuB.pdf (приступљено 6.6.2012)

82

Мирч Марко С., н.д., 56-58

83

Алмули Јаша, Јеврејке говоре, Сигнатуре, Београд 2005, 238

84

Шосбергер Павле, н,д., 11

21

молитава и мелодији песама у верском ритуалу и у начину одевања. И Сефарди и

Ашкенази пишу хебрејским квадратним словима и курзивом тзв. раши писмом.

3.Ашкенази (Ашкеназ хебрејски Немачка) настањени су махом по средњој и

источној Европи, растурени скоро по читавом свету. Њихов говорни језик био је јидиш

(мешавина хебрејског, старонемачког са словенским, пишу раши писмом). Живели су у

Хрватској, Војводини, Београду и Босни и Херцеговини.

Међутим, малобројни су ортодоксни Јевреји који су насељавали обалу Јадрана

али су они најстарији на овим просторима а има их и у Војводини.

Јевреји који су у средњем веку били присутни на територији Србије потичу из

већих трговачких центара Бугарске и Грчке о чему говоре извори из ових земаља. 85

Припадали су јеврејској групи Романиотима. Пред крај средњег века потискују Јевреји

друге групе Ашкенази. Они су прогањани у средњоевропским земљама и привучени

благонаклоношћу Османске царевине долазе у великим таласима и насељавају се у XIV

и XV веку. Османска царевина имала је потребу за занатлијама и трговцима.

Све више је јевејских лекара који постају спона између Јевреја и других народа.

Каже се да су јеврејски лекари били кнежеви лекарске науке у средњем веку. Велики

број папа и краљева је имао Јевреје за личне лекаре, али ипак им је на концилима

забрањивано да могу лечити болесне, или је дозвољавано само у случају да нема других

могућности. У Османском царству они се појављују као лични и дворски лекари

султана, паша и других угледних људи. 86

85

Поповић Мр Небојша, н.д, 11, Косиер Љубомир, н.д., 12-15

86

Weszel Samuel, Заслуга Јевреја за медицинску знаност, Јевејски Алманах, V годиште, Вршац 1930,65-73,

67

22

II ДЕО ЈЕВРЕЈИ ОД XVI ДО XVIII ВЕКА НА ТЛУ СРБИЈЕ

„Зашто Бог воли праведне? Јер њихова врлина није наслеђена“

Талмудска изрека

О присуству и животу Јевреја на територији Србије од XVI-XVIII века сведоче

турски, угарски и аустријски извори и записи рабина. Рабини су осим верских и правних

дела писали и респонзе у којима су анализирали породичне, социјалне и економске

проблеме. Из ових свих извора сазнајемо да су Јевреји увек страдали када је долазило до

смене власти на овим просторима. Када су се Османлије повлачили а Аустријанци

окупирали Србију, Јевреји су се нашли у положају какав су имали у Аустрији где су

антијеврејски закони били на снази. Такође, Аустријанци су и физички ликвидирали

Јевреје, разарали и спаљивали њихове куће, радње и синагоге, а читаве породице

одводили у заробљениптво. Као робље представљали су лак извор зараде јер су велики

новац давале јеврејске заједнице у разним градовима за њихов откуп. Када су Османлије

поново заузели ове области Јевреји су били кажњавани зато што су остали а нису се

повукли са османском војском. Али врло брзо су Јевреји стали на своје ноге и оживели

оно у чему су били најбољи: трговина 87 и занатство а све више банкарство у коме су

били без конкуренције.

1. ЈЕВРЕЈИ У ОСМАНСКОМ ЦАРСТВУ

Јевреји Шпаније су већ почетком IV века играли знатну улогу у многим областима

државе. Упливи јеверејски на хришћане били су „чуварима цркве трн у оку. Тако се

десило да је црква у Шпанији прва ступила у бој против Јеврејства; због своје обране она

је правила навале“. 88 После стогодишњег ускраћивања права, насилног покрштавања и

терора инквизиције, у време краљевског пара Фердинанда и Изабеле 89 , протерано је

преко 100 000 Јевреја из Шпаније 1492. за само три месеца. Знатан део Јевреја је помоћу

Дубровника, његових људи и бродова спасавао породице и имовину и пребацивао се на

исток, после прогонства из Португалије и Наваре 1498. 90 Султан Бајазит II је примио

највећи део њих сматрајући то као „обогаћивање највреднијим елементима“. Османска

87

Јаку су конкуренцију имали у Јерменима и Грцима. Према неким путописцима за трговину јефтинији

били су Јермени, Грци и Цинцари. Храбак Богумил, Јевреји у Београду до стицања независности 1878,

Српски генеалошки центар, Београд 2009, 99

88

Пинто Аврам, Из првих почетака историје Јевреја у Шпанији, Јеврејски глас, Сарајево,11.

мај.1928.бр.17,3

89

Уједињење Арагона и Кастиље када је дошло до брака између арагонског краља Фердинада и кастиљске

краљице Изабеле 1479. после чега је Шпанија постала једна од најмоћнијих земаља Европе. Прво су се, уз

знатну подршку цркве, обрачунали са крупним феудалцима одузели им самосталност коју су имали.

90

Самарџић Радован, Дубровачки Јевреји у трговини XVI и XVII века, Зборник 1 ЈИМ, Београд 1971, 21-

39, 24

23

царевина је од њиховог искуства и веза очекивала велики напредак у прекоморском

трговачким пословима, производњи барута и ватреног оружја као и познавање

многобројнох заната. Веома брзо Јевреји Сефарди су густо населили све веће трговачке

центре у царству. Имали су своје општине и аутономију и били на вишем културном и

цивилизацијском нивоу од осталог староседелачког становништва па и Јевреја

Романиота које су затекли.

Османлије су били наклоњени Јеврејима јер су им били потребни као стручњаци

у економији или војсци (артиљерци, обавештајци, морнари). Приликом опсаде Београда

1456. године, у време Мехмеда II, у османској флоти је било Јевреја као врсних морнара

и добрих познаваоца Угарске. Они су подстицали долазак Јевреја из Аустрије, Немачке,

Пољске и Угарске. Чувени солунски рабин Исак Сарфати је прогласом позвао браћу из

ових земаља да не пропадају у својим земљама где их мрзе већ да дођу у Османску

царевину где ће имати грађанску слободу. 91 Већ у првој половини XV века Ашкенази су

се уклопили у османлијско друштво. Они нису живели у гету али су имали свој одвојени

блок – чивутхану. 92 Постојале су одвојене четврти за муслимане, хришћане и Јевреје док

су Цигани живели у посебном крају без обзира на веру. Рабини су вршили дужност

верског старешине заједнице и световног представника своје пастве пред Портом.

И градско и сеоско становништво било је подељено у две категорије: на

муслимане и немуслимане. Међутим ова подела коју је наметнуо шеријат није

одговарала стварној социјалној и економској класификацији у османском друштву.

Чињеница је да су трговци и занатлије без обзира на веру припадали истој класи и

уживали иста права; богати јеврејски, грчки и јерменски трговци облачили су се и

понашали као муслимани. Припадници сваке класе су носили одело које је обележавало

њихов положај у друштву док је занатлијама и трговцима било забрањено да се одевају у

скупоцене хаљине горњих класа. Султани су повремено да би испунили одредбе

шеријата законима забрањивали немуслиманском становништву следеће: да се одевају

као муслимани, да држе робове и јашу коње; најчешће се није примењивало у пракси.

Еснафи су понекад покушавали у складу са шеријатом да праве разлику између

муслимана и немуслимана мада су били условљени економском конкуренцијом. 93

Политика нетолеранције Османског царства према немуслиманима није се

испољавала према Јеврејима колико према осталим народима и вероисповестима.

Хришћани и Јевреји су били зимије 94 - правни назив за поданике који плаћају

џизју или харач и којима је осугурана лична, морална и имовинска заштита. Зато нису

91


92

Иналџик Халил, Османско царство класично доба 1300-1600, Српска књижевна задруга, Београд 1974,

199, 214 ; Кварт; Османлије су је погрдно звале чивутхана од персијско-турског-чифуд, чифути и ханкућа.

Велике кружне куће на два спрата у којој је становало 800 Јевреја. У ствари биле су две чивутхане од

1663. у Махали близу Дунава сефардска и мало даље ашкенаска. Гето је био искључиво за Јевреје и имао

одређене карактеристике- гвоздена капија је одвајала јеврејски кварт од осталих делова града. У

Османском царству су живели у махалама које нису биле одвојене физички. Гето је постојао у земљама

под Аустроугарском.

93

Исто, 213-214

94

немуслимани који поседују књиге „божјег откровења“, због тога су му призната и држављанска права

иако не иста као муслиманима.

24

вршили војну службу што је била редовна обавеза поданика а уколико би то чинили

били су ослобођени плаћања харача. 95

Хришћани и Јевреји су условно трпљени: уколико су плаћали харач и владали по

прописима који су се само на њих односили, они су имали право на своја верска

убеђења и богослужење, склоњено од очију и ушију правоверних, право на судску

заштиту, обављање разних послова и ограничено стицање имовине. Неки од њих су се

уздизали и издвајали стичући висок углед, утицај и богатство, али су управо ти који су

били блиски султану и изнад остале раје, били на ивици да падну у немилост и изгубе

главу као упозорење неверничкој раји где је њено место у исламској држави.

Понекад су хришћани разног порекла и шпански Јевреји узимани као послуга која

се старала о дугим запрегама коња или бивола које су вукле велике опсадне топове. 96

После пожара у Цариграду 1569. који је био почетак низа таквих катастрофа, у јаничаре

су примани многи хришћани и Јевреји.

Османска царевина је пружала помоћ јеврејским избеглицама и користила их

против непријатеља. После изгона из Шпаније створени су важни јеврејски центри у

Солуну, Цариграду, Београду и др. Делимично повлашћен положај Јевреја се одржао до

доласка Мурата III на престо 1574. године. Тада настаје криза и велики број Јевреја се из

престонице сели у Бугарску, Србију и Босну. Солун је имао велики значај и постоји

веома тесна веза међу Јеврејима српским и босанским са солунским која се испољавала у

привредном и духовном животу. Сефардски Јевреји су много допринели премошћавању

разлика и зближавању свих јеврејских група различитог порекла. У Османском царству

је изграђена јака и јединствена јеврејска заједница.

Јевреји Србије се не могу поистовећивати са Јеврејима у Београду. У Београду их

је највише било под османском влашћу, у XVII веку 800 , а почетком XIX преко 1000.

Али најстарије су оне заједнице у Битољу, Скопљу, Добруну и Новом Брду. 97 У Скопљу

је био велики јеврејски центар и у XVI веку; примани су Марани из Италије, Шпаније,

Португалије све до XVIII века и ту су развили добру трговину.

Пре османског освајања Јевреја је било врло мало и зато их извори не помињу.

У време византијске власти у раном средњем веку било је Јевреја Романиота који говоре

грчки. Као врло значајна лука и трговачко седиште у Угарској у Београд су долазили

Ашкенази и Јевреји из Италије, Јевреји из Смедерева, Рудника, Крушевца, такође,

Ашкенази прелазе у Београд који је све више привредно јачао. Италијански градови са

значајним јеврејским колонијама Венеција и Анкона су били посредници при

досељавању првих Сефарда и Марана у Београд.

После 1521. када је султан Сулејман Величанствени заузео Београд насељавање

Сефарда је интензивно. Јеврејски староседеоци били су очевици борби османско-

95

Историја српског народа 3/1, Српска књижевна задруга, Београд 1994, 60

96

Као на пр. приликом последњег ратног похода Сулејмана Величанственог 1566. на Беч који је био

помпезан, и као никада пре испраћен одушевљењем Цариграда. Историја српског народа 3/1, 190

97

Винавер Вук, Јевреји у Србији почетком 19.века, Јеврејски алманах, Београд 1955-1956, 28-34, 29

25

угарских за Београд и у једном документу недатираном описују велики пожар који је

захватио цео град те је изгорео. 98

Приликом османске опсаде Београда дубровачки трговци су продавали тканине у

султановом логору и добили значајне повластице од султана Сулејмана Величанственог.

Било је и других трговаца: грчких, јерменских и јеврејских из Смедерева и Рудника. Они

су врло јевтино куповали разну робу коју су продавали османски војници после

пљачкања и пустошења Угарске.

За војском су наступали цариградски трговци преко Дубровника у који долазе

1529. године, или израђивачи пушака па прелазе у Београд у војни логор где се

настањују. Још од времена Бајазита II Јевреји су били велики произвођачи ватреног

оружја и барута. 99

У току првих двадесет година османске владавине град Београд се споро

развијао, становништво се није осећало безбедно. Дубровачки трговци су уживали

посебне повластице. Јеврејски трговци су живели и пословали у истим условима као и

дубровачки.

Када су Османлије освојиле Београд дошло је до пресељења градског

становништва у Цариград међу њима и Јевреја као привредно активног елемента. До

1540. године у Цариграду се населило 25 породица београдских Јевреја. Јевреји се

најпре досељавају у Смедерево а потом у Београд. Насељавају се у првој половини XVI

века јер је Смедерево било познато трговачко место па је привлачило Јевреје. О

њиховом присуству у то време сведочи један шпански талир из тог периода, пронађен у

околини Смедерева а кога су свакако донели Сефарди. 100 У Смедереву су се налазили у

саставу артиљеријских јединица јер су бомбарде опслуживали једино Османлије и они.

Од стотину војних обавештајаца Јевреји су били најцењенији. 101 Поред трговаца и

обавештајаца, Јевреји су били лекари и видари, школовани у медицинским школама

Арапа у Шпанији. То посебно важи за Сефарде. 102 Јевреји су били најбољи лекари поред

неких Латина и муслимана.

98

Храбак Богумил, н.д., 24

99


100

Павловић др Леонтије, Прилог проучавању историје смедеревских јевреја, Зборник 4 ЈИМ, Београд

1979, 62-85. 66

101


102

Исто, 39

26

27

Период од последњих година XVI века до почетка Великог бечког рата између

Аустријског и Османског царства (1683-1699) године био је познат као „златни век“

београдског јеврејства. У време када су Јевреји стизали у Београд Грци су водили

трговину највећим делом. Они су стигли са Османлијама и успоставили пословне везе са

Венецијом преко Дубровника. Јевреји су морали Грке полако да потискују и успели у

томе до краја XVI века захваљујући томе што су се масовно насељавали.

Од освајања Угарске Београд је постао главна пијаца робља где су главни

откупљивачи и продавци покупљених угарских сељака били Јевреји. Јевреји су били

главни трговци робља које су њихови сународници доводили из Угарске служећи као

тобџије, обавештајци и мартолоси 103 у пограничним областима. Робље је било излагано

на одређеном простору и могло је да се гледа, бира и купује као и свака друга роба.

Јевреји су осим као продавци робља били посредници у њиховом ослобађању тако што

су позајмљивали новац уз огромне камате за њихово откупљење. Родбина је

откупљивала робове опет преко неког Јеврејина али је већина завршавала на пијацама у

Скопљу, Једрену, Цариграду. Било је оних који су остваривали енормне зараде на пијаци

робљем и то нарочито при посредовању у ослобађању угледних хришћана заробљених у

османској војсци. Зарада од овакве продаје или ослобађања била је одлична и увек имала

прођу. Посебна врста јеврејских трговаца су били они који су ишли за османском

војском, снабдевајући је основним потребама и примајући од ње плен. Ипак, мало је

било таквих који су одлично пролазили; више је било је оних јеврејских породица

којима су ратови доносили беду. После смрти султана Сулејмана 1566. године дошло је

до пљачки трговачких радњи у Београду од стране јаничара.

После пораза на Мохачу 1526. године и заузимања Будима (1541) преко 2000

будимских Јевреја насељено је по османским градовима и у Београду. Раније упориште

Јевреја Смедерево губи свој значај упоредо са смањењем јеврејске заједнице док у

Београду број јеврејских породица расте: 1536. године живело је 239 породица а 1572.

године чак 953 породице. Београдски Ашкенази су одржавали везе са рођацима и

сународницима у земљама под немачким културним утицајем.

Сефарди су населили Цариград у броју од преко 4000 домаћинстава, а мање

скупине су нашле нови дом по целом Османском царству и у Београду у који су дошли

преко Солуна. Сефарди 104 су основали посебну општину која се брзо развијала.

Нису сви Јевреји из Смедерева дошли у Београд. Остало их је и тамо, бавили су

се увозом – извозом житарица и соли највише и обезбеђивали пристојну зараду. Део

смедеревских Јевреја преселио се у Солун и тамо основао своју општину

„Семендрија“. 105

103

Део борбене војске (посада у тврђавама, погранична војска, шајкаши на Дунаву) коју су у почетку

чинили немуслимани

104

Сефарди су оснивали своје општине и тамо где је било настањених Јевреја. Долазећи са свих страна у

Османско царство, Јевреји су формирали заједнице по пореклу и језику. Те су се заједнице односиле једна

према другој као самосталне државе, Шланг Игњат, н.д., 16, фн. 1

105

Турски: Семендре – Смедерево.

28

Путописци истичу да је у свакој паланци од Ниша до Будима било Јевреја,

Цигана и Арапа. 106 Већина путописаца Јевреје помиње као посебну групу становништва

и то да је било неколико врста: немачких, шпанских и италијанских.

Приликом великих пожара у градовима свим трговцима па и Јеврејима страдала

би роба и изгорели магацини. Велики пожар избио је 1560. године у јеврејском крају

Београда који је уништио већину јеврејских кућа па су настали многобројни спорови око

питања накнаде штете. Како је пожар на савској страни прогутао куће од дрвета и блата

и магацине Јевреја, они се насељавају на дунавској страни где су живели муслимани и

где се ширила варош па су се могле подизати куће од чвршћег материјала. Ту су живели

Дубровчани, Срби и други тако да Јевреји нису живели груписани.

Јевреји већ у првој половини XVI века у Османском царству постају нова

трговачка сила. Њих је и до тада било у свим већим градовима али нису били бројни па

нису могли имати знатну улогу у трговачким пословима. После протеривања Јевреја

Сефарда и Марана са Пиринејског полуострва и њиховог насељавања по балканским

чаршијама и италијанским градовима ситуација се знатно мења. Сада веома бројни и

распрострањени они убрзано шире мрежу послова и затварају трговачки круг (попут

Дубровчана раније) а османска држава им даје пуну заштиту за неометан развој. Јевреји

су били повезани са сународницима у западној Европи преко јадранских лука и

Подунавља. Систем јеврејских трговаца је у потпуности образован у Османском царству

до средине XVI века и касније само развијан, прилагођаван и допуњаван, 107 да би у

другој половини XVI века тако изграђен трговачко - пословни круг уградили у

међународни систем својих веза. Јеврејски трговци из Београда били су пословно везани

за већа средишта Османске царевине: Солун, Битољ, Скопље, Софија, Будим. Доста њих

је страдало на путу из једног у друго место или било опљачкано. Може се претпоставити

да су доста путовали Дунавом и да су били бродовласници и лађари у београдском

пристаништу. 108 Од Дубровчана су полако преузимали (заједно са домаћим

муслиманима) трговину штављеним кожама, неким сировинама за бојење, сировом и

прерађеном свилом, ђамбелотом, увозом фирентинских и млетачких тканина,

фландријског платна и енглеског карисеја. Дубровчани су предузимали разне мере како

би онемогућили Јевреје али су Јевреји имали превелику заштиту Порте.

Јеврејски трговци су почели робу и да извозе преко ушћа Неретве и албанских

лука чиме су Дубровчани били још више угрожени све док их крајем XVI века нису

потпуно потиснули у промету разне робе. 109 Београдски јеврејски трговци трговали су са

Западом преко Дубровника већ у првој половини XVI века. Постојао је жив менични

трговински промет између Београда и Дубровника у којем су учествовали и беградски и

дубровачки Јевреји. Дубровник је опстао у својој поморској трговини захваљујући

својим јеврејским трговцима 110 који су добијали помоћ од Јевреја из Београда, Софије и

Сарајева. Јеврејски дубровачки трговци су заједно са осталим дубровачким трговцима

106


107

Самарџић Радован, н.д., 29-30

108

Храбак Богумил, н.д.,49-50

109

Историја српског народа 3/1, 595-596

110

Играли су значајну улогу у привредном развоју Дубровника у току процвата XVI-XVII век. Камхи др

Хајим, Новопронађени документи Дубровачког архива, Јеврејски алманах 1954, 68-76, 69

29

успели да се изборе са јаком конкуренцијом трговачке морнарице Енглеске, Холандије и

Француске.

Јеврејски и муслимански трговци развили су тржиште у средњем Подунављу које

није спадало у мрежу добро развијених дубровачких путева. Значајна је била будимска

царинарница где је опадао број дубровачких и млетачких трговаца у другој половини

XVI века. Јевреји су том периоду веома одлучно стварали своје тржиште а путеви

њихове трговине ишли су у два правца: први у Подунавље, други преко јадранских лука

у Италију.

У Подунављу су трговали: медом, вином, разним алатима, угарским ножевима,

немачким бријачима, машинама, торбама, платном, зачинима али им послови још увек

нису били довољно развијени. Восак и посебно мед су представљали основну трговачку

робу на дунавском путу јеврејских и српских трговаца. Од меда је прављена медовача

која је према изјавама страних путника имала знатну тржишну вредност и била веома

омиљено пиће. Другим путем је ишла друга роба и то је највећи део одлазио у Венецију

и Анкону. Извозили су: ђамбелот, сирову свилу, восак, шафран, индиго гране, зачини и

разне врсте кожа и крзна. Увозили су: платно, енглеске, фландријске и италијанске

тканине, папир, драгуље, галантеријску и позамантеријску робу. Јевреји су већ 80-тих

година надмашили Дубровчане у пословима с ђамбелотом, сировом свилом, шафраном и

индигом. Такође су Јевреји из балканског залеђа Сефарди трговали штављеним кожама,

кордованима и монтонинима 111 (бивоља и овнујска кожа) у великим количинама. Од

краја XVI века су почели преузимати послове са бивољим, говеђим кожама, грубим

платнима и воском. 112

Коже, восак, вуну, производе рударства и остале сировине из Београда до лука на

Јадрану преносили су караванима, коњима кириџија које су организовали крамари

(предузимачи транспорта) по правилу Херцеговци. Најчешћи правац је Београд –

Дубровник а често и до Сарајева и Сплита. Јевреји су имали своје крамаре и курире које

су понекад давали на коришћење и другим трговцима. У сплитску луку су стизали

каравани из Београда и Софије а највећи део промета држали су Јевреји, затим, Јермени,

Грци и Млечани.

После Сулејмана Величанственог Јевреји су развили трговински промет и

постали господари трговине у европском делу Османског царства. Први велики

господар Јеврејин био је Јосеф Наси, који је добијао државна имања на коришћење и

трговачке монополе у богатим подунавским земљама и титулу барона.

Јавља се све већи број занатлија трговаца. Пораст броја занатских радионица и

јачање домаћих трговаца (муслимана, Јевреја и Срба) утицали су на измену структуре

111 Монтонини- штављена овнујска кожа цењена на европском трговима а посебно у Млецима и Барију

(поред финих јагњећих кожа које су употребљаване за израду пергамента). Кордован- штављена кожа на

начин као се радило у Кордоби помоћу руја. Сличан је арапском и турском начину штављења и бојења

јареће коже што је прихваћено на европском тржишту. Служи за израду финије обуће.

112

Историја српског народа 3/1, 605; Т. Поповић, Дубровник и Анкона у јеврејској трговини 16.века,

Јеврејски зборник, Београд 1971, 41-53

30

извоза. Све више се извозе занатски производи и прерађевине а не само сировине и

пољопривредни производи. 113

Услед унутрашњих поремећаја у другој половини XVI века које су изазивали пре

свега самовлашће локалних властогржаца и закупаца рудника, рударство је запало у

кризу, па је Порта предузимала низ мера како би се одржао рад у рудницима. Слабљење

централне власти и појава корупције омогућили су трговцима да повремено добијају

дозволе за извоз олова и гвожђа и јавља се све више јеврејских трговаца који су

извозили гвоздене шипке и бакар и друге метале у Италију. 114

Од 80-тих година XVI века Јевреји се најпре помињу као закупци рудника

неметала на (пр. стипсе) у чијем су промету добили значајну улогу у међународној

трговини. Јевреји се јављају као закупци и других рудника али и као рударски

радници. 115

Јевреји су протеривани као османски људи 116 из Млетачке републике и

несељавали су се широм царства што је допринело јачању позиције Јевреја у држави. У

време Селима II, Сулејмановог наследника, Јевреји су почели преузимати трговину у

Панонији, на Балкану и у зони Егејског мора.

У XVI веку Јевреји, поред муслимана, постепено преузимају део трговине

јарећим и јагњећим кожама од Дубровчана јер се промет знатно повећао, па тако и

производња односно гајење стада а знатно се развија и кожарски занат по балканским

градовима. 117 Јевреји и Грци су имали потребну подршку, остварили свој круг у

међународној размени и на томе заснивали пословну мрежу док српски трговци нису

умели да се организују. 118

Београдски Јевреји су двадесетих година XVII века пословали са угарским

Јеврејима и на италијанским пијацама. Најчешће је извожен кордован а преко

Дубровника су довожене фине тканине, вунене и свилене, а посебно фирентински атлас.

Крајем XVI и почетком XVII века поједини Јевреји почињу да се баве

новчарством. У неким земљама 119 је било онемогућено да се баве пољопривредом и

постојала су разна ограничења у трговини прехрамбеном робом па су морали да се баве

трговином другим врстама роба и новчарством. Напуштали су градове па су се

насељавали у већим селима где је била изражена потреба сељака и занатлија за готовим

новцем.

113

Историја српког народа 3/1, 607

114

Исто, 613

115

Исто, 614

116

Сматрани су уходама због њиховог доброг положаја у Османском царству

117

Историја српског народа 3/1, 582

118

Исто, 590

119

Пољска, Румунија, Украјина

31

Међутим, у Османском царству то није био случај. Јевреји су се сасвим слободно

кретали и бавили трговином и занатством а ради веће материјалне добити, брже и

сигурније зараде 120 , упустили су се у новчарство. Јеврејски банкари су давали новац на

120

На дугим и честим путовањима трговаца постојале су разне опасности од разбојника, незгода и др.

32

зајам уз изузетно високе камате због чега су доспели на врло лош глас. Камата на

позајмљен новац је била већа код Јеврејина него код било ког другог. Новац су давали

под каматом 20% па и више, муслиманима и хришћанима, док је за Јевреје камата била

1%. 121

У првој половини XVII века извожена је на италијанско тржиште вуна а главни

извозници су били јеврејски, муслимански и дубровачки трговци. 122

У другој половини XVII века Јевреји су проширили извоз па су поред сувих

волујских кожа слатих за Анкону и кордована за Венецију извожени и банатски бакар и

жива (највероватније из Винче). Бакар су једино Јевреји извозили и у томе били веома

успешни. У Венецији је живео и радио београдски Јеврејин Шемуел Елизама Хабиби

који је често пословно долазио у матични град. 123

Ипак, у продаји неке врсте робе, на пр. бибера и других зачина монопол су имали

Дубровчани. Услед скретања великих светских трговачких путева Италија је запала у

кризу и губи утицај на главне токове балканске трговине. Тако да у дубровачку луку све

чешће долазе трговачки бродови из Енглеске и Француске са зачинима, кафом, памуком,

ланом и мануфактурном робом коју купују јеврејски и муслимански трговци (у XVII

веку).

Занимљиво је да су биле активне и Јеврејке у провинцији које су израђивале

ручне радове за тржиште и продавале их. Католички свештеник и путописац описује да

на вашарима некатолици: „набављају свилену, вунену и ланену одећу различитих боја,

сваку врсту платна те све потрепштине које требају мушкарци или жене како би могли

обављати своје занате и умећа. На сајам доносе све врсте ствари с којима се грађани

служе у свакодневном животу“. 124

Већина Јевреја је да би остварила и заштитила своје пословне интересе

подржавала владајуће кругове мада је било појединачних случајева да у политичком

погледу буду опозиција односно да се опредељују за супротне снаге и правце. Они су се

повезивали са османлијским властима па су улазили у управну службу или су

израђивали топове.

Млечани и Аустријанци су Јевреје сматрали османским уходама који су султана

обавештавали о догађајима на дворовима на којима су се кретали, а пролазили су свуда

посебно на Бечком двору. Средином XVII века неки јеврејски трговци из Београда су

почели да шаљу поверљиве војне податке Аустријанцима и Млечанима о стању у

београдском логору и то преко својих рођака у Дубровнику.

121

Б. Храбак, н.д., 99

122


123


124

Кашић Бартол, Путовања јужнославенским земљама, Привлака, 1988, 53

33

Према турском попису становништва из 1560. године у Београду је живело и

плаћало порез пет јеврејских породица и два неожењена. 125 Међутим сигурно их је било

125


34

знатно више а трговци путници су спадали у „госте“ тако да нису пописивани. У то

време било је најмање две јеврејске општине. Постојале су разлике између самих Јевреја

сефардског и ашкенаског порекла па су биле две јеврејске четврти током XVI века.

Разлике између Ашкеназа и Сефарда у XVI веку су потицале из говора, обичаја и

менталитета али не и верског учења, иако је у култним обредима било различитих

поступака. Током времена Ашкенази су се утопили у многобројније Сефарде. 126

Куга и друге заразне болести које су доносили трговци и војници десетковале су

становништво па су страдали и Јевреји. Посебно у годинама великих похода на Угарску

1526-1529., а и гладних година 1537-1540. Куга се преносила путничким и трговачким

транзитом неких врста роба а нарочито вуном.

Шездесетих година XVI века долази до појачаног прогона Јевреја и Марана на

Западу 127 које су вршили инквизиција, калуђерски ред доминиканаца а касније и

исусоваца (језуити). Тако се 1568. године нагло повећава број јеврејског елемента у

јеврејским колонијама на читавом Балкану. 128

Евлија Челеби, османски путописасац је 1660 путовао кроз Србију и Београд

описује овако: „У овом шехеру Београду има 98 000 становника, раје и повлашћених

(бераје). Остало је војска, великаши, улема. На обали Саве налазе се три махале Цигана.

На обали Дунава имају три махале Грка, Срба и Бугара има три махале. У близини ових

махала покрај тврђаве Кала станују Јевреји. Има и једна јерменска махала. Франачке

махале нема. Муслиманске махале се налазе на одабраним високим, пространим и

зрачним деловима шехера“. 129

Према неким истраживањима Београд је био јеврејска насеобина од највећег

значаја на западу Османског царства као што је Палестина била на истоку. 130 Јевреји у

Београду су се разликовали по томе што су представљали затворену верско - културну

заједницу, што су кроз верску заједницу испољавали интензиван културни живот више

него други становници града. Зато се у истраживању прошлости Јевреја у балканским

насеобинама и у Србији највећа пажња поклања раду рабина.

Примат у сфери верских питања и културе у време османске владавине имала је

сефардска колонија у Солуну. Већина рабина и учитеља је долазила из Солуна или су

ишли тамо на школовање. У тежим спорним питањима београдски Јевреји су питали за

мишљење солунски рабинат и од њега молили заштиту својих интереса. 131

У јеврејским насеобинама је од друге половине XVI века било истовремено по

неколико људи који су носили титулу „раби“ која није обавезно означавала школованог

126

У Цариграду је било више од двадесет посебних општина по земљи порекла, али су Ашкенази били

најспособнији и одржала се само једна општина и то ашкенаска, а такође и у Софији.Шланг Игњат,н.д.,19-

20

127

Нарочито у Португалији, Италији, јужној Француској и Угарској.

128

У Скопљу, Солуну, Софији, Београду и Сарајеву.

129

Евлија Челеби, Путопис одломци о југословенским земљама, ИРО Веселин Маслеша Сарајево 1979,84

130


131

Калдерон Соломон , Леви Јуда, Историја јеврејског народа 2. Од изгона Јевреја са Пиринејског

полуострва до најновијег времена, Савез јеврејских вероисповедних општина Краљевине Југославије,


35

свештеника већ угледног господина. Пошто је у Београду било више синагога и више

рабина главни рабин је носио назив хахам.

Градови у Србији су били настањени већином муслиманским становништвом али

је било махала у којима су живели Јевреји, Дубровчани, Цигани и друге националне и

верске групе. Пирот је био насељен махом Јеврејима. Пирот се састоји из већег дела

званог Пазар на левој обали Нишаве у коме је живело 75% становништва од тога су 99%

чинили Јевреји. У XVI веку тамо су постојале уобичајене установе: синагога, суд,

школа, ритуално купатило, гробље и др. о којима се старала јеврејска заједница. 132

Пирот се помиње на римским картама у првој половини III века нове ере као

осматрачница са римском посадом. „Градска утврда лежи на литици. То је дивна тврђава

четвороугаоног облика, а сазидана је од клесаног камена.“ 133 Сматра се да је Пирот пао

под османску власт између 1382. (пад Софије) и 1386. (пад Ниша). Тада се називао

Шаркој „Варош Село“. 134 У доба путописца Евлије Челебије (1611-1682) Пирот је имао 1

000 кућа, приземних и на спрат, џамије, школе, хан, два мала хамама и око 200 дућана

(1660.). Он каже да су сва раја били Бугари. Јевреје и Цигане не помиње мада су живели

у Пироту.

Јевреји су живели у Нишу још у доба Римљана али општина постоји од 1695. када

су у већем броју стигли Сефарди. 135 У то време је постојала и прва синагога. Први

писани документ о Јеврејима у Нишу је из 1651. Ради се о потврди два сведока да је

трговац вуном Јаков, који се водио као нестао, опљачкан и убијен у близини Алаџа -

Хисара (Крушевац) и чији је леш бачен у Мораву. Предмет је предат рабину Аврахаму

Хаманију у Београд који је Јакова прогласио мртвим. То је било од великог значаја и

неопходно да би се његова жена могла прогласити удовицом. 136

Јеврејска заједница у Београду је средином XVII века достигла врхунац

културног, духовног и економског развоја. Ни ратови, ни пожари, ни епидемије нису

пресудно утицали на развој те заједнице пошто је граница била далеко. Будим је био у

Османском царству а како је тамо постојала велика јеврејска заједница била је веома

развијена трговина Дунавом. Ишли су на сајмове у Лесковац, Стругу, штампали књиге и

имали чврсту и снажну везу са Палестином. 137

2. ЈЕВРЕЈИ ИЗМЕЂУ АУСТРИЈСКОГ И ОСМАНСКОГ ЦАРСТВА

„Mucho saver, mucho yivar“ 138 сефардска пословица

132

Лебл Жени, Јевреји у Пироту, Привредни преглед, Београд 1990, 15, 20

133

Евлија Челеби, н.д., 60-61

134

Турски: шехир-варош и коу-село

135

Лебл Жени , До „коначног решења“ Јевреји у Србији, Чигоја штампа, Београд 2002, 68

136

Исто, 69

137

Оданде су долазили емисари да приме помоћ за сиритињу јеврејских насеља на Светој земљи. Лебл

Жени, Трагедија београдских Јевреја 1688, Зборник 6 ЈИМ, Београд 1992, 183-200, 185

138

Много знати, много патити

36

Период од 1688-1739 године протекао је веома бурно. Београд је од 1688-1690

био окупиран од стране аустријске војске, од 1690-1717 обновљена османска управа,

1717-1739 је период друге аустријске окупације док 1739. није обновљена османска

власт. Те честе државно-правне и друштвено-политичке промене утицале су на

пословни, верски и културни живот. Међутим Јевреји из Београда и они који су се

досељавали су успели и под непријатељски настројеном аустријском управом да заузму

значајне привредне и друштвене позиције.

Страдање Јевреја започето је током прве аустријске окупације. Јевреји су били

упознати с оним што се дешавало са њиховим сународницима у Будиму и другим

угарским варошима у које је улазила аустријска војска. Она је вршила праве покоље над

јеврејским становништвом оптужујући их да су османски доушници. Неки угарски

Јевреји су успели да побегну на време и задржали се у Београду нарочито они који су од

раније пословали са београдским Јеврејима. Када је аустријски генерал Ветерани заузео

Београд 10 августа 1688. муслиманске породице су побегле из Београда у Видин,

Темишвар или у Београдску тврђаву а Јевреји су одведени у ропство. 139

При повлачењу из београдске тврђаве Османлије су пљачкале јеврејске и српске

породице, а оно што нису могли да понесу палили су. Било је појединачних случајева

где су припадници јеврејске вере прелазили на ислам па је у Београду је образована

секта донме (они Јевреји што су прихватили ислам). 140

Одмах по освајању града аустријске власти су приморале Јевреје да заједно са

заробљеницима скупљају лешеве и бацају их у Дунав и да крче рушевине а затим су сви

стари, болесни, деца, жене и мушкарци депортовани у Осијечку тврђаву или даље у

градове Моравске. Београдског рабина Јосефа Алмоснина су одвели Аустријанци у град

Николсбург у Моравској где га је откупила месна јеврејска заједница. 141 Он је касније

путовао у Немачку да би нашао помоћ и за друге заробљене Јевреје. 142 Аустријски

команданти су ослобађањем јеврејског робља знатно увећали државну касу а и своје

џепове. Крајем XVII века са аустријском окупацијом у Бечком рату у Београд пристижу

и Ашкенази претежно из Пожуна, Мајнхајма и Прага. У Београду су Аустријанци

подигли етапни логор за Јевреје из Скопља и других румелијских вароши потпалих под

њихову власт.

Године 1689. извршен је попис становништва Београда и бројао је 225 одраслих

људи и то 106 Срба (углавном занатлија), 49 Јермена, 43 Грка и 27 Латина док Јевреји

нису на списку. Од оних који су на време побегли из Београда неки су страдали од

разбојника и хајдука на путу. 143

Страдали су јеврејска насеља и у другим градовима који су пали под аустријску

власт. Пирот је освојен од Османлија 1689. Али је варош делом била оштећена јер су је

139


140


141

Лебл Жени, Трагедија београдских Јевреја 1688, Зборник 6 ЈИМ, 190

142

Алмули Јаша, Београдски Јевреји у јавном животу између два рата, рукопис, Архив ЈИМ, 9

143

Храбак Бигумил, н.д., 125

37

Османлије запалиле при повлачењу 144 или је запалио аустријски војсковођа фелдмаршал

Пиколомини 145 што је урадио и у Скопљу и неким другим градовима. Народ је доста

страдао од мађарских војника.

У јесен 1690. године Османлије су повратиле Београд. У прво време није било

лако обновити привредни живот јер су Османлије ускратиле повластице Јеврејима.

После закључења Карловачког мира јануара 1699. године Јевреји су се вратили у

Београд у већем броју али најпре они сиромашнији (радници, занатлије и ситни

трговци). Куће, храмови, јавне зграде биле су порушене, уништене пожаром и

бомбардовањем. Тешко живећи у беди и оскудици, без економског и културног напретка

Јевреји нису имали средстава да образују општину. 146 Већ 1699. године повратили су

привилегије и добили још веће. Њихове општине имају аутономију. Осим што су се

бавили трговином радили су као лекари, тумачи представника великих сила, посредници

у разним пословима итд. Налазили су се у свим градовима.

Пред нови рат са Аустријом Османлије су врло јевтино продавали имовину па су

многи Јевреји добили разноразне османске ствари врло повољно: нова кола, коње,

камиле, волове и новостечено богатство их је везивало да остану у Београду и да сами не

напуштају град.

У новембру 1717. године обављен је попис становништва: у Дунавској вароши је

било 459 домаћинства а у Савској (српској) 465. У Дунавском насељу живело је

породица: 333 Немаца, 39 Срба, 29 Јермена, 11 Мађара, 34 Сефарда и 13 Ашкеназа. 147

Путописац Дриш 1719. бележи да у Пироту живе Турци, Срби, Грци и Јермени и

баве се највише трговином. Он Јевреје и Роме не помиње иако их је било у знатном

броју.

У Србију се досељавају нове ашкенаске породице али живе одвојено од

староседелаца. Немачки Јевреји долазе истовремено са колонистима Немцима из

аустријских наследних земаља. Јевреји из Аустрије су се насељавали у Петроварадински

шанац после неуспелог устанка Ференца II Ракоција (1703-1711) али им је касније

насељивање у Србију забрањено осим у Београд и то је било ограничено на 18 породица.

Аустријанци су затекли 1718. године приличан број Јевреја у предграђу Београда,

али аустријска власт укида обе јеврејске општине и све институције па је овај јеврејски

центар опустео. 148 Са 33 породице и више од стотину душа Јевреји су чинили јаку и

организовану мањину међу осталим: Срба, Грка, Цинцара Јермена, Гога 149 , Копта,

Сиријаца, Румуна... 150

144

Костић Коста Н., Историја Пирота, Музеј Понишавља,Пирот 1973, 19

145

Лебл Жени, Јевреји у Пироту, 16

146


147


148

Џелетовић Иванов мр Павле, Јевреји Косова и Метохије, Панпублик, Београд 1988, 28

149

Православни Влахо- Арбанаси из јужне Арбаније и Епира

150

Ковачевић Божидар, О Јеврејима у Србији (Од почетка XVIII до почетка XX века, Јеврејски алманах,

1959-60, 105-112, 105

38

Ашкенази за време аустријске окупације нису имали синагогу нити право на

куће. Аустријске власти су Јевреје сматрале нужним злом које се не може искоренити,

али га треба онемогућити да се даље развија. У складу с тим, број Јевреја који живе у

Београду се мора ограничити, морају имати легитимације и плаћати порез за

толеранцију. 151 Било их је и у другим местима у Палежу (Обреновац) и Гроцкој 152 .

Ашкенази су били сиротиња који су дошли из Братиславе, Манхајма, Прага и

Темишвара. Током времена су се обогатили толико да су финансирали и самог

гувернера.

Јевреји староседеоци, Срби и Роми су плаћали лични порез царски дукат. Године

1722. уведен је порез на непокретна имања. Немачки Јевреји су, осим тога, плаћали

таксу за слободно исповедање вере, за касаплук, а евентуално за точење ракије, варење

пива, риболов и бродарење.

У време аустријске окупације једино они који су се бавили трговином са

Османским царством могли су да зараде. Јеврејски трговци из Београда су одржавали

старе везе са Дубровником. Немачки Јеврејин, Мојсије је 1727. из Београда путовао у

Дубровник са товаром платна абе, капа и кравата. 153 Трговина није била главна

привредна грана којом су се бавили Јевреји. Према занимању се могу поделити у три

друштвене категорије:

- крупни финансијери који су се бавили пословима с монополима и

лиферацијама

- ситни трговци дућанџије, бакалини

- сиротиња који су радили или били послуга за прве две категорије

Срби, Јермени, Грци и други хришћани били су скромнији у животном стандарду,

спремни на пословни ризик, на веће напоре и путовања, па су у трговини и пословању

превазишли Јевреје. Трговином су се бавили ситни бакалски трговци. Праву умешност у

пословању Јевреји су показали уласком у финансирање послова везаних за војску

односно државу јер је држава сигуран партнер и дужник. 154 Сефарди су били економски

јачи него Ашкенази.

Период аустријске владавине 1718-1739 над северном Србијом довео је до

појачаног деловања католичког мисионарства који су вршили притисак и на Јевреје и на

Србе. Језуити су нарочито показивали нетрепељивост према Јеврејима и ограничавали

их у свему, а Србе су вређали на други начин. То је довело до првих озбиљних додира

између ова два народа и до њиховог зближавања. 155

Када су Османлије добили Београд у лето 1739. године аустријска војска се

повукла а са њом и насељени Немци и Ашкенази и многи Сефарди. Остали су само

151


152

Паланку Гроцка је подигао Ибрахим паша велики везир 1523-1536 када је ишао да освоји Темишвар.

Евлија Челеби, н.д., 69. Сигурно је већ тада са османском војском било јеврејских трговаца и сл.

153

Винавер др Вук, О Јеврејима у Дубровнику у XVIII веку, Јеврејски алманах 1959-60, 65-78, 74

154

На пр. преузимали су испоруке креветске постељине за војничке спаваонице. Храбак Богумил, н.д., 166

155


39

турски Јевреји Сефарди њих око 45 у својој махали. Неки исељеници су се населили у

Панчеву, Темишвару, Новој Паланци, Оршави, Карансебешу а највећи део у Земун,

Нови Сад и Осијек. Насељавали су се Цинцари, Срби, Јермени и Грци.

У време османске окупације до Првог српског устанка Јевреји су имали мало

удела у економском животу а доминирали су Цинцари. Касније утицај Јевреја расте и

њихов бој се знатно повећава и улазе у послове већег обима у промету робе између

Аустрије и Србије. У време распада унутрашње управе у Београду и северној Србији

што је довело до Првог српског устанка Јевреји су дошли до пуног изражаја али су и

страдали.

Када су Османлије стигле у Београд Немци су прешли у Земун, Јермени у Нови

Сад где су имали колонију, и у друге градове у Војводини. Тако су радили и Јевреји а

Аустријанци су их силом терали у Угарску. 156 Јевреји никада нису прекидали пословне

везе са Османским царством иако су се иселили. Аустријске власти нису имале

поверења у њих сматрајући да су наклоњени Османлијама и да би могли од њих тражити

заштиту.

Земун је био једино насеље аустријске војне границе где су Јевреји могли стално

боравити, а то је проистицало из декрета царице Марије Терезије (1740-1780) у коме им

је она дозволила да могу да се задржавају у Земуну целог живота, да могу имати

породицу, кућу, послугу и бавити се трговином. Земунски Јевреји су живели сви заједно

у посебној улици Чифутски сокак. 157 Имали су школу и синагогу. Паланка поред Беле

Цркве је имала Јевреје који су трговали са београдским Јеврејима у размени добара са

Србијом. Од 70-их година XVIII века Јевреји почињу заузимати значајно место у

пословном животу града.

Са поновним доласком Османлија, аустријска војска напушта Србију а са њом се

повлаче и Ашкенази те Сефарди доживљавају успон и започиње период доминације

Сефарда. Уз то у Београд и Србију се досељавају учени и угледни Јевреји Сефарди из

Цариграда, Солуна, Пловдива и других већих балканских центара. Из Солуна је дошао

Шеломо Шалем познати талмудиста, беседник и теолог да би постао рабин у Београду.

У првој половини XVIII века је постојало сефардско гробље што говори о великом броју

Сефарда. 158

Нови аустријско-турски рат је изазвао велике промене. Аустријска окупација

1788-1791. године је натерала многе Сефарде да се повуку са Османлијама а део је

кренуо на север. Мали број се задржао у Београду. Извори говоре о томе да су Сефарди

материјално подржавали српске фрајкоре у аустријској војсци. Рабин Игњат Шланг даје

тумачење: „Жудно очекивање ослобођења изазвало је на тајним зборовима народних

првака пренагљеност којој је пало на жртву много најбољих народних синова. Као жртва

те пренагљености може се узети, поред усташа у Мачви под утицајем кнеза Ненадовића

и царског пуковника Михајловића, и трагични крај Кочиног устанка, јунаштва која

156

Исто, 58

157

Шосбергер Павле, Јевреји у Војводини (кратак преглед историјњ војвођанских Јевреја), Прометеј, Нови

Сад, 1998, 120

158


40

тешко имају примера у историји. Вероватно да су овакви примери самопожртвовања

српскога народа пробудили у Јеврејима успомене на негдашњи Мекабејски устанак и

многи од њих, руководећи се тим осећајима, помагали су поједине Србе свима могућим

средствима. Чињеница је да, да су турски заповедници у више махова посумњали на

Јевреје да тајно потпомажу Србе у устанку и да су многи Јевреји због тога страдали.“ 159

Због таквог деловања чланови управе београдске јеврејске општине и рабин су били

утамничени када су се Османлије вратиле. Јевреји су знатном сумом новца успели да

откупе њихову слободу после неколико месеци али је стари рабин умро у затвору. 160 Са

Османлијама су дошли и нови Сефарди који су преузели водећу улогу у јеврејској

заједници у годинама пред Први српски устанак.

У аустријско-османском рату 1788-1791. године када су Аустријанци стигли пред

Београд, Јевреји су молили да се њима дозволи да се иселе у Срем, Банат, Нови Сад и др.

Већ после неколико дана су се вратили. Нова аустријска власт је приликом пописа

јеврејску махалу гетоизирала. Имали су и синагогу. Плаћали су велике порезе за рад па

је остала претежно сиротиња. Када је град освојен османски команданти су посумњали

да Јевреји помажу Србе у припремању устанка па су их прогањали и кињили.

По закључењу Свиштовског мира велики део Сефарда који није отишао са

Османлијама октобра 1789. године плашио се да их дочека у Београду па су се одселили

у разна места Аустрије. Имућнији су одлазили у веће градове Беч, Пешта, Темишвар и

тамо ојачали сефардске колоније. Оснивали су и посебне сефардске колоније а као

османски поданици су имали више прва и слободе него домаћи Јевреји. 161 Страх од

репресалија је био основан тиме што су Османлије затвориле рабина и чланове управног

одбора Јеврејске општине. У фебруару 1792. године Османлије су масакрирале 50

имућних и угледних Јевреја. 162 Положај јаничара у Београдском пашалуку се увећавао.

Када су освојили Београд 1521. године Османлије су затекли сефардску и

ашкенаску општину. Аустријанци су 1718. укинули обе јеврејске општине. Када су

1739. године Османлије поново заузели Београд јеврејске институције су обновљене.

Неколико пута је Београд заузиман од једне и друге стране док није 1791. године Топал

паша заузео град. Он се осветио београдским Јеврејима што се нису повукли са

османском војском, те је њихов положај постао тежак. По једном плану Београда из

1789. постојала је Јеврејска улица и данас је једина у Београду која носи назив више од

200 година. 163

У Београду су трговци, немачки и шпански Јевреји, предавали своје молбе и

жалбе писане српским језиком ћириличним писмом. Они су не само владали српским

језиком него су били готово једини писмени становници у XVIII веку. 164

159

Исто, 60-62

160

Исто, 62

161

Исто, 64

162


163

Јевреји у Београду http://www.jobeograd.org/files/clanci/JuB.pdf, приступљено 6.6. 2012

164

Шланг Игњат., н.д., 56-57

41

Присуство Јевреја у Шапцу и Подрињу је евидентирано тек у XIX веку али их је

сигурно било и раније. 165 Шабац је био веома прометно место на важном географском

положају. У Шапцу је од XVIII века живела компактна јеврејска заједница која је дала

низ истакнутих уметника, индустријалаца, лекара, занатлија, људи од угледа.

Досељавали су се углавном Сефарди из Сарајева који су се у Босну населили у средњем

веку. У Шапцу се још пре Свиштовскг мира 1790. налазила грчка школа у коју су ишла и

цинцарска и јеврејска деца. 166

За Нови Пазар постоје подаци да су око 1570. јеврејски трговци одлазили на

панађур у Јени Базар да купују и продају робу. Место се налазило на путу познатог

караванског друма из Дубровника за Солун, Софију и Цариград. У самом граду се

помињу 1725. И да се одатле пресељавају у Дубровник 1719, 1734, 1736 и 1750. Јеврејин

Јуда Леви из града се помиње 1761 као сараф новопазарског паше. 167

Крагујевац је до 1788. до Аустријско-османског рата и устанка Срба познатог као

Кочина крајина био мирна муслиманска варош са доста Цигана, мало Срба и понеким

Јевејином и Цинцаром. Од 1818. није било ниједне османске куће.

Сматра се да је крајем XVIII века било више Јевреја него хришћана у Београду.

Тих година (1794. 1796. 1798.) је харала куга а Јевреји су умирали приближно исто

колико и хришћани а са обзиром да су живели на вишем ступњу цивилизације могли су

боље да се одбране од болести значи да их је било много више. Муслимани су умирали

још више па се претпоставља да је куга усмртила четвртину становништва Београда. 168

Другу опасност, поред епидемија, за Београдски пашалук су представљали

јаничари и дахије дошли из Бугарске или Босне. Они су представљали бунтовнике

против Порте. Прве злочине и убиства су чинили с пролећа 1795. године. Спаљен је део

јеврејског кварта где су се крили бунтовници у циљу даљег сузбијања побуне.

Имовно стање београдских Јевреја види се по следећем: колико је ко плаћао

намет који је паша 1798. ударио. Најбогатији српски свињарски трговци (њих 8) су

давали по 1000 гроша, Смедерево и Пожаревац по 1000 гроша, београдски еснафиабаџије,

крчмари, зидари, терзије, ханџије по 1600, а београдски Јевреји 10 000 гроша. 169

Београд

Јеврејских становника

1663. године 800

1717. 250

1777. 800

1800. 1000

165 Девура Никола; Васиљевић Миливоје, Шабачки Јевреји, Шабац и Јевреји у сусрету, приредио Милош

Јевтић, Београдска књига, Београд 2003, 59-77, 59

166

Јевтић мр. Милан, Јеврејска чкола у Шапцу у XIX веку, Шабац и Јевреји у сусрету, приредио Милош

Јевтић, Београдска књига, Београд 2003, 93-102,93

167

Лебл Жени, „До коначног решења“ Јевреји у Србији, 123

168


169

Вук Винавер, н.д., 33

42

III ДЕО

ЈЕВРЕЈИ У СРБИЈИ У XIX ВЕКУ

1. ЈЕВРЕЈИ У ДОБА СРПСКОГ НАЦИОНАЛНОГ ПРЕПОРОДА

Од XIX века када се успоставља српска држава односи овдашњих Јевреја са

новоствореном државом и српским друштвом одлучујуће одређује њихову судбину. 170

У то време почиње борба Јевреја за стицање грађанске равноправности.

170

Поповић Небојша, Јевреји у Србији 1918-1941, ИСИ, Београд 1997, 13

43

1 .1 ЈЕВРЕЈИ И ПРВИ СРПСКИ УСТАНАК

Разарање српских градова (Ваљево, Палеж, Чачак, Јагодина и др.) на почетку

Првог српског устанка је јеврејске трговце натерало да дођу у Београд, а када је дошло

до опсаде тврђаве Јевреји масовно прелазе у Земун и Панчево. Нарочито се увећавало

земунско јеврејско становништво долазећим Сефардима из Београда (у Београду живело

је 287 јеврејских поданика) тако да 1807. има у Земуну 285 душа. 171 Сеоба Јевреја из

Београда почела је априла 1804. године. Готово све јеврејске породице напустиле су град

са драгоценостима и бројном другом робом, а куће и магацине су затворили. Поред

Јевреја бежали су и трговци хришћани и муслимани, а побегао је и српски митрополит.

Ипак нису сви нашли уточиште у Земуну. Оне лошијег имовинског стања, као и

муслимане, требало је удаљити из Земуна јер су угрожавали посао земунским трговцима

продајући „на црно“ или „испод руке“. Они Јевреји који су прешли у Земун нису имали

среће јер су сметали домаћим пословним људима па су протерани од стране власти.

Војне старешине у Аустрији су Јевреје сматрале за османске шпијуне и пратили их.

За време Првог српског устанка под Карађорђем 1804-1813. Јевреји у Београду су

сарађивали са Србима и учествовали у војној и политичкој акцији устаника. Привредни

живот под устаничком опсадом је замро, није било чак ни занатске производње. И Срби

и Јевреји су се укључили у трговину оружјем и муницијом којима су снабдевали

устанике. Око 50 јеврејских мајстора је израђивало муницију. „Јеврејске занатлије су у

Београду добиле сва права. Једна група је у пролеће 1807. радила муницију и добила

зајемчен посед имовине. Лили су танад, вијали фишеке за велику српску офанзиву“. 172 И

1808. су јеврејске занатлије радиле муницију у Београду, а неколико њих је узело

учешћа у самој офанзиви. Наводи се и да су Јевреји учествовали у организовању

народног покрета (тј. национално-ослободилачког устанка). Неколико Јевреја је активно

учествовало у српској офанзиви тако што су преносили писма између више народних

покрета који су бујали у Османској царевини.

За време заузимања Београдске тврђаве устаници су ухваћене јеврејске и

османске породице затварали у џамије. Јевреји су сматрани османским људима који су

властима па и дахијама чинили услуге различите врсте. Јевреји су и у првим годинама

устанка чинили дахијама разне уступке због свог финансијског интереса. У својој

Историји српског устанка Лазар Арсенијевић - Баталака каже овако: „Они само што

нису били џелати, а остале све услуге чинили су Турцима, па ма како те њихове услуге

нечовечне и упропастителне за христијане, за Србе биле.“ 173 Наводи да су били уходе,

слали су у Беч лажне податке а у борбама су заједно са Османлијама бранили град од

устаника у цитаделама.

Приликом заузимања Београда Карађорђе је, под претњом смртне казне

забранио, да се дира туђа имовина, чак и турска, а нарочито да се нико не усуди да

пљачка. Ипак су се дешавали изгреди и пљачке по дућанима и становима Јевреја, а

171

Шланг Игњат, Јевреји у Београду, Београд, 1926, 66

172

Вук Винавер, Јевреји у Србији почетком 19 века, „Јеврејски алманах“ 1955-56, Београд, 28-34, 33

173

Арсенијевић Лазар -Баталака, Историја српског устанка књ. 1, Београд 1898, 252

44

оштећена је Синагога и намештај у њој. Устаници су били нерасположени према

Јеврејима али не због њихове вере већ због тога што су јеврејски трговци „варали у

трговини“. 174 Када су устаници заузели Београд јеврејске породице које су остале

страдале су а руски Јевреји који су били у руској мисији похапшени. Похватани су чак и

путујући Јевреји. Најблажи поступак је било „преверавање“ односно да пређу у

православље што је важило и за муслимане. 175

Српски трговачки слој, који је у јеврејским трговцима видео конкуренте, био је за

то да се сви Јевреји протерају па је у фебруару 1807. године протерано њих преко 1000.

Младен Миловановић, заповедник Београда је протерао све Јевреје да Срби кад населе

градове не буду имали конкуренцију. Заплењене јеврејске и османске куће су се

продавале на лицитацијама; у децембру 1807. могле су се набавити за мале паре. 176

Устаничке власти су још строжије пазиле да се Јевреји не богате. Били су радно

ангажовани, а плаћали су посебну таксу за улазак у Србију. Јевреји су се преко својих

сународника у Бечу тужили да су затворени па је на залагање грофа Разумског, руског

посланика на бечком двору, главнокомандујући Михељсон требало да издејствује од

српске владе ослобођење Јевреја из затвора. Баталака каже да Јевреји нису били

затворени већ да су ишли преко дана да раде: „...тамо саливати танета пушчана, и вити

фишеке (патроне) пушчане, јер су у том послу вешти били...“ а увече одлазили кућама. 177

У последњим годинама Првог српског устанка Јевреји нису били активни у

привредном животу. Ипак у јеврејским кућама на Дорћолу производила се пушчана

муниција. Карађорђе је на двору имао Јеврејина Аврахама Левиа. Он је водио преписку

са земунским Јеврејима. Јевреји су обновили трговину користећи околности да су Срби

и остали побегли преко Саве и Дунава или су избегли у гору пред новим устанком 1815.

Одлучивало се шта ће даље бити с Јеврејима јер било је оних који су се залагали

да се Јевреји протерају из целе Србије. Тада је, како се претпоставља одређен број

Јевреја прешао у православље. У време Првог српског устанка Јевреја није било много

(око 300) али их устанак није потресао и онеспособио. Српски устанци гледали су на

Јевреје као на остатак турског друштва, то јест као на непријатељски елемент без

стварног повода. Сефардски Јевреји у Османском царству су имали све разлоге да се

понашају као добри отомански поданици. Међу собом су говорили ладино у

свакодневном опхођењу, а турски и грчки на улици и у трговини. Српским језиком једва

су се служили и слабо су га знали. Облачили су се слично Османлијама. Не ретко су

били службеници у јавној управи. На пример Мош'ил-Метку 178 је био хећим-баша, то

јест начелник војног санитета у београдском гарнизону. Неколико деценија доцније

његови унуци усвајају породично име Мошић. Ово је тек један од многих примера

промена које се одигравају упоредо са гашењем турске власти и развојем српске државе

и грађанског друштва. 179

174

Поповић Небојша,н.д. , 13

175

Ђорђевић Тихомир, Из Србије кнеза Милоша, Становништво- насеља, Београд 1924, 153

176

Винавер Вук, н.д., 33

177

Арсенијевић Лазар -Баталака, н.д., 253

178

ел медико- Моша лекар

179

ALEKSANDAR FREDI MOŠIĆ,JEVREJI U BEOGRADU, http://www.makabijada.com/dopis/jevbgd.htm

45

Повратком османске управе враћају се и Јевреји који заузимају положаје у

државној служби. 180 Од 1811-1813 мали број Јевреја је живео у Београду и бавио се

трговином. Ипак су Османлије цензурисали њихова писма. Настањују се у Шапцу,

Смедереву, Пожаревцу и другим местима у којима је и пре устанка живео одређен број

Јевреја. У склопу проширивања српских аутономних права Јевреји су престали да

обављају државну службу а нарочито послове везане за царину 1824. а на положајима

заменили су их Срби.

180

Поповић Небојша, н.д., 14

46

47

1.2 ЈЕВРЕЈИ И ДРУГИ СРПСКИ УСТАНАК. ПРВА ВЛАДА КНЕЗА

МИЛОША

„Рад је нешто велико, јер доноси част своме човеку“

талмудска изрека

Други српски устанак донео је промене јеврејском становништву. Кнез Милош

је био благонаклон према Јеврејима из разлога што су 1815. у почетку устанка Јевреји

учествовали у снабдевању устаника оружјем и муницијом. Прихватао их је готово без

предрасуда, поштовао њихову способност и држао их у својој близини. Кнез Милош је

штитио Јевреје нарочито ако су се показали као веште занатлије и стручњаци и корисни

посредници у трговини. 181

У време кнеза Милоша (1815-1839) запажено је присуство и деловање Јевреја у

животу Србије. Учвршћују се везе и сарадња између јеврејског народа са једне стране и

српске државе и српског народа са друге стране. Кнез Милош је имао личног лекара

Јеврејина Куниберта, Лазара Левензона личног кројача а капетан Јосиф Шлезингер био

је диригент и шеф оркестра војне музике Милошеве гарде и композитор првих

војничких маршева. Куниберт је био лекар београдског паше а са тастом је основао прву

апотеку. Од 1928. је у служби кнеза Милоша по чијој је препоруци изабран 1832. за

првог лекара окружја вароши београдске. Био је човек у кога је Милош имао поверења

па је обављао и дипломатске послове. 182 Кнез Милош је ценио и штитио Јевреје и

користио њихову способност у свом личном интересу у и интересу Србије. Да би

заштитио Јевреје од пристрасности локалних власти он је из њихове надлежности изузео

све јеврејске спорове и придржао их непосредно за своју канцеларију. 183

Србија је за време прве владе кнеза Милоша била слабо насељена. Око 1830. у

њој је живело близу 2000 Јевреја што није био безначајан број. Један мањи број се бавио

занатима а већина трговином. Економски положај највећег броја становништва па и

јеврејског био је лош. Међутим, њихов број у Кнежевини Србији стално расте. Године

1834. било их је око 2000, од тога 1500 у Београду. Још увек су већину чинили Сефарди,

Ашкеназа је било једва 200. 184

У време кнеза Милоша јеврејска заједница се развија. Држава је била наклоњена

Јеврејима па се установљавају верске институције. Обновљена је и синагога 1819. која је

страдала у Првом српском устанку. Подигнута је и школа. Кнез је ослободио од пореза

свештеника, црквењака и учитеља јер и наша институција порез не плаћа. 185 Црквена

општина се стара о синагоги, школи, сиротињи и о заједници уопште која је била

181

Божидар Ковачевић, О Јеврејима у Србији ( од XVIII до почетка XX века), „Јеврејски алманах“1959-

1960, Београд, 105-112 , 110

182

Знаменити Јевреји Србије биографски лексикон, уредник Александар Гаон, Савез јеврејских општина

Србије, Београд 2011, 126

183

Милошевић Михаило Б., Јевреји за слободу Србије 1912-1918, Филип Вишњић, Београд 1995, 31

184


185

Ђорђевић Тихомир, н.д., 162

48

солидарна, чији су се чланови међусобно штитили и помагали и заједно иступали пред

државом да би отклонили неправду која им је нанета. На пример, 1834. су се због

нечовечног и строгог прикупљања пореза у Београду обратили Кнезу Милошу да утиче

на Управу града и да захтева да се са тим прекине. 186

Јевреји су били писменији и културнији од осталог становништва. Ипак нису сви

били доброг материјалног стања. Било је и сиротиње о којој се старала црквена општина.

Средњи слој су чинили: ситни трговци, занатлије и чиновници; османске књиге

„тефтери арачки“ помињу бакале, механџије, тутунџије, терзије, казасе, сарафе и др.

После 1815. издвојио се слој богатијих јеврејских трговаца који је имао велики

економски утицај - велетрговци који су имали јаке пословне везе широм Европе.

Најугледнији и најутицајнији је био Хајим бехор Давид, син бившег председника

јеврејске општине у време Првог српског устанка. Био је један од људи у које је кнез

Милош имао највише поверења, а од миља га је звао Давидче или Давичо. Хајим

Давичо је био први снабдевач оружја и муниције за војску обновљене Србије. Био је

повереник кнеза Милоша за многе тајне и важне послове. Давичо је набављао оружје за

свој новац и често чекао дуже време да му се исплати дуговање. 187 Давичо је званично

испоручивао оружје Јусуф -паши с којим је одржавао добре везе. Кнезу Милошу је

спасао живот 1835. године. Наиме, кнез је пошао на договор у Калемегданску тврђаву по

позиву новог београдског везира Јусуф- паше. Давичо који је имао мењачку радњу на

углу до данашње гостионице „Грчка краљица“ у Кнез Михаиловој улици, видевши кнеза

како иде не слутећи да му се спрема убиство, истрчао је испред њега и упозорио га, те се

кнез вратио натраг. Давичо се са породицом морао одселити у Земун да би избегао

освету везирову за осујећење плана. Давичо је и у неким другим приликама показао

српско родољубље. 188

Угледне јеврејске породице у то време биле су: Русо, Коен, Озер, Мардохај,

Барух, Албахари, Алмозлино, Сабитај, Пијаде, Албала, Бохор, Сузи, Ђидамија, Хавио,

Зунана, Израил. Били су одани својој вери и традицији. Живели су етнички и

територијално изоловано, не мешајући се са осталим становништвом и не утичући на

њихов живот и навике.

Србија је постала отворена за насељавање и рад Јеврејима. Третирани су у

грађанским односима као и Срби, посебно од 1830. када је Србији призната унутрашња

самосталност а Милошу титула наследног кнеза. Па ипак, положај Јевреја није био

утврђен ниједним посебним документом.

Међутим, равноправни положај који су имали понекад би прелазио у повлашћен

па је изазивао незадовољство код становништва. Српски трговци су тражили да се

Јеврејима ограничи бављење трговином и тако смањи конкуренција. Болтаџијски

186

Поповић Небојша, н.д., 14-15

187

Божидар Ковачевић, н.д., 71-72

188

Давичетовица, жена Хајима Давида из Београда се помиње да је марта 1834 ишла у Крагујевац кезу

Милошу „да га лечи од трбобоље“ Станојевић Владимир, Историја српског војног санитета; Наше

ратно санитетско искуство, поново штампано и допуњено издање Војноиздавачки и новински центар,

приредили М. Јовановић и М. Перишић Београд 1992, 23

49

еснаф 189 је 1836. захтевао да се број јеврејских дућана ограничи на 10. Слични захтеви

се појављују и по другим местима где је, такође, незадовољство било велико. Срби нису

били наклоњени према Јеврејима јер су сматрали да су били уз османску власт док им је

одговарало, па брзо и лако стекли Милошеву наклоност а највише им сметао је превелик

утицај који су имали у односу на њихову бројност. Јевреје су описивали као: марљиве,

штедљиве, себичне, грамзиве, еластичне и сервилне. 190

У годинама 1815-1821 почели су се појављивати ситни трговци који су отварали

ситне дућане са предметима из увоза. Било је и трговаца торбара. Они су сметали

имућним сталним трговцима по варошима па је кнез Милош забранио торбарење. Било

је дозвољено само по вашарима и то ко је имао радњу у граду. Увозном трговином су се

бавили Грци и Јевреји док је незнатан број Срба извозио робу. 191 Дућане су по селима

држали Јевреји и донекле Цинцари. Они нису били извозници али су Јеврејима из

Земуна на пр. извозили волове. У Земуну је било 19 јеврејских породица 1753. године

које су стекле право да поседују кућу.

У првим годинама Милошеве владе озбиљан фактор који је угрожавао трговину

били су хајдуци који су убијали све трговце било Османлије, Грке, Јевреје или Србе. У

циљу сузбијања разбојништва побијено је преко 1000 људи. Десило се да је неки Митра

рабаџија убио неког Јеврејина 1824. Био је обешен и кнез је наредио да га не скидају за

пример народу. 192

Већина Јевреја били су Сефарди староседеоци који су се вратили из избеглиштва

и досељеници. Они су били лојални османској власти и сада се лако прилагођавају

новим приликама. Не баве се политиком, увек су гледали да за себе извуку највећу

добит.

До 1818. године београдски Јевреји су се окупили и обновили школе, затим

верске објекте који су страдали у годинама устанка. Крагујевац је постао престоница и

од тада почиње његов убрзан развој. Позивају се занатлије из Београда, Шапца, Ваљева,

Јагодине, Пожаревца да доносе робу. У Крагујевачком округу живи Илија Бороговиц из

Букурешта, а живи и један шнајдер кога је кнез послао у Београд да узима меру

војницима за униформу. 193 Крајем 20-их година XIX века почели су се Јевреји ширити по

целој Србији. У Јагодини су два Јеврејина држала дућан, од тога један је имао кућу у

Софији а други у Београду. Они нису плаћали главницу коју су захтевале локалне власти

да узму; кажу: „Ми не дамо главницу, немамо обичај“ и упућени су кнезу да он одреди

да ли ће плаћати порез или не. 194

189

дућанџије

190

Ђорђевић Тихомир, н.д., 158

191

Храбак Богумил, Јевреји у Београду до стицања независности 1878, Српски генеалошки центар,


192

Ковачевић Божидар, н.д.,108

193

Ђорђевић Тихомир, Архивска грађа за насеља у Србији (у време прве владе кнеза Милоша 1815-1839)

7-763, Насељавање Србије, приредио Челиковић Борисав, Службени гласник, САНУ 2011, 95

194

Исто, 353

50

Од када је 1821. године Србија почела економски да јача Јевреји су забележени

у Шапцу (1821.), Пожаревцу (1823.) Зајечару, Неготину и Књажевцу. 195 У Пожаревцу и

Смедереву је број Јевреја толико нарастао да су основали своје општине. Имали су своју

махалу близу пристаништа и тврђаве и гробље од 1817. Јеврејин из Цезареје Давид

Розенберг се појављује као арендатор пијавичних бара у Смедереву 1835. 196 Основна

школа је у Шапцу, граду богате културе и просветне традиције, радила још за време

устанка. Године 1826. у Шапцу су постојале дворазредна основна школа и грчка школа

коју су похађали Јевреји, Грци и Цинцари. 197

На насељавање Јевреја утицали су и спољно-политички догађаји у Влашкој и

Грчкој јер су плашљиви јеврејски трговци тражили сигурност за свој посао и склањали

се у Србију која је тада била безбедно подручје. Из Букурешта су у Београд долазили

Јевреји који су се бавили занатима везаним за војску: цокулар, кројач специјалиста за

шивење униформи, мајстор за прављење еполета а један је правио нови фес за кнеза

(1836. године). 198 У једном писму Савету стоји: „да се овде у Београду налази један

Јеврејин по имену Арон Елма, који је из Букурешта, имајући и пасош од тамошње

власти, овамо дошао и знаде солдачке цокуле правити и препоручује се ако би каквих

младића или солдата било, учити цокуле правити, да би их он рад истоме занату

учити“. 199

Јевреји су уживали известан статус као етничка група. У Београду су имали своју

општину са кметом на челу која је у исто време била и црквена. Она се старала о

синагоги (аври), школи, сиротињи и интересу заједнице. Издржавала се од пореза који

су плаћали припадници општине, прилога, дохотком од „мицвота“ 200 и таксом коју су

плаћали Јевреји са стране ако су продавали робу или хтели да неког сахране. Јеврејска

општина је била обавезна да скупља данак и плаћа српској управи али су били

ослобођени кулука. 201 Вучић Перишић пише јуна 1835. Кнезу Милошу: „Овдашњи

варошани од толико година чине кулук, кад и где што потребује, а Чифути од толико

година кулука не дају, не знам зашто, пак је нашим људима противно, што и они тј.

Чифути, кулук не дају, за које питам Вашу Светлост хоћемо ли и њих на кулук изгонити,

требаће да нам помогну сад око купљења сена, или да их не дирамо“. 202

Кнез Милош је правио разлику између богатих и сиромашних Јевреја. Било је

веома богатих, истакнутих Јевреја са јаким пословним везама у Европи. Најпознатији је

већ поменути Давид или „Давичо“ који је био кнежев али и пашин лиферант оружја.

Преко њега је кнез мењао монете, правио поруџбуне у иностранству и за себе и за

потребе државе. Поред породице Хајима Давида била је породица Сузин који су водили

195

Т. Ђорђевић, Из Србије кнеза Милоша, Становништво –насеља, 159

196

Пијавице су у болницама широм Европе употребљаване као лек. Павловић Леонтије, Прилог изучавању

историје смедеревских Јевреја, Зборник 4 ЈИМ, Београд 1979, 62-85, 69

197

Јевтић Милан, Јеврејска школа у Шапцу у XIX веку, Шабац и Јевреји у сусрету, приредио Милош

Јевтић Београдска књига, Београд 2003, 93-102, 93

198


199

Ђорђевић Тихомир, Архивска грађа за насеља у Србији, 95

200

У ширем смислу, свако добро дело или врли поступак. Енциклопедија живих религија, Нолит, Београд

1992, Друго допуњено издање, 452

201

Ђорђевић Тихомир, Из Србије кнеза Милоша, 156

202


51

трговину, банкарску и мењачку радњу. Затим у сталним пословним везама са кнезом

стајале су фирма Марко Алшех и Соломон Халфон, и породице Русо, Озер и Фархи.

203

Док су богати људи уживали привилегован положај код кнеза Милоша ситни трговци

су били ограничени у својој делатности да би се заштитили српски трговци од

конкуренције. У Пожаревцу је живело неколико Јевреја који су се обраћали кнезу за

разне молбе. Највише су користи имали од спољне трговине и то из Аустрије.

Из Османске царевине нису долазили само јеврејски трговци. Било је и табака

(кожара) који су штавили кожу, израђивали ђонове за ципеле, обезбеђивали материјал за

чизме и торбе и давали прву обраду крзнима. Било је и лекара са свих страна: из

Војводине, Италијана, Руса, Мађара. Међутим сељаци у Србији су ишли видарима,

траварима и бабама. Године 1833. Соломон Азриел хирург из Шапца, који је бесплатно

лечио оне који немају да плате тражио је од кнеза да га плаћа шабачка општина или да

му се дозволи да се настани у Београд. Кнез је препустио општини да му даје плату ако

хоће. 204 У Београд је 9. маја 1824. године „донесен ферман ради ђумрук тарифа и Чифути

да престану од сваке службе царске свуда по царској држави“. Требало је да се Јевреји

отпусте из државне службе и да се запосле хришћани а прве смене су биле на ђумруку

(царини). Већ сутрадан пише из Београда Јован Обреновић кнезу Милошу: „Јучер,

пошто смо ми овде дошли, дозвао је честити везир све Чивуте овдашње и прочитао им

царски ферман, с којим искључавају се сви Чивути отправљања какове ни буд царске

службе, особито ђумрука каковог му драго рода, и определише се на њино место

Христијани. Следством истог фермана измењен је Чивутин, таминџија овдашњи, и

његово место занимио је Ђорђе базрђан баша везиров, само за време док се други нађе

који ствар разумева.“ 205

Против Јевреја су 1825. године иступиле трговци и занатлије. Јевреји су чинили

доста штете домаћим трговцима када се ради о увозној роби (со, тканине, пиринач) и

еснафским мајсторима својом конкуренцијом јер су били искусни, вешти, међусобно

повезани а пре свега себични. 206 Били су сналажљиви и користиле минималне

могућности за остваривање материјалне користи мада нису били бројни. Еснафи су сад

тражили да им се ограничи рад. Смањивао се број занатлија а растао трговаца и

финансијских посредника. Јевреји су се бавили старим османским занатима: терзија 9,

казаса 5, габелеџија 2, качкаваљџија 1, мутафџија 1, тутунџија 1, бакала 1, механџија 1,

сарафа 1, хећима 1, телала 1. Ипак је највише било кројача. Кројачки занат је био

најпопуларнији и типичан за Јевреје.

У најактивније поборнике за заштиту српских трговаца и занатлија од деловања

Јевреја спадао је болтаџијски еснаф. Јевреји су имали чврсте везе са великим трговачким

фирмама у Европи а нарочито Аустрији, велика новчана средства и могућност узимања

203

Алкалај Исак,Архивска грађа о Јеврејима у Србији, Јеврејски алманах, III год, Вршац 1927, 21-44,27-28

204


205

Исто, 41

206


52

кредита под повољним условима и били су препрека какву српски привредници нису

могли савладати односно где Јевреји нису имали конкуренцију. 207

Број јеврејског станивништва се брзо увећава. Године 1825. било је 208 харачких

глава у 114 домаћинстава, а 1827. године 239 харачких глава. 208 Порта је држала да је

положај Јевреја повољан те није постављала питање о њиховом статусу.

Професор Тихомир Ђорђевић, одличан познавалац Јевреја је написао: „Живећи

већином у туђим земљама и међу туђинцима, Јевреји су били прекаљени у борби за

одржање и за гомилање богатства. Умешни, еластични, кад је потребно сервилни, а

кадгод могућно дрски, они су се, иако малобројни истицали и осећали. Док су били под

Турцима, били су уз власт, под Србима брзо су умели добити наклоност кнеза Милоша.

Међутим добро организовани и сложни, њима никад није ишло рђаво“. 209

Поданство Јевреја се често није знало ни у Србији ни у Аустрији.

Дискриминација због држављанства није постојала а уведена је контрола да би се знало

ко је чији. Јевреји су увек више волели да буду толерисани као странци него као

пуноправни држављани јер тако нису имали низ обавеза. 210 У Зајечару је било неколико

Јеврејина из Видина који нису плаћали порез док није кнез наредио „да се порез на исте

Јевреје, на трговину као и на меане, по 6 талира на годину удари“. 211

У време прве владавине Милоша Обреновића Јевреји су у Београду уживали пуну

грађанску равноправност коју им је обезбедио хатишериф из 1830 године. Економски

нису били једнаки са домаћим становништвом. Нетрпељивост према Јеврејима испољава

се после 1839. да би се од њих преузела трговина. Власти им нису изашле у сусрет по

питањима око проширења јеврејског гробља.

Јевреји су се одећом и обућом разликовали од својих суграђана али су тежили да

се одевањем боље уклопе у средину. Трговци Јевреји, Грци и Цинцари су носили

„антерије“ и гуњ (блузу) без рукава а собна хаљина од чохе била је опточена крзном.

Носили су чакшире до колена с појасом „потур“. На глави су имали османске фесове или

мале капице обавијене муселимом плавим или с белим цветићима; носили су османске

калпаке. Јеврејке су имале разне ношње: сукње, кошуљице, тунике на јерменски начин а

оне богатије су носиле накит. Удате жене су плеле косе или носиле пунђе као и

муслиманке. Мушкарци су пуштали косу поред ушију а обликом пуштене браде су се

разликовали од других. У погледу обуће разликовали су се по боји ципела, чизама,

папуча, које су код Европљана и Срба биле црне а код Јевреја је боја зависила од

статуса: богати су носили љубичасте а остали плаве. 212

Године 1833. једно британско друштво је радило на томе да Јевреје преведе у

протестантизам. Кнез Милош је одбио и комерцијални аранжман јер није хтео нереде у

земљи. Слично друштво „Religions tracts Society“ је штампало 15 000 000 примерака

207

Ђорђевић Тихомир, Из Србије кнеза Милоша, Становништво-насеља, 155-156

208

Више од 500 душа

209

Ђорђевић Тихомир, Из Србије кнеза Милоша, 161

210

порези, разне таксе, војна обавеза

211


212


53

верских књига и делило по истоку. 213

замењене протестантским.

Они су хтели да и словенске библије буду

2. ЈЕВРЕЈИ У ДОБА ВАЗАЛНЕ СРПСКЕ ДРЖАВЕ 1839-1878

2.1. ЈЕВРЕЈИ У ДОБА ВЛАДЕ УСТАВОБРАНИТЕЉА

У периоду прве владавине Кнеза Милоша Јевреји су остварили битан напредак у

развоју своје заједнице и видно учествовали у економском и културном развитку

Кнежевине Србије. Са променом власти и одласком кнеза Милоша 1839. године

промењене су околности за Јевреје. Власт је за кратко време преузео кнез Милан, а

после његове смрти састављено је намесништво које су чинили: Аврам Петронијевић,

Јеврем Обреновић и Тома Вучић- Перишић, а иза тога следи прва влада кнеза Михаила.

Крајем 1840. терзијски еснаф у Београду се жалио кнезу Михаилу како се Јевреји

исувише мешају у терзијски занат. Кнез је препустио Савету да састави комисију која је

имала задатак да изради одредбе за трговину и еснафе. Такође 1841. почеле су да круже

вишевековне оптужбе које су се јављале широм Европе о „ритуалном убиству“. Свуда у

Османској империји је постојало антијеврејско расположење а нарочито су оптуживани

за ритуална убиства. Наводно су употребљавали крв хришћана за мешење празничног

хлеба. 214 И у Србији је долазило до таквих појава. Један српски младић је умро у кући

неког Јеврејина 1841. године и без обзира на лекарски извештај којим је установљен

узрок смрти, јеврејска деца су прогањана по београдским улицама, Јевреји гледани с

презиром а ван града нису смели ни ићи. Држава и Српска православна црква су јавно

осудиле такве приче које су пласирали они кругови који су били ненаклоњени Јеврејима.

Од средине 50-их година XIX века је било више слободе за трговину али

Јеврејима није било добро. Опозиција кнезу Милошу је знала да он помаже Јевреје

којима је у његово време било боље да су стално говорили да ће изгласати антијеврејске

законе и протерати Јевреје из унутрашњости земље.

Угледни људи су страдали као пример онима који су били уз бранитеље кнеза на

пример познати композитор и диригент Шлезингер који је, након што је пребијен, бачен

у блато, држан у затвору 4 месеца.

До побољшања општег јеврејског положаја дошло је када су се Османлије

вратили у Београд (1839.) а Јевреји поново почели да раде са њима. 215

213

Исто, 312

214

Инквизитори су да би доказали како се Јевреји свете хришћанима, измишљали оптужбе против Јевреја

па су их између осталог оптуживали да убијају хришћанску децу уочи празника Песаха како би њиховом

крвљу умесили празничне колаче; Оптужба за ритуално убиство има историјат стар више од 2 миленијума

а помиње је Јосиф Флавије у делу „Против Апиона , или о древном пореклу јеврејског народа“ Пејин

Атила, Ритуално убиство. Прилог историји интеретничких односа у бачком Потисју, Зборник 9 ЈИМ,

Београд 2011, 7-20, 7

215


54

Влада уставобранитеља који су довели на престо кнеза Александра

Карађорђевића 1842-1858. имала је национални карактер. Имали су програм и

претензије да окупе цео српски народ у једну државу и требало је потиснути пословну

конкуренцију других етничких група, нарочито Јевреје који су били далеко способнији и

организованији. Долазак нових Јевреја изазивао је све веће таласе незадовољства међу

становништвом. У Београду је 1845. било протеста због новодошлих Јевреја приликом

којих је тражено од власти да се долазак Јевреја ограничи. Министарство унутрашњих

дела се залагало код Савета да се радње Јевреја ограниче како би се помогло свом

народу, јер су српски трговци угњетавани од толиког броја јеврејских трговаца, а који уз

то још стално расте долазећим, и јер су им они заузели све спољашње радње, магазе,

коже, ћурчилуке и др. 216

У Београду је према попису из 1855. године живело 284 јеврејске породице од

којих су 224 староседелачке а остале дошле претежно из Османског царства. Из ових

података су изузети страни поданици. У богата домаћинства спадало је 25-30 трговаца,

док су остали били лошијег имовинског стања. Према занимању старешине домаћинства

професионална структура била је: 85 трговаца, 12 ситничара, 6 бакала, 7 шпекуланата, 7

сарафа, 2 грошићара, 39 надничара, 1 калфа, 9 амала (носача), 16 слуга, 7 чауша

(служитеља синагога и гробља), 16 кожара, 7 казаса (обућара), 3 опанчара, 3 терзије, 3

крпача, 1 шнајдер, 1 јорганџија, 1 мадрацер, 6 самсара, 2 симиџије (пекара), 7 тенећеџија

(лимара), 1 шерпенџија, 1 мезар, 1 клозер, 2 пиљара, 1 пољташ, 2 механџија, 2 кафеџија,

1 гробар, 2 свештеника, 1 прота (хахам), 7 учитеља, 10 удовица, 2 умно поремећена, 1

неспособан за рад, 8 без занимања, 1 просјак. 217

Јеврејска вероисповедна општина у Београду је због положаја свог народа

упутила молбу кнезу да им се врати статус из 30-их година:

1. да им се дозволи да могу свуда у Србији по паланкама и селима у својим дућанима

продавати робу.

2. да могу свуда у Србији имати непокретности (земљу и кућу) и да их могу продати.

3. да могу своју децу слати на било које занате и код припадника других

вероисповести и да могу држати механе, кафане и слично.

4. да имају своју богомољу свуда где живе и имају радње а коју ће они подићи од

сопствених пара.

Српским државницима који су разматрали њихове захтеве је изгледало чудно што

траже нешто што су увек могли да имају али нису желели да користе. Јевреји су поднели

сличне молбе Порти, руском и неким европским дворовима и од тога времена се користе

интернационалним притиском на српску владу. 218 Кнез Александар Карађорђевић иначе

није био наклоњен Јеврејима али је био принуђен да нешто поправи позиције Јевреја у

Србији. Пред Париски мировни конгрес којим је окончан Кримски рат 1856. Порта је у

216

Попвић Небојша, н.д., 17

217

Храбак Богумил,н.д., 338

218

Исто, 339

55

циљу спровођења реформи прокламовала Хатихумајун 219 (Царско писмо). Њиме је

утврђено верско, политичко и правно изједначавање свих поданика царства итд. Србија

је морала осигурати слободу вероисповести, правосуђе, трговину.

Насељавали су се сиротиња из Шапца, Смедерева и Пожаревца у већ

пренасељену београдску махалу. Касније су се проширили и на део који су држали

Цинцари (после 1850. године). Јевреји су вешто користили економско-социјално

превирање у Србији. Они су по градовима преузимали имања Цинцара, Османлија, Грка

и Срба који су се упустили у неаграрне послове па изубили имања. 220

Традиционална јеврејска занимања, као на пример лекари, апотекари била су

добродошла у свим српским провинцијским местима, па и у време када су из тих вароши

јеврејске породице морале да се исељавају. Лекари су могли да се запошљавају и у

цивилној и у војној служби, чак и под влашћу Уставобранитеља, када су у Србији били

донети најтежи прописи против Јевреја. Они су најлакше стицали статус тзв.

„прирођених Срба“ који их је правно изједначавао са рођеним Србима, па су без сметњи

могли да напредују у јавном и друштвеном животу. 221

По изворима, Јевреји су се бавили са преко 40 занимања а најчешће: кожар,

болтаџија, млекар, јогуртџија, дуванџија и трговци којих је било 216 лица. Жалбе су

пристизале из целе Србије а нарочито од Срба трговаца из Шапца и Смедерева. Држава

је уредбом од 12. Новембра 1846. забранила сваки даљи боравак Јевреја у унутрашњости

земље и поседовање непокретности. Разлози ових мера уредбе су што народ трпи и што

држава Србија води политику ослобођења а другим народима осим српског ослобођење

није једини интерес, циљ и задатак. Стотине Јевреја из Шапца, Смедерева и Пожаревца

су продали радње и прешли у Београд док су они којима је била угрожена егзистенција

напустили Србију и одлазили у Пешту, Беч, Париз да би их тамошњи Јевереји помагали

за запослење и опстанак. Такође, јеврејске заједнице широм Европе су помагале

београдску јеврејску општину која се старала о сиротињи које је у овим условима било

превише. Веома брзо се прочуло понашање српских власти према Јеврејима и

организовани су јавни протести међународне јеврејске заједнице „Alliance Israelite

Universelle“ а и Порта је негодовала и упућивала примедбе.

Део београдских Јевреја је напустио земљу и у току владе уставобранитеља

њихов број је у сталном паду: са 9% београдског становништва у време кнеза Милоша

до 7%. 222

219

Хатихумајун представља понављање и проширење Танзиматских закона из 1839. који нису до краја

спроведени. Порта је овим хтела да предупреди да се на конгресу донесе одлука о потребним реформама у

Османском царству које би контролисале велике силе. Између осталих одредби укинут харач али се уводи

бедели –аскер који су плаћали немуслимани као откупнину за војну службу.

220

Храбак Богумил, н. д., 347

221

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Apologetika/OklevetaniSvetac/OklevetaniSvetac48.htm

222


56

2.2. ЈЕВРЕЈИ И ДРУГА ВЛАДА КНЕЗА МИЛОША И КНЕЗА

МИХАИЛА

Децембра 1858. на Светоандрејској скупштини дошло је до промене власти.

Оборен је кнез Александар а доведен стари кнез Милош. Његов долазак је изазвао

промене нарочито у јеврејском питању. Нестало је притиска према Јеврејима који је

спроводила дотадашња власт. Са повратком кнеза Милоша наступила је промена.

Настојало се да се поврати међународни углед Кнежевине па је 1859. на Госпојинској

скупштини донет Указ о равноправности грађана „да се сваки становник ове земље без

разлике вере и народности може настанити где жели и да се може занимати занатом и

трговином како хоће“. 223 Наравно да су српски трговци протествовали и залагали се за

ограничења али њихово противљење таквој равноправности остало је без резултата.

Јевреји су одмах писали кнезу да решавају своје питање. Неки богати трговци који су у

давна времена стицали богатство у Београду као ни у једној другој вароши, а сада су

осиромашили, тражили су од кнеза Милоша посао у државној служби. За веома кратко

време Јевреји су се поново населили по целој Србији, а у Београд се враћају они што су

се иселили и још долазе из Босне тако да је већ 1860. број Јевреја порастао за преко 3% и

премашио 10% од укупног броја житеља Београда. Тако да је пероид друге владе кнеза

Милоша био веома успешан за Јевреје али кратак (1858-1860).

Друга влада кнеза Михаила 224 (1860-1868) поново отвара јеврејско питање. После

смрти кнеза Милоша његов наследник Михаило обуставио је примену права која је

Јеврејима повратио његов отац. Јевреји су постављали питање свог положаја где год су

стигли. Обраћали су се кнезу али како није било одговора, окренули су се британском и

француском конзулу који су извршили притисак преко великог везира Али-паше.

Британски конзул у свом извештају пише: „Турски отправник послова стриктно је

извршио налог Али-паше. Сад нам остаје да видимо које мере ће предузети српска влада

да побољша положај Јевреја, и да ли ће показати мало самилости и мало човечности

према том делу становништва“. 225

Јевреји су се трајно населили по читавој кнежевини јер им је то дозволио кнез

Милош. У Шапцу је 15 јеврејских породица имало најтежи положај. У Смедереву нису

имали куће, у Књажевцу је било путујућих пословних људи док су у Пожаревцу имали

најтолерантнији однос према Јеврејима. Утицајни српски кругови траже враћање Указа

из 1846. али је Европа вршила снажнији притисак да се не примењује антисемитизам и

да не постане део државне политике. Попечитељство финансија је имало став да би

Јевреји поплавили Србију и да је нeопходно ограничити им насељавање по земљи, али

да од јеврејских фабрика и рудника цела земља може да процвета. У доба кнеза Михаила

223

Делић Риста, Јевреји у Југославији, Београд 1938, 49

224 Кнез Михаило је имао велику наклоност према јеврејима као и његов отац. Године 1866. о Божићу кнез

Михаило је дао београдској општини већу своту новца да се подели сиротињи. Посебно је подарио 50

дуката Јеврејској општини и нешто гардеробе за децу. Тим поводом је јеврејска делегација била примљена

код кнеза јер су желели да му изразе захвалност а посебно на томе што кнез подједнако третира све

поданике без обзира на веру. Милошевић, Михаило Б., н.д., 30

225

Лебл Жени, До „коначног решења“ Јевреја у Београду 1521-1942, Чигоја штампа, Београд 2001,88

57

и до Берлинског конгреса било je извесних ограничења у законима, који су се тицали пре свега

настањивања Јевреја у провинцији, ван Београда. Међутим, законска ограничења права Јевреја у

Србији ни у то време нису строго поштована.

Већ 1861. српски трговачки слој води антијеврејске кампање сада и кроз штампу.

Неки београдски листови („Световид“) су већ првих дана септембра 1863. године

писали антисемитске текстове. Кампања се заоштравала како су најављивали таласе

сиромашних породица из Сарајева и Влашке. Савет је донео Наредбу да се 60 јеврејских

породица мора иселити из унутрашњости. Спољни притисак на кнеза Михаила је

велики. Енглески конзул пише представку кнезу, европска представништва су на

залагање Израелитске алијансе упутила демарш захтевајући да се поништи „мрачњачки

декрет“. Кнез је био приморан да потпише одлуку да се оставе Јевреји који живе по

унутрашњости али су им због унутрашњег притиска нека права морала бити ограничена.

Имућнији Јевреји су примали страна држављанства да би проширили своју

делатност по унутрашњости Србије а они сиромашнији су прелазили у Србију и узимали

поданство јер им је неразвијена Србија пружала више могућности за рад и егзистенцију

него Аустрија.

Владало је мишљење да је антијеврејска политика била искључиво дело трговаца

који су страховали од конкуренције. Међутим, крајем XIX века све више интелектуалаца

наступа против Јевреја. Први антијеврејски текстови настају из пера људи чије се

мишљење ценило: новинари листова „Световид“, „Видовдан“, „Застава“, „Враголан“,

„Руже“, „Србска независност“ и др. У „Застави“ 226 је изашао текст: „...Та очевидна

себичност, та подмуклост и бескрајна мржња на све што није чивутско, та одуларена

обест кад осете да им је власт у рукама, тај прљави начин при сваком делу .... мора

појаву антисемитизма кад тад до кулминације и до катастрофе довести...При таквом

стању ствари мора сваки поштен човек уздахнути. „Еј, природо! Што створи стенице,

бела лука и Чивуте!...“ 227

Београдски лист „Видовдан“ 228 је писао текстове против Јевреја. Један руски

Јеврејин, досељеник Михел Розен, доктор наука, запослен у Народној библиотеци је

1863. године писао низ чланака којима је критиковао Јевреје у Србији. Сматрао је да

Јевреји не могу доћи до неког часног звања због свог непознавања српског и свог

архаичног шпанског језика. Наводи да Јевреји треба да докажу своју љубав према

српској отаџбини пре него што буду захтевали еманципацију и пуну равноправност.

Критику је упућивао и на рачун београдског рабина да не зна српски и да се после три

дана разговора није могао споразумети са чиновником министарства просвете. 229

Бомбардовање београдске вароши с калемегданске тврђаве из османских топова

(16-17 јуни 1862.) утицало је на јеврејску заједницу. Сви београдски јеврејски трговци

разбежали су се у Србију или Аустрију. Београд је напустило муслиманско

226

Заставу је покренуо Светозар Милетић а његов зет Јаша Томић је уређивао

227

Quousque tandem, judaei, Застава, Нови Сад 3.8.1883, бр. 112

228

Видовдан је издавао Милош Поповић, брат Ђуре Даничића (од 1847, мења презиме и покреће лист).

Сарадници листа су били: Вук Караџић, Ђура Даничић, Стојан Новаковић, Матија Бан и Михаило Розен

од 1866. излази свакодневно. Лебл Жени До „коначног решења“ Јевреји у Београду, 152 фн.361

229

Исто, 152; Видовдан 3. 12. 1863

58

становништво и из предграђа. Сва та демографска кретања довела су до смањења броја

становништва за 20%. Јеврејска махала у Београду била је готово уништена и спаљена а

затим опљачкана. У Земун је пребегло око 500 породица. Преко 400 породица што је

чинило две трећине београдских Јевреја тотално је осиромашило да су спали на

просјачки штап. 230

Када су 1862. за време османског бомбардовања напустили Београд и прешли у

Земун те није било могуће укључити их у одбрану града, наметнуло се питање дужности

Јевреја према држави. Јевреји нису вршили војну службу. Од 1869. постали су војни

обвезници иако нису имали пуну равноправност. У војсци су понекад сумњали у њихову

политичку исправност сматрајући их турским уходама.

„Световид“ је хушкао против Јевреја. 22. августа 1863. oбjављен је чланак о

хришћанском дечаку који је нађен у подруму јеврејске куће и коме су узимали крв а

убрзо је умро. Односи Срба и Јевреја су се погоршали нарочито у унутрашњости. У

Шапцу је 1865. дошло до великих инцидената да су морали да реагују енглески конзул и

Порта. Било је чак и случајева убиства. 231 Око убиства брата шабачког рабина подигла

се прашина јер је било сигурно да је злочин извршен уз сагласност локалних власти.

Израелитска алијанса је извршила притисак па је издавачу „Световида“ наређено да

обустави своје нападе.

230


231

Шланг Игњат, н,д., 82. Убијена су два Јеврејина , једна девојка је насилно покрштена у шабачкој цркви

а енглеског држављанина који је дошао послом је протерала полиција.

59

Како су се ствари погоршавале смањивао се број становника јеврејског порекла

па је у ужој Србији 1867. остало 30-так јеврејских породица 232 а у Београду 1868. мање

од 5% становника. 233

Крагујевац Број становника Број јевреја Проценат %

1896. године 13 867 59 0.42

1900.године 12 012 17 0.14

Смедерево Број становника Број јевреја Проценат %

1847. године 20 породица

1861. године 24 душа

1896.године 6 876 139 2

1910.године 6 296 77 1.22

Поправка положаја Јевреја у Аустро-Угарској, и Немачкој деловала ја на

самосвест београдских Јевреја.

Завршна фаза борбе Јевреја за грађанску равноправност у Србији догодила се у

време владавине Милана Обреновића 234 (1868-1889). Промену је наговестио Устав из

1869. који је омогућавао регрутовање Јевреја у српску војску тачком 35. Ратни догађаји

који су уследили пар година касније омогућили су Јеврејима испољавање патриотизма.

Када је Србија започела рат против Османског царства у јуну 1876. узело је учешће 55

бораца Јевреја из Београда и две добровољне болничарке. 235 Мобилисано је и 20-так

Јевреја, а било је и добровољаца у легији књегиње Наталије али нису могли имати

официрске чинове. Први Јеврејин који је стекао чин резервног официра – потпоручник

српске војске 1884. био је Саламон де Мајо, рођен у Београду 1865. 236 Када се српска

војска приближила Нишу у ратним операцијам прикључио се одред јеврејских

добровољаца из Ниша. У Шапцу, Смедереву, Пожаревцу и другим местима мобилисани

су и обвезници Јевреји. Јеврејке су 1874. основале женско друштво које је дало свој

допринос у рату хуманитарним радом.

3. ЈЕВРЕЈИ У САМОСТАЛНОЈ СРБИЈИ ПОСЛЕ 1878.

Најзначајнији политички догађај у историји Јевреја у Србији у XIX веку био је

Берлински конгрес одржан од 13. јуна -13. јула 1878. године. Израелитска алијанса је

вршила снажан притисак да се изједначе права Јевреја са осталим народима односно

религијама на Истоку па је јеврејско питање било једно од важнијих која су се решавала

232

Око 20 у Шапцу, 4 на Убу, 2 у Неготину и 2 у Крагујевцу.

233

Београд је имао 25 000 становника док је Јевреја било 1200.

234

Краљ Милан је ценио Јевреје а најугледније више пута позивао у двор и одликовао: Аврама Озеровића,

Самуила Х. Давича, Едија Булија и др Симона Бернфелда. Шланг Игњат, н.д., 104

235

Два лекара, један пешадинац и коњаник-трубач су одликовани у рату. Исто, 97

236

Архив ЈИМ к.4-2-9

60

на Конгресу. Учесници су били 6 европских земаља и Османска царевина и сви су

постављали проблем изједначавања Јевреја са осталим верама у источноевропским

земљама и у Србији. Израелитска алијанса је на конгресу предала меморандум у коме

стоји: „...У Србији су они (Јевреји) поступно истерани из унутрашњости и из већине

вароши, искључени су из државне службе, из сваког јавног звања, доведени су до

мизерије; иако су им одузета најдрагоценија права, они нису ослобођени никаквог

терета, они плаћају све дажбине, служе у војсци као и остали Срби. У последњем рату

они су се надали својим патриотизмом савладати неправду, коју им чини рођена

отаџбина, а они су се храбро тукли, проливајући своју крв заједно са својим

земљацима.“ 237

Берлинским мировним уговором установљене су нове границе Османског

царства и дотада вазалне државе су стекле пуну независност. Јеврејско питање у Србији

било је везано за признавање њене независности. Србија се дуго одупирала признавању

равноправности. Порта је на то питање гледала као степен правде, прогреса и

цивилизованости. Русија није постављала посебне услове; вероватно због унутрашње

политике према сопственим Јеврејима. Такође је сматрала да у Србији живи мали број

Јевреја и да би питање равноправности требало да реши сама Србија, те да би свако

мешање са стране значило враћање на стање од пре рата (одн. несамосталност). Велика

Британија је инсистирала да се према Јеврејима праведно поступа. Енглески министар

Солзбери је тражио да се Србија обавеже на увођење верских слобода и равноправности.

Још енергичнији захтеви су се чули и од шефа француске делегације Вадингтона.

Француски пуномоћник на конгресу минстар Вадингтон је предложио да се независност

Србије призна под условом да се у Србији изједначи политичка једнакост свих вера. Тај

је предлог прихваћен једногласно. Када је добио одобрење од кнеза Милана да може да

обећа тражено изједначење, Јован Ристић је то морао да саопшти и преда написмено. 238

Прихватио је овај услов и обећао Бизмарку да ће их српска влада првом приликом

законом потпуно изједначити са свима осталима грађанима других вера. Из овога су

настали 34. и 35. члан Берлинског уговора којима је Србији призната независност али уз

обавезу да призна пуну верску, политичку и правну једнакост припадницима свих

религија. Формално се обавеза испуњава Уставом из 1888. године. Под тим притиском

Србија је признала Јерменима и Јеврејима једнакост права али уз ограничење да се не

могу насељавати у унутрашњости земље.

Никола С. Јовановић, новинар и дипломата, је после Берлинског конгреса

разматрао јеврејско питање у Србији. По њему, Европа није била упозната са стварним

положајем Јевреја у Србији него су неосновано тражили да се исправи неправда огромна

јер су политички и религиозно угњетени. „После Берлинског мира Европа је нашла да су

Јевреји у Србији „политички и религиозно угњетени“ па доноси свечано решење да се

тој „сувереној и колосалној неправди“ крај учини; а ревносном залагању француског

посланика на конгресу имаће зар захвалити што је тај предлог постао саставним делом

уговора берлинског“. 239

237

Ристић Јован, Дипломатска историја Србије за време српских ратова за ослобођење и независност

1875-1878, Београд 1896, 207-208

238

Исто, 208

61

„Јевреји се пуне две хиљаде година боре, без иједног савезника, а против бројних

небројених политичких, религиозних и економских непријатеља. И они не само да су се

одбранили од, тако рећи, целог света, него су га још у неку руку и победили. Победили

су га политички, јер су га најзад управо нагнали да им сва политичка права призна;

победили су га политичко- верозаконски, јер су га тако исто нагнали да им та права

призна и да их као своја рођена поштују; а што је најважније победили су га економски

јер може се слободно рећи, у њиховим рукама су данас кључеви свих благајна- свих

главних светских финансијских центара“. 240

Поред Николе С. Јовановића и друге угледне личности пишу против Јевреја.

Излазиле су антијеврејске књиге и брошуре:

- Васа Пелагић, народни учитељ 1879 објавио је „Вјерозаконско учење Талмуда

или Огледало чивутског поштења“. 241

- Сима Станојевић у Новом Саду 1880. објављује „Какав зао уплив ствара чивутска

вера и морал у друштву људском“.

- Јаша Томић, политичар, писац и новинар, оснивач Радикалне странке у

Војводини 1884. написао памфлет „Јеврејско питање“.

- Васа Пелагић 1890. „Нови гробари Србије и српства“

Било је и Јевреја који су текстовима на себе привукли гнев Јевреја. Хајим Давичо

је писао приче о јеврејској махали које су објављиване у листу „Отаџбина“ и збот тога

добијао претећа писма. 242

У новоослобођену српску државу су ушли и Јевреји из Ниша, Пирота, Лесковца и

Прокупља тако да је дискусија о јеврејском питању у унутрашњости још и повећана.

Према званичним подацима у ослобођним крајевима живело је 1443 Јевреја и то: у Нишу

1076; у Пироту 360; у Лесковцу 100; у Топличком округу 7; а у Врањском округу их није

било. Јеврејско становништво је живело искључиво по варошима док их по селима није

било. Пирот је био османски до 1877. када је прикључен Србији. Муслимански живаљ је

побегао или је протеран. Многи Јевреји су се тада преселили у Бугарску где су имали

породице у више градова. Поједине породичне заједнице Јевреја око Пирота су биле

насељене у две земље Србији и Бугарској па су се у доба ратова између њих, борили

једни против других тј. брат против брата. 243

Структура становништва у Пироту 1877:

Мушких Женских Укупно

Срба 3 008 3 139 3 147

Јевреја 193 180 273

239

Јовановић, Никола, О јеврејском питању у Србији, Београд, штампарија Н. Стефановића и Друга, 1879,

1

240

Исто, 36

241

Ова брошура је доживела два нова издања одмах по немачкој окупацији 1941.

242

Лебл, Жени, До „коначног решења“ Јевреји у Београду, 154

243

Лебл Жени, Јевреји у Пироту, Привредни преглед, Београд 1990, 14

62

Цигана 74 72 146

Година Укупно становника Јевреја Проценат

1877. Око 8 000 273 3,41

1879. 8 183 360 4,39

1896. 9 896 266 2,68

1900. 10 421 294 2,72

1912. 10 547 250 2,37

У Лесковцу је било мање од 2% јеврејског становништва 1877. године:

Лесковац 1877. Број становника мушких женских

српских године

7696 3229 4467

турских 262 119 143

циганских 216 109 107

јеврејских 157 75 82

Лесковац Број становника Број јевреја Проценат %

1850. године 15 000 10 домаћинстава

1900.године 11 503 112 0.97

Ипак је било неких ограничења за Јевреје. Јевреји су куповали некретнине од

муслимана који су бежали пред српском војском, а нове власти су им одузеле имовину

стечену пред рат или у току њега. Хришћанима је дозвољавано да јевтино купују

османска имања 244 Јевреји нису радили суботом а било им је забрањено да отварају

радње недељом и православним празницима. Шахтеру није било дозвољено да уђе у

кланицу тако да нису могли доћи до кошер меса. Власти су донеле одлуку да поруше

неке гробове на јеврејском гробљу. 245

Ниш је постао привлачан за Јевреје из Београда, Пожаревца и Хабзбуршке

монархије. Због новог изгледа града требало је срушити део јеврејске махале. Богатији

становници су морали да плате контрибуцију а ако не би платили дешавале су се разне

ствари. 246

У вазалној српској држави 1839-1878. није било гета. Јевреји су живели готово

искључиво поред својих синагога и школе али је то била самоизолација због

специфичног начина живота, култа и обичаја. У Београду нити у Србији није било

присилног затварања Јевреја у одређени простор.

244

На тај начин се издигао слој богаташа чији чланови почињу да се баве и политиком. Никола Узуновић,

радикал је из најугледније породице у Нишу, Лебл Жени, До „коначног решења“ Јевреји у Србији, Чигоја

штампа, Београд 2001, 74; Храбак Богумил, н.д., 420

245


246

На пр. рабин је одбио да плати јер је француски држављанин, а убрзо имао је пожар у кући из

непознатих разлога.

63

Јеврејска заједница је таксама и ванредним разрезима издржавала своје синагоге,

школе, болницу, гробље и сиротињу, а држава је давала субвенције рабину и плаћала

посебно одабране учитеље за јеврејску децу. 247

Време када су се Јевреји у Србији успешно изборили за грађанску равноправност

је уједно и период првих несугласица унутар саме Јеврејске заједнице између Сефарда и

Ашкеназа. Главни разлог раздора је заправо био судар два менталитета. 248 Ашкенаски

Јевреји су били богати и образовани, углавном из Аустроугарске пореклом, писмени,

школовани, људи европског културног нивоа док су београдски Сефарди живели

изоловано у својој махали шаблонизираним патријархалним животом, с вековним

традицијама. Повод за отворен сукоб 1869. године био је оснивање посебне Ашкенаске

општине у Београду са њеним засебним статутом који је утврђен у 20. тачака. Сефарди,

који су желели да очувају јединство јеврејског народа, извршили су притисак на власти

да не одобре формирање Ашкенаске општине. Управа града је ипак изашла у сусрет

захтеву Ашкеназа. Због тога се на сахрани музичара Јосифа Шлезингера 249 догодио

инцидент јер нису могли да се договоре по којим ће верским прописима одржати

погреб. Подигла се велика галама а дошло је и до физичког обрачунавања што је

урушило углед целе јеврејске заједнице код осталог становништва. Одлуком министра

просвете и црквених послова 10. децембра 1892. године београдској ашкенаској

заједници била је одобрана аутономија. 250

Према попису становништва 1843. године у Србији, у Београду је живело 108

Јевреја. У другој половини XIX века а нарочито од 70-тих година нагло се повећава број

јеврејског становништва у Београду и другим местима у Србији. Пописи се у то време,

од 1866. раде по статитистичким правилима какви су се примењивали у Европи. 251 Као

што смо рекли 60-тих година Јевреја је било само у Београду и то око 1200 односно око

5% становништва. Међутим, попис из 1874. даје податке да је у Београду било 1754

Јевреја а у целој Србији 1049. По окрузима: нишки 136, шабачки 83, ваљевски 12,

крагујевачки 9, чачански 4, јагодински 3, књажевачки 2, крајински 1. Србија је имала

укупно 1 353 890 становника а Београд 27 605 што значи да су Јевреји чинили 6,4% од

становништва Београда.

Округ Број Јевреја (1874.)

нишки 136

шабачки 83

ваљевски 12

крагујевачки 9

247


248


249

Сомбор 1794- Београд 1870. 1829 долази у Шабац, 1831 на позив кнеза Милоша у Крагујевац и оснива

оркестар а 1840 у Београд

250

Поповић Небојша, 20

251

Пре тога од 1820. било је укупно 9 пописа али нису пописивани посебно Јевреји.

64

чачански 4

јагодински 3

књажевачки 2

крајински 1

Следећи попис 1884. бележи раст јеврејског становништва. У Србији живи 4160

Јевреја од тога у Београду 2177, у нишком округу 1036, шабачком 193, пожаревачком

154 и смедеревском 134. 252

На афирмацију Јевреја у овом периоду утицали су спољни притисак, али и мањи

отпор српског друштва па чак и у оним круговима где су Јевреји били највећи пословни

конкуренти. 253 Јевреји се укључују у политички живот Србије. Кнежевим указом 1877.

Аврам Озеровић (Абрахам М. Озер) (1848-1916) председник београдске сефардске

општине постаје први Јеврејин народни посланик изабран је за народни парламент. Он је

био кандидат Конзервативне спартије а изабран је гласовима Јевреја и других за једног

од београдских народних посланика Велике народне скупштине. 254 .

Неколико угледних Јевреја се 80-тих година политички ангажовало тако што су

се активирали у Напредњачкој странци која је била блиска Двору. Посланици су постали

Едиас Були и Давид Були. После српско-турских ратова Јевреји су стекли право на

стицање чинова у војсци. Повољнији положај у друштву и слободно кретање по целој

земљи и насељавање по унутрашњости, слобода у обављању послова доводи до ширења

појаве „посрбљавања“ презимена додавањем карактеристичног наставка „ић“. Па тако

од Давид настаје Давидовић, Аврам- Аврамовић, Калми- Калмић, Озер- Озеровић, Леви-

Левић, Алмозлино- Алмозлиновић, као и презимена Ментовић, Мандић, Карић,

Самуиловић, Леоновић, Мојсиловић, Рубеновић, Захаријевић, Јудић, Мандиловић,

Исаковић, Нафталић, Јосифовић, Елић, Демајоровић, Тајтацаковић, Мошић, Баруховић,

Ароновић, Манајловић, Челебоновић, Којеновић. У свакодневном животу смањивале су

се разлике између Срба и сефардских Јевреја па се 1900. 46% Јевреја изјаснило за српски

језик као матерњи.

Пораст броја јеврејског становништва условио је и оснивање нових сефардских

општина у Нишу, Приштини, Новом Пазару, Пироту, Лесковцу, Крагујевцу, Смедереву,

Шапцу и Пожаревцу.

Јеврејска заједница се највише развија у престоници. Године 1888. када је

Уставом загарантована равноправност почиње да итлази први штампани лист јеврејске

заједнице „El amigo pueblo“ (Народни пријатељ). Тај информативни и културно –

национални часопис штампан је једном месечно на ладино језику а јача и штампарска

252

По академику Предрагу Палавестри „1874. у нишким, шабачком и смедеревском округу живело је око

2.000 Јевреја - колико и у Београду - а у ваљевском, крагујевачком, чачанском и јагодинском округу близу

стотину. Десет година касније, 1884, дакле још увек пре Устава из 1888, број Јевреја само у нишком и

пиротском округу повећао се на 3.200. У Земуну је тада било 700 Јевреја. Године 1895. од укупно 71

вароши и варошице у Србији, Јевреји су живели у 29 места. Прираст јеврејског становништва био је

очигледан, иако не сувише брз.“


253

Отпор није престао у потпуности јер су предрасуде и даље биле присутне у народу.

254

Шланг Игњат, н.д., 95-96

65

делатност. Прва књига на хебрејском језику објављена је 1837. у штампарији кнеза

Милоша. Од средине 70-тих штампају се књиге на хебрејском и ладино језику у више

штампарија. Тако да је до 1904. објављено око 90 књига јеврејских аутора. 255

4. АСИМИЛАЦИЈА ЈЕВРЕЈА У СРПСКО ДРУШТВО

„Ко чини право, тај уједно испуњава цео свет благошћу“ талмудска изрека

У другој четвртини XIX века настају чврсти темељи заједничког живота са Србима.

За време владавине краља Петра I одомаћила се чувена парола „Брат је мио које вере

био“ чије је порекло у Његошевом песничком делу. Ова политика као израз озбиљних и

доследних припрема за оснивање јужнословенске државе, довела је Јевреје до потпуног

и дефинитивног укључења у српско друштво. Међутим, ово стапање ни у ком случају не

може да се изједначи са класичном асимилацијом. Српски Јевреји су остали верни својој

религији. 256 Примери прекрштавања су били врло ретки, у ствари, само ради венчања

која су у оно време била у надлежности цркава.

Крајем XIX века најпре у Београду а касније и широм Србије настала су многа

друштва и удружења са сврхом зближавања Јевреја и Срба. Већ поменуто Јеврејско

женско друштво основано 1874. активно је радило на везама између Јевреја и Срба а

1906. ово удружење се и формално укључилило у Српски народни женски савез. Прво

Јеврејско певачко друштво је основано 1879. Сачињавали су га само Јевреји да би

следеће године чланови постајали и Срби те назив бива промењен у Српско-јеврејско

певачко друштво. Оснива се Српско-јеврејска омладинска заједница која је деловала

кроз културно-књижевна дешавања, предавања, концерте, позоришне представе и

слично. Иницијатор оснивања ове заједнице био је Бенко Давичо, син Хајима бехора

Давида, Милошевог Давидчеа-Давича. Бенко Давичо 257 (1872-1913) је уз још неке

угледне сународнике др. Соломона Алкалаја и Шемаја Демајо 1905. формирао клуб

„Заједница“ а покреће се и истоимени лист. Њима се приписује заслуга за премошћавање

разлика и зближавања два народа и „рушење зида“ између јеврејског народа у својој

махали на Јалији и осталог београдског становништва. Највећи значај у ширењу

јеврејске културе имало је Српско-јеврејско певачко друштво. У знак признања за њихов

рад краљ Александар Обреновић је 1903. одликовао председника друштва Бенка

Давича. 258 Оно је преносило јеврејску световну и синагогалну музику као и српске и

касније југословенске песме широм државе.

255

Лебл.Жени, До „коначног решења“ Јевреји у Београду , 383-385 списак књига

256

ALEKSANDAR FREDI MOŠIĆ,JEVREJI U BEOGRADU, http://www.makabijada.com/dopis/jevbgd.htm

257

Један од најсјајнијих представника београдског јеврејства, поносан Јеврејин, српски родољуб,

талентован правник, одлучан говорник, чувени адвокат, заслужан књижевни радник, Бенко Давичо је унео

нов дух у јеврејску средину, а био је такође и један од неимара српско-јеврејског братства. „Бенко Давичо

био је међу првима у патриотизму према овој земљи… Његовом иницијативом сазван је збор београдских

Јевреја 1908. године да протестује против анексије Босне и Херцеговине. Бенко Давичо је осведочио свој

велики патриотизам личном жртвом: својим животом. Онај кршни капетан који је своју чету јуначки

водио из борбе у борбу, подлегао је јула 1913. за време српско-бугарског рата као жртва колеричне заразе.

Бенкова генерација и други, продужила је јеврејски јавни рад у правцу који је он инаугурисао.."

http://elmundosefarad.wikidot.com/davico-benko

258


66

Засебних јеврејских установа има само у областима верских, народних и

културних интереса. У свим гранама привредног и социјалног живота Јевреји раде

заједно са свим грађанима Србима и осталим. Од краја XIX века Јевреји све више

учествују у привредном животу Краљевине Србије. Иако су општи услови живота и рада

побољшани, учешће Јевереја је било свега у неколико грана градске привреде, заната и

трговине, што је проистицало из одређених навика, склоности или схватања о појединим

врстама посла. Највише су се бавили трговином на велико и мало одређеним

производима (одећа, обућа и сл.) а највише се извозило жито. Највећи број Јевреја се

бавио посредништвом, агенцијским и шпедитерским пословима, мање трговином

намирницама и колонијалном робом и занатима. Осим лимарског заната у нешто већем

броју, понеки Јеврејин се бавио и занатима: часовничар, оптичар, шеширџија.

Од првих деценија XIX века Јевреја је било међу сарафима односно мењачима

новца свуда где се водила трговина а по потреби су обављали и веће новчане

трансакције. Пословну активност окрећу према занимањима која доносе већи профит. Са

напредовањем, модернизацијом и европеизацијом српске привреде почетком XX века,

све већи број Јевереја у улози акционара помаже оснивање и пословање новчаних

завода. У водећим српским банкама се појављују и као чланови управних одбора. 259

У банкама у Краљевини Србији било је и страног јеврејског капитала.

Број јеврејског становништва је био у сталном порасту до Првог светског рата.

По попису од 1890. јеврејско становништво је чинило 0,22% од укупног броја

становништва у Србији. Од 4 652 Јевреја у градовима –варошима је живело 4 626 а у

селима само 26. Више од половине јеврејског становништва било је настањено у

Београду и чинило 5% становништва престонице. Године 1910. се задржао проценат од

0,2“ на нивоу Србије која је бројала 2 911 701 становника, док је у Београду од 8 876

становника било је 4 192 Јевреја или 4,66%.

По верским прописима, сваки одрасли Јеврејин мора бити писмен како би могао

да чита свете књиге и уредно обавља верске дужности. Писменост је, дакле, верска

обавеза па су Јевреји први народ у свету који је створио сопствени систем обавезног

школовања. Јевреји су оснивали верске школе уз синагогу, у којима се проучавало

хебрејско писмо, читале старозаветне књиге, рецитовали одломци из библије и Талмуда

и преводили их на ладино или јидиш.

Населивши се свуда по Османском царству, Јевреји су организовали своје школе

које су сами финансирали. Једино су веће јеврејске заједнице-општине биле у

могућности да оснивају школе. У Београду 1617. рабин Јехуда Лерма основао је јешиву

(вишу школу) из које је изашло неколико надалеко чувених рабина и јудаиста. Јешива је

радила до ратних догађаја и великих страдања 1688.

Јевреји су у Кнежевини Србији похађали српске школе а упоредо и јеврејске у

којима су учили хебрејски језик и веронауку. Прве школе на територији данашње Србије

се оснивају у деловима који су били под Хабзбрургшком влашћу. Од стицања пуне

259

Београдска тгровачка штедионица основана 1893-1894; Српско-јеврејска трговачка задруга у Нишу

основана1893; Индустријска банка у Београду основана 1900; Банка Меркур, Београд основана 1906.

67

грађанске равноправности оснивају се и развијају јеврејске општине што подразумева и

отварање школа. У Суботици почиње са радом хедера (основна школа) 1811. године.

Сефардска београдска општина 1847. основала је мушку јеврејску школу, а 1864.

отворена је , уз одобрење власти, прва основна школа за женску децу на Јалији.

У другој половини XIX века оснивају се и школе у Шапцу 1862., Смедереву

1869., Лесковцу, Пироту, Нишу. У јеврејским школама се предавало на ладино или

јидиш језику а предмети су били верски.

Са општом еманципацијом Јевреја од половине XIX века а због њиховог лакшег

укључивања у привреду и друге делатности које су им постајале доступне, јеврејске

школе су проширивали наставне предмете уводећи математику, стране језике и језик

средине који је током деценија постао и наставни језик у већини јеврејских општина.

Србија је помагала финансијски овакве реформисане јеврејске школе јер су се јеврејска

деца учећи у тим школама лакше укључивали у државне школе и факултете и друштво

уопште.

Крајем XIX века Др. Пулидо члан шпанског Кортеса 260 је посетио јеврејску

заједницу на Балкану и био врло изненађен када је чуо да овде Јевреји говоре

старошпанским језиком истим онаквим каквим се говорило у другој половини XV века.

Та љубав према земљи из које су прогоњени и културу и језик који су понели из ње и

који употребљавају и после четири века а која им отвара ране из домовине и не да им да

зацеле, то је на њега оставило такав утисак да им је посветио књигу и да је ту оданост

земљи која се понела маћехински према њима описао у књизи „Шпанци без

домовине“. 261 Говорни језик Јевреја Сефарда био је жаргон тзв. ђудео-еспањол

који носи јасна обележја свог романског порекла. Током XIII и XIV века шпански језик

се развио до одређене књижевне висине и помало потискивао латински. Дошљаци из

Шпаније наметнули су свој језик Романиотима који су ту још много раније живели.

Сачували су свој стари идиом али су га богатили додавајући примесе језика народа међу

којима су живели, па се тако и велики број турских речи одомаћио код сефардских

јевреја. Касније су прихватили и словенске речи. 262

Према подацима Бенка Давича изнетим у писму упућеном Пулиду почетком XX

века је било у Београду око 3357 Сефарда и још у Шапцу, Пожаревцу, Нишу, Пироту,

Смедереву и Лесковцу. Он напомиње да српски језик говори око 46% али да Сефарди

26% знају шпански који се одржава већ пет векова. Говорни језик већине Ашкеназа је

јидиш (8%), а 18% говори мађарски и друге језике. 263 Поред тога постојала је Сефардска

школа у којој се учио „свети језик“. За ритуалне службе употребљавао се хебрејски језик

„лашон хакодеш“ - свети језик или су преводили на ђудео-еспањол уз обавезне хебрејске

изразе. Писмо је хебрејско али су у Србији после Првог светског рата Јевреји за писање

користили ђудео-еспањол ћирилично. 264 Ашкенази су се брже прилагођавали новој

260

Народна скупштина оба законодавна тела парламент и сенат

261

Лебл, Жени, Јевреји у Пироту,11-12; Види:Pulido Angel Fernandez,Los Espanoles sin patria,Madrid 1905

262


263

Михаиловић Милица, Две стотине година породице Хајим- Давичо у Београду, Зборник ЈИМ 6Београд

1992, 249-276, 273

264


68

средини него Сефарди који су живели у потпуно јеврејском миљеу и неколико векова

одолевали интеграцији. 265 Највећи део Сефарда се бави трговином, мањи занатима, врло

мали индустријом као и у државној служби.

У Србији Мушких Женских Укупно Јевреја

1900. године 2 879 2832 5 729

Од XX века већина родитеља је уписивала децу у државне школе основне и

средње школе а упоредо су ишли и у јеврејске. Постојање посебних јеврејских школа

наилазило је на оштар отпор код асимилантских односно интеграционистичких

кругова. 266 Јеврејске школе су се задржале на подручју Војводине где је постојала

снажна верска традиција. Постојале су у Сомбору, Суботици, Новом Саду, Сенти,

Бачком Петровом селу, а у Великом Бечкереку је 1920. отворена државна јеврејска

народна школа која је финансирана из државног буџета. У Сенти, Бачком Петровом

Селу и Суботици су се задржале и средње школе –јешиве. Наставници су били рабини.

Поред основних и средњих школа у Војводини су постојала и друштва за

веронауку „Талмуд“ и „Тора“ која су организовала наставу веронауке.

У Београду и Србији су нестале посебне јеврејске школе. Веронаука и хебрејски

језик су се учили ван редовне наставе. После Првог светског рата Јевреји су

настањивали скоро све делове Београда. Отворена је јеврејска гимназија 1940. која је

радила до окупације земље априла 1941. У гимназији се изучавала хебрејска историја и

језик а наставници су били професори из државних школа.

Прва јеврејска штампа појавила се отприлике у време када је стечена грађанска

равноправност. Први београдски јеврејски лист „El amigo del pueblo“ („Народни

пријатељ“) штампан је 1888. а иницијатор је био Јаков Алкалај, председник београдске

сефардске јеврејске општине. Лист је излазио једном месечно до 1892. на ладино језику

хебрејским словима. Био је састављен од информативног дела и текстова из културе и

националне проблематике. Остао је сачуван у Националној библиотеци у Јерусалиму.

До Првог светског рата у Београду су се појавили листови „Хашалом“ (1903-1906),

„Пасатиемпо“ (1905), „Бешалом“ (1906) и „Јеврејски гласник“ 267 који су излазило

повремено и били кратког века. Такође листови који су се појавили између 1920. и 1930.

излазили су најдуже до годину дана: „Јеврејски гласник“ (1920-1921), „Београдски

јеврејски гласник“ са изразито ционистичком оријентацијом (1924). Ови листови су

штампани на српском језику са понеким прилогом на ладино језику. Затим, „Весник

јеврејске сефардске вероисповедне општине“, „Гласник“и „Београдске јеврејске новине“

које је покренула ашкенаска београдска јеврејска општина. Штампано је више листова у

Војводини и то у Новом Саду, Суботици па чак и у мањим местима. Најквалитетнији и

најугледнији лист је био „Јеврејски алманах“ којег је у Вршцу издавао Савез рабина

265

Видаковић-Петров Кринка, Култура шпанских Јевреја на југословенском тлу XVI-XX век, Свјетлост

Сарајево 1990, II допуњено издање, 22

266


267

Ционистички "Јеврејски гласник" 1909-1910. излазио на српском језику, штампан ћирилицом.


69

Краљевине СХС (1925-1930) са текстовима из историје Јевреја и прилозима о талмудској

и световној јеврејској књижевности. Био је намењен јеврејској интелектуалној елити.

Било је не мало случајева о склапању бракова између припадника и припадница

српског и јеврејског народа, а из неких мешовитих бракова потомство су били значајни

државници и јавни радници. На пример, Вукашин Ј. Петровић (1847-1924) заменик

председника владе и министар финансија крајем XIX века био је унук Јосифа

Шлезингера. Др. Војислав Маринковић Марамбо, министар спољних послова 1927-1932

и преседник владе 1932 и Павле Маринковић, позоришни критичар и министар просвете

били су унуци познатог часовничара Клајна чија се породица доселила за време друге

Милошеве владе. 268 Јеврејског порекла је и Александар Белић (1876-1960), лингвиста и

слависта, ректор Београдског универзитета, дугогодишњи председник Српске

Краљевске академије (касније Српска академија наука и уметности). 269

Протојереј ставрофор Богољуб Н. Милошевић је навео да је било више случајева

мешовитих српско-јеврејских бракова. Они су били леп пример у сваком погледу а за

Јеврејке наводи да су узорне супруге, мајке и домаћице које су изузетно поштовале

српску народну традицију.

По Харолду Ласкију, професору политичких наука на универзитету у Лондону,

став према Јеврејима је једно од најважнијих мерила за оцену демократичности једне

земље. Србија је добила високо признање и од србијанских Јевреја и од напредних

међународних кругова за демократију. 270 Јевреји су били и остали у центру светске

пажње. Јеврејски проблем је светско- историјски проблем. У јеврејском проблему се

сусрећу и укрштају проблеми општечовечанског значаја: проблеми расне, националне,

верске и идеолошке толеранције односно нетолеранције, проблеми међусобних људских

односа уопште од којих зависи судбина демократије и међународне сарадње а тиме и

судбина човечанства. 271

По Уставу из 1888. Јевреји су уживали пуну слободу и равноправност.

Становништво Краљевине Србије је готово искључиво припадало православној вери.

Односи Српске православне цркве са Јеврејском верском заједницом су били одлични и

надахнути великим узајамним симпатијама. Нарочиту пажњу је Јеврејима указивало

парохијално свештенство а одличан однос је имао митрополит Димитрије, касније

патријарх. Прве српске вође и народни прваци најчешће су били свештеници који су се

одликовали напредним политичким и социјалним идејама. Ту спадају прота Новак

Милошевић из ужичког краја, поп Крупежевић и други. Били су и поборници српскојеврејског

братства. Прота Новак Милошевић је у периоду 1874-1894 када је долазио у

Београд на седнице Народне скупштине увек налазио прилику да се види и поразговара

са својим јеврејским пријатељима. Јевреји су њега веома поштовали па су у тим

приликама стизали и Јевреји из Земуна тј. из суседне државе да виде и чују проту. Прота

Новак је говорио тумачећи максиму: „Јевреји изабрани божји народ“. да су Јевреји

268

Ковачевић Божидар, н.д., 109

269

Недок, С. Александар, Лекари Јевреји у српском здравству XIX и раног XX века, Годишњак за

друштвену историју год.VII, св.1, Београд 2000, 91-102, 101

270

.Милошевић Михаило Б, н.д., 26

271

Исто, 27

70

открили народима путеве вере у једног бога и да њима дугују много и хришћани и

муслимани. Говорио је да је то истина која мора бити популарисана у школама кроз

систем образовања и васпитања да би се дошло до правилног става према Јеврејима.

Мало познати податак је да се код православних Срба слави Мојсије као Свети

Мојсије и то прве недеље поста после Теодорове суботе. Било је неколико породица у

селу Кукљин који славе ту славу а чак две у Београду. Српско име Мојсило изведено је

из имена Мојсије као и презиме Мојсиловић. Нека села у Србији су добила име по

Мојсију на пр. село Мојсиње код Мрчајеваца и истоимено код Ћићевца. 272

Друштвене везе између Срба и Јевреја су се временом развијале, Јевреји су учили

српски језик и српску културу идући у српске школе током војне службе. Сличност

темперамента Јевреја и Срба довела је до тога да се упознавање и зближавање претвори

у пријатељство и националну солидарност. Београђани, Срби православци и Јевреји

живели су као чланови исте породице. Сваком Србину су била широм отворена врата у

јеврејским домовима. Срби су волели да долазе у јеврејску махалу поводом свечаности

за празнике, јер су Јевреји били врло гостољубиви. Многи интелектуалци пре Првог

светског рата сматрали су се „Србима мојсијеве вере“ јер „београдска средина, својом

дивном топлином и толеранцијом, није правила разлике између припадника разних

вера“. 273 Друштвеном животу Београда крајем 1895. године јединствен допринос дао је

Хуго Були, син имућног београдског банкара и народног посланика Бенциона Булија.

који је из Швајцарске, где је био на школовању, донео у Србију прву фудбалску лопту.

Код куле Небојше у Доњем граду испод Калемегдана у мају 1896. године организовао је

прву јавну фудбалску утакмицу у Београду. Тадашња штампа описала ју је са

занимањем и симпатијама и отад је фудбал постао најомиљенији спорт међу Србима XX

века. 274

У ратовима који ће доћи касније, заједнички су гинули, нераздвојни другови

Срби и Јевреји, за отаџбину. 275

Исак Исаковић, познати београдски адвокат, прешао је Албанију са српском

војском као петнаестогодишњак. Када је једна група српских ђака одабрана да оде у

Француску на школовање 1916. Исак је био међу њима. За Исака и још једног младића

заинтересовао се париски индустијалац јеврејског порекла па их је неколико пута

позивао у госте. Интересовало га је да ли Јевреји у Србији имају равноправност у

погледу грађанских права по Уставу или по другим законима. Млади Исак је одговорио

да српски Устав гарантује равноправност али да је важније што је она загарантована

срцем и карактером српског народа који је врло човечан. И не зна за мржњу и

нетрпељивост. Навео је пример да у лицеју где је боравио са групом другова из целе

272

Исто, 41

273

Албала Лебл Паулина, Видов живот, биографија др ДавидаАалбале, Београд,2008, 120

274


275

Ђорђевић Димитрије Ц., текст у Зборник мишљења о нашим Јеврејима, уредници Мића Димитријевић

и Воја Стојановић, Београд 1940, 103-108, 107

71

Србије њега нико није гледао другачије зато што је Јеврејин нити да је он сам уочио

било какву разлику између њих и њега. 276

Инжењер из Ужица Здравко М. Ђурић (1869-1956) после завршених студија на

Техничком факултету у Петрограду остао је у Русији и као индустријалац постао веома

богат човек. Увек је у разговорима о свом животу, раду и успеху истицао да су га

снажно помагали руски Јевреји и то зато што је Србин. Јевреји су у далеком Сибиру

знали за малу Србију, као земљу у којој Јевреји уживају иста права као и други грађани

па су му давали потребне банковне кредите и остало. 277 Здравка је 1907. посетио његов

отац чувени ужички прота Милан Ђурић 278 . У возу је путовао са једним рабином,

његовим сином и снајом. Када је чуо да је сазнао да је прота Милан српски свештеник

рабин га је замолио да благослови млади брачни пар.

4.1. ПОЛИТИЧКА ДЕЛАТНОСТ ЈЕВРЕЈА У СРБИЈИ

Од најстаријих времена унутар јеврејске заједнице су постојала размимоилажења

у мишљењима и супротстављања различитих покрета. У XIX веку и даље су била спорна

верска питања. У XX веку је главно питање било питање националног идентитета.

Најспорније је да ли је Јеврејство само вера или је и нација. Спорење око овог питања ће

довести до поделе унутар јеврејске заједнице на ционисте и интеграционисте тј.

асимиланте.

Прве идеје модерног ционизма на овим просторима потекле су од земунског

рабина Јехуде Алкалаја. Он је још у првој половини XIX века предлагао пресељање у

Палестину првенствено земљорадника и да се разним акцијама прикупљају новчана

средства како би се откупила земља. Било је мишљења да су такве замисли утицале на

Теодора Херцла (1860-1904) чији је отац Јаков био Земунац, касније се настанио у

Будимпешту и савременик Јехуде Алкалаја. 279 Теодоров прадеда је од Еугена Савојског

за војничке услуге добио дозволу да се настани у Земун.

Сва грађанска права су Јевреји добили већ Уставом од 1869. Тада започиње

њихово активно учешће у политичком животу шире заједнице. Симон Дубнов каже да је

широке кругове хришћанског становништва узнемирило продирање Јевреја у све

сегменте друштва и наводи схватање с краја XIX века: „Јевреји се слободом користе за

богаћење, за организовање великих пословних предузећа, за отварање банака, а сада још

желе да постану јавни службеници, лекари, адвокати, инжињери, писци и новинари и да

стекну положаје које би хришћани могли да заузму....“ 280 Влада и српска православна

црква у званичним саопштењима када год је било потребно иступају против предрасуда

276

Милошевић Михаило, н.д. 43

277

Исто, 43

278

Прота Милан Ђурић (1844-1917) један је од главних вођа Радикалне странке, народни посланик, један

од највечих противника личног режима краља Милана Обреновића, поборник политичке и националне

слободе. Учествовао је у херцеговачком устанку 1875, ратовима 1876-1877 и 1912 и стекао највиша ратна

одликовања.

279

Поповић Богдан, О Теодору Херцлу, Јеврејски алманах 1959-60, 116-128, 117

72

о Јеврејима којих је у Србији још увек било. Јевреји могу бити бирани у одборе

општине, могу да буду заступљени са два делегата у Трговачком Удружењу, могу бити

поротници у трговачким парницама или изабрани и за посланике у Скупштини (од

1877.) или за чланове Сената.

Од 70-тих година XIX Јевреји учествују у политичком и привредном животу

Београда. У Народној скупштини је од тада увек седео један посланик Јеврејин а у

Народној банци Краљевине Србије, су од њеног оснивања 1884. имали свог члана у

управном или надзорном одбору.

Истовремено почиње да се примећује политичко и социјално раслојавање. Још

почетком XIX века Јевреји су углавном чинили сиротињу док се на крају истог века

јавља средњи сталеж. Класне разлике међу самим Јеврејима биле су видљиве и по месту

становања, посебно у Београду, највећем јеврејском центру. Сефардска заједница била је

стриктно подељена на богатије који су становали „горе“ изнад Видинске улице (данас

Душанова) и сиромашне са станом „доле“ испод Видинске према Дунаву који се називао

Јалија (обала). Тај део је често био поплављен услед високих пролећних водостаја. 281

Први Јеврејин који је напустио јеврејску махалу, одвојио се од гета и његових

ограничења био је Моша Озеровић и одселио се у Дубровачку улицу (данас Краља

Петра). 282 Његов син Аврам Озеровић 283 је представљао нови тип Јевреја еманципованог

и узео је активног учешћа у политичком животу земље. Био је један од оснивача

Напредњачке странке, народни посланик Кнежевине и Краљевине Србије у више

мандата. Обављао је важне пословне мисије у иностранству. Такође је био активан и у

београдској сефардској општини.

Следећи Јеврејин који је имао видно место у животу Краљевине Србије је

Бенцион Були 284 . Он је финансирао рад многих српских предузећа и налазио кредите код

европских јеврејских банака за српску привреду. Био је народни посланик Радикалне

странке. Био је председник београдске сефардске општине у време Првог светског рата и

од свог новца плаћао рабине и службенике. Ти трошкови који су били обавеза државе су

му рефундирани 1920. године. 285

Јевреји су у политичком животу Краљевине Србије учествовали тако да избегну

сукоб са било ким на политичкој сцени, нису стајали ни на чију страну у политичким

борбама да не би изазвали револт, а пре свега су имали разумевање давали су подршку

српском националном интересу. Поводом анексије Босне и Херцеговине 1908. у Србији

су избили протести у којима је учествовало и јеврејско становништво.

280

Дубнов Симон, Кратка историја јеврејског народа, 4 издање. Савез јеврејских општина Југославије,

Београд 1988 н.д., 202

281

Кољанин Др Милан, Јевреји и антисемитизам у Краљевини Југославији 1918-1941, Институт за

савремену историју, Београд 2008, 64

282

Ђорђевић Димитрије Ц., н.д., 103-104

283

Аврам Озеровић, раније Озер (1848-1916) припадао је јеврејским асимилантским круговима. Школован

у Бечу, зналац немачког и француског језика, бавио се трговином и индустријом. Станаревић Никола,

Аврам Озеровић као привредни политичар,Јеврејски алманах 1959-60, 113-115, 113

284

Бенцион Були (1863-1933) син Едија Булија, народног посланика и великог београдског мануфактурног

трговца који се други одселио из гета Школован је у Бечу и бавио се сарафско- банкарским пословима.

285

Н. Поповић, 93

73

4.2. ИСТАКНУТИ ЈЕВРЕЈИ У СРБИЈИ

Јевреји у Србији су у ратовима посведочили верност отаџбини а у миру својим

радом на разним местима и пословима доприносили су напретку целокупног народа и

државе. Српска и јеврејска заједница су радиле на учвршћивању пријатељства и

солидарности између два народа. У овој књизи нису именовани сви заслужни Јевреји,

већ поједине личности чији живот и рад престављају синтезу српског и јеврејског

родољубља и братства:

- Јосиф Шлезингер, 1794-1870, композитор, диригент, први капелник војне музике у

Кнежевини Србији. Од 1929 ради на двору кнеза Милоша. Компоновао је и

аранжирао музику за 8 позоришних комада и више од стотину маршева и подлога за

народне и градске песме. У Кнежевини Србији је стекао толику популарност да су

дуго сваког професионалног музичара у земљи звали „шлезингер“.

- Аврам Озеровић, 1848-1916, финансијер и политичар, потредседник и председник

београдске сефардске општине. Носилац је више одликовања: Таковски крст,

Медаља Обновљене Краљевине, Споменица Српско-бугарског рата, одличје

Српског црвеног крста, страна одликовања. Био је полиглот (шпански, немачки,

француски, енглески, италијански, румунски) и истакнути члан ложе Бене Берит

(Синови Савеза) у Србији основане 1911. 286

- Бенцион Були, 1867-1933, банкар, народни посланик. Члан Народне радикалне

странке изабран за народног посланика 1912. Био је резервни капетан I класе.

Одликовања: Орден Светог Саве II степена, Орден Белог орла III степена и

Карађорђева звезда.

- Бенко Давичо 1872-1913, адвокат, на његову иницијативу је упућено циркуларно

писмо Јеврејима широм света потписано од најугледнијих београдских Јевреја

против анексије Босне и Херцеговине 1908 ширећи српску националну тезу „где је

српски народ ту је српска земља“.

- Давид А. Коен 1854-1915. адвокат, један од првих поборника српског родољубља

међу Јеврејима у Србији и српско- јеврејског братства уопште. Томе циљу је

посветио „Беседе“ и одржао низ предавања. Због књиге „Бог чува Србију - Апотеоза

српском генију у светлости Религије“ објављене 1945. Бугари су га ликвидирали, јер

није хтао да се одрекне патриотских изјава.

- Соломон Алкалај, 1878-1929, лекар, резервни санитетски потпуковник, учесник

ратова 1912-1918. Био је члан Управног одбора Удружења резервних официра и

ратника које је представљао у Лондону на Конгресу Међусавезничке федерације

ратника 1924.

286

Раденић др. Андрија, Бене Берит у Србији и Југославији 1911-1940, Зборник 7 ЈИМ, Београд 1997, 1-

67,23

74

- Давид Алкалај, адвокат, отворио канцеларију у Београду 1890, чији се деда сматра

претечом ционизма раби Јеуда Шеломо Хај Алкалај. Давид је испред београдске

јеврејске општине 1903 ишао на дочек краља Петра I када је изабран за владара

Србије. Пре Првог светског рата био је активан на готово свим пољима социјалном,

културном и нарочито патриотском у интересу Србије њене националне политике.

- Игњат Шланг, 1873-1942, рабин, писац, вероучитељ. Био је циониста и српски

патриота. У време Балканских ратова држао је беседе у ашкенаској синагоги а

заслужан је за формирање XXII резервне војне болнице. Први светски рат је провео

у интернацији у логору Мађарској. Одликован је Медаљом Српског црвеног крста и

Орденом Светог Саве IV реда. Страдао је у неком од логора у Другом светском рату.

- Леон Коjен 1876-1949, лекар, професор универзитета, резервни пуковник,

сувласник познатог санаторијум „Врачар“ и лични породични лекар краља

Александра и краљице Марије. Као хирург учесник је свих ратова 1912-1918, и

носилац више одликовања. Оснивач је југословенске урологије.

- Исак Алкалај 1882-1979, од 1911 главни рабин Србије а од 1923 успостављањем

установе Врховног рабината именован за Врховног рабина Краљевине СХС. За

време балканских ратова се истакао у прикупљању помоћи за санитет; такође радио

је на придобијању Јевреја у новосолобођеним крајевима за нову државу. За време

Првог светског рата ишао је у хуманитарне мисије у Италију, Француску,

Швајцарску, Енглеску и прикупљао помоћ за српску војску. Ишао је и у САД по

налогу српске владе. Носилац одликовања Светог Саве IV, III и I степена. Од 1941

живео је у САД.

- Моша Ј. Пинто 1862-1815. први и једини Јеврејин учитељ у Србији и као такав имао

велики углед и међу Јеврејима и међу Србима. Иако је био у годинама у ратове је

отишао као добровољац. Ту се види његов патриотизам којим је сав био обузет.

Одликован Таковским крстом и орденом Светог Саве. Држао је говоре у

новоослобођеним градовима: Новом Пазару, Битољу и др. Умро јр 1915 од тифуса. 287

- Регина Јашева учитељица на Јалији већ 1879. Регина је за време Српско-бугарског

рата 1885-1886 скупљала прилоге за болнице и заједно са својим ученицама

спремала завоје за рањенике. Велики родољуб, идеалиста и прва схватала дужност

према отаџбини. Била је претеча савремених идеја о улози жене у друштву,

несхваћена за то време. 288

- Наталија Нети Мунк, рођена Тајтацак 1864-1824, чланица управног одбора Савеза

ратних добровољаца, кћи сиромашног београдског занатлије Натана. Поводом њене

смрти 8. априла 1924. београдске новине су писале: „Ова наша сестра мојсијеве вере

одужила се српском народу као ретко која жена. Она је прва српска добровољна

болничарка“. Ученица и рођака Регине Јашеве учествовала је у свим ратовима које

је Србија водила за независност, за ослобођење и уједињење од 1876, 1885, 1912-

287

Споменица погинулих и умрлих српских јевреја у Балканском и светском рату 1912-1918, Београд, 1927,

150; Илустровани Балкан бр.9 28 април 1913 Архив ЈИМ к.4-2-12/1

288

Јелена де Мајо, Нети Мунк, Јеврејски глас 14 сеп.1928, бр.35, 4; Архив ЈИМ к.10

75

1913, 1914-1918. Била је одликована многобројним одликовањима и Карађорђевом

звездом са мачевима и два пута орденом Светог Саве. Била је активна и после рата у

многим удружењима. 289 Код краља Петра I имала је приступ у свако доба без најаве.

- Давид Албала, 1886-1942, лекар и капетан у српској војсци, један од најистакнутијих

јеврејских јавних радника у Србији. На студијама медицине у Бечу је постао ватрени

присталица ционистичког покрета али је био и велики српски патриота што је

показао у ратовима од 1912-1918 у којима је учествовао као лекар са својом

пољском болницом и као борац у првим редовима. На позив српске владе је заједно

са врховним рабином Србије др. Исаком Алкалајем 1913 држао говоре Јеврејима у

новоослобођеним крајевима. Имао је изузетан говорнички дар и био веома убедљив

у изношењу аргумената и с разлогом је кнез Павле изабрао њега за дипломатску

мисију у САД у највећој тајности 1939. године. 290

- Леон Коен 1859-1934 уметник-сликар. Коени су староседеоци чија се породица

населила још у XVII веку у Београд. Сви чланови породице су страдали у Другом

светском рату осим једног Леоновог нећака који се преселио у Израел.

- Аврам Јосиф Винавер 1862-1915, на путовању из родне Пољске у Индију остао је да

ради као лекар у Шапцу, набавио је рендген апарат трећи у Европи. Бавио се

културним и хуманим радом. У ратовима од 1912. добија чин мајора и био је на

месту управника у више војних болница, умро од епидемије маларије у Ђевђелији. 291

- Станислав Винавер 1891-1955, књижевник и новинар. Учесник балканских ратова и

Првог светског рата као добровољац. Са српском војском повукао се преко Албаније

на Крф. Био је један од 1300 каплара и члан српских дипломатских мисија. Други

светски рат је провео заробљен као разервни официр Краљеве војске у Оснабригу,

Стразбуру и Баркенбригеу.

- Јован Мандил 1873-1916, Шабац, адвокат и новинар, добровољац у балканским

ратовима. У Првом светском рату са војском се повукао у Солун где је, иако тешко

болестан, покренуо лист „Велика Србија“.

- Аврам Левић начелник Министарства финансија коме је током повлачења била

поверена брига о главној државној благајни од око 200 сандука злата и

Мирослављево Јеванђеље, најзначајнији српски ћирилични споменик.

- Шемаја Демајо 1877-1932, адвокат и народни посланик, припадник Радикалне

странке, учествовао као војник на фронту у балканским ратовима Србије. Добио је

официрски чин разервни капетан I класе а Први светски рат провео у

заробљеништву у аустроугарским логорима. Одликовања: Сребрна и Златна медаља

за храброст, Орден Светог Саве III реда и Орден белог орла IV реда. Године 1932.

основано је друштво „Шемаја Демајо“ чији је циљ био културно – друштвени и

хуманитарни рад.

289

Знаменити Јевреји Србије, биографски лексикон, Савез јеврејских општина Србије, Београд 2011,225

290

Кољанин Милан, Друга мисија др. Давида Албале у Сједињеним Америчком Државама1939-1942.

године, Зборник ЈИМ 8, Београд 2003, 7-76, 8

291

Архив ЈИМ к.4-2-3

76

- Фридрих Попс, 1874-1948, председник Савеза јеврејских општина Југославије,

доктор правних наука, као резервни официр учествовао у Првом светском рату. За

ратне заслуге одликован Златном медаљом за храброст. На почетку Другог светског

рата ухапшен је и одведен у Грац где је после испитивања и мучења пуштен. Вратио

се у Београд где је, скривајући се са лажним документима и промењеним изгледом,

дочекао ослобођење и обновио рад Савеза.

- Геца Кон 1873-1941, књижар и издавач. Због календара „Ратник“ којим је величао

српске победе у Првом светском рату 1916. године је интерниран у Мађарску где је

остао до краја рата. По окупацији Србије у Другом светском рату је ухапшен и

ликвидиран вероватно у Грацу.

- Жак Конфино, 1892-1975, лекар и књижевник. Као студент медицине учествовао је у

Првом светском рату најпре као лекарски помоћник, а затим као као лекар и шеф

војне амбуланте. У Другом светском рату био је у заробљеничким логорима у

Италији а после капитулације прилази партизанима, а по ослобођењу Београда

постављен је за шефа војне амбуланта и за лекара Главне болнице. Објавио је велики

број приповедака, хуморески, путописа стручних радова.

- Паулина Лебл Албала 1891-1967, професор српскохрватског језика и књижевности.

Коауторка је првог уџбеника који су написале жене у Србији из Теорије

књижевности. Одликована је крстом Милосрђа 1913.

- Оскар Давичо 1909-1989, књижевник, новинар, дописни члан ЈАЗУ. Други светски

рат је провео до 1943 у интернацији по италијанским логорима одакле је побегао и

приступио партизанима. Био је борац и радник у агитационо –пропагандним

установама. 292 Носилац Партизанске споменице 1941. Познат је по родољубивим

песмама „неке песме звоне више српски него да их је писао човек српског порекла“

- Моша Пијаде (1890-1957) сликар, новинар, државник. Одликован је бројним

ордењем: Орденом народног хероја, Орденом за храброст, Орденом братства и

јединства, Орденом јунака социјалистичког рада и др. Носилац Партизанске

споменице 1941. Иако званично никад није био учлањен у Савез он је био спона и

посредник између руководства јеврејске заједнице и југословенских власти.

Приватно је одржавао одличне односе са својим сународницима и давао им савете

од важности за целокупно јеврејство у Југославији. У својству представника

АВНОЈ-а је присуствовао освећењу синагоге у Београду, 2. децембра 1944. што је

изазвало позитивне оцене демократског јавног мњења широм света а нарочито међу

припадницима јеврејских заједница. 293

292

Знаменити Јевреји Србије, 73-74

293

Иванковић Младенка, Јевреји у Југославији (1944-1952), Институт за новију историју Србије, Београд

2009, 279-281

77

IV ДЕО ЈЕВРЕЈИ У СРБИЈИ У XX ВЕКУ

1. ЈЕВРЕЈИ У КРАЉЕВИНИ СРБИЈИ ДО 1918

Јевреји су били жртве мржње, зависти, похлепе и ерупције најмрачнијих нагона;

прогона, покоља, мучења и расељавања. Они су најпрогањанији народ у историји

човечанства која за њих представља више хиљада година патње, борбе и страдања.

Трагичност националне судбине јеврејског и српског народа показује велике сличности.

Вековне патње су последица, на само њиховог геополитичког положаја, већ и њихове

дубоке љубави према сопственој слободи и равноправности других. 294

Сличност трагичне историјске судбине Јевреја и Срба изазвала је спонтане

узајамне симпатије између ова два народа. Своју солидарност са Србима српски Јевреји

доказали су кроз цело време српске борбе за национално ослобођење и уједињење. Било

је Јевреја који су помагали српске устанике већ за време Карађорђевог устанка 1804-

1813. У време кнеза Милоша је Јеврејин Хајим Давичо снабдевао српску војску оружјем.

У српско-турском рату 1876-1878. истакао се већи број српских а нарочито београдских

Јевреја. Осамдесетих година XIX века Давид Коен један од најстаријих интелектуалаца

међу српским Јеврејима у својим Беседама намењеним јеврејској омладини проповедао

је српско родољубље. 295

Омладина из редова старих београдских јеврејских породица Алкалаја, Озера,

Амара, Коена, Левија, Мандила, Русоа, Хиршла и других окупљала се у Солунској улици

у општинској згради и одржавали књижевна предавања и друштвена саветовања. Тако су

настала разна друштва чији је рад био патриотски: „Српско-јеврејска омладинска

заједница“, „Српско-јеврејско певачко друштво“ основано 1884., „Потпора“ основана

1897. и др. 296

Краљ Петар I је био демократа био је подједнако одан националним идеалима и

људској слободи. 297 Када је дошао из иностранства у Београд међу онима који су га

допратили налазила су се два угледна београдска Јеврејина: др. Давид Алкалај,

294

. Милошевић Михаило Б, Јевреји за слободу Србије 1912-1918, Филип Вишњић, Београд 1995, 10

295

Због оваквог свог рада је, иако већ у позним годинама, интерниран и ликвидиран за време окупације

Србије у Првом светском рату.

296

Шланг Игњат, Јевреји у Београду, Беогрд 1926, 97-101

297

Исто, 104

78

потпредседник Црквено-школске јеврејске општине сефардског обреда и Јаков Левензон

председник Српско- јеврејске црквене општине ашкенаског обреда.

Краљ Петар I се интересовао за напредак српских Јевреја и лично положио темељ

за нову београдску синагогу „Бет Исраел“ у улици Цара Уроша 298 10. маја 1907. а 17.

септембра 1908. са владом је присуствовао њеном освећењу. „Таквом политиком

грађанске толеранције власт краља Петра I Карађорђевића дала је полета већ учвршћеној

јеврејској заједници у Србији. Јевреји су на толеранцију узвратили лојалношћу и

прихватили статус „Срба Мојсијеве вере“ који није био вид асимилације већ

најбезбеднији пут ка њиховој интеграцији у грађански демократски поредак Србије. Они

су Србију у XX веку највећим делом прихватили као своју отаџбину јер је она

прихватила њих. Радили су на њеном напретку и јачању, улагали у њену изградњу и

модернизацију, подстицали привредни раст и културну разноврсност.“ 299

Марта 1931. у Јерусалиму је свечано отворен Гај краља Петра I Карађорђевића

који је био први европски владар који је Јеврејима дао иста права у својој држави каква

је имала већина народа „да му Јевреји наше Краљевине оснују жив и непролазан

споменик у земљи Израеловој“. 300 Колико је велика та част говори податак да је Гај

подигнут пре тога само Теодору Херцлу, оснивачу ционизма, национално-политичког

покрета за стварање самосталне јеврејске државе у Палестини, и енглеском министру

спољних послова Артуру Џемсу Балфуру творцу „Балфурове декларације“ 1917. у којој

је обећао да ће Јевреји добити своју државу.

Период 1903-1912 је доба националног препорода Србије и припрема за

ослобођење и уједињење. У акцијама које су спроводили млади добровољци из Србије и

крајева под Аустроугарском и Османском влашћу окупљени око „Словенског југа“,

учествовали су и српски Јевреји који су положили животе у герилским акцијама вођеним

за ослобођење српских земаља од Османског царства и сузбијање Бугарског притиска. У

периоду српског националног препорода Србија се појављује као носилац југословенске

идеје а активног учешћа у том времену узимају и српски Јевреји. Неколико јеврејских

омладинаца је погинуло у српским добровољачком одредима у Старој Србији и

Македонији који су били у саставу Османског царства, док су староседеоци Јевреји у

тим областима сарађивали са Србима. У малешком крају на месту Криви Вир близу је

варошице Берово 1906. јуначки је погинуо млади четник Јаков Ђура Габај. 301

У време анексије Босне и Херцеговине коју је извршила Аустроугарска, Србија је

бранила право самоопредељења југословенских народа југословенских народа у

Аустроугарској. Србијански Јевреји су се солидарисали и чинили значајне услуге

српској односно југословенској националној ствари ширећи пропаганду по целом свету.

Београдски Јевреји су се борили дипломатски тако што су заступали српску националну

тезу да је Босна и Херцеговина српска земља преко јеврејске међународне заједнице. У

Београду допринос дају јеврејски студенти пишући родољубиве чланке по новинама итд.

Октобра 1908. када је извршена анексија Јевреји Краљевине Србије су упутили

298

Данас се на том месту налази Галерија фресака

299


300

За шуму Краља Петра великог Ослободиоца, Јеврејски глас, 20. јан. 1928. год I, бр 2, 2

301

Делић Риста, Јевреји у Југославији, Београд 1938, 59

79

циркуларну ноту својој јеврејској браћи по целом свету да пораде свим својим утицајем

на владе држава у којима живе и да протестују против неправде и насиља анексије и да

јавно иступе против нелегалног освајања српских провинција од стране Аустроугарске.

Та представка коју су потписали прваци и најугледнији људи обе вероисповедне

општине и међу Јеврејима у целом свету је примљена веома добро. Било је значајних

коментара у јеврејским листовима у Русији, Француској, Енглеској, Немачкој па и

Аустроугарској. 302

Јевреји су радо служили српској војсци од почетка њеног организовања на

модерној основи чак и пре Устава 1888. док нису стекли пуну грађанску равноправност.

Ступањем на снагу Устава од 1869. Јевреји су у ствари уживали сва грађанска права и

регрутовани су у српску војску што су прихватали као свету дужност која се има

добравољно извршити. Радост с којом су се одазивали је била већа јер им је омогућено

да се у војсци хране сходно својим верским прописима и што је то значило

еманципацију и равноправност са српским становништвом. 303 Служили су у

гарнизонима: београдском, смедеревском, пожаревачком, шабачком; у свим тадашњим

родовима: војске, пешадији, коњици, артиљерији, као добровољци у легији књегиње

касније краљице Наталије.

У српско-турском рату 1876-1878 истакла су се пожртвовањем, родољубљем и

јунаштвом четири Јеврејина из Београда: Самуило Попс и Бернард Брил, лекари и

Бењамин Русо и Михаило Озер, који су се по јунаштву постали познати у целој Србији.

Уједно су извојевали и право напредовања у војсци што Јеврејима није било могуће.

Они су оликовани различитим орденима. 304

1.1. ЈЕВРЕЈИ У РАТОВИМА 1912-1918

1.1.1. ЈЕВРЕЈИ У БАЛКАНСКИМ РАТОВИМА

„У миру прион'те на рад; У рату презрите смрт“ Јосиф Флавије

Највећи допринос је дат у ратовима за национално ослобођење и уједињење Срба

у балканским ратовима 1912-1913. и у Првом светскм рату 1914-1918. Солидарност Срба

и Јевреја и срдачност њихових односа у периоду 1903-1918. представља јединствену

појаву у свету у оно време. Јевреји се по сопственом казивању нису осећали као

национална мањина већ као „Срби Мојсијеве вере“. Ти млади људи су осећали радост

302

Милошевић Михаило н.д., 36

303

Делић Риста, н.д., 50

304

Др. Самуило Попс је водио пољску болницу, Др.Бернард Брил, лекар последњих Обреновића, је

одликован Таковски крстом, Бернард Русо је добио сребрну медаљу за храброст и Михаило Озер трубач

београдског коњичког батаљона који је био осам пута у ватри одликујући се сваки пут. Исто, 50

80

што је најзад њима дано да постану извршиоци народне заветне мисли и стављали своје

услуге на расположење српској војсци (лекари, апотекари и др). 305

Немачки војни стручњак је у подвизима српских Јевреја у којима су показали

велико јунаштво у балканским ратовима 1912-1913. видео право откровење које ће

бацити ново светло на војничке квалитете Јевреја. 306 Наиме, владало је мишљење да су

способности Јевреја у војничком погледу слабе. Јевреји су се жртвовали за Србију из

љубави према отаџбини, како су доживљавали земљу у којој су имали пуну слободу и

равноправност и пријатељство од српског народа.

Ова солидарност и лојалност Јевреја и њихов патриотски рад за време балканских

ратова 1912-1913 допринели су бољем гласу и симпатијама према српској ствари у

Првом светском рату 1914-1918. Солидарност Јевреја са Србима постојала је у крајевима

под османском влашћу и под астроугарском влашћу у Босни и Херцеговини и Хрватској.

Тамошњи Јевреји су помагали Србима који су били прогањани од власти.

Од када су напустили своју постојбину Јевреји су били добри грађани у свим

земљама у којима су живели. Ценили су правдољубље и толеранцију народа међу којима

су живели а љубав коју су примали су враћали приврженошћу и самоодрицањем. У

Србији Јевреји су радили у миру на подизању општег народног благостања и у рату

борећи се раме уз раме, вољно храбро поред своје браће Срба. „...љубав за српску земљу

дошла је до свог пуног и свестрсног изражаја у ратовима 1912-1918 када су Јевреји

грађани и војници, стари и млади, примили своју синовску дужност искркрено срдачни и

са самопрегоревањем. Часови туге и бола, немаштине и изгнанства, као год и часови

радости и славе, победе и тријумфа....били су заједнички свима без разлике. Од 7000

Јевреја у Краљевини Србији око 600 је учествовало у ратовима, од тога 150 погинулих,

неколико стотона рањених, довољан број одликованих за храброст на бојном пољу,

велики број инвалида, и још стотине ратне сирочади и сравњена јеврејска махала на

београдској Јалији са погинулим становништвом: старцима, женама, децом и

уништеним кућама проузроковане бомбардовањем. 307

Међу борцима и жртвама балканских ратова и Првог светског рата срећемо људе

свих професија: раднике, занатлије, трговце, трговачке помоћнике и путнике,

интелектуалце (лекаре, адвокате, новинаре, студенте) и свих узраста од

двадесетогодишњака до оних преко 60 година. Београдски рабин Игњат Шланг пише да

је проглас српске владе упућен народу септембра 1912. о мобилизацији српске војске

ради ослобођења браће који су били под османском влашћу наишао на одушевљење

Јевреја као и Срба. 308

Од 5000 Јевреја колико их живело у Краљевини Србији у ратовима за ослобођење

и уједињење од 1912-1918. учествовало је преко 600 Јевреја (око 12%) од којих је 150

изгубило живот на бојном пољу или услед разних епидемија. Поред тога јеврејски

305

Албала Лебл Паулина, Видов живот биографија др. Давида Албале, Чигоја Београд 2008, 11

306

.Милошевић Михаило, н.д., 24

307

Предговор Споменици погинулих и умрлих српских Јевреја у балканским и светском рату 1912-1918,

Издање Одбора за подизање споменика палим јеврејским ратницима, Београд, 1927, 4

308


81

грађани су образовали одборе за прикупљање новчаних средстава за Црвени крст, за

болнице, за инвалиде.

Брег на коме се налазе касарне у Урошевцу (Феризовићу) је добио име „Амаров

брег“ по успомени на резервног официра Моше Амара, београдског трговца, који је први

ушао у град на челу свог одреда III српске армије и јуначки погинуо у борби са

непријатељем 1912. Једна улица у Скопљу је добила име по овом јунаку. 309 Поред њега

је животе дало више мушкараца из породице Амар: два Мошина рођена брата и браћа од

стричева. Краљ Петар I је послао свог првог ађутанта да га заступа на испраћају Моше

Амара и да изрази саучешће породици погинулог. Исто су учинили и краљевска влада и

Министарство војно на нарочито свечан начин и остала министарства. Његова сахрана

уз све почасти била је искрена манифестација српско-јеврејске солидарности. 310

Искусивши током своје дуге историје све страхоте ропства, прогона и погрома

Јевреји који су се током векова населили на тло Србије били су природни учесници у

свим ослободилачким покретима и ратовима за слободу које је водио српски народ

против бројних освајача. У српском народу је владало мишљење да су Јевреји плашљиви

па је било велико изненађење јер јеврејски обвезници долазе са пуно одушевљења.

Илустрована историја балканског рата је писала о „Јуначком делу једног мојсијевца

српског војника“:

„У славној битци на Куманову јуначки се показао Аврам Филозоф редов VII

пешадијског пука. Скромни трговачки помоћник у трговачкој кући Најман се истакао у

битци у пресудном тренутку. Када је заставник погинуо под кишом куршума одред је

остао обезглављен. Аврам Филозоф је притрчао мртвом заставнику узео заставу и

неустрашиво као прави херој полетео и повикао „Напред браћо“. И тај подвиг је био

пресудан за битку. Када је главнокомандујући престолонаследник Александар чуо за

овај подвиг једног мојсијевца тражио је да га доведу. Питао га је шта је осећао када је то

урадио. Аврам је одговорио „Краљевско Височанство, ја сам увидео само то да је

сигурније поћи напред још 200 метара, но вратити се 800 метара“. Одликован је од

престолонаследника.“ 311

У Другом балканском рату против Бугара 1913. поред многих животе су изгубили

и резервни официри: Бенко Давичо, Макс Гутман и Хајнрих Шатнер. Већина јеврејских

ратника је одликована разним орденима за заслуге у балканским ратовима што је

учврстило осећање братства међу Јеврејима и Србима. У Пироту је 1912. било око 250

Јевреја од тога 10% мобилисано у редове српске војске у којима је пало неколико њих:

Давид Б. Самуило Давидовић, Хајим Јосиф Џиван, учествовао у оба балканска рата умро

од тифуса 1913, Соломон Рубен Франко, погинуо на српско-турској граници 1912, Мајер

Бенцион Конфини, Моша Леви Нафталић, потпоручник, учествовао у оба балканска

рата, два пута рањаван, погинуо на Бажевачком Вису 1915 и Јаков М. Шалтиел. 312

309

Поповић Небојша, Јевреји у Србији 1918-1941, Иси, Београд 1997, 25

310

Милошевић Михаило Б.,, н.д., 48

311

Архив ЈИМ К.4-2-13/3

312

Лебл Жени, Јевреји у Пироту, Привредни преглед, Београд 1980, 29-31

82

За време балканских ратова су хероји, поред поменутих, погинули показујући

пример храбрости и родољубља: Исак Амар, Давид Анђелковић и Аврам Демаја (пали

на Куманову), Исак Анђело, Јосиф Албахари, Јосиф Б. Русо, Данило Нахмијас, Нисим

Коен, Јаков Меворах, Самуило Елић (пао код Видина), Аврам Пилесов из Ниша,

поручник Ашер Леви, Аврам Сасо и многи други. 313

Обе београдске јеврејске општине организовале су по војну болницу за рањенике

и болесне војнике. Осим тога Јевреји су одржали низ манифестација у циљу подизања и

одржавања борбеног морала и прикупљали већи број прилога за жртве рата. Сви Јевреји

су дали допринос на свој начин- у борбама или као цивили. Жене из „Јеврејског женског

друштва“ и „Добротвора“ су масовно учествовале као болничарке, обилазиле болесне и

рањене, радиле у кухињама, носиле понуде. 314 Отварају радионице за шивење рубља за

потребе војника, сакупљају санитетски материјал, снабдевају болнице са креветнинама и

уређајима а женско друштво Добротвор основало је XXII резервну војну болницу која је,

иако са малим капацитетом, била добро уређена и добила признања од највиших

форума. 315

Било је оних који су морал подизали пером. Такав је Самуило А. Алкалај рођен у

Смедереву, завршио комерцијалне студије и радио као директор банака. Осим

привредом, бавио се новинарством и књижевношћу. После балканских ратова уређивао

је са Јованом Мандилом „Битољске новине“ које су имале позитиван утицај на југу.

Уређивао је као омладинац јеврејски лист „Заједница“ и објавио низ књижевних

прилога. Из тог периода је иова патриотска песма.

НА БРАНИКУ

Па дођите! Ето, као човек један

На браник слободе уста народ цео,

За крваву жетву биће и сад вредан

Као што је дома кад жање плод зрео.

Дођите у земљу где вас све, све мрзи

И кршеви голи и равнице плодне,

И људи и звери и потоци брзи,

И сунце што пржи јутром и у подне.

Та дочек вам спрема народ душе голе,

Незаробљен ропством, у слободи велик;

Сад ил' никад баца све муке и боле,

Мален бројем али силан као челик.

313

Делић Риста, н.д., 66-70 списак свих погинулих и умрлих у ратовима од 1912-1918; Споменица

погинулих и умрлих српских Јевреја у балканским и светском рату 1912-1918

314

Школованог помоћног лекарског особља није ни било. У време Када је др Роман Сондермајер, први

српски војни хирург, био Начелникк Војног Санитета 1908 организован је курс за добровољне болничарке

који је похађала само једна генерација. Станојевић Владимир, Историја српског војног санитета; Наше

ратно санитетско искуство, поново штампано и допуњено издање Војноиздавачки и новински центар,

приредили М. Јовановић и М. Перишић Београд 1992, 176, 188

315

Архив ЈИМ к.10; Алмули Софија, Јелена Демајо, Јеврејски алманах 1955-1956, 149-153, 150

83

1.1.2. ЈЕВРЕЈИ У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

Прве бомбе и гранате у Првом светском рату испаљене су са Бежанијске косе и

пале су на јеврејске и српске куће у крају на падинама Дунава. „Прва детонација

страховитог светског рата загрмела је ноћу 30. јула 1914. у Београду код савског

моста...“. 316

„У првој навали непријатељске војске на Шабац, којој по варварском поступању

према женама, деци и ненаоружаним становништвом узалудно би било тражити примере

и у најужаснијим ратовима старих векова, страдала је и јеврејска и српска богомоља и

становници без разлике у вери одведени су у далеке крајеве као ратни заробљеници.“ 317

По избијању Првог светског рата као и пре тога у Балканским ратовима, Јевреји су се

одазивали војном позиву као истински родољуби и многи од њих показали велику

храброст. Окупаторска администрација је у Шапцу пописала само тројицу мушкараца

Јевреја а изгледа да су остали сви отишли у рат. Аустријанци су затекли једног трговца,

лимара и правника. 318 Пало је много хероја, угледних Јевреја (навешћемо неколико):

- Леон Б. Лебл, студент филозофије и новинар, пао 29. Новембра 1914 у борбама

код села Лесковца на Космају са непуне 22 године, ђак-поднаредник. За време

балканских ратова радио је у болницама и на новинама 319

- браћа Давичо; Рафаило Анаф погинуо на Конатици

- браћа Амар, Драги и Соломон који су се одликовали особитом храброшћу

- Хајим М. Давичо командант Првог батаљона Седмог пешадијског пука трећег

позива који је са својим батаљоном извршио противнапад да би ослободио друга два

батаљона свог пука које су заробили Аустријанци. Погинуо код места Равни Гај.

- Давид И. Амар, банкарски чиновник, поручник, водник III вода Дунавске

дивизије Коњичког Ескадрона. Рошен у Београду 1883. Учесник у Балканским ратовима.

Тада је одликован медаљама за храброст и за ревносну службу. Погинуо је 8. августа

1916 код места Овчија глава на Островском Језеру. На дан погибије је одликован

Карађорђевом звездом с мачевима IV степена. 320

- Хајим И. Давичо (брат од стрица Хајима М. Давича) дошао из Беча где је живео

и радио да се бори за Србију. Био је заробљен и у заробљеништву се истакао српским

родољубљем и моралним отпором према непријатељу да је осуђен на смрт а у

последњем тренутку казна смрћу замењена тешком робијом.

316


317

Исто 114-115

318

Девура Никола; Васиљевић Миливоје, Шабачки Јевреји, Шабац и Јевреји у сусрету, приредио Милош

Јевтић, Београдска књига, Београд 2003, 72

319


320

К.4-1-15

84

Ево описа одбране Београда: „Најратоборнији изгледа Дорћол где се становници

наоружавају брзометкама. Примећује се да се мојсијевци ревносно скупљају у згради

старе синагоге и спремају се за отпор у одбрани Београда“. 321 Војни обвезници и

цивилно становништво је учествовало у одбрани Београда и поднело многе жртве. Били

су борци у војним јединицама и грађанство у позадини. Узимани су за таоце и одвођени

у концентрационе логоре заједно са Србима. Давид А. Коен иако у годинама је

интерниран и ликвидиран од стране Бугара због његовог родољубља.

Велики број жртава је био од бомбардовања Београда топовском паљбом. Хахам

Исак бехор Калми погинуо је на Дорћолу излазећи из склоништа. Под навалом

непријатељских сила са три стране на Србију страдало је и цивилно становништво.

Давид Албала је после балканских ратова започео лекарску праксу у Битољу и

предстојала му је сјајна каријера. „При свем том, у светски рат Вид је кренуо весео,

просипајући пред полазак шампањац – жељан да се, заједно са својим ратним друговима

освети старој хипокритној двојној монархији, коју је цела наша генерација мрзела из све

душе“. 322 Српски Јевреји су делили патњу српског народа када се војска Краљевине

Србије повлачила под страшним условима преко Албаније до мора. Није мали број

Јевреја носилаца Албанске споменице а било их је и међу 1 300 каплара. 323

Међу онима који су се кроз Албанију повлачили преко Косова и Метохије био је

и руски Јеврејин Самсон Чернов, ратни фотограф и сликар. Дошао је у Србију као ратни

дописник руских новина а својим фотографијама је овековечио драматичне призоре

повлачења кроз Албанију односно страшну Албанску голготу. Током Другог балканског

рата снимио је филм „Битка на Брегалници“. Чернов је прешао у православље 1916. 324

У ратовима 1912-1918 многе јеврејске породице су жртвовале све своје синове.

То је случај са породицом Амар која је изгубила пет синова и са породицом Џинтила Б.

Русоа која је изгубила сва четири сина: Букуса и Давида погинули код Врања, Мату

умро на Крфу и најмалађег Јакова погинуо на Конатици. 325 Др Игњат Феликс, угледни

лекар у Хомољу је имао је 6 синова у српској војсци а три сина су пала на Солунском

фронту. 326

Истакли су се у најтежим временима херојством и љубављу према Србима:

- Пуковник Аврам Бераха, Солунац

- Данило Албахари је био патриота у логору

- Јаша Алфандари са 15 година се истакао храброшћу

321

Стоји у дневном рапорту за 16. Септембар 1915. Милошевић Михаило Б., н.д., 59

322

Албала Лебл Паулина, н.д., 12

323

Демајо Александар, Прилог историјату јеврејске заједнице у Београду у периоду између два светска

рата, рукопис Архив ЈИМ, 8

324

ЗнаменитиЈевреји Србије,биографски лексикон,Савез јеврејских општинаСрбије,Београд2011,259-260

325

Милошевић Михаило Б, н.д.,60 ; Шланг Игњат,н.д., 17

326


85

- Мордух Новогородски добровољни лекар у логору прихватилишту код

Валоне

- Иро Гутман, аустроугарски лекар који је лечио српски народ у Златиборском

округу, на крају рата узео је српско држављанство и остао тамо да живи.

Одведен је у заробљеништво 1941-1945 умро је на путу у повратку у земљу 327

- Др Хаим Русо, који је цео рат био са српском војском, Солунац, убијен у

Шапцу 1941.у по злу чувеном „крвавом маршу у јарак“ 328

- Наталија Нети Мунк једна од најпознатијих српских болничарки изузетном

пожртвованошћу се истакла у овим тешким ратним временима.

- Моша А. Калеф апотекар поднаредник шеф апотеке при резервној

кумановској војној болници. На три дана пред улазак непријатељске војске у

Куманово, Калеф је, сопственом иницијативом успео да сав санитетски

материјал евакуиче и зато је био предложен, од управника тамошње болнице,

за одликовање Златном медаљом за ревносну службу. Умро је 18. децембра

1918. од грипа при повратку са Солунског фронта у Косовској Митровици где

је и сахрањен. 329

Родољубље и пожртвованост које су Србијански Јевреји пружили у периоду

1912-1918 не могу бити само део прошлости, једна кратка етапа историје „Они су

актуелни јер показују изузетно висок степен највећих људских врлина код јеврјског

народа уопште“. 330 У годинама великих искушења они су испољили највећу верност.

Масовно учешће и патриотизам учврстили су српско-јеврејске односе, што је

представљало полазну основу за пуну интеграцију Јевреја у послератно српско друштво.

Срби су Јевреје престали да доживљавају као страни елемент и одбацили су све

предрасуде које су имали о њима јер су и сами били храбри ратници и јунаци и као

такви високо ценили храбро држање у борби и солидарност тих тешких година. 331 Оскар

Давичо потомак шабачких Сефарда у познатом циклусу песама Детињство пише о

повратку из избеглиштва 1918. године.

“После рата смо се вратили у Србију.

Ја сам волео што сам Србин,

Србин Мојсијеве вере као и отац

јер тата каже да Срби воле тачност

као што тачност волимо, брате, ја и ти

јер Срби воле јести и, брате, попити

и, брате, јер Срби нису покварени

327

Милошевић Михаило, н.д., 61-70

328

Девура Никола; Васиљевић Миливоје, Шабачки Јевреји, 74

329

Споменица погинулих и умрлих српских Јевреја, 108-109

330

.Милошевић Михаило Б, н.д., 25

331

Оскар Давичо, песник, творац најлепших родољубивих песама је описао атмосферу пред Први светски

рат:„ Ко се боји и плаче није Србин, ни јунак“. Давичо Оскар Детињство, 7 Десанка Максимовић, једна

од најпознатијих песникиња, је рекла за неке песме Оскара Давича да звоне више српски односно

југословенски него да их је писао човек српског порекла.

86

и нису антисемити.“

Како су се Јевреји осећали у Србији најбоље се види у говору Шалома Русоа,

свештеника команде места у Солуну, српским официрима и војницима јеврејске

вероисповести који је одржао поводом Пасхе 1918. у Солуну. Он је рекао да је „Србија

за србијанске Јевреје њихова обећана земља“ за коју су везани и у садашњости и у

будућности. Ова изјава добија на значају још више када се вратимо у време када је

изговорена: Србија је била под окупацијом а влада у изгнанству у будућност земље

неизвесна; Јеврејском народу је Балфурова декларација од новембра 1917. обећавала

успостављање националне државе после 19 векова изгнанства а Србија је други

потписник (после Енглеске) те декларације којима се Јеврејима признаје право на

самосталну државу у Палестини. 332 На српску владу да буде други потписник је утицао

Давид Албала који је био у војним мисијама и успео да обезбеди ратни зајам од милион

долара. Он је, такође, био присутан на Версајској конференцији (1918-1919) као

стручњак за јеврејска питања у Краљевини Југославији. 333

У Солуну је за време рата излазио лист „Велика Србија“ чији је покретач био

чувени адвокат и новинар, сарадник многих београдских листова Јован Мандил. Јован

Мандил је заједно са најистакнутијим представницима јеврејске заједнице у Србији

(врховни рабин др Исак Алкалај, др Давид Албала, Самуило Алкалај и др.) радио на

просвећивању македонских Јевреја да прихвате српску националну идеју и српску

културу, као и законе нове државе. 334

За време Првог светског рата деловало је у Солуну „Српско војно позориште“ у

коме се као „војни глумац“ истакао Хајим –Мика Хазановић. На његову иницијативу и

др. Давида Албале је у Београду основан после рата „Јеврејски просветни клуб“ и

аматерско позориште „Макс Нордау“. 335

332

Милошевић М.Б, н.д., 25

333

Знаменити Јевреји Србије, 10

334

После Балканских ратова, у Србији су се нашле велике сефардске заједнице у Битољу и Скопљу и

друге. Кољанин Милан, Јевреји и антисемитизам у Краљевини Југославији 1918-1941, ИСИ, Београд2008,

175

335

Лебл Жени, Друштва и установе београдског јеврејства, у До „коначног решења“ Јвереји у Београду

1521-1942, Чигоја штампа, Београд 2001, 343-382, 370

87

Споменик на Јеврејском гробљу посвећен јунацима ратова од 1912-1918

1.1.3. УЧЕШЋЕ И ДОПРИНОС ЈЕВРЕЈСКИХ ЛЕКАРА

У РАТОВИМА СРБИЈЕ 1912 - 1918

Рат против Османског царства почео је краљевим указом о мобилизацији 15.

септембра 1912. Европа се дивила заносу и одушевљењу које је понело народ. Јеврејски

лекари као и сви Јевреји „су са одушевљењем, као и сваки рођени Србин, одазвали се

позиву војних власти...“ 336 што је најзад њима дано да постану извршиоци народне

заветне мисли. Целокупан школски систем Србије на преласку између XIX и XX века,

имао је јако наглашену родољубиву ноту, који је нужно од сваког ђака стварао ватреног

родољуба. У Светски рат читаве генерације су кренуле весело, жељне да се освете старој

хипокритној монархији, коју су мрзели из све душе. 337

Помоћног лекарског школованог особља није ни било. За стручну спрему и

школовање болничарки, нудиља или сестара милосрђа није било стручних школа. Само

једна група је похађала курс за добровољне болничарке 1908. када је др Роман

Сондермајер био начелник Војног санитета. Тако је наш санитет ушао у велике и

судбоносне у ратове 1912-1918 са недовољним бројем лекара, санитетске опреме и

средстава за транспорт и евакуацију рањеника и болесника. 338

336


337

Лебл Албала Паулина, н.д., 11-12

338

Станојевић Владимир, н.д., 138

88

Уочи Првог балканског рата у целој Србији је било свега 370 лекара. Ратним

распоредом је одређено 296 за војиште тако, да за позадину остаје свега 74. Када се

одузму лекари, који су у централној управи 6, лекари који су услед болести и старости

сасвим неспособни 8, који су давно напустили лекарски позив 3, то за лекарску службу у

целој позадини: у грађанству и у војсци остаје свега 57 лекара, од тога 16 жена. По

пуковима је било највише по 2 лекара, на 4 пољске болнице при свакој дивизији по 2

лекара а по завојиштима је било 3-4 лекара са по којим лекарским помоћником. 339

На истакнутим предњим превијалиштима постављају се лекари, вични и технички

спремни, да врше операције које долазе у обзир.

Јеврејских лекара домаћих је било 38 што чини 10,54% од укупног броја лекара у

Србији (уључујући и пензионисане). Када се узме у обзир да је Србија 1912. имала скоро

3 000 000 становника а Јевреја је било око 6000 што чини свега 0,2%, онда се види

огроман значај учешћа толиког броја јеврејских лекара који је несразмерно велик у

односу на број јеврејског становништва. У балканским и у Светском рату број јеврејских

лекара је већи јер долазе из других земаља као контрактуални лекари или добровољци,

углавном из Пољске, Русије, САД и других земаља.

Први светски рат је Србија дочекала са око 4 500 000 становника и 450 лекара

укључујући војне, грађанске, старе и младе и жене лекаре. Убрзо по мобилизацији војска

је бројала 500 000 људи. Нема примера у новијој историји да је толика војска пошла у

рат са тако мало лекара и да је толико становништво оскудевало у лекарима. Зато је

допринос сваког појединца толико значајан. Није било ни по два лекара по пешадијским

пуковима већ често само један по пуку, а неки пукови III позива су имали по једног

медицинара. Са санитетским материјалом стање било је врло лоше.

После друге Аустро-Угарске офанзиве 340 Ваљево је било највећи центар за

рањенике одмах иза линија фронта. Огроман број рањеника у тешким условима је

погодовао брзом ширењу епидемиолошких болести прво рекуренса (повратне грознице)

а потом пегавца. Разболевало се и умирало дневно на стотине војника. Епидемија се

ширила на све стране. Пегавац је сејао смрт крајем 1914 и почетком 1915. Лекари који су

лечили и војску и народ превазили су људске могућности. Непрекидни физички и

психички напор, изнуреност и пад имунитета, имали су за последицу нагло разбољевање

и умирање. Падали су један за другим старији лекари али и они млађи. Борбу са

епидемијом пегавца у почетку су поднели само наши лекари. Од наших лекара изгубило

је живот 153 и то од пегавца умрло је 87 лекара; 4 је погинуло а остали су умрли од

разних акутних или хроничних болести. Од страних лекара који су похитали у помоћ

умрло је 25: од пегавца 19, од трбушног 2, а остали од других болести. Од заробљених

лекара који су наставили рад код нас умрло је 11 сви од пегавца. Од наших старијих и

339

Генчић Др Лазар, „Зашто је дошло до епидемија и помора у нашој војсци и народу за време ратова

1912-1918“ у Наше ратно санитетско искуство (Станојевић Владимир, Историја српског војног

санитета; Наше ратно санитетско искуство, поново штампано и допуњено издање Војноиздавачки и

новински центар, приредили М. Јовановић и М. Перишић Београд 1992,) 772-789

340

битке на Гучеву, Борањи, Јагодњи и Мачковом Камену број рањеника је нарастао на 25000. У то време

у Ваљеву је радило само 26 лекара од тога се 16 бавило административним пословима.

89

млађих медицинара умрло је 27 од тога 11 од пегавца. Према томе целокупни губици су

216, а драстични губици од пегавца износе 128. 341

Од 40 наших јеврејских лекара који су учествовали у ратовима 1912-1918 живот

је изгубило 12 односно 30 %. Од страних 15 лекара умрло је 4 односно 26,7 % . Укупно

то чини 55 лекара умрло 16 односно 29,1%. Од укупног броја умрлих лекара 189 (и

страних) јеврејских је било 16 што износи 8,5%, од пегавца који је покосио укупно 117

лекара, Јевреја је било 10 односно 8,6%. Од укупног броја умрлих јеврејских лекара од

пегавца је умрло 62,25%.

Један француски ратни посматрач је рекао: „Лекари живе на међашњој линији

човечанства, тамо где се додирују живот и смрт, и то чини њихову душу благом и пуну

милосрђа“. Јевреји су добри лекари, јер су добри људи, јер имају у себи срце које је увек

спремно да помогне не само телу, него и души. Јеврејске лекаре чини великим и јаким:

истинска љубав према ближњем и оштри добро школовани дух. 342 Рабин Исак Асиел је

рекао: „Јудаизам је религија права на живот. Лекар има божанску лиценцу и библијски

мандат да користи своје лечничке способности да лечи болесне и тако продужи и сачува

живот“. 343 Још пре 2 000 година римски историчар јеврејског порекла Јосиф Флавије је

рекао „У миру прио’нте на рад , У рату пак презрите смрт!“ Јеврејски лекари у ратовима

1912-1918 о којима ће бити реч у овом поглављу су најбољи пример.

1. Др Давид Албала, санитетски поручник, завршио је медицину у Бечу. Радио је

као лекар на прекоокеанском броду који је пловио на релацији Трст - Јужна Америка.

Посао је у потпуности одговарао његовом карактеру и склоностима: авантура и

путовања у далеке земље. Међутим, када је септембра 1912, по трећем повратку у

Европу, добио вест да су Србија, Црна Гора, Бугарска и Грчка објавиле рат Османској

царевини враћа се сместа у земљу и ставља своје услуге на расположење нашој војсци.

Допринос Др. Давида Албале у ратовима Србије 1912-1918 је трострук: као лекар на

војишту, као борац у рововима и извиђач на опасним задацима, и дипломатски као

изасланик српске владе у војној мисији у САД 1917.

Др Албала је најпре радио у болници у Прокупљу а потом отишао на фронт. За време

српско-бугарског рата, лета 1913 био је рањен код самих бојних редова у пољској

болници. У епидемији колере лечећи стотине војника и сам се разболео и једва остао

жив. Прележао је колеру а касније пегави тифус и трбушни тифус, који јако су ослабили

његово здравље и органе за варење. До краја живота је морао да обраћа највећу пажњу

на исхрану и да живи на строгој дијети. Пуну годину дана био је тада под заставом, за

време турског и бугарског рата, као и за време албанске побуне када је за мало избегао

куршум из заседе, код Љум-куле. После демобилизације крајем 1913. добио је место

среског лекара у Битољу јануара 1914.

341

Поменик погинулих и помрлих лекара и медицинара у ратовима 1912-1918, приредио Радоје Чоловић

Српско лекарско друштво- Београдска књига, Београд 2011

342

Везсел Самуел, Заслуга Јевреја за медицинску знаност, Јеврејски алманах V 1929-1930, Вршац, 1930,

65-73

343

Јудаизам и медицина, Јеврејски преглед, год. XXI бр. 6 авг/сеп 2012,4

90

У Првом светском рату био је трупни лекар у јединицама које су водиле битке на

Дрини и Церу. Дани које је провео као лекар у пољској болници на фронту на Дрини

оставили су на Др Албалу најјачи утисак из целог рата. То су били дани његове славе и

ратних подвига. Др Албала никада није запостављао рад у превијалишту а био је и

борац. Док је радио у превијалишту Лозничког одреда на Дрини и збрињавао рањенике

непосредно у борбеним линијама, често се оглушавао о наређења да не иде у борбене

редове већ је равноправно са осталим борцима пуцао из ровова са пушком или

митраљезом. Када га је командант целог Лозничког одреда затекао у рову љутито је

рекао: „Нећемо имати никакву корист од тога ако ви као лекар будете међу првима

рањени или погинули“.

Остао је запамћен и његов подвиг да је препливао Дрину ноћу како би извидио

положаје непријатеља. Таквим храбрим иступањем изазивао је дивљење и симпатије код

војника и официра. Својим примером доказао је да су Јевреји храбри и способни борци.

При налету бројнијих непријатељских трупа на положај Попов-Парлог на дан 2. августа

1914. наше су се трупе поколебале и почеле да одступају у нереду. Видећи да трупе

одступају Др Албала 344 је зграбио од једног војника пушку кренуо ка непријатељу са

узвицима: „Напред браћо“, „Јуриш на непријатеља“, „Напред, напред“,

„Ево

иде помоћ“. Својом енергијом, храброшћу и личним примером, он је много допринео да

се морал поколебаних трупа поврати и изгубљени положај поново заузме.

За време Церске битке 5. и 6. августа 1914. год. др. Албала је био у стрељачком

рову где је заједно са војницима пуцао из пушке на наступајуће непријатељске редове.

Остао је у борби све док нису стигли први рањеници а онда прешао у превијалиште да

указује прву помоћ. Др Албалу његови ратни команданти описују као лично храброг,

хладнокрвног, необично борбеног и енергичног који никада није штедео себе и

небројено пута се излагао опасностима у борби са непријатељем. Стога је више пута

истицан пред војницима и официрима као пример храбрости, пожртвовања и

патроитизма.

На пролеће 1915. се заразио од пегавог тифуса те је послан од лекарске комисије

у Грчку у Волос. Вратио се у јесен 1915 у време када почиње повлачење српске војске

кроз Албанију и стигао на Крф. Како је био тешко оронуо послат је у Бизерту а после у

Египат на опоравак да би већ 1916 био са војском на фронту код Битоља у француској

војној болници. У борбама 1916. у зони језера, била је гора ситуација у превијалишту

него на линији фронта.

Нашавши се поново на Крфу др Албалу је потицала силна жеља да послужи

своме народу. Када су САД ушле у рат априла 1917 он је направио план да преко

тамошњих јеврејских кругова шири истину о Србији и српском народу, нашим напорима

и огромним жртвама и да добије потребну помоћ. Никола Пашић је прихватио предлог

др Албале и јула 1917. он одлази за САД као делегат српске владе. Издавање Балфурове

декларације 2. новембра и план који је смислио осигурао је успех мисије. Јеврејска

јавност у Америци била је освојена јер се Србија показала као пријатељ ционистичке

344

Који се налазио 250 m иза прве линије фронта са командом српских трупа

91

тезе и потписала Балфурову декларацију. По налогу српске владе одлази на

конференцији мира у Версају.

Носилац Албанске споменице. Услед разних околности остао је без предлога за

највиши орден Карађорђеве звезде. Био је члан Централне управе Удружења резервних

официра и ратника. 345

2. Др Букус Алкалај, резервни санитетски официр напредовао до чина

потпуковника. После завршених студија медицине у Бечу, специјализирао је болести

уха, грла и носа. Учесник је свих ратова 1912-1918.

У Првом балканском рату 1912. године био је лекар XII пешадијског пука I

позива. Следеће године у Љуми, у Албанији, за време борби, обављао је дужност је

трупног лекара VI пука, II позива, па трупног лекара X пука, а затим и лекара V

прекобројног пука. У другом балканском рату, 1913 године водио је централну

амбуланту у Призрену.

Са XII пуком учествовао у Првом светском рату до 1916. Рањен је приликом

експлозије гранате на положају Табановце у Мачви 1914. за време рада у пуковском

превијалишту. На Солунском фронту радио је у II пољској болници Шумадијске

дивизије I позива (1916-1917). Затим је био премештен у Југословенски пук у Бизерти

где је био лекар у војном логору „Надор“. За време ратова било је потребно збрињавати

ране и повреде задобијене у борбама и борити се са епидемијама и другим болестима

насталим услед ратних околности па су лекари специјалисти били удаљени од своје

струке. Др Алкалај је ипак имао прилике и за бављење струком. Убрзо се увидело да ће

ратна искуства бити од велике важности: научне и хумане. Формиране су болнице где

су смештани пацијенти којима је потребно стручно лечење. Лекари су према

специјалностима одређивани на рад у те центре. Искуства која су сабрана по центрима

имала су готово епохалан значај. Повреде тангенцијалне односно површинске у околини

увета или и саме лобање су далеко озбиљније по слух и многим пацијентима који су

потпуно изгубили слух, слух је поправљен и спасени су инвалидности глувоће. Такве

случајеве оторинголошке код нас је примала болница у Нишу и касније болница

Престолонаследник Александар у Солуну или су упућивани у Француску. Др Алкалај је

од октобра 1918 престао да буде трупни лекар и одређен је за шефа

оториноларинголошког одељења у Престолонаследниковој болници у Солуну. Офанзива

на Солунском фронту је започела раније месец дана. На одељењу је било свежих

случајева повреда од контузија са руптуром бубне опне и конзекутивном инфекцијом

средњег уха. Затим је имао неколико случајева повреда средњег ува од раније и велики

број хроничних упала otitis-а услед разних узрока. Код otitis-а услед повреда је

примењивао Carrel-ову методу а код осталих хроничних познато отолошко лечење.

Примењивао је методу испирања увета и импровизовао апарат у ту сврху. Иако је та

техника имала својих мана резултати су били врло добри. Резултати лечења загнојења

средњег ува услед разних повреда били су одлични а најдуже лечење је трајало месец

дана. 346

345

Лебл Албала Паулина, н. д., 3 и даље

346

Алкалај Букус, Примена Carrel-ove методе код болести и повреда ува у рату, у Наше ратно

санитетско искуство, 702-708

92

Одликовања: Златна медаља за ревносну службу 1913, Крст милосрђа 1913,

Орден Светог Саве V реда 1915, Сребрна медаља за ревносну службу 1918, Орден

Црвеног крста, Албанска споменица, Орден светог Саве IV реда.

3. Др Соломон Алкалај, резервни санитетски потпуковник. Медициски факултет

завршио је у Бечу 1904. и специјализирао гинекологију и акушерство. Упоредо са

студијама медицине он проучава и социолошке проблеме који су у вези с медицинском

науком; не задовољава га само медицинска констатација него он иде даље у дубину

човекове психе и у прилике у којима тај човек живи да тамо нађе филозофско тумачење

једној на око специфично медицинској појави.

За време ратова 1912-1918 био је трупни лекар XI пешадијског пука да би се касније као

санитетски мајор нашао на месту командира Трећег завојишта Шумадијске дивизије I

позива у Костурјану. Осим хирушких интервенција ово завојиште је лечило 1200

болесних од маларије у јулу 1916. Учествовао је у повлачењу преко Албаније и

успостављању Солунског фронта. У својству војног лекара у српској војсци он

проживљује све ратове, почевши од 1912 од првог балканског рата па све до конца

Светског рата „ломи се по бојним пољима Балканског Полуострва, врши под кишом

куршума и граната свој тешки позив трупног лекара, не марећи за свој живот, занијет

љубави према српској отаџбини, а изазивајући свуда, до у прве бојне редове дивљење

цијеле војске, од редова до Врховне команде“ како су га описали ратни другови. 347

Био је члан Управног одбора Удружења резервних официра и ратника.

4. Др Мориц Були, шеф Бактериолошке лабораторије београдске општине,

резервни мајор.

Медицину је студирао у Бечу и Ростоку, специјализирао бактериологију у

Берлину а докторирао 1905. у Немачкој. Посебно је проучавао азијатску кугу и колеру.

У Србију је дошао 1910. да би радио на сузбијању куге која се појавила код Обреновца.

Исте године је организовао бактериолошку службу у Београду коју је водио до 1912.

У Балканским ратовима радио је као лекар пољске болнице Дринске дивизије првог

позива. Током опсаде Једрена 1912. радио је на њеном сузбијању колере у српској

војсци. Код колере је изузетно важно констатовати бактериолошки прве случајеве, те је

велика грешка и скупо плаћена хиљадама живота, што бактериолози нису били

остављени да раде свој посао већ су радили као трупни или болнички лекари. Вршена су

и бактериолошка испитивања тифуса и дизентерије. Пошто је колера код трупа у

Једрену била сузбијена Др Були је био одређен за лекара VII пука II позива а при крају

рата упућен у завојиште. Потом је ангажован у Војној болници у Београду као

бактериолог. Др Були је био за то да се српске трупе вакцинишу против заразних

болести што није било учињено па је српска војска претрпела многе жртве преко 10 000

док је код Грка, који су вакцинисани, смртност била минимална.

У Другом балканском рату препад Бугара је уништио српске трупе а део је био

заробљен. Саобраћај је био пресечен, па није била могућа евакуација рањеника. Као

347

Др Соломон Алкалај“, Јеврејски глас Сарајево 13 сеп. 1929 бр. 32(82), стр. 3-4

93

једини лекар у Ђевђелији др Були се предао, заједно са болесницима. Тежи случајеви су

остали а лакши, као и део болничара су заробљени. Др Були је спасио болницу са

особљем, пацијентима и лабораторијом од пљачке, јер се послужио генијалним триком -

рекао је команданту бугарских трупа да се у лабораторији налазе веома заразне

колеричне клице па је постављен стражар испред лабораторије. Убрзо су их ослободили

Грци. Др Були је радио неуморно надљудским напорима, без материјала и без довољно

људи. Од грчког санитета је добио материјал од кога је у својој лабораторији припремао

вакцине и давао војницима не чекајући одобрање за то. Прављене вакцине је прво

испробао на себи а затим после два дана када је прошла реакција у виду црвеног отока и

дрхтавице давао војницима, болесницима и грађанима. По завршетку рата др Були је

основао Први диспанзер за сифилис у Београду и увео Васерманову методу у

дијагностику.

Док су у балканским ратовима колера и трбушни тифус однеле много живота

међу војницима и у народу у Првом светском рату кривац за преко 100 000 жртава били

су пегави тифус и повратна грозница. Др Були је први пут запазио оболеле војнике од

пегавца у Јаребицама одмах после Церске битке. Није се могло ништа учинити

профилактично. Војска је била у повлачењу, гранично становништво бежало у масама и

није се могло водити рачуна о хигијени. У зиму 1914. влада епидемија а преносилац је

бела ваш. Кад се све узме у обзир: војска, народ, мали број лекара од којих многи нису

веровари да су ваши преносиоци, и апсолутно немање средстава и апарата за

дезинфекцију, онда је разумљиво што је епидемија беснела и што је однела жртава у

толиком броју као нигде на свету. Како је епидемија тифуса узимала све више маха Др

Були је одређен за болничког бактериолога у Нишу где је, по сопственим речима, развио

плодоносну делатност. Главни посао му је био диференцијална дијагноза између пегавог

тифуса и рекуренса. За време епидемије пегавог тифуса држао је, заједно са др

Миловановићем, више предавања у друштву лекара о значају беле ваши као преносиоца

пегавог тифуса да би уверили што већи број лекара који су били скептици по том

питању. Ова болест је однела и жртве међу лекарима у великом броју. Стизале су стране

мисије а епидемија пегавца полако је ишчезавала. Др Були био је послат у Солун, у

пролеће 1915, пошто су се појавили случајеви куге, те је предложио потребне мере да се

зараза не би проширила на нашу земљу и од те пошасти смо били поштеђени. Др Були

се вратио у Београд на посао бактериолога. Ту је остао за све време бомбардовања, до

заузимања града. Учествовао је у повлачењу преко Албаније под најтежим околностима

немајући своје јединице. У време повлачења када су сви изгубили главе Др Були је

радио на дијагностиковању колере која се појавила у Подгорици и сваки други дан

колима која су му дата прелазио пут од Подгорице где је узимао узорке оболелих до

Цетиња где је импровизовао лабораторују да би вршио прегледе, а потом радио на

сузбијању азијске колере. Услед продирања аустријских трупа морао је напустити и

Цетиње, затим је био спроводни лекар болесника на енглеском санитетском броду

„Деван“. Пошто се разболео од јаког запаљења плућне марамице провео је 4 месеца у

Швајцарској на лечењу и опоравку после чега се враћа на Крф и отвара бактериолошку

лабораторију за обављање свих могућих испитивања. После годину дана упућен је у

Седес код Солуна где је радио са др Хиршфелдом. Тек је по доласку наше војске у

Солун 1916. у болници у Седесу створена Прва бактериолошка лабораторија Српске

94

Војске под вођством др Хиршфелда. Врло брзо је пренесена у просторије

Престолонаследникове болнице у Солуну где су се створили услови за производњу

поливалентне вакцине против тифуса и колере за целу српску војску. Производњом су

уштеђена огромна новчана средства. 348

5. Др Леон Коен. Резервни пуковник. Завршио медицину у Бечу 1901, хурургуролог.

Учесник ратова 1912-1918. Био је први хирург завојишта Моравске дивизије I

позива. Увео је оперативне захвате код трбушног рањавања и повреда уретре, ректума и

бешике у рату 1912 који се разликовао од дотадашњег конзервативног третирања

повреда. У Другом балканском рату био је шеф хирургије у Сталној Војној болници у

Скопљу. Исте године радио је као хирург у Трећој и Петој резервној болници у Београду

а затим у Скопљу. У Првом светском рату био је главни хирург Моравске дивизије.

Прележао је трбушни тифус а после повлачења преко Албаније био је командант Другог

хирушког завојишта Моравске дивизије. Касније ради у Другој пољској болници 1.

Армије и као шеф хирургије у болници „Престолонаследник Александар“. У Солуну је,

крајем 1917, у међусавезничком друштву за хирургију одржао предавање : „О

трепанацији у рату“. Од почетка ратова 1912-1913 др Коен је оперисао свако рањавање

главе ма колики му је обим био, само ако је то дозвољавало опште стање болесника.

Његово гледиште је да треба покушати трепанацију ма колика повреда била, као једини

начин поступања. То је гледиште постало општеприхваћено код свих хирурга и метод

поступања у хирургији. На Солунском фронту је лечио 3013 рањеника од тога 116 са

повредама главе. По пробоју Солунског фронта ради у Војној болници у Скопљу где је

демобилисан 1919. Одликовања: Орден белог орла V и IV реда, Орден Светог Саве V,

IV и III реда, Златна медаља за ревосну службу, Карађорђва звезда и Француски ратни

крст са палмом. 349

6. Др Рафаило Маргулис, санитетски потпуковник. Током балканскох ратова био

је трупни лекар VII пешадијског пука. У Првом светском рату био је лекар у резервној

војној болници у Краљеву, а затим командир II пољске болнице Тимочке дивизије. Био

је командир завојишта Равањског одреда, лекар при завојишту Шумадијске дивизије II

позива и командир Друге пољске болнице Дринске дивизије. Заробљен је у Пећи 1915.

тешко болестан. 350

Одликовања: Златна медаља за ревосну службу 1913 и 1915, Крст милосрђа 1913.

7. Др Букић Пијаде, лекар- хирург у Београду, резервни капетан I класе.

Учествовао у свим ратовима 1912-1918. Учесник Кумановске и Облаковске битке. У

Првом светском рату по наређењу Врховне команде остао је са болницом у Алексинцу.

348

Були др Мориц, Моја бактериолошка искуства у ратовима 1912-1918, у Наше ратно санитетско

искуство, 514-523

349

Коен Леон, О трепанацијама у рату, у Наше ратно санитетско искуство, 687-679

350


95

По предаји болнице новембра 1915. пао је у заробљеништво. Одликовања: Орден Светог

Саве V, IV, III и II реда, Орден Белог орла V и IV реда. 351

8. Др Александар Попс Драгић, лекар- стоматолог у Београду, резервни мајор. У

сва три рата активно ради у војном санитету. Као трупни лекар I армије учествовао је у

ослобођењу Битоља 1912 где је добио да води болницу. Затим је водио болницу у

Алексинцу и пољску болницу код Криве паланке. У почетку светског рата био је са

Дринском дивизијом у Ваљеву а затим на месту управника II резервне болнице у

Крагујевцу. По наредби Врховне команде 1915. предао је непријатељима три резервне

болнице са рањеницима који нису могли да буду евакуисани и он као заробљеник

проводи скоро годину дана у једној од ових болница. Разболео се од обољења бубрега.

Одликовања: Орден Светог Саве V и IV реда, Сребрна и Златна медаља за ревосну

службу, Крст милосрђа, Медаља Црвеног крста и златни „Крст краља Петра I- 1912“. 352

9. Др Роман Сондермајер, пуковник, први војни хирург и оснивач Хирушког

одељења Војне болнице у Београду. Био је начелник санитета Министарства војног и

управник Војне болнице а током Балканских ратова 1912- 1913 по други пут обавља исте

дужности. У Првом светском рату 1914 радио је као хирург консултант при Врховној

команди у Крагујевцу. Када је 1915. именован је за инспектора санитета на фронту и у

позадини радио је на сузбијању епидемије пегавца. Током боравка војске на Крфу и

Солуну 1916-1917 био је начелник санитета Врховне команде. На Солунском фронту је

прележао маларију. Допринос др Сондермајера унапређењу српског војног санитета је

велики. Залагао се за реорганизацију војног санитета и модернизацију ратне санитетске

опреме. Нарочито се интересовао за развој радиологије и коришћење покретних рентген

апарата при пољским болницама. 353

10. Др Александар С. Марковић, лекар – радиолог, ступа у војну службу и ради у

Војној болници у Београду. У Првом балканском рату 1912 је био трупни лекар а 1913 и

у Првом светском рату војни радиолог у Београду и Солуну. Одликовања: Орден Светог

Саве V и IV реда, Орден Белог орла V и IV реда, Златна медаља за ревосну службу и

Крст милосрђа. Крај рата дочекао је као пуковник и инвалид.

11. Др Хаим Д. Русо, срески лекар у Доњем Милановцу и Шапцу, резервни мајор. У

ратовима радио као трупни лекар, прошао Албанију и Солунски фронт. 354

12. Др Менахем Д. Русо, резервни капетан I класе. У Првом балканском рату био је

помоћник командира пољске болнице Дринске дивизије II позива. Други балкански рат

је био на боловању због арапских богиња. У Првом светском рату био је лекар војне

351

Исто, 181

352

Архив ЈИМ Фонд Учешће Јевреја у балканским и Првом светском рату К-4-2-3

353

Знаменити Јевреји Србије, 223-224

354

Девура Никола , Васиљевић, Миливоје, н.д., 59-77

96

болнице у Врњцима, затим у Крушевцу, па помоћник командира пољске болнице у

Лазаревцу. По наређењу Врховне команде остао је у Пећи у црногорској војној болници

по чијој предаји је заробљен. Одликовања: Златна медаља за грађанске врлине 1913. 355

13. Др Аврам Фаркић, лекар у Београду, резервни санитетски потпуковник.

Учесник свих ратова. У балканским ратовима је био управник XIV резервне болнице у

Горњем граду. 356

14. Др Јосиф Хаим, лекар у Београду, санитетски поручник, био је управник

болнице у Призрену, учествовао у повлачењу преко Албаније. 357

15. Др Алфандари Рафаило, лекар у Пожаревцу, санитетски мајор, учесник свих

ратова.

16. Др Брик Јаков, лекар у Новој Вароши, активни санитетски официр, учесник у

сва три рата, напредовао до чина пуковника.

17. Др Азриел Глузман, лекар Рудничког среза, санитетски поручник. За врема

балканских ратова био је на месту в.д. шефа Интерног одељења Сталне војне

болнице у Нишу.

18. Др Исак Ешкенази, лекар у Скопљу из ратова изашао као мајор.

19. Др Мојсеј Бунсик, лекар у Гостивару, санитетски поручник.

20. Др Моша Г. Мунк, после балканских ратова лекар у Скопљу, санитетски мајор.

21. Др Бернард Вајсфогел (касније покрштен у Белић) лекар у Београду, резервни

капетан I класе. Учесник свих ратова 1912-1918.

22. Др Максим Селаковић резервни санитетски мајор. Учествовао у сва три рата. По

наређењу Врховне команде остао је у Србији 1915.

23. Др Соломон Азриел, капетан I класе, учесник ратова.

24. Др Хуго Хоровиц, лекар у Београду, мајор, учесник ратова.

25. Др Нисим Теста, тек дипломирани лекар, капетан, учесник ратова.

355


356 Павловић Будимир, Јевреји лекари у ослободилачким ратовима Србије од 1876 до 1918, Српски архив

за целокупно лекарство (1990) 118, 149-153

357 Шаренац Данило, Дневник повлачења 1915/1916 чиновника Моше Мевораха, Рад са 54. Наградног

конкурса Савеза јеврејских општина Србије, шифра „Манце“

97

26. Др Боривоје –Исак Бераха, лекар у Ваљеву, резервни капетан I класе. По

наређењу Врховне команде остао је у Ваљеву да преда непријатељу болницу са

рањеницима и болесницима. 358

27. Др Авесај Рафаило Халеви, резервни капетан II класе, учесник ратова.

28. Др Жак Конфино студије медицине у Бечу прекинуо је због избијања Првог

светског рата. По повратку у Србију, служио је као лекарски помоћник у Ваљеву и

Лесковцу. Током 1915 био је шеф војне амбуланте у Ђукусу у Албанији. Потом је

наставио студије да после дипломирања дошао на Крф где је био у војној болници.

Учествовао у пробоју Солунског фронта. 359

Лекари који су умрли на дужности

29. Др Аврам Јосиф Винавер, резервни санитетски мајор, приватан лекар у Шапцу,

први набавио Рентген апарат у Србији. У рату 1912. био је управник болнице у

Куршумлији и Врању, а 1913. сталне војне болнице у Ваљеву. За време прве

аустроугарске окупације остао је на дужности управника свих тамошњих резервних

болница у Ваљеву. Прележао је трбушни тифус, повратну грозницу, срдобољу, изгубио

4 прста на десној руци, али упркос томе надчовечански је истрајавао у раду. Његов син

Станислав, песник, је описао паклене призоре тифусне епидемије у Ваљеву у

непосредној близини фронта где је било жариште заразе. Болесници су у бунилу

искакали кроз прозор, ходали у кошуљама боси по улицама. О пожртвовању др

Винавера на дужности каже:

„Испијен од болести и брига обилазио је болеснике дан и ноћ, бескрајно стрпљиво и

очински, Неком стравичном љубављу..., Са трудом натчовечанским, Држао је отворене

очи, -Огромне плаве очи под златним цвикером –, И није смео да их затвори ни за трен

Јер је знао, -пошто и њега тресе рекуренс, Већ толико дана, А није тражио замену,

Јер томе сад није време, У оскудици лекара....“

Др Винавер је због држања и одважности да протера аустријске официре из болнице

био осуђен на смрт али пресуда није извршена јер се окупаторска војска повукла. Одлази

на место управника резервне болнице у Ђевђелији где се разболео од пернициозне

маларије и умро у августу 1915. године. 360

358 Недок Александар С., Лекари Јевреји у српском здравству XIX и раног XX века, Годишљак за

друштвену историју VII/1, 2000, 91-102

359


360

Споменица погинулих и умрлих српских Јевреја у балканским и светском рату 1912-1918, 95-97,

Милошевић Михаило, н.д., 26-30

98

30. Др Исак Рего Херцог, медицину завршио у Бечу, резервни санитетски мајор,

командир I пољске болнице Дунавске дивизије II позива.. У свим ратовима је неуморно,

не штедећи се, вршио своју дужност. Борећи се са епидемијом пегавог тифуса, при

протеривању непријатељске војске, заразио се и умро 14. јануара 1915. у Коцељеви код

Ваљева. 361

31. Др Сигмунд - Драгољуб Шрага, санитетски мајор. Медицину и специјализацију

за болести уха, грла и носа завршио је у Бечу. У Београду је основао прво

оториноларинголошко одељење у Општој државној болници. У Првом балканском рату

упућен је у Војну болницу у Ниш. Пошто се разболео од бубрега враћа се у Београд. Био

је управник XIV резервне болнице 1912-1913. Учесник је светског рата до своје смрти

10. августа 1915 од запаљења бубрега у Нишкој Бањи. Одликовања: Таковски крст V

реда, Орден Светог Саве IV реда, Медаља милосрђа, Медаља за ревносну службу.

32. Др Берман- Божидар Занфрт, медицину и специјализацију из бактериологије

завршио у Бечу. Био је активан официр напредовао до чина санитетског мајора. Био је

управник Сталне војне болнице у Нишу 1912., референт санитета Моравске дивизије и

лекар војне станице. У светском рату био је управник болнице у инжињерској касарни у

Нишу а касније V резервне болнице српског Црвеног Крста. Као лекар заробљеничке

команде, прегледајући болеснике осетио је да га је ујела ваш за мали прст на руци.

Разболео се и у фебруару 1915. умро је од пегавца у Нишу.

33. Др Натан Тајтацек, најмлађи активни санитетски официр. Прекинуо је студије у

Бечу због учешћа у балканским ратовима да би вршио дужност лекарског помоћника и

заменика трупног лекара при VI, XVII и IV пуку. После рата се вратио у Беч ради

завршавања студија марта 1914. Добио чин поручника и место у гарнизонској амбуланти

у Скопљу. У Првом светском рату био је трупни лекар VIII пешадијског пука I позива.

Умро је 21. марта 1915. од пегавог тифуса у Пожаревцу у својој 27 години.Одликовања:

Сребрна медаља за ревносну службу, Медаља Црвеног крста и Крст милосрђа. 362

34. Др Самуило Попер, војни лекар у пензији. 363 За време балканских ратова

неуморно је радио у војној болници у Лесковцу. У Првом светском рату са својих 68

година радио је на инфективном одељењу резервне болнице у Крагујевцу где се

разболео од пегавца. Од 1915 је на дужности лекара у крагујевачкој болници под

361

Споменица погинулих и умрлих српских Јевреја у балканским и светском рату 1912-1918,94

362

Поменик погинулих и помрлих лекара и медицинара у ратовима 1912-1918,70

363

Иако је 26 година радио као војни лекар био је докторанд односно апсолвент медицине.

99

окупацијом који води бригу о преко 200 тешких болесника и рањеника. Ту се заразио и

умро од сепсе у новембру 1918 пред само ослобођње.

35. Др Адам Фердинанд Од почетка 1913 ради као општински лекар у Пироту. За

време рата је био одређен за амбулантног лекара код заробљеника. Заразио се пегавцем

и умро фебруара 1915 у Пироту.

36. Др Рафаило Биђердани, у Првом светском рату био командант III пољске

болнице Шумадијске дивизије. Умро од пегавца у Београду 1915. године. 364

Лекари у пензији, учесници ратова 1877-1878 и 1885, који због старости и

болести нису били ангажовани на војишту али су лечили народ до своје смрти:

37. Др Роман Далмајер, санитетски пуковник у пензији, бивши управник војне

болнице и Крагујевцу и Београду, умро у Обреновцу од срца у октобру 1914.

38. Др Самуило Попс, медицину завршио у Лавову. Лекар у пензији. Носилац више

одликовања за све ратове. Умро је у Београду у јуну 1914.

39. Др Игњат Феликс, лекар у пензији, иако у годинама и оболео од

артериосклерозе ставио се на располагање Врховној команди да би помогао у

ратовима 1912-1918. Умро је у Београду децембра 1918 после сазнања да су

његова три сина у српској војсци погинула приликом пробоја Солунског фронта.

40. Др Ервин Штренг, санитетски мајор у пензији. Ради као приватни лекар у

Сењском Руднику од 1912. где је 1913. сузбио колеру. Постао је управник 1914

али је умро од пегавца марта 1915.

Страни лекари јеврејског порекла који су дошли у Србију да помогну у

најтежим годинама 1912-1918:

У војном санитету налазимо контрактуалне војне лекаре III класе (ранг поручника): 365

364

Поменик погинулих и помрлих лекара и медицинара у ратовима 1912-1918, 41

365

Недок Александар, н.д.,100

100

41. Др Симон Швиф,

42. Др Абрахам Берман,

43. Др Леон С. Рабиновић

44. Др Мојсије Бурзук

45. Др Јаков Рабин

Као добровољни лекари дошли су у Србију у Првом светском рату:

46. Проф. Др Лудвик Хиршфелд, пољски Јеврејин. У Србију је дошао заједно са

супругом фебруара 1915. као добровољни лекар. Када се спремао на пут упитан је од

свог пријатеља: „Ако хоћете да извршите самоубиство зашто путујете тако далеко? Па

то је безнадежна борба.“ Као епидемиолог и хигијеничар радио је на сузбијању

трбушног тифуса, срдобоље и пегавца. По доласку је упућен у Ваљево где импровизује

бактериолошку лабораторију са којом се супротставља највећој епидемији. Организује

курсеве о пегавом тифусу за лекаре. Учествовао је у повлачењу преко Албаније. У

Седесу код Солуна је организовао бактериолошку лабораторију, која је служила и као

радна, научно-истраживачка установа и као школа за усавршавање лекара. Како је сам

рекао: „За време српскога изгнаства имао сам част да будем шеф централног

Бактериолошког Лабораторијума српске војске“. У лабораторији су припремљене

антитифно-паратифне вакцине којом је 100 000 наших бораца било вакцинисано и

ниједан се није разболео од трбушног ни пегавог тифуса. Др Хиршфелд је из крви

једног оболелог војника 1916. открио нову врсту узрочника пегавца. Ратне прилике су

дале обилан бактериолошки материјал из којег су се могли прикупити драгоцени

подаци. Анализом ових података ударио је темеље серолошкој диференцијацији

људских раса и допринео расветљавању важних антрополошких проблема. Са својим

сарадницима је импровизовао апарат којим је омогућена трансфузија крви у војсци.

После пробоја Солунског фронта он је са војском ушао у Београд и ту основао војну

Бактериолошку лабораторију. У Београду је остао до 1920 када се враћа у Пољску. 366

47. Др Хана Хиршфелд, бактериолог, заједно је са својим супругом учествовала у

раду српског војног санитета и цео рат провела са српском војском.

48. Др Ефраим Исак Браварски

49. Др Исидор В. Георгенбергер

50. Др Мордухај Новогродски, пореклом пољски Јеврејин, санитетски поручник,

радио је као трупни лекар Тимочке дивизије II позива. Крајем 1915, после повлачења

кроз Црну Гору и Албанију, код села Арте у близини луке Валоне, образован је логор

366

Гавриловић Вера, Професор Dr Ludwik Hirszfeld члан српског војног санитета и Првом светском рату,

Acta historiae medicinae, pharmaciae,medicinae veterinariae, Београд (1989) 29/1, 87-93

101

прихватилиште одакле су пребацивани на Крф одреди српске војске. Логор се претворио

у пакао, били су бомбардовани а у самом логору појавила се епидемија колере. Од

болести и изнемоглости сваког дана су умирале десетине људи. Невоља у невољи је што

није било лекара у логору, па су болесници били лишени сваке помоћи. Лекари који су

са својим јединицама стизали у логор били су и сами изнурени и укрцавани на бродове

са својим јединицама. Кад је сазнао за стање у логору он се јавио команданту логора и

понудио своје услуге колико год то буде било потребно. Радио је са највећим

пожртвовањем, чинио за болеснике све што је било у његовој моћи и остао до

расформирања логора и последњег транспорта болесника бродом на Крф. 367

51. Др Бенијамин Новогродски, трупни лекар Тимочке дивизије II позива, који је

1915. остављен са војном болницом у Србији да је преда непријатељу а 1918. наставио

службу у војном санитету.

У епидемији пегавца 1914-1915 умрли су следећи страни лекари:

52. Др Леон Вајс, из Сједињених америчких држава, медицину завршио у Паризу. За

време балканских ратова радио је прво у XVI болници у Београду, затим у Лесковцу на

инфективном одељењу. За време Првог светског рата био је шеф инфектологије у Чачку

где је умро од пегавог тифуса марта 1915. Одликовања: Орден Светог Саве и Крст

милосрђа 1913

53. Др Самуел Алберт, из Сједињених америчких држава, умро јануара 1915 у

Ваљеву.

54. Др Селма Елијасберг, лекар. Током 1914 у Неготину пожртвовано лечи

рањенике и оболеле од тифуса где је и умрла у фебруару 1915. 368

55. Др Ханзел Левин, заробљени лекар у српској служби, у резервној војној

болници. Умро у Крагујевцу фебруара 1915 од пегавца. 369

Поменућемо један интересантан случај јеврејског лекара:

56. Др Иро Гутман, официр-лекар у аустроугарској војсци, који је на пролеће 1916

дошао у Чајетину. После завршене дужности у команди, ишао је по златиборским

селима и засеоцима и да пружа помоћ сиромашном становништву. За две године др

367

Милошевић, Михаило, н.д., 34

368

Гавриловић Вера, Учешће жена – лекара у ратовима од 1912-1945 године на тлу Југославије, докторска

дисертација одбрањена на Војномедицинској академији у Београду 1975, 29

369

Поменик погинулих и помрлих лекара и медицинара у ратовима 1912-1918, 106

102

Гутман је излечио многе болеснике и постао пријатељ српског народа у окупираној

Србији. На крају рата 1918. узима српску националност и југословенско

држављанство. 370

После опоравка и реорганизације српске војске, лекари Јевреји ће заједно са војском,

учествовати у пробоју Солунског фронта „са трупним завојиштима и формираним

Пољским хирушким болницама и у завршним операцијама ослобађања југословенских

земаља.“ У Првој Пољској хирушкој болници у Драгоманцима су од јеврејских лекара

радили Др Хиршфелд, др Леон Коен и др Соломон Алкалај. 371 Непосредно иза линије

фронта сви лекари су оперисали све случајева којима би шкодио транспорт. По речима

војводе Степе Степановића, команданта II Армије под чијом командом је била „служиће

историји српског санитета као модел и школа: како треба хирушка пољска болница да

изгледа“.

Може се уочити да се поједина презимена понављају што говори да је више

чланова једне породице учествовало у рату. То су били родитељи, деца, браћа,

супружници:

Др Попер Самуило и др Александар С. Марковић су отац и син;

Др Попс Самуило и др Александар Попс Драгић су отац и син;

Др Мордухај Новогродски и Др Бенијамин Новогродски су браћа;

Др Хаим Д. Русо и др Менахем Д. Русо су браћа:

Др Игњат Феликс је имао 6 синова у српској војсци а Милан Феликс је био лекарски

помоћник на Виду. 372

Нети Мунк, прва српска добровољна болничарка „чији светли пример

патриотизма и пожртвовања треба да послужи за углед“; носилац многобројног ордења:

Сребрна и Златна медаља за ревносну службу, Орден Светог Саве два пута, Карађорђева

звезда, споменице свих ратова, Медаља Црвеног крста, Крст Црвеног крста и Крст

милосрђа је имала два сина лекара: Мошу и Натана. 373

Три сина пуковника др Сондермајера су били борци, док су супруга и ћерка биле

добровољне болничарке. Један син је погинуо а супруга се заразила и умрла.

Мр. фарм. Евгеније Манделбаум, главни апотекар санитетског слагалишта је био

син др Аврама Манделбаума санитетског потпоручника у рату 1885. 374

Има још много примера: студената медицине – добровољних лекарских

помоћника, добровољних болничарки и нудиља.

370

Милошевић Михаило, н.д., 43

371

Нешић, Ђ., Болница у Драгоманцима и њена импровизација, у Наше ратно санитетско искуство, 483-

489

372

Павловић Будимир, н.д., 152

373

Смрт Наталије Мунк, Политика, 24. 04. 1924, 4; Архив ЈИМ к.10

374

А ЈИМ к.4-2-5

103

Допринос јеврејских лекара је већи јер су осим сопсвеног знања и пожртвовања

дали српској отаџбини своју децу - српске војнике да служе остваривању слободе.

2. ЈЕВРЕЈИ У СРБИЈИ ИЗМЕЂУ ДВА РАТА

Битна карактеристика јеврејске популације је да у високој концентрацији

насељавају веће градске центре док их је незнатан број живео на селу. Пресудно за

овакав распоред, уз историјске околности, утицала је професионална структура

јеврејског становништва.

До 1918. на територији Србије формирао се одређени број стабилних јеврејских

насеља-општина. У местима у којима није било јеврејских општина било је

појединачних случајева присуства Јевреја. Најстарија јеврејска општина у ужој Србији је

основана у Београду. Шабац је добио јеврејску општину 1860., Пожаревац 1870.,

Смедерево 1876., Пирот, 1895, Ниш и Крагујевац 1908., Лесковац 1918. На простору

Санџака постојала је јеврејска општина у Новом пазару од 1900, а на Косову у

Приштини од око 1720 и Косовској Митровици 1916. На територији Војводине Бачка:

Ада од 1800, Бајмок 1850, Бачко Градиште 1849, Бездан око 1810, Бачко Петрово село

1860, Жабаљ 1890, Кула 1830, Нови Сад око 1820, Паланка 1830, Стара Кањижа 1827,

Стара Моравица око 1820, Стари Бечеј 1850, Сента 1770, Сомбор око 1820, Темерин

1840, Топола 1806, Чуруг 1876 и после 1918 формиране су општине у местима Пачир и

Парабућ. У Банату центри са формираним општинама налазили су се у Белој Цркви

1905, Великом Бечкереку крајем XVIII века, Великој Кикинди око 1820, Вршцу 1873,

Панчеву 1856 а после 1918 и у Дебељачи. 375

У међуратном раздобљу у свету је живело 13-14 000 000 Јевреја од тога само у

Европи око 10 000 000. У Србији је живело нешто мање од 30 000 односно око

40% укупне југословенске јеврејске популације. Међутим, природни прираштај је био

далеко мањи у односу на остало становништво.

У Краљевини Југославији је било 13 934 038 становника а број Јевреја око 5%.

Попис из 1931. бележи следеће податке:

Сефарда Ашкеназа Ортодоксних Укупно процентуално

26 168 39 010 3 227 68 405 0, 490%

ГРАД 1921. године 1931.године 1939.године

Београд 4844 8389 10388

Суботица 3881 5060 5276

Нови Сад 2594 3764 4104

Велики Бечкерек 1328 1554 1267

Сомбор 1155 1347 989

Велика Кикинда 524 536 512

375


104

Панчево 603 473 403

После 1933. било је много јеврејских емиграната из Европе које су поједине

општине укључивалеу бројно стање домаћег становништва а неке не и због тога се не

може прецизно утврдити број Јевреја између рата. 376

Места у Србији су знатно заостајала за Београдом и местима у Војводини по

броју Јевреја који су их насељавали.

ГРАД 1921. године 1931. године 1939. године

Ниш 537 388 337

Приштина 313 237 385

Нови Пазар 212 292 297

Пожаревац 16 69 70

Смедерево 76 58 70

Крагујевац 77 72 85

Шабац 62 76 83

Пирот 132 124 96

Лесковац 119 79 59

Косовска

Митровица

94 89 116

Према подацима из 1939. Београд је имао укупно 350 000 становника. Јеврејско

становништво је било подељено у две општине:Јеврејска сефардска вероисповедна

општина и Српско-јеврејска црквена општина ашкенаског обреда.

Сефарда Ашкеназа Укупно

8 500 1 900 10 400

После Првог светског рата Јевреји су узели активно учешће у многим видовима

друштвеног и јавног живота Београда. Професионална структура београдског

сефардског становништва се постепено мењала: од претежно трговачко-занатлијске до

већег броја интелектуалаца. У периоду између два рата налазили су се у

професионалним коморама, стручним удружењима као угледни лекари, адвокати,

инжињери, док је истовремено и даље постојао велики број јеврејских ситних занатлија,

пијачара и радника. Јевреји су имали значајно место у трговини и развоју ситне

индустрије. Из редова трговаца поред трговаца на велико и мало, трговачких заступника

и царинских шпедитера, појављују се и банкари. 377 Запажен траг оставили су и јеврејски

музичари, диригенти, сликари, позоришни и балетски уметници, књижевници, издавачи,

новинари и публицисти. Јевреји су оснивали трговине и велетрговине, занатска и

паробродска предузећа, а било их је у великом броју међу руководиоцима великих

фабрика, банака и осигуравајућих друштава, архитектама, наставницима музике и

376

Исто, 27

377

Исто, 37

105

страних језика и др. 378 Ипак су Јевреји заступљени у свим гранама привреде: у извозу

жита, шљива, вина, ракије, кожа. Делимично учествују у рударству и домаћој

индустрији тканина, сапуна, туткала, гвожђа. У занатству их има у свим струкама:

скретничара, ложача, бравара, столара, кројача, обућара, бојаџија, типографа,

механичара, машиниста, гравера, часовничара, фотографа, штампара, књижара -

издавача итд.

Јеврејска заједница у Београду се развијала упоредо са процесом који се водио за

стварање нове независне српске државе од 1804. па до стварања Краљевине Срба,

Хрвата и Словенаца 1918. Процес еманципације београдских Јевреја је почео крајем XIX

века избијањем појединаца у редове значајних привредника а добија све већи замах како

се појављује све већи број школованих и високо образованих Јевреја. Они су одлазили

из Београда са службом (лекари, судије и др.) у унутрашњост (Шабац, Параћин итд.). 379

Економско стање београдских Јевреја се развијало упоредо и сразмерно општем

развитку града. „Некадашњи велики промет увоза и извоза, банкарства и сарафлука,

конфекције и кожарства којима је, некада, Јеврејин трговац, помоћу својих

прекоморских веза, тако рећи, владао, одавно није више у његовим рукама.“ 380 Не

постоји више „јеврејска трговина“; трговина је слободна и приступачна свакоме ко жели

њом да се бави. Легенда о богатом Јеврејину створена је још у средњем веку и још

постоји међу широким масама нејеврејског становништва. Истина је да, осим

појединаца, огромна већина јеврејског народа није богата, нарочито од новог века.

Међутим, карактеристично је што сами Јевреји у неколико подржавају ову фаму. 381

Јевреји су старо варошко становништво, имају одређене културне потребе и виши

животни стандард, што их доводи међу највеће потрошаче материјалних и културних

добара. Друго, Јевреји сматрају прошњу грехом и своје сиромашне сународнике помажу

на различите начине. Стицајем историјских прилика Јевреји су били принуђени да се

ослањају сами на себе и један су од првих народа који су оформили удружења за

пружање хумане и социјалне помоћи сиромашнима. Само у Београду има десет оваквих

друштава чији је рад управљен у различитим правцима који би могли користити

Јеврејима: збрињавање сиромашних грађана и пружање помоћи у огреву, намирницама и

новцу, нарочито сиромашне удовице, студенте или девојке из сиромашних породица

приликом удаје, пружају бесплатну лекарску негу, умрлима који немају никога подижу

надгробне споменике, да умрлима одржавају редовити „лимуд“ а 1920. основали су и

старачки дом у којем је смештај, исхрана и лечење бесплатно. Поред ових постојала су и

тзв. „асталска“ друштва која су пред празнике делила деци гардеробу. 382

Јеврејска општина 383 је основна организациона јединица јеврејске заједнице.

Постојала је и у време вавилонског ропства у VI веку п.н.е. а временом постаје

институција кроз коју пролази целокупан живот јеврејске заједнице. У XX веку она

постаје самоуправна социјално верска организација јеврејског становништва једног

378

http://www.jobeograd.org/files/clanci/JuB.pdf

379

Демајо Александар, н.д., 3-5

380

Шланг Игњат, н.д.,133

381

Делић, Риста, н.д., 97

382

Исто, 103

383

Хебрејски- кехила, кахал

106

насеља или града. Чланови јеврејске општине били су сви Јевреји насељени на

територији коју је ова обухватала и то готово без изузетка. Постојала је одредба о

обавезној припадности Јевреја општини на којој су боравили најмање 6 месеци. На

територији Србије између два рата било је 42 јеврејске општине од тога 30 у

Војводини. Најчешћи назив је црквено-школска јеврејска општина али брига о верским и

просветним потребама нису биле једино чиме се бавила већ су у свом садржају имале

непрекидни добротворни и културни рад.

У првој години после Првог светског рата остварени су конкретни резултати у

стварању јединствене организације за целокупну територију Краљевине Срба, Хрвата и

Словенаца. Иницијатори окупљања јеврејског народа у новонасталој држави су

наилазили на различите отпоре унутар саме Јеврејске заједнице. Најјачи отпор долазио

је од снажне асимилаторске струје која није била за стварање националне институције у

оквиру нове југословенске државе. Такође, сматрало се да јеврејске организације могу

бити само верског карактера односно намењене искључиво задовољавању верских

потреба јеврејског становништва. На иницијативу сефардске и ашкенаске београдске

општине у Београду је 6. и 7. априла 1919. одржана Конференција којој су

присуствовали представници београдских, сарајевских и осјечких општина оба обреда а

која је имала за циљ да размотри питања од интереса за јеврејску заједницу у новој

држави и новонасталим условима. Министарство вера Краљевине СХС је 1921.

одобрило Правила СЈВОа. Одобрен је и званичан назив Савез јеврејских

вероисповедних општина (СЈВО) у Краљевини СХС са седиштем у Београду. 384

Ложа „Србија“ светског ордена „ Бене-Берит“ основана је у Београду почетком

1911. као установа сефардсих и ашкенаских Јевреја. Она је живо радила на културном

подизању јеврејског народа уопште и на ширењу доброчинства, братске љубави и слоге,

неговању грађанске дужности, части и патриотизма. Њеним залагањем је основан

„Јеврејски музеј“ са задатком да прикупља старине из прошлости Јевреја у Краљевини

СХС. Организовали су и тематски разнолика предавања за Јевреје на којима су

говорили професори Универзитета. Ложа је радила на зближавању Јевреја из целе

Југославије. 385

У градовима Србије млади интелектуалци су почели да остављају традицију

својих предака већ су се интегрисали (асимиловали) у средину у којој живе. Највише

младих из мањих места (Пирота, Шапца и др.) је било у Београду, Нишу, Лесковцу,

Крагујевцу, Зајечару, Вршцу. Да би се уклопили у средину Јевреји су морали више да се

труде и доказују јер се то очекивало од њих и онда је јасно што су постизали изванредне

резултате у различитим областима. Јевреји су дали значајан допринос привредном,

друштвеном и културном успону средине из које су потекли и целе Србије. У XX веку

шабачки Јевреји су утицали на развој трговине, уметности и књижевности Шапца и

Подриња, а били су успешни и у осталим делатностима.

384

ПравилаСавеза јеврејских вероисповедних општина у КСХС, АЈ 69-54-87

385

Шланг Игњат, н.д., 132, Раденић др. Андрија, Бене Берит у Србији и Југославији 1911-1940, Зборник 7

ЈИМ, Београд, 1997, 1-67

107

Наступа процес асимилације али и јача јеврејски национални покрет- ционизам.

У Краљевини Југославији носиоци ционистичког покрета су били млађи Јевреји из

ашкенаске средине. Већина београдских Ашкеназа дошла је у Београд из тзв.

пречанских крајева после уједињење 1918. Својим знањима и упорношћу доспевали су

појединци у сфере јавног живота али их српска средина није сматрала „нашим

Јеврејима“. 386 У Србији где су живели претежно Сефарди организовање ционистичког

покрета је текло спорије. Покрет се нарочито развија од 30-тих година због растућег

антисемитизма у Европи. До краја међуратног периода ционисти преузимају управе

већине јеврејских општина као и у Савезу јеврејских вероисповедних општина

Краљевине Југославије. У овом периоду број југословенских Јевреја који финансијски

помажу ционистички покрет (приносници-шекелисти) 387 се више него удвостручио, са 4

- 5 000 на преко 10 000. Југословенске власти нису ометале његово деловање. Чак су

представници државе давали јавну подршку ционистичком покрету на међународним

форумума. 388

Јевреји су чинили свега око 1,5% становништва у Краљевини Југославији. Ипак је

скоро свака групација имала своје специфичне обичаје и обележа. Јевреји су се на ове

просторе усељавали преко Италије и Далмације, Грчке, Бугарске или Хабсбуршке

монархије. Било је много разлике међу њима. Различитост је постојала и због различитог

степена културности локалног становништва. Било је оријенталног утицаја у мањој или

већој мери на језик, начин певања, начин одевања а пре свега у погледу исхране и јела. 389

Домови Јевреја су били отворени за ненајављеног госта јер је владало

традиционално гостопримство. Око празника се бројна породица окупљала. Жене су

одржавале кућу и одгајале децу. Породице су углавном имале више деце: мушка деца су

помагала очевима а женска мајкама и спремала се за исти животни пут попут њихових

мајки. Јевреји су посебно неговали музичку традицију која је имала своје функције за

живот уопште а посебно за празнике. Два централна жанра народног певања Сефарда

били су романса- базично епска песма и кансион- лирска песма. У Београду су се певале

старе шпанске песме и наводиле шпанске пословице мада су већ сви и приватно по

кућама у породицама говорили српски језик. 390

Да је Јеврејска махала била кутак Шпаније види се из прича Хаијма Давича

„ Једне вечери на Јалији“. Један Дорћолац се сећа свог детињства и каже: „После више

од 40 година приликом мојих честих путовања по шпанским градовима: Кордоби,

Валенсији, Толеду, Гранади и Севиљи, шетајући кроз старе четврти имао сам

носталгично осећање које је извирало из дубине запретане младости и подсећало на

нешто блиско. Тај осећај који ме је пратио свуда и у Севиљи док сам пролазио улицом

Худериа у кварту Санта Круз, која се такође звала Јеврејска махала, са дивним вртом

386

Алмули Јаша, Београдски Јевреји у јавном животу између два рата, рукопис, Архив ЈИМ, 2

387

Шекел- златни динар годишње за Светску ционистичку организацију

388 Поповић Небојша, Ционистички покрет у Краљевини Југославији 1902-1941, Историја 20. века, бр 2,

Београд 1996, 28-38 31

389 Јеврејски закони у вези са јелом имају веома строге одреднице. При том се морају узети у обзир

географски и климатски положај и врсте намирница које су се тада могле наћи. Лебл Жени, н.д., 13

390

Ковачеић Божидар, О Јеврејима у Србији (Од почетка XVIII до почетка XX века), Јеврејски алманах

1959-60, 105-112, 106

108

Мурило. И у тој улици осећао се онај познат тежак мирис јасмина као у нашој

махали“. 391 Он се сећа да је 1925. у погребној поворци Јулиуса Рахмиловића Рахмиела

био народ из целог краја свих нација чак и један православни поп. 392 „Осврнемо ли се на

прошлост београдских Јевреја можемо видети како се већ после Првог светског рата

постепено губе не само верски обичаји него и фолклорни живот, особито Сефарда из

Махале, и шире, са целог Дорћола.“ 393

Мешовитих бракова је било и није била ретка појава прелаз на православље

мужева и жена. Један случај у Војводини да су супружници задржали свако своју веру а

дете је крштено као протестант па су сви празници у њиховој породици светковани

троструко. 394

Какав је био положај Јевреја у Југославији види се из текста др. Давида Албале

који је објављен у „Јеврејском гласу“ по насловом „Зашто Јевреји воле Југославију“. Он

каже: „Волимо је најпре зато, што смо у њој поникли, што из ње пијемо сокове живота,

што смо научили да се напајамо лепим и племенитим, што њој имамо да захвалимо за

све што смо постигли, а затим што нас у њој штити застава једнакости и љубави.

Волимо је зато, јер она у сваком свом грађанину гледа и изнад свега поштује оно што је

најбитније у свакоме од нас човека. Волимо је зато што сваки покушај антисемитске

аждаје да се дотакне белине њеног тела одбија са достојанственим гестом. Волимо је

зато што има пуно разумевање за тежак положај Јевреја у свету, и што у свакој прилици

искрено и снажно подупире наше напоре за поновним ускрснућем јеврејске државе у

Палестини.“ 395

Антисемитизам је навелико бујао у европским земљама где бесне различити

покрети. У Мађарској 1923, у Румунији су 1924 студенти припремали убиства Јевреја па

су живели под сталном претњом погрома. 396 У Берехову (Украјина) је у новембру 1930.

вођен процес против двојице Јевреја због наводног узимања дечије крви у ритуалне

сврхе. 397 У Југославији се већ од 1921. у разним видовима појављивао антисемитизам али

не оног типа као у Русији или Украјини. СЈОЈ је радио на сузбијању антијеврејских

кампања. Ипак се код Јевреја почео осећати извесни немир. О појави антисемитизма су

писали јеврејски листови али и многи нејеврејски нарочито у Србији. 398 Под таласом

антисемитизма који се страховито ширио у Европи у културним земљама и привредног

слома јеврејског средњег сталежа било је очито да је трајно укорењење Јевреја у разним

земљама немогуће. Све је већи број бивших противника ционизма који једини излаз за

јеврејство виде у изградњи Палестине као духовног и материјалног упоришта. 399

Неколико породица се иселило за Палестину пре 1939.

391

Живанчевић Владимир, Београдски Јевреји на Дорћолу- Од Јалије до Видин капије, Зборник 6 ЈИМ,

Београд 1992, 448-460, 451

392

Исто, 154

393

Исто, 459

394

Демајо Александар, н.д., 15

395

Албала Давид, Зашто Јевреји воле Југославију, Јеврејски глас, Сарајево, 23. Септембар 1930 бр.36-37, 6

396

Етингер Шарл, Историја јеврејског народа, ИП Гинко, Београд 1996, 426

397

Јеврејски глас, 5. дец. 1930, бр.47, 2

398

Споменица 50 1919-1969, СЈОЈ Београд 1969, 38

399

Осигурајте земљишта у Палестини за насељенике из Југославије, Жидов 9.сеп. 1932. бр.36, 5

109

У периоду између два светска рата Јевреји у Србији и Југославији су имали сва

права за разлику од већег дела света где су били обесправљени. Председник Јеврејског

националног фонда Мехахем Усишкин је у новембру 1932. године обишао Немачку,

Италију и Југославију. Ево какви су били његови утисци:

„Стање је Жидова у Њемачкој горе него што је било у царистичкој Русији.

Трагика је у тому што је дух њемачког жидовства скршен због држања њемачке

интелигенције која не диже глас против дивљања антисемитизма. Економска биједа

жидова у Њемачкој није мања него код Жидова других земаља али је морална биједа

голема. Повољно је стање Жидова у Италији који су велики патриоти, али су ипак

ционистички оријентирани и склони хебраизацији. И у Југославији је политичко стање

Жидова повољно. Они су ционистички оријентирани. Међутим, асимилација напредује

овдје паче и међу Жидовима предратне Србије. Број мјешовитих бракова расте.“ 400

О положају Јевреја у Југославији југославенски отправник послова у Каиру је дао

за Египатски лист на француском језику „La Bourse Egyptienne“ следећу изјаву: „Број

Јевреја у Југославији је око 100.000, али они немају свугде исти утицај и њихово се

стање разликује у појединим покрајинама. У Југославији живе стари Јевреји, који говоре

југословенским језиком и они су се, може се слободно рећи, доста асимилирали са

југословенским народима. Но, сада имамо сасвим другу ситуацију са Јеврејима из

Пољске и Немачке. Они су врло конзервативни и чврсто првржени својој култури.

Долазак Хитлера на власт дубоко је изменио ситуацију. Ова група Јевреја је изјавила да

они неће више говорити немачки, шта више, они сада воде јаку пропаганду против

германизма у бившим аустро-угарским покрајинама, а тај покрет је примљен са

истакнутим задовољством од југословенског грађанства. До сада у Југославији ниједан

закон не спречава њихову активност у том правцу. Долазак Јевреја из ових земаља није

коначан и да влада не чини никакве сметње за њихов долазак у Југославију. На

територији бивше Србије живе Жидови шпањолског поријекла, који су се стопили с

осталим пучанством. То су добри грађани, који су учинили непроцењиве услуге својој

земљи у борби против германизма. Стотине њихових синова је пало на бојном пољу за

вријеме ратова. Сталан долазак Јевреја је и из Немачке.“ 401

У Србији Јевреји имају слаб утицај, док се 70% трговине и индустрије у

Војводини налази у рукама мађарских Јевреја. У Хрватској је јеврејски утицај огроман

јер они располажу капиталом. Држе 80% привредног, финансијског и културног живота,

док се целокупна индустрија дрва и текстила налази у њиховим рукама. Најлепше

приватне палате и виле припадају Јеврејима. На југословенским универзитетима стално

студира 1% Јевреја. 402

У Југославији никад није постојао шири организовани антисемитски покрет пре

Другог светског рата. С времена на време постојале су антисемитске провокације које

нису добиле подршку краља и владе. Мере које су предузимане биле су уперене против

400

Усишкин о својим опажањима у Европи, Жидов, Загреб, 2. дец. 1932 бр. 48 , 1

401

„Обзор" Загреб, 05. 07. 1933. године

402

Џелетовић Иванов Павле, н.д., 62

110

страних Јевреја. 403 Такав антисемитизам се није појављивао у Србији и у бившим

османским територијама него у областима које су биле под Хабзбурговцима и био је

уперен против Ашкеназа 404 У Србији асимилација није била тако јака као у Хрватској.

Добре односе Јевреја и југословенских народа помрачило је неколико чланака, на пр.

„Нова мисао Димитрија Љотића о јеврејском питању“ 405 и што су објавили неки други

чак и страни листови. Сматра се да би решење јеврејског проблема било у интересу

земље и целог народа. Било је и других антисемитских текстова. Др Лазар Прокић је

писао да антисемитизам који се испољава нема везе са идеологијом немачког окупатора

као и да су Јевреји криви за напад Немачке на Југославију: „Није, дакле, окупатор донео

то собом, него су за тај српски антисемитизам Јевреји сами криви, пошто се ради о

једној самониклој српској ствари. Срби неће да се солидаришу са Јеврејима и то је исто

тако природно као што Јевреји нису хтели да се солидаришу са Србима ни 1804, ни

1813, ни 1862, ни 1875, ни 1879 ни од 1894 до 1918. Јер су се Јевреји солидарисали са

нама кад су 1940 почели да финансирају кампање и изазивања против Немачке и кад смо

их ми молили: ,,Немојте! Немачка је јака. Она нас не дира. Није то добро ни за вас, ни за

нас!’’… Или су се солидарисали са нама 27. марта кад су пали у тако хистеричан бес и

почели да да урличу по београдским улицама: ,,Боље рат, него пакт!“ ....пошто се код

Срба искристалисало уверење, дубоко и неизменљиво, да су Јевреји криви што се српски

народ нашао у опречности са Рајхом – што је било од фаталних последица за Србе све и

свуда!“ 406

Иако је Српска православна црква оштро осуђивала сваки облик верске

нетолеранције антисемитизам се ипак испољавао на разне начине. СПЦ је настојала да

искорени нека од веровања традиционалног антисемитизма дубоко присутног у народу

као што је била оптужба за ритуално убиство. Ипак било је појединих свештеника који

су подстицали нетрепељивост и јавно износили ставове против Јевреја али су то били

њухови лични а не ставови СПЦ. 407

Нарочите антисемитске активности су предузимале неке профашистичке и

политичке организације као на пр. „Борбаши“ Светислава Хођере и „Збор“ Димитрија

Љотића, Стојадиновићев „Словенски југ“ и др.Димитрије Љотић је прихватио

Хитлерову расну теорију а његов покрет је први у свој програм унео антијеврејсво, док

је Милан Стојадиновић, као председник владе, толерисао антијеврејске мере и то чинио

из разлога политичког прагматизма, без активног личног ангажовања. 408

Од 1938. године почиње антијеврејска кампања у разним новинама од стране

провладиних листова а придружују се и остали. Кампања постаје све јача, расте из дана

у дан и трагично се завршила по многе Јевреје у данима окупације. Антисемитизам је

403

према попису из 1939. у Југославији је регистовано 71 000 југословенских Јевреја и око 3-5 000 Јевреја

страног држављанства.

404

Златковић Винтер Јелена, Жидови на подручју југославенских земаља у С.Дубнов н.д., 274-283,278

405

Југословенски лист 20. 08.1938. године под насловом „Г. Дим. Љотић о јеврејском питању“

406

Jevreji u Srbiji Dr. Lazar Prokic (1941 ) http://der-stuermer.org/serbisch/jevreji_u_srbiji.htm

407

Кољанин Милан, н.д., 328

408

Иванковић Младенка, Јевреји у Југославији 1944-1952, Институт за новију историју Србије , Београд

2009, 26

111

Уредбом владе Цветковић-Мачек у отобру 1940. године добио законски израз државне

политике.

Због свог географског положаја Југославија је од 1933. постала једна од важних

успутних станица и привремено боравиште више десетина хиљада средњеевропских

јеврејских избеглица 409 што је југословенским властима наметнуло још један проблем.

После атентата на краља Александра 9. октобра 1934. године део јеврејског народа који

нису имали сређено држављанство је протерано из државе. На југословенску владу је

вршен притисак, у првом реду из Немачке, да уведе измене статуса домаће јеврејске

заједнице што се и догодило 1940. доношењем неколико законских уредби којим је

битно нарушена равноправност Јевреја у Краљевини Југославији. Од британске владе, са

друге стране, ститали су захтеви да се спречи коришћење југословенске територије за

транзит јеврејских избеглица у правцу Палестине. Такве рестриктивне мере у циљу

скретања таласа избеглица на другу страну су се примењивале у свим земљама у које су

биле преплављене избеглицама.

Тзв. Корошчеви закони су донели одређену промену у односима према Јеврејима.

Југословенски министар иностраних послова Антон Корошец је у фебруару 1938.

британском посланику „пружио уверавања да се Јевреји у Југославији немају чега

плашити докле год се буду добро понашали“ 410 Председник владе Милан Стојадиновић

је у јануару 1939. за Париски лист рекао да у Југославији не постоји антисемитизам и да

су потпуно равноправни „све док дају доказа о својој лојалности....Једино недостатак

лојалности са њихове стране могао би да измени ситуацију“ 411 изјавио је у септембру

1938. године да у "Југославији јеврејско питање не постоји", а да јеврејске избеглице из

нацистичке Немачке нису добродошле у Југославију. Три месеца касније једини Јеврејин

у Сенату, врховни рабин Исак Алкалај био је избачен на захтев премијера Милана

Стојадиновића. 412 Антисемитизам уздигнут на ниво званичне политике у Краљевини

Југославији доживео је своју кулминацију кроз антијеврејске акте владе Цветковић-

Мачек, са чијом се применом отпочело 5. октобра 1940. године. Уредбом о упису лица

јеврејског порекла уведен је numerus clausus од 0,5 одсто, што значи да број ученика и

студената јеврејског порекла који су се могли уписати у средње школе или на

универзитет, није могао бити већи од њиховог процентуалног учешћа у укупном броју

становништва. Други антијеврејски закон односио се на забрану Јеврејима да обављају

извесне делатности (трговина животним намирницама на велико), а трећи на њихово

искључивање из неких родова војске, до ограничавања полагања официрских испита и

професионалног напредовања. Јевреји регрути су заклетву полагали посебно и без

свечаности, приликом позивања на војне вежбе упућивани су у радне јединице и

неборачке дужности 413 а резервни официри нису добили ратни распоред.

409

Наводи се податак од око 55 000, Ристовић Милан ,Југославија и јеврејске избеглице 1938-1941,

Историја 20. века, св. 1, Институт за сваремену историју Београд, 1996, 21-44, 23 фн. 12

410

Кољанин Милан, н.д., 387

411

„Г. Стојадиновић о јеврејском питању“ Политика, 24.01.1939

412 Антисемитизам као званична политика Краљевине Југославије http://www.stormfront.org/forum/t137269/,

приступљено24.06 2012

413

Ова наредба није строго спроводила.

112

У српској штампи су повремено објављивани чланци којима се осуђивао расизам

и антисеминизам. Српски интелектуалци су у Зборнику „Наши Јевреји“ 1940. устали

против антисемитизма. Радослав М. Дуњић, бивши сенатор и бан Дунавске бановине:

„Не знам од куда се мисли да је антисемитизам обухватио широке народне масе. Живим

у народу, заузимао сам високе положаје у служби државе, где бих то морао

приметити....Зашто би наш народ био антисемита, кад он зна да су Јевреји заједно са

нама гинули и на бојном пољу такмичили се са Србима у манифестацији своје љубави

према Србији....Најбољи пример патриотизма и човечанске љубави према брату Србину

дала покојна госпођа Мунк чије су груди окићене многим нашим одличјима за њен

патриотски и пожртвован рад“. 414

Воја Стојановић, публициста је подсетио да је један Јеврејин спасао државну

благајну после Првог светског рата: „Када су непријатељске војске навалиле на Србију,

настало је и нагло повлачење. Многи су изгубили главе, остављали све само да се сачува

глава. Сав трезор је износио око 200 сандука злата и био поверен једном човеку

начелнику Министарства финансија Левићу.“ После голготе када је стигла лађа „злато

је натоварено и са многобројним избеглицама кренуло морем за Бриндизи а одатле за

Крф где је стигло у државну благајну заједно са Миросављевим Јеванђељем.“ 415

У политичком животу, борбама у Краљевини Југославији у међуратном периоду

Јевреји су, као део средине у којој су живели припадали разни политичким партијама а

опредељивали су се према начелима. Било их је како у грађанским, тако и у

комунистичкој партији, и у разним национално-патриотским удружењима. Углавном су

припадали водећим политичким странкама Радикалној и Демократској и у нешто већем

броју Комунистичкој партији. Пошто су пред Други светски рат представљали 3%

београдског становништва били су редовно заступљени и међу одборницима Београдске

општине. 416 Ипак, уздизање до виших позиција било је ретко. Већи део јеврејске

омладине је приступило организацији „Хашомер Хацаир“ где су се осим идеологије

ционизма упознавали са марксизмом.

Проценат већег учешћа Јевреја у КПЈ последица је тога што је КПЈ још од свог

оснивања 1920. енергично протестовала против неких антисемитских појава у новој

држави. Ипак иако је учешће Јевреја у комунистичком покрету било веће него у другим

партијама, њихов утицај на развој самог покрета у Југославији није био значајан као у

источној Европи. 417

Најпознатији међу јеврејским комунистима био је Моша Пијаде. Он је још 1920.

изабран за одборника у Београду са листе КПЈ. Због комунистичког деловања провео је

више година на робији. Такође, у самом врху комунистичког покрета били су Ото и

Павле Бихаљи, оснивачи издавачког предузећа „Нолит“ и породица Барух (мајка, три

сина и три ћерке) и неколико београдских Јеврејки: Олга Алкалај, Олга Попс, Фрида

Филиповић и Ела Алмули које су радиле и писале за први познати напредни женски

414

Дуњић Радослав М текст у Зборник Наши Јевреји, Београд 1940, 25-29, 26-27

415

Стојановић Воја текст у Зборник Наши Јевреји, Београд, 1940, 72-78, 77

416

http://www.jobeograd.org/files/clanci/JuB.pdf , пруступљено 10. 06 . 2012.

417

Н. Поповић, 99

113

часопис у Београду „Жена данас“. 418 Насупрот активностима у КПЈ Јевреји комунисти

нису имали учешћа у животу јеврејске општине. Истакнути чланови и функционери

заједнице и њених организација били су чланови легалних политичкох партија.

Године 1940. у нови састав Централног комитета КПЈ ушла су и два Јеврејина

Моша Пијаде и Павле Пап што је чинило скоро 10%.

У Шпанском грађанском рату (1936-1939) учествовала су 34 Јевреја из

Југославије на страни Републике, од тога је било 5 жена. Декларисали су се као

Југословени, Срби, Хрвати. У Београду је тајно слање добровољаца организовано а

водио га је Дида Де Мајо, члан КПЈ. Многи су касније били и учесници НОБ-а. 419

3. ЈЕВРЕЈИ У СРБИЈИ И ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ

„У Србији је операција убијања Јевреја извршена брже него ма где другде.“

Раул Хилбер

Да би се у потпуности схватило све оно што се догађало са Јеврејима у Србији и у

Југославији за време Другог светског рата неопходно је да се упознамо са дотада

невиђеним антисемитизмом који је бујао у Немачкој и који је кулминирао Хитлеровим

доласком на власт 1933. године. Хитлер је Јевреје прогласио извором свег зла и који су

сковали заверу против Немаца. Талас прогона, мучења и убијања до тоталног уништења

није обишао ни Јевреје који су се одрекли религије, прешли у хришћанство и потпуно се

асимиловали у немачко друштво.

Антисемитизам је у Немачкој омасовио још у XIX веку. Аншлусом Аустрије

1938. шири се и ван њених граница. У току рата велика јеврејска заједница у Бечу је

тешко страдала, а такође и заједнице у Чехословачкој, Пољској, Мађарској, Југославији,

Холандији и свим окупираним земљама Европе. За 6 година рата ликвидирано је 6

милиона Јевреја или трећина јеврејске популације у свету.

Нацисти су започели геноцид над Јеврејима у својој земљи. Између 9. и 10.

новембра 1938. године у акцији коју су назвали „Кристална ноћ“ убијено је преко 90,

похапшено преко 30 000 Јевреја, опљачкана јеврејска имовина, спаљено или разорено

269 синагога, безброј радњи, канцеларија, школа и других културних установа. Повод за

овај догађај је било убиство немачког дипломате у Паризу које је извршио један

јеврејски студент. Аншлусом Аустрије и припајањем Судетске области нацизам прелази

границе Немачке и шири се по Европи. Свуда су на мети били Јевреји, комунисти,

социјалисти.

Многи злочини почињени у Југославији по својој суровости превазили су оно

што су нацисти радили у Немачкој и другим земљама Европе. На удару нацистичког

геноцида нашли су се, осим Јевреја, још Срби и Роми. Поред масовног расељавања,

418

Алмули Јаша, Београдски Јевреји у јавном животу између два рата, рукопис Архив ЈИМ, 7

419

Перић Марко, Јевреји из Југославије – Шпански борци, Зборник 3 ЈИМ, Београд 1975, 1-43, 3-6

114

одвођења и уништења у логорима смрти, гасним коморама „душегупкама“, људи су

живи бацани у јаме а пре тога мучени и мрцварени на најзверскији начин. Живи су

спаљивани у богомољама и кућама а често пре убиства превођени у друге

вероисповести. Окрутност окупатора и домаћих издајника се највише испољавала на

деци, женама и старим особама које нису успеле да побегну.

У Европи је убијено 6 000 000 Јевреја. Остварење пакленог плана за уништење

Јевреја „јер су криви за све зло на свету“ није у свим деловима окупиране југословенске

територије извођено на исти начин па ни истим темпом. То је зависило од појединих

окупационих снага 420 које су свака за себе, различито тумачиле задатак који су имале о

поступку према Јеврејима. Изузетак су само подручја које је била окупирала

фашистичка Италија а судбина Јевреја у осталим подручјима је иста као у осталим

земљама Европе. После капитулације Италије италијански Јевреји и избеглице из

Југославије су доживели исту судбину од Немаца.

Немци су у ужој Србији и Банату под њиховом директном војном управом убили

14 800 Јевреја односно 88,9% од предратног броја. Али начин и брзина са којом је то

убијање извршено је изузетна. Одрасли мушкарци су стрељани у првој години рата

током устанка као српски таоци, а жене, деца и старци угушени су у камиону душегупки

у пролеће наредне године. Тако је већ средином 1942. немачка војна команда могла да

јави Берлину да је задатак извршен и да у Србији „нема више јеврејског проблема“ и да

је Београд био први већи град у Европи који је очишћен од Јевреја. Јеврејски историчар

холокауста Раул Хилбер је изнео чињенице: „У Србији је операција убијања Јевреја

извршена брже него ма где другде.“ 421

До априла 1941. на територији Србије која се нашла под немачком окупацијом

живело је 16 000 Јевреја а током рата страдало око 14 500 или 90%. 422 Према подацима

Јеврејског историјског музеја до почетка Другог светског рата 1941. у Србији је било 35-

37 000 Јевреја, подељених у сефардске и ашкенаске општине. Број ортодоксних Јевреја

је занемарљив. 423 Није било тачне евиденције о укупном броју Јевреја јер су неке

општине укључивале избеглице у збирно стање својих чланова а неке нису тако радиле.

Београдска јеврејска општина је пред рат бројала око 12 000 чланова. Рат је преживело,

скривајући се у граду или унутрашњости или бекством на територије ван немачке

окупационе власти, укупно 1 115 београдских Јевреја што чини мање од 10% од

предратног броја. То су чињенице које нас упућују да закључимо једно: акција чишћења

и „коначног решења јеврејског питања“ у Србији је изведена најбрже и најтемељитије на

најбруталнији начин.

Једна од карактеристика немачке окупационе власти у Србији била је што је

Вермахт 424 директно учествовао у масовним злочинима над цивилним становништвом,

420

Немачка је Југославију поделила између савезника: Мађарска, Бугарска, Италија и НДХ

421

Алмули Јаша, Страдање и спасавање српских Јевреја, Завод за уџбенике, Београд 2010, 8

422

Божовић Бранислав, Страдање Јевреја у окупираном Београду 1941-1944, Српска школска књига,


423

Каталог, Јеврејски историјски музеј у Беогрсду, Савез јеврејских општина Србије, Београд 2010, аутор

публикације Војислава Радовановић, 8,

424

Неуобичајено дотадашњој пракси немачка војска -Вермахт је била непосредни извршитељ ликвидације

115

укључујући и стрељања Јевреја. Гестапо је био један од незаменљивих инструмената

бруталне репресије и злочина док је посебно место у прогону и убијању Јевреја

заузимала Оперативна група са својим одељењима и командама. 425

Немачки окупатор је одредио смртне казне за оне који би покушали да скривају

Јевреје. Генерал Бадер је објавио уредбу, донету по Хитлеровој одлуци, крајем 1941 и

која је разглашена на свим средствима информисања у Србији. Под претњом смртне

катне забрањено је 426 :

- Јевреје примати на конак или скривати

- Предмете од вредности ма које врсте (намештај, новац) примати на чување од

Јевреја или куповином, заменом или неким другим правним послом стицати

Помоћ Јеврејима је долазила од Срба комшија, школских другова, пријатеља и

пословних партнера. Гестапо је упорно трагао за сваким избеглим или скривеним

Јеврејином. За хватање скривених Јевреја и комуниста формиран је маја 1941 посебан

одред састављен искључиво од домаћих Немаца фолксдојчера. Њих је у Београду било

око 20 000 углавном из Баната, из околине Панчева. Радили су и становали у Београду и

сви били учлањени у Културни савез – Културбунд, пронацистичку организацију. Имали

су специфичне црне униформе. Учествовали су у прогонима као потказивачи али и

непосредни извршиоци многих злочина. Један батаљон је обезбеђивао логор Сајмиште и

вршио стрељање на Бањици и др. 427

Недићева влада успостављена крајем августа 1941. а и комесарска управа

Аћимовића пре тога су спроводиле немачка наређења и ловиле преостале скривене

Јевреје после првих одмазда. Немачку политику су спроводили и Димитрије Љотић са

својом фашистичком организацијим „Збор“ и руска емиграција. 428 Учешће „владе

народног спаса“ и српске полиције у рацијама и хапшењима Јевреја после чега су

предавани Немцима, представља једну од најмрачнијих страница из српске историје. У

ту сврху образован је и посебан Седми одсек специјалне полиције, задужен за Јевреје и

Роме.

Београд је био средиште прогона и ликвидације Јевреја из целе Србије и

избеглица из других земаља. Ту се налазила команда која је руководила акцијом

уништења Јевреја у Србији. Прво су против Јевреја прописане разне дискриминаторске

мере, затим су интернирани у логоре одакле су ишли право у смрт и то

„експерименталном применом“ покретне гасне коморе.

Током прва три месеца окупације поступак Немаца према српским Јеврејима био

је окрутан али је било само неколико случајева убијања. Поступало се по већ утврђеном

редоследу: позивање свих Јевреја да се јаве полицији ради регистарције; прописивање

425

Божовић Бранислав, н.д., 8

426

Алмули Јаша, Страдање и спасавање српских Јевреја, Завод за уџбенике, Београд 2010, 110

427

Исто, 74; Романо Јаша, Јевреји у Југославији 1941-1945 Жртве геноцида и учесници НОР, ЈИМ Савеза

јеврејских општина Југославије, Београд 1980,60

428

Петрановић Бранко, Историја Југославије 1918-1988, друга књига народноослободилачки рат и

револуција 1941-1945, Нолит Београд 1988, 40

116

познатих мера одузимања или ограничавања права као и ношење ознака на оделу;

упућивање на присилан рад (уклањање лешева и рашчишћавање рушевина после

бомбардовања Београда).

Противјеврејске мере су биле свуда исте и спроводиле се истим редоследом:

а) Мере за економско уништење Јевреја укључујући пљачку, као и уништење

јеврејских културних и историјских вредности

б) мере за психичко уништење Јевреја

ц) мере за физичко уништење Јевреја - геноцид

Међутим, после напада Немачке на СССР 22. јуна 1941. и народноослободилачког

устанка у Србији положај српског и јеврејског народа се нагло

погоршао. Започело је појединачно и групно стрељање Срба и Јевреја за одмазду због

саботажа, диверзија и војних акција које су вршиле ударне групе односно партизански и

четнички одреди. Стрељања су била спровођена у сразмери 100 цивила за 1 убијеног,

односно 50 за 1 рањеног Немца, а које је вршио Вермахт. Тиме је већ значајно смањен

број Јевреја у Србији.

18. 07.1941. стрељано је „20 комуниста и 8 Јевреја“.

20. 07.1941. стрељана је „већа група комуниста и Јевреја“.

28.07.1941. стрељана су „122 Јевреја због учешћа јеврејског омладинца Елијаса

Амозлина 429 у паљењу немачког камиона“. То је било прво веће стрељање искључиво

Јевреја. 430

Командир чете која је вршила стрељање, поручник Валтер, у свом извештају о

стрељањима је рекао: „Стрељање Јевреја иде лакше него стрељање Цигана. Мора се

признати да Јевреји одлазе у смрт врло прибрано - стоје потпуно мирно, док Цигани

кукају и деру се и стално се помичу“. 431 Током лета и јесени 1941. немачка окупациона

војска је стрељала око 5000 Јевреја мушкараца из Београда и Баната.

Немци су после појединачних и групних хапшења због учествовања у акцијама

комуниста, када су били смештени по затворима и Бањичком и другим логорима,

приступили планском интернирању Јевреја у посебне логоре. У Београду је основан

пролазни логор за Јевреје на Аутокоманди, у коме су до тада биле смештене српске

избеглице. У периоду од два месеца (22.августа до 20.октобра) ту су били интернирани

Јевреји (изнад 14 година) и Цигани, од којих је знатан део стрељан. Од децембра 1941.

преостали су пребачени у новоосновани логор на Сајмишту.

Логор на Сајмишту на левој обали Саве основао је Гестапо за смештај и

ликвидацију јеврејских жена и деце, а од маја 1942. користи се и за смештај заточеника

429

Породица Алмозино је врло стара и угледна београдска сефардска јеврејска породицачији је предак

дошао из Солуна Алмослино Јосеф Бен Исак је наименован за рабина 1666. Сви су осим ћерке Реје

изгинули у НОБ-у а и она је носилац споменице 1941. Алмули Јаша, Београдски Јевреји..., 9

430

Алмули Јаша , Страдање и спасавање....,77

431

Исто, 86

117

из осталих крајева Југославије. Основан је као сабирни пролазни логор и такав је остао

до краја рата. 432 Кроз њега је прошло више од 10 000 Јевреја из Југославије а одлазили

су у смрт. Од почетка марта до почетка маја 1942. усмрћено је у душегупкама преко

7000 душа: жена, деце, болесника и лекара из Јеврејске болнице као и мали број

мушкараца. 433 Душегупке су камиони спојени специјалном цеви са херметички

затвореном кабином пуном људи. Кроз цев су издувни гасови из мотора улазили у

кабину и изазивали смрт од тровања угљен-моноксидом. После преласка понтонског

моста камион се заустављао и возачи су у кабину спроводили гас из испустне цеви који

је за кратко време убијао жртве. Њихова тела су избацивана и закопавана у јаме крај села

Јајинци. Београд је био међу првим градовима где су нацисти употребили камион

душегупку произведене по налогу Хајриха Химлера јер се тражио бржи и ефикаснији

начин убијања. Химлер је закључио да је стрељање спор начин усмрћивања и да је имао

негативне психичке последице по извршиоце. 434

Камиони марке „Саурер“ претварани су у душегупке. То су били камиони од 5

тона са 5,8 метара дугачком и 1,7 метара високом кабином која је могла да прима и до

100 особа. Такав камион је употребљен за убијање жена и деце заточених у логору на

старом Сајмишту на левој обали Саве. Поручник СС Бекер је писао у извештају:

„Гушења гасом се по правилу не врше коректно. У жељи да задатак заврши што пре,

возач папучицу за гас притиска до краја. Услед тога особе које треба погубити умиру од

гушења уместо да тихо изгубе свест и умру како је планирано.“ Он као командант

специјалног одреда указује да код људства који врше истовар гас који излази из камиона

може да представља опасност по здравље. Могу се изазвати огромне психичке и физичке

сметње „ако не одмах, онда, можда, касније. Људство се жали на главобоље после сваког

истовара“. 435 Процес истребљења Јевреја у Србији одиграо се од јесени 1941. до маја

1942. и то пре него што су прорадили Собибор и Треблинка. 436 Представља пример

ефикасног уништења Јевреја на територијама под немачком влашћу. У Србији више није

било Јевреја, осим малог броја који се скривао или Јеврејки које су биле удате за Србе,

док је истовремено у Берлину живео мали број Јевреја који је био обесправљен, имао

ограничено кретање и обавезу ношења жуте звезде. 437

Од 8000 лица интернираних у логору преживело је 6 жена јер су могле да докажу

да су стране држављанке: Немице и једна Швајцаркиња удате за Јевреје, или Јеврејке

удате за Србе хришћане. 438 Сведочанство о логору су сачувана писма Хилде Дајч својим

другарицама Српкињама које је успела да пошаље по доласку у логор. Писма се чувају

као вредан историјски документ а имају и изванредну литерарну вредност. Она описује

хладноћу, глад и ужас док их је доживљавала у огромној, хладној сајамској хали

432

Пошто су логор напустили последњи Јевреји и болничко и логорско особње у логор су довођени

партизани и присталице НОП-а. Велики број логораша је транспортован у Норвешку, Немачку и на рад у

руднике Бор и Трепча. Краће време су се задржавале групе затвореника из Грчке Албаније и Италијани

после капитулације Италије. Петрановић Бранко, н.д., 406

433

Тачан број није утврђен и варира од 7-10 000. Више од 10% заточених од преко 7500 колико их је

прошло кроз логор умрло је од зиме, глади и болести. Алмули Јаша, Страдање и спасавање..., 72

434

Исто, 25

435

Лебел.А, Чак се и Химлеру згадило, Јеврејски преглед, год.XXI бр.6 авг/сеп.2012,8

436

Страдње и спасавање.., 27

437

Божовић Бранислав, н.д., 15 фн. 7

438

Алмули Јаша, Страдање и спасавање....,29, 63

118

препуној жена и деце. Студенткиња прве године архитектуре, интелигентна, веома

начитана, човекољубива која се добровољно пријавила да иде у логор да би као

болничарка помогла јеврејским женама и деци који су одведени у логор Сајмиште

почетком децембра 1941. 439 Ево одломка из последњег писма: „Свим филозофирањима је

крај на жичаној огради и реалност какву ви ван ње ни издалека не можете да замислите

јер бисте од бола урлали- пружа се у потпуности. Та реалност је ненадмашна, наша је

беда огромна; све фразе о јачини духа падају пред сузама од глади и зиме; све наде о

скором изласку губе се пред једноличним перспективом пасивног бивствовања које ни

по чему на свету не личи на живот. То није ни иронија живота. То је његова најдубља

трагедија....Већ смо ту скоро девет недеља и ја сам још помало писмена, још умем

помало да мислим....Робија је злато према овоме, ми не знамо ни зашто, ни на што, ни на

колико смо осуђени. Све на свету је дивно, и најбеднија егзистенција ван логора, а ово је

инкарнација свију зала. Сви постајемо зли јер смо гладни, сви постајемо заједљиви и

бројимо један другом залогаје, сви су очајни...“. 440

Када су последњи Јевреји са Сајмишта убијени душегупка је враћена у Берлин, а

четворица немачких жандарма који су обезбеђивали операцију у Јајинцима добили су

наградно одсуство. Седам српских затвореника који су радили на бацању лешева у раке

и затрпавању истих стрељани су да не би било живих сведока. 441

„Менора у пламену“ на Дорћолу, рад вајара Нандора Глида, посвећен жртвама Холокауста

После чишћења Београда је вршено чишћење Јевреја и по Србији: у Нишу,

Шапцу, Крагујевцу. Број Јевреја у тим местима је знатно порастао јер су пристигле

избеглице из Пољске, Аустрије и других делова Европе. Крајем јесени 1939. Јевреји су

439

Алмули Јаша, Јеврејке говоре, Сигнатуре , Београд 2005, 125

440

Исто, 135-136

441

Исто, 139

119

бродовима бежали из средње Европе од нацистичког погрома, покушавајући да стигну у

Палестину, земљу својих предака. Било их је из Чешке, Пољске, Аустрије, Мађарске и

југословенских простора. Знали су да их чекају нове „Кристалне ноћи“, гасне коморе,

стратишта јер су земље редом падале под немачку чизму. Румунија је забранила

прелазак преко своје територије и тиме онемогућила њихово пребацивање преко Црног

и Средоземног мора. Енглеска која је тада држала протекторат над Палестином није

дозвољавала усељавање. Остале државе и неки градови у нашој земљи бојале су се

освете нациста ако Јеврејима укажу гостопримство.

Један од транспорта којим су јеврејске избеглице из средње Европе ишли

Дунавом према Палестини заустављен је код Кладова одакле су по налогу

југословенских власти око 1200 442 Јевреја 22. септембра 1940. стигле у Шабац. Тако су

се јеврејске избеглице обрели у Шапцу који их је примио макар на кратко. Шабачка

заједница је мала али срдачна. Многи су ратовали у српској војсци као добровољци.

Сматрали су себе Србима, пред Хитлеровом најездом говорили су: „Па зашто да

бежимо? Ми смо Срби....“ Избеглице су изнајмљивали станове ако су имали могућности

а остали су били смештени у старом млину. Одржавали су дух и успели да се баве

просветним и културним радом и спортом. Један Јеврејин вајар је извајао бисту

председника општине Миодрага Петровића у знак захвалности за бригу и наклоност коју

им је показао након доласка у Шабац. 443 Девојке и младићи су склапали нова

пријатељства. Тројица младића су играла у првом тиму „Мачве“ а међу њима и један од

највећих фудбалера Немачке Курт Хилковец. Он је као избеглица стигао у Шабац и то

време је провео у фудбалском клубу „Мачва“ играјући и као тренер. Стрељан је у селу

Засавица. 444

Полицијски час је у Шапцу трајао од 7-18 а на пијацу су могли ићи тек после 11

сати. Осим што су добили жуту траку, Јевреји и Цигани су имали ограничено кретање по

граду. За непоштовање наредбе предвиђен је принудни рад. Били су обесправљени.

Циганима је забрањивано да свирају по шабачким кафанама а лекарима и занатлијама

Јеврејима да престану да раде.

По окупацији 1941. у јулу месецу су избеглице пребачени у логор на Сави где су

остали до стрељања. 13. октобра 1941. на Засавици је на најзверскији начин убијено

1057 445 Јевреја од којих су 131 били шабачки Јевреји. Стрељање су вршили припадници

Вермахта. Шабачког рабина Нисима Адижеса су пре стрељања насилно обријали што је

представљало посебно понижење. 446 Његових пет ћерки, гимназијалки је погушено на

Сајмишту. Стрељани су сви мушкарци а јеврејске жене и деца у јануару 1942. су

пребачени возом до Руме а одатле пешке до Земуна у концентрациони логор Сајмиште

где нико од њих није преживео д староседелаца. Многи су успут умрли јер је била цича

442 Лебл Жени, До „коначног решења“ Јевреји у Србији, Чигоја штампа, Београд 2002, 281; Јовановић

Мара, Wir packen, wir auspacken (ми пакујемио, ми распакујемо) трагична судбина јеврејских избеглица у

Шапцу 1941 године, Шабац и Јевреји у сусрету, приредио Милош Јевтић, Београдска књига, Београд

2003, 15-50, 26 наводи се податак од 1500

443

Јовановић Мара н.д., 22

444

Вукадиновић Љ., Стелац који је дао Замори пет голова, Експрес политика, Београд 1967

445

805 Јевреја и Цигана по Лебл Жени, До „коначног решења“Јевреји у Србији, 286

446

Девура Никола; Васиљевић Миливоје, н.д., 74

120

зима или су пали изнемогли и убијани. Од 1200 избеглица 2 жене: једна је успела да оде

у Београд на „лекарску интервенцују“ а друга Немица удата за Јеврејина Доротеа Финк

је ослобођена са Сајмишта. 447

За време Другог светског рата док још нису били угрожени имућни пиротски

Јевреји су помагали своје суграђане Србе, позајмљивали им новац и слично. 448 У

Пироту је у ноћи између 12 и 13 марта 1943. 178 Јевреја одведено и предато нацистима

који су их транспортовали у логор смрти Треблинка одакле се нико није вратио. Логор

Треблинка је отворен у лето 1941. на 100 км далеко од Варшаве. Логор су чувале

десетине немачких војника из СС јединица и неколико стотина Украјинаца. Украјинци

су били директни извршиоци злочина и то су чинили с видним задовољством. 449

Пожаревац је имао 12 720 становника 1941. Цигана је било 1943 и 47 Јевреја и

носили су жуте траке. Јевреји су стрељани на Бањици 15.12.1941. 450

Нови Пазар је пред Други светски рат имао 292 регистрована члана

вероисповедне јеврејске општине. У Новом Пазару су пљачку вршили Немци а радње су

са преосталом робом предали комесарима – муслиманима колаборационистима.

Почетком марта 1942. Немци су за само 3 сата позатварали Јевреје из града и мањих

верских заједница које су дотерали из околних места (укупно око 230). После пар дана

заточеништва без воде и хране отпремљени су у Рашку па у Косовску Митровицу одакле

су, заједно са тамошњим Јеврејима, депортовани у Земун на Сајмиште где су сви

ликвидирани.

У Крагујевцу је по извештају из 1940. Било 85 регистрованих Јевреја али су

Немци успели да нађу много више недекларисаних. Мушкарци су стрељани у

Крагујевцу као и Јевреји из Јагодине и других места а жене и деца пребачени на

Сајмиште. 451

У Смедереву је 1940. било 70 Јевереја. Мушкарци су по окупацији одведени у

Топовске шупе и оданде страљани. Жене и деца су страдали на Сајмишту.

У Лесковцу је већина мушкараца ухапшена и спроведена у логор у Нишу а жене и

деца у децембру 1941. упућени су у логор Сајмиште.

Прве жртве У Нишу су пале за одмазду убијеног среског начелника. Крајем

августа 1941. у Алексинцу је стрељано 7 лица чија су тела обешена а њихове породице

касније пребачене у нишки логор и убијене. У Нишу је форморан пролазни логор где су

смештани ратни заробљеници а од септембра је концентрациони логор „Логор Црвени

Крст“. Од фебруара 1942 заробљенике су стрељали. Доведени су и Јевреји из других

места и избеглице из Аустрије, Чехословачке и Пољске (преко 500 особа). Прво су

смештани мушкарци а од јануара 1942. жене и деца који су у фебруару спроведени на

Сајмиште. Јевреји су потрпани у камионе наводно на рад у Немачку а затим одвезени до

447

Лебл Жени, До „коначног решења“Јевреји у Србији, 287

448

Велимировић др Милутин, Јевреји у Пироту, Зборник 4 ЈИМ, Београд 1979, 281-285, 284

449


450

Лебл Жени, До „коначног решења“ Јевреји у Србији, 213

451

Исто, 48

121

брда Бубањ где су стрељани. Операцијом транспорта и стрељања руководио је лично

шеф гестапоа Хамер. Цигани су лешеве прегледали и скидали им драгоцености (сатове,

прстење..) 452 бацали у припремљене раке, поливали кречом и затрпавали. Преживела

Бланка Милановић описује боравак у Црвеном Крсту, транспорт и долазак на Сајмиште

овако: „Стигли смо на станицу Земун где су нас чекали Јевреји, затвореници, и пешице

одвели на самиште. Тамо је ситуација била сто пута гора него на Црвеном Крсту.

Умирало се од ужасно лоших услова сваког дана...“ 453

Споменик жртвама логора Сајмиште, рад вајара Миодрага Поповића

Под директном немачком војном окупационом управом био је Банат те су

банатски Јевреји врло брзо страдали. Тамо је било много домаћих Немаца фолксдојчера

који су се окомили на Србе и Јевреје: пљачкали, злостављали, понижавали, затварали. У

Банату четири месеца по уласку немачке војске више није било Јевреја.

452

Миловановић Мирослав М., Логор на Црвеном Крсту у Нишу, Београд 1983, 147

453

Исто, 151

122

Уочи рата Погинуло у рату Постотак (%)

Банат 4200 3800 92,8

Србија 12500 11000 88,0

Косово и Метохија 550 210 38,2

4. ЈЕВРЕЈИ У СРБИЈИ ПОСЛЕ РАТА

„Una alma sola ni kanta ni yora“ 454 сефардска пословица

Када је завршен рат и цела Југославија ослобођена почели су се враћати и

преживели Јевреји из НОВ, из заробљеничких и интернирских логора и избеглиштва.

Тај процес је трајао месецима. Неки су остали тамо где су избегли за време рата:

Палестина, САД, Канада, Јужна Америка итд.

Ратни период и Холокауст јеврејско становништво је преживело на разне начине:

- Највећи број је преживео кријући се код пријатеља или под лажним именима на

окупираним територијама. Већина Јевреја је наилазила на помоћ Срба који су им

пружали уточиште мада је било и случајева да су појединци скривајући Јевреје

хтеле да извуку материјалну корист. 455

- Одређен број се придружио народноослободилачком покрету и учествовао у

борбама

- Било је преживелих ратних заробљеника у италијанској окупационој зони, у

логорима на јадранској обали или у Италији или Албанији

- Веома мали број је преживео концентрационе логоре у Немачкој, Пољској,

Аустрији и Мађарској

- Преживео је и одређен број Јевреја који је после капитулације Југославије прешао

у католицизам

- Преживео је већи део војних заробљеника према којима су се Немци односили уз

делимично поштовање Женевске конвенције

454

Једна душа сама нити пева нити плаче

455

Један кафеџија из Куршумлијске Бање где су биле смештене избеглице из Пољске под непосредном

контролом Савеза који је после рата потраживао да му се надокнаде трошкови њиховог боравка. Савез му

је све исплатио. Иванковић Младенка, н.д., 59 фн.16

123

Иако је по претњом смртне казне било забрањено скривање Јевреја и пружање било

какве помоћи па чак и куповина њихове имовине, било је оних који су се оглушили о

заповест, ризиковали своје животе и безбедност својих породица, показујући изванредну

храброст и велико јуначко срце. „Јад Вашем“ израелски меморијални центар основан у

Јерусалиму 1953. је до 1. 1. 2009. регистровао 125 сретних случајева спасавање Јевреја уз

помоћ Срба. „Јад Вашем“ спасиоцима Јевреја одаје признање и добијају медаљу

Праведника међу народима. Са обзиром на број становника Србије и број страдалих

Јевреја, број од 125 спасиоца није мали што значи да су Срби високо котирани на листи

Праведника међу народима. 456

Од учесника у НОР преживело је око 3200 Јевреја у Југославији од 1941-1945, од тога: 457

Број Јевреја 1941-1945 НОВ НОП Свега у НОР

Србија Ступило 378 158 536

Погинуло 154 86 240

Санџак Ступило 8 1 9

Погинуло 4 4

Према томе припадници јеврејског народа су крај рат и ослобођење дочекали на

различитим местима. Први циљ је био вратити се кући, наћи породицу и познате и

покушати започети живот у новим условима. Јевреји у Србији су претпрели огромне

људске и материјалне губитке. Уништене су читаве породице и родови, имовина

одузета, куће, станови, радње, предузећа, новац, накит, уметничка дела и све остало.

Фридрих Попс је био председник Савеза југословенских вероисповедних

општина југославије од 1933. Два дана после ослобођења Београда он је отворио

просторије савеза и истакао натпис на улазу. Тиме је симболично објавио постојање и

даљу активност јеврејске популације у новој Југославији. 458 По завршетку рата и

ослобођењу целе земље отпочела је обнова јеврејске заједнице односно савеза јеврејских

општина Југославије. Иако се процене о томе колико је било жртвава разликују, можемо

са сигурношћу рећи да није мање од 82% јеврејског становништва страдало у

Југославији у Холокаусту укључујући и избеглице из неколико европских земаља.

Малобројни који су преживели рат су се враћали и оснивали општине. Савез се

консолидовао, окупљао преостале општине и полако настављао рад.

Око 650 јеврејских официра југословенске Краљевске војске било је заробљено и

рат провело у војном логорима. Иако су Немци поштовали Женевску конвенцију,

Јевреји су били у лошијем положају него други војници. 459 Као Јевреји су били „увек на

456

Алмули Јаша, Страдање и спасавање...,109

457

Списак свих учесника у НОР у Романо др Јаша, н.д., 307-511

458

Иванковић Младенка , н.д., 67

459

Убијани су из разних разлога или су умрли , Каталог ЈИМ, 27

124

нишану“, па су многи, да би избегли дискриминацију, прикривали своје јеврејство. 460

Радили су као и остали по фабрикама радионицама, пољопривреди. Око 400 јеврејских

официра било је заробљено углавном у Оснабрику. У току заробљеништва они су дали

допринос у ширењу и победи идеја НОБ-а у широким редовима свих официра и војника,

па и депртованих радника и интернираца који су се нашли у немачким логорима за

време рата. 461 Већина се ипак вратила у земљу и укључила у општу обнову земље и рад

заједнице. На пр. у Сомбору је за председника изабран др Мирко Гутман који је четири

године провео у заробљеништву.

Трагични догађаји од 1941-1945. довели су до потпуног нестанка Јевреја из

Шапца. Данас једини траг постојања Јевреја у Шапцу јесте јеврејско гробље, највеће

такво у западној Србији. У згради синагоге која је почела да ради 1894. налази се

складиште књига градске библиотеке. Једини од Шабачких Јевреја који је успео да

прешиви рат је Хаим Аврамовић који је као официр краљеве војске одведен у логор у

Немачку, где се дружио са Станиславом Винавером. Винавера су Немци знали као

преводиоца немачких песника и филозофа па је имао бољи полошај. Хаим се после рата

вратио у Шабац, оженио и добио два сина. Почетком деведесетих година XX века у јеку

распада друге Југославије његови синови, последња два јеврејска изданка из Шапца, са

својим породицама отишла су у Израел. 462 Њихови преци су се настанили у Шапцу у

првим деценијама обновљене српске државе. У Шапцу данас нема Јевреја али је и даље

присутно сећање на њихов заједнички живот са Србима. Јер је жив неизбрисив допринос

истакнутих јеврејских уметника и књижевника шабачкој и српској култури. Сликар

Леон Коен, композитор Роберт Толингер, песник, есејиста, преводилац Станислав

Винавер и Оскар Давичо, песник, творац можда најродољубивијих стихова.

У Пироту после рата нема Јевреја. Спасли су се само они који су се укључили у

НОБ или се склонили на друге неокупиране територије.

Др.Жак Конфино пише у предговору свог романа „Јеси ли ти разапео Христа“:

„Када сам, се после рата, вратио у свој завичај, у Лесковац, нисам тамо нашао никог свог

и ни једног Јеврејина. Ни гробља није више било.Ни богомоље.Ни икаквих других

трагова да је тамо већ столећима и до недавно постојао неки јеврејски живаљ.“ 463

Данас је гробље у Нишу потпуно запуштено и зарасло у коров. Целокупна

заједница је убијена 1941-42. Повратници су се трудили да сачувају шта се може

сачувати и оформили минијатурну јеврејску заједницу. 464

У Пироту нема Јевреја иако стоји још понека кућа. „Сад је све друкчије, ново,

изграђено. Па ипак, кад човек обиђе та места позната из детињства и кад у мислима

прође кроз стварност многих збивања из ближе прошлости, навиру у њему разна питања

о тешкој судбини тих насретних људи“. 465

460

Пресбургер др. Јосип, Официри Јевреји у заробљеничким логорима у Немачкој, Зборник 3 ЈИМ,

Београд 1975, 225-272, 227

461

Исто, 270

462 Девура Никола ; Васиљевић Миливоје, н.д., 75

463

Конфино Жак, Јеси ли ти разапео Христа, Новинско-издавачко предузеће Београд, Београд 1968

464

По јеврејским прописима морало је бити 10 одраслих мушкараца чланова за формирање заједнице

465

Велимировић др Милутин, Јевреји у Пироту, Зборник 4 ЈИМ, Београд 1979, 281-285, 285

125

Држава је највећу опасност видела у религијама које су исповедали већински

народи. Није било проблема за одржавање религиозних обреда нити је било прогона од

стране власти. Уколико су се дешавале појаве шиканирања биле су ретке и личне а

никад организоване. Ипак проблем у организацији верског живота је био недостатак

школованог свештеничког кадра. 466

Нови друштвено-политички услови захтевали су промене у начину организације

и реализације нових садржаја уз неговање старих традиција. Из тог разлога било је

нужно прилагођавање новонасталим околностима и животној реалности. Захваљујући

сталној политици прилагођавања Јевреји су у послератној држави имали пуну слободу

избора и могућности да свој живот уреде на начин који су сами одабрали у оквиру

важећих законских прописа. Највеће заслуге за опстанак јеврејске заједнице имали су

комунисти у редовима јеврејског руководства.

Ортодоксне заједнице су одувек показивале отпор према најмањој мери било

каквог прилагођавања те нису имале шансу за опстанак иако је био реконструисан већи

број таквих. Оне су међу првима организовале пресељење у Израел после проглашења

независности 14. маја 1948. На формирање државе Израел утицала су два разлога:

масовна имиграција и упорно непријатељство управљача арапских земаља. 467 Без успеха

је остао покушај да оживи Савез циониста Југославије тако да су се и ционисти иселили

и после 1952 остао је веома мали број њих.

У Београду је пре рата постојало неколико синагога а стара дорћолска обновљена

1919. је после рата порушена. „То је споменик не само јеврејски, него јалијски,

београдски.“ 468

Јеврејска општина у Београду је прва обновила свој рад и реорганизовала га на

новим основама. Први председник је био Жак Конфино књижевник. После њега је Давид

Алкалај радио на развоју и обнављању београдске општине а после исељења у Израел

проглашен за доживотног почасног председника Општине. 469

Већ је речено да Јеврејске општине пре рата нису имале тачну евиденцију о

укупном броју Јевреја на њиховом подручју. Део је укључивао у своје стање избеглице

које су се моментално налазиле на њиховој територији а други то нису учинили.

Повратак Јевреја после рата и разне миграције довеле су до промене у Јеврејским

општинама које нису могле да потпуно евидентирају своје чланове. Јевреји који су пред

рат прешли у друге вере поступно се враћају у своју веру и приступају заједници.

Јеврејска заједница после рата у Југославији је мала али је субјективни однос Јевреја

према њој доста различит и по садржини и по интентитету. Суочили су се проблеми

општег историјског развоја Јеврејстав и специфичне прилике југословенског јеврејства

па се могу уочити следеће варијанте: 470

466

Иванковић Младенка, н.д., 358

467

Етингер Шарл, н.д., 515

468

По речима Давида –Даче Алкалаја. Лебл Жени, До „коначног решења.“ Јевреји у Београду, 232

469

Иванковић Младенка, н.д., 72 фн.65

470

Вајс др Алберт, Јевреји у новој Југославији, Јеврејски алманах, Београд 1954, 5-47,43

126

- Јевреји по народности који нису припадници ниједне верске заједнице

- Јевреји по народности који су и Мојсијевци

- Мојсијевци по вери али се изјашњавају као Срби, Хрвати и други народи

- Јевреји по пореклу које се сматрају припадницима других нација, нису

мојсијевске вере, могу а на морају бити неке друге вере, али показују интерес за

живот јеврејске заједнице и узимају учешће у неким акцијама

- Јевреји по пореклу који ни у националном ни у верском смислу не одржавају везе

са јеврејством нити их интересује живот заједнице

Подаци о повратку и мигарцијама: 471

Датум Косово Војводина Укупно у Србији

Окт. 1945. 312 3577 5611

Апр.1946 319 3704 6168

Јун. 1946. 325 3703 6450

Авг. 1946 325 3715 6462

Нов. 1946 329 3729 6480

Прави мотив и разлог за исељавање у Израел код припадника југословенске

јеврејске популације је првенствено ционистичке природе. Исељавање се вршило

појединачно уз прибављење одговарајућих сертификата од 1945 до августа 1948. Тада је

Савез започео са припремама за организовано исељење које се у новонасталим

међународнополитичким условима одвијало у великим таласима. После извршених

алија 472 дошло је до промена у јеврејској заједници у професионалној структури и у

старосној. Број Јевреја у приватном сектору се смањио а у државним службама остао

висок. Међу исењеницима је било највише млађих, радно способних између 25-50

година који су могли много да допринесу општинама. Са друге стране остале су старије

особе, усамљене и болесне које су имале изражену потребу за сваким видом помоћи за

што се Савез старао да им пружи.

471

Перера Давид, Неки статистички подаци о Јеврејима у Југославији у периоду од 1938 до 1965 године,

Јеврејски алманах, Београд 1968-70, 135-147, 136

472

Хебрејски-успон, пењање. Легално организовано усељавање у Израел

127

Преглед Јеврејских општина 1952.

Србија

Косово

Војводина

Београд, Ниш и Нови Пазар

Приштина

Нови Сад, Панчево, Сомбор, Суботица, Кикинда,

Вршац, Зрењанин, Бачка Топола Бечеј и Сента

Преглед по бројности припадника јеврејске популације:

Нов.1946 Јан.1947 Апр.1947 Сеп.1947 Јун.1948 Јул.1948 Дец1952

Србија 6480 6358 6333 6103 5840 5729 2640

Војводина 3729 3606 3626 3324 3046 3034 1077

Косово 329 325 273 297 273 269 17

Било је и захтева та повратак после исељења. Министарство унутрашњих послова

је прикупљало податке о особама које желе да се врате. Повратак је био дозвољаван

само „политички исправним“ и под условом да приме југословенско држављанство и

одрекну се имовине коју су имали пре исељења. Велики број молби за повратак је ипак

одбијан, па су се јеврејски грађани, као највишој инстанци, обраћали маршалу Титу, који

је уз претходну проверу УДБ-е, углавном одобравао дозволу за повратак. 473

Развој догађаја у СФРЈ крајем 80-тих година XX века наговештавао је озбиљне,

пре свега, међунационалне али и међуверске и друге сукобе. Било је неизвесно у каквим

ће се облицима они испољити и какве ће последице имати. У СЈОЈ се пратио развој

догађаја те је примећено да код свих народа Југославије јача национализам.

Расположење већине у јеврејској заједници је било у прилог очувању заједничке државе

али то није имало никаквог утицаја. 474 У тешким условима под санкцијама Савез је

обављао своје редовне активности. Јеврејска заједница је делила судбину свих грађана

Србије.

V ДЕО КРАТКА ИСТОРИЈА ЈЕВРЕЈА У СРПСКИМ АУТОНОМНИМ

ПОКРАЈИНАМА

473

Иванковић Младенка, н.д., 337-338

474

Споменица 90 1969-2009, Савез јеврејских општина Србије, Београд 2009, 43-44

128

1. ЈЕВРЕЈИ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

1.1. НАСЕЉАВАЊЕ ЈЕВРЕЈА НА КОСОВО И МЕТОХИЈУ И ЖИВОТ У

ОСМАНСКОМ ЦАРСТВУ

Веће насељавање Јевреја на Косово и Метохију одвија се 1492. године. На ове

просторе су обично долазили као: тумачи, трговци, лекари, занатлије, саветници а и као

израђивачи и градитељи фабрика оружја. 475 Око 1600. године све царине у Османском

царству држали су Јевреји као и већи део трговине. Уз то водили су финансијске послове

управитељима територијалних јединица- пашама и беговима.

Косово и Метохија је био средишњи део средњевековне српске државе са

црквено-политичким и управним центрима. Ту су се налазиле и престонице владара из

династије Немањића: Приштина, Призрен, Неродимље, Пауни, Сврчин и Петрич.

Југоисточно од Приштине налазио се тада најпознатији рудник на Балкану Ново Брдо 476 ,

где је према попису из 1498. године било 6 јеврејских кућа.

Јиречек каже да је најславнија рударска област крај око Новог Брда и Јањева у

које Јевреји су стигли у време отварања новобрдског рудника. 477 У првој половини XV

века у Приштини се појављује закупац и извозник сребра један Јеврејин. У доба

османске владавине Јевреји су били главни актери трговине и извоза. У XVI веку у

Призрену који је био важан привредни центар, јавља се као закупац и извозник робе за

Анкону преко лука Љеша, Валоне и Дубровника, Јеврејин Матија Мената. 478

О присуству Јевреја у Новом Брду говоре и дефтери за 1569. годину где се види

да су Јевреји плаћали џизије према своме имовинском стању: 45, 55, 58, 68 акчи. Све те

јеврејскe породице воде порекло од Исака Хаима. Јевреји се помињу у Новом Брду још

почетком XVII века (1610.) али када рударство и трговина опадају они се селе у друге

градове. У Новом Брду постоји старо јеврејско гробље 479 које је потпуно запуштено

пошто је цео овај крај потпуно пуст без села и усамљених кућа. На Андровачкој планини

код села Бруса источно од Јањева помињу се „преисторијско или илирско и „Јеврејско

гробље“ које арбанаси зову „Vora t’Čivutve“ и на чије гробове је положено тешко и

неотесано камење“. 480 Неколико јеврејских породица се населило у Приштину.

475

Џелетовић Иванов мр Павле, Јевреји Косова и Метохије, Панпублик, Београд 1988, 33

476

Нарочито чувено је било новордско гламско сребро помешано се златом. Јиречек, Константин, Радонић,

Јован, Историја Срба 2, Пирот 2004, 425

477

Колосална шљакишта, дуг низ ситних окана и многобројна отворена окна сведоче да је у средњем веку

био врло жив рад. Исто,175

478


479

По неким проценама има око 500, не постоје подаци о броју као што нема тачних података колико

Јевреја је живело у Новом Брду.

480

Урошевић Атанасије, Косово САНУ, Београд, 1965, 27

129

У Косовској Митровици и околним рудницима међу којима је најпознатији

Трепча, постојала је колонија Дубровчана у XVI веку а сасвим сигурно је било

јеврејских трговаца је међу дубровачким. О старом граду Галичу близу Косовске

Митровице постоји доста легенди и народних предања који говоре да су у њему живели

Јевреји.

На Косову и Метохији Јевреји су били малобројна али компактна заједница. Врло

активни су били у економском, културном, привредном па и политичком животу. Таква

и толика њихова активност довела је до развоја Приштине, Призрена и Косовске

Митровице, а раније Новог Брда, у економском и друштвеном погледу. Њихова

разноврсна делатност имала је удела и на унапређење занатства и трговине и развој

привреде уопште на просторима на којима су се насељавали. 481

Јевреји су на овим просторима живели још у доба Римског, Византијског и

Српског царства. Доласком Османлија на ове просроре њихов број се брзо повећао јер је

нова власт била толерантна према јеврејству. Тако је овде учвршћена јеврејска заједница

а тиме се расте њихова економска моћ и увећава имовина коју су стекли бавећи се

занатством и трговином. Сталним резервама робе и сировине они су директно утицали

на даљи развој мануфактурне-еснафске производње и трговину. Обезбеђивали су и

оруђа за производњу злата, сребрних предмета, израду новца и других драгоцености.

Јеврејски смисао за посао је последица стеченог искуства и специфичног менталитета

сефардских Јевреја. 482

Постоје два разлога због којих су Јевреји главни носиоци привреде: занатства и

трговине на овим просторима. Прво, то им је омогућило образовање трговачких кругова

пословања по систему од града до града, јер је стварање овакве мреже покривало

одређени део тржишта које је обавезно повезано са лукама у којима та роба може да се

прода јер су у њих стизали трговци заинтересовани за ту врсту робе. Друго, Јевреји су

пословали искључиво са јеврејским трговцима из других градова и земаља.

Успостављена је интернационална трговина која се скоро у потпуности одвијала између

самих Јевреја. Никола Јовановић је овако дефинисао: „Прво, сваки Јеврејин уме, друго,

има или ако нема други га брат помаже па добије итд. Јеврејин из једне државе помаже

Јеврејина из друге и то је права интернационала“. 483 Представници других народа и вера

су могли учествовати али у незнатном броју.

Јевреји су повезани заједничким послом који је заснован на покретљивом

капиталу - роби који је подстицао сваки остварљив подухват, а такође подстицао је на

рад чак и оне без сопственог капитала- постајао је основ њиховог рада. Систем

кредитирања и почетно пословање с туђом робом омогућавали су да сваки појединац

може да обрне капитал и да извуче највећи профит. 484 Како су Јевреји са Косова били

органозовани види се на случају већ поменутог Марија Мената из Призрена. Он је

481


482

Исто., 40

483

Јовановић Никола, О јеврејском питању у Србији, београд, 1879, 47

484

Самарџић Радован, Дубровачки Јевреји у трговини XV и XVI века,Зборник 1 ЈИМ, еоград 1971, 21-39,

28

130

сарађивао са Јеврејима из Београда, Солуна, Цариграда тако што су слали робу истим

бродом из Љеша у Анкону.

Привредна активност за време османске владавине била је прилагођена и за

потребе Османлија. Јевреји су под османском влашћу имали посебан положај; нису били

раја али су плаћали разне данке и порезе, харач, џизију и др. Били су бераја тј. лица која

нису била везана за земљу већ су имали слободу кретања што им је било неопходно као

занатлијама и трговцима. 485

Од средине XVII поједини градови на Косову и Метохији оживљавaју, јер

Османско царство тргује са Европом па се нагло повећава број становника немуслимана

Грка, Цинцара и Јевреја. Јевреји су од 1728. године плаћали џизије: спахијама,

силахдарима 486 , јаничарима, тобџијама итд. Према имовинском сталежу била је одређена

висина џизије: сиромашни су плаћали 1, средњи сталеж 2, а богати 4 златна ерефа. Рат

између Аустрије и Османске царевине 1737. године је имао последице и на привреду јер

је један број занатлија и трговаца отишао у великој сеоби. 487

Гилхански хатишериф објављен 1839. године, којим су сви немуслимани у

Османском царству добили подједнака права са осталима, формално је признао право

Јеврејима да сведоче у судовима. Тек 1856. године потврђено је грађанско право

Јеврејима, као и право за развој индустријске производње у чему су Јевреји

предњачили. 488

Систем јеврејских трговаца у Османском царству у потпуности образован до

половине XVI века био је део велике мреже јеврејских трговаца широм света. Јевреји су

се смелије од других трговаца ширили по градовима или мањим местима 489 (шехерима и

касабама) јер су свуда и увек налетали на своје сународнике. Врло брзо би се новодошли

Јевреји уклапали у трговачки систем уносећи у њега своја материјална средстав или

личне способности. Ефикасност целокупне мреже јеврејских трговаца учинило је

јеврејску заједницу у Османском царству чврстом, солидарном и јединственом.

У доба кнеза Милоша 1822. десило се да Моша Јудић, јеврејски трговац из Пећи

остао дужан неком Србину велику своту новца. Он је побегао у Београд, али га је

поверилац нашао и он је био ухапшен. Хајим Давичо је био веома угледан и имао јак

утицај код кнеза па је на његову молбу јеврејски трговац пуштен а његов умањени дуг

скупили су и платили београдски Јевреји. 490

Градови на Косову су имали источњачка обележја. Становништво је разнолико:

Срби, Грци, Албанци, Турци, Јевреји. Према подацима француског конзула у Приштини

је 1866. године од 11 000 становништва било 1000 Јевреја, у Ђаковици око 600, док су у

Призрену 1880. године живела само 2 Јеврејина. У Приштинском санџаку је на самом

крају XIX века живело око 1 500 Јевреја. Масовно досељавање Јевреја у Приштину

485

Џелетовић Иванов Павле н.д.,, 41

486

Део султанове коњичке гарде

487

Друга велика сеоба Срба под патријархом Арсенијем IV 1740. године

488


489

Самарџић Радован, н.д., 30

490

Ђорђевић Тихомир, Из Србије кнеза Милоша Становништво – насеља, Геца Кон, Београд, 1924,156

131

одиграли се 1850. Породица Нафтали се насељава још почетком XIX века из Сарајева.

После 1863. из Скопља се досељава породица Бивас а из Солуна 1875. Леви 491 , и још

Коен, Барух, Калдерон, Лазар и др. Приштина је 1897. добила синагогу „Бет Израел“. На

челу Јеврејске општине налазио се рабин који је имао велики утицај на економски и

културни живот јеврејског народа. Последњи рабин на Косову и Метохији је Јосиф

Леви.

Јевреји се масовније усељавају у Косовску Митровицу око 1900. 492 Јевреји

Приштине су први успоставили темеље трговине у Косовској Митровици. Прве

насељене породице биле су Рубен и Бивас.

На Косову је 1910. године било око 3 000 Јевреја а 1915. само 298. Многи Јевреји

са Косова су се пред српским трупама с повлачењем османске војске одселили за

Турску. Али део је прешао у Београд, јер су београдски рабини обилазили Косово и

вршили пропаганду да се не одлази из земље где су рођени и да се не одлази у Турску и

друге земље.

После ослобођења Косова 1912. године приштински Јевреји су хтели да се селе за

Турску. У Приштину је отишао главни рабин београдске сефардске општине др. Исак

Алкалај да их убеди да не напуштају Приштину. Обећана су им сва грађанска права па

су остали, као и неколико јеврејских породица у Косовској Митровици које су биле у

сродству са приштинским. Након ослобођења Косовске Митровице у Првом балканском

рату у граду је српско становништво организовало прославу. Јеврејске породице

Адижес, Бивас, Рубен, Лазар, Коен и др. су се плашили освете због добрих односа и

сарадње са Османлијама и спремали су се за колективно исељење. Рабин Алкалај их је

убедио да остану пошто су српске власти гарантовале безбедност за Јевреје. 493

Период ратова 1912-1918. године је био тежак за Јевреје. Неки Јевреји са Косова

су учествовали у овим ратовима борећи се на страни Србије. Било их је у редовима

српске војске или су радили као болничари. Неки су за своје заслуге одликовани

високим одликовањима. Припадници јеврејске заједнице, уопште гледано, су успели да

својим учешћем и активностима дају допринос стабилизовању стања после Првог

светског рата. Врло брзо су обновили занатску радиност на Косову и организовали

трговину. За време рата је стало све осим трговине оружјем и храном 494 .

Живот Јевреја на Косову и Метохији се побољшао после 1918. године.

Полуфеудални односи и натурални облик производње, врло споро су потискивани

робно-новчаном привредом. Тридесетих година, укидањем феудалних односа, на Косову

почиње нешто веће интересовање за бржи привредни и општи развој. Пошто су

Османлије отишли, за занатлијама се у то време почела осећати велика потреба.

Јеврејских занатских радњи било је највише у Приштини, а потом у Косовској

491

Дармановић Мина, Јевреји у Приштини, Гласник Баштина св.1, Приштина 1991, 204-209, 205

492

Косовска Митровица је потпуно страдала јер је запаљена 1689. У Аустријско –Турском рату и губи

значај. Развија се тек после изградње железнице за Скопље1873. Лебл Жени, До „коначног решења“

Јевреји у Србији, Чигоја штампа, Београд 2002, 30

493

Дамњановић Милош, Јевреји на Косову и Метохији 1804-1918 -од српске револуције до оснивања

Краљевине СХС, рад са 55. Конкурса Савеза јеврејских општина, 17

494

Заправо трговало се само неки врстама прехрамбених намирница

132

Митровици. 495 Стичу сва грађанска права и укључују се у све сфере живота и рада.

Богати Јевреји су откупљивали имовину од Османлија који су се повлачили са војском.

Да би могли што више османлијских имања откупити, а нарочито радионице и трговачке

радње, Јевреји су се солидарно помагали. Тако је број јеврејских занатских радионица и

трговинских радњи знатно нарастао после 1912. године што им омогућује још веће

учешће у овим делатностима и велики утицај. 496

На Мировној конференцији у Версају 1919. године загарантована је

равноправност свих националних мањина, тиме и Јевреја у Југославији. Те је године

основан Савез јеврејских вероисповедних општина Југославије. На Косову су постојале

две јеврејске верске општине у Приштини и у Косовској Митровици док у осталим

местима није било општина. Ове обе општине су се брзо организовале и започеле разне

активности преко својих хуманитарних, спортских и културно-просветних друштава у

којима су се нарочито истицали млади са својим напредним идејама.

По Талмуду сви Јевреји морају бити чланови јеврејске општине. Општина је

становништву обезбеђивала нормалне верске обреде у синагоги али и водила општу

евиденцију чланова, водила матичне књиге, рођених, венчаних и умрлих и заступала

њихове инересе пред органима власти. Такође се дешавало да општина буде строжија у

санкционисању него власт за одређене пропусте неког Јевреја а нарочито су ригорозне

биле по питању пословног морала. Међу Јеврејима на Косову и Метохији владао је

неписани закон да један другога помажу и они су то чинили. Уколико би се неко два

пута огрешио о закон трећи пут му се није помагало. Он би био кажњен тако што је

морао да са породицом напусти место и оде у други град. Такве колективне осуде које су

биле највеће казне за Јевреје, примењивале су се према онима који нису поштовали

морална и пословна правила односно који би се огрешили о неку њихову норму. Јевреји

на Косову и Метохији по свом менталитету и општем гледању на јеврејство и свет

представљају засебну групацију унутар југословенске заједнице. 497 До Другог светског

рата Јевреји на Косову углавном су се служили језиком ладино између себе.

Давид Леви-Дале је 1937. посетио неколико општина у Јужној Србији. По

његовом извештају који је поднео Извршном одбору СЈВОЈ, у Приштини је било 57

породица са 383 главе, општинских приносника 33 док гласача има 89, деце од 6-18

година која похађају школу у месту 80 а на студијама ван места 3. Ционизам је у

Приштину продро средином 20-тих година. 498

При општинама постојале су институције које су имале задатак да пружају помоћ

члановима. Тако су организовали и плаћали сахране без обзира на имовно стање

преминулог, плаћали су лекарске прегледе и лекове старим, а сиромашним лицима се

још и обезбеђивала обућа и одећа. Постојали су фондови за помоћ социјално

угроженима, девојкама удавачама, за школовање сиромашних, за одржавање синагоге.

495

http://elmundosefarad.wikidot.com/jevreji-na-kosovu-i-metohiji-izmedu-dva-svetska-rata

496

Џелетовић Ивснов Павле, н.д., 48

497

Исто, 53

498

Лебл Жени н.д., 236

133

Омладинска друштва Сефарда и Ашкеназа су на територији целе Југославије

организовали заједничке излете, сусрете и дружења да би се боље упознале и сјединиле

те две групе.

Јевреји у Косовској Митровици су се бавили трговином и занатством а било је

чиновника и радника. Сиромашнији су били чланови и симпатизери КПЈ. И међу

трговцима је било различитог имовног стања: богатих трговаца, средњег имовног стањач

али и веома сиромашних. Зато се врло мали број после четворогодишњег обавезног

образовања уписивао у средње школе већ углавном у трговачко занатлијску вечерњу

школу. То важи за целу Југославију јер су занатство и трговина били у пуном развоју. 499

Уочи априлског рата биле су у Косовској Митровици 32 породице са 136 чланова.

То су били Сефарди који су се међусобно споразумевали шпанским језиком, добро су

говорили српски језик, а већина трговаца и занатлија познавали су турски и албански

језик. 500

Приштина године Становника Јевреја

1913 10 000 452

1921 14 338 322

1931 16 358 400

1941 460*

1947 38 000 224

1968 50 000 11

*број староседелаца и избеглица из Куршумлијске Бање и Београда

499

Џелетовић Иванов Павле , 104

500

Исто, 103

134

1.2. ЈЕВРЕЈИ У ВРЕМЕ ОКУПАЦИЈЕ 1941-1944

„Јеврејима је најбоље у средини слободоумног српског народа“ надрабин Хофман 501

У Југославији је изгубило животе 85% од укупног броја Јевреја који су живели

пре рата у земљи. На Косову и Метохији процентуално мање због тога што су Италијани

који су окупирали ту територију били толерантнији од других (Немаца, усташа, Мађара).

Па ипак, страдања Јевреја на Косову су се догађала у почетку од албанских квислинга

(од пролећа до јесени 1941. године), а после капитулације Италије (септембар 1943.

године) од Немаца. Осим староседелаца страдао је и велики број јеврејских избеглица

који су у италијанску окупациону зону дошли из целе Југославије и Европе.

После слома Краљевине Југославије, Косово и Метохија је подељено на

окупационе зоне: италијанску, која је била највећа, немачку и бугарску. Албанци су у

великом броју добровољно ступали у полицију и вулнетаре (добровољци).

Тако се у јуну 1941. године појављују црнокошуљаши и друге квислиншке

формације које су вршиле репресије над Србима, Јеврејима, Црногорцима и Ромима:

исељавање, паљења кућа, отимање стоке и имовине, убијања, силовања и разна друга

зверства. Немци и Италијани су надгледали оно што су радиле њихове слуге.

Џафер Дева у својству председника градске општине Косовска Митровица завео

је полицијски час од 21 а за Јевреје од 18 сати. Издао је 20. маја 1941. године наредбу о

одузимању целокупне јеврејске имовине и њеном преласку у „државне руке“. Овим је у

ствари озакоњена пљачка великих размера нациста и њихових помагача. За све јеврејске

радње су постављени посебни комесари. Тако су Јевреји остали без икаквих средстава за

живот. Није им омогућено да опште са осталим грађанима. Све су то подносили храбро

и достојанствено. Руководиоц Комесарске управе је био Осман Ибрахимовић, лични

Девин пријатељ, трговац и петоколонаш. Јевреји су остајали да продају у својим

радњама, али без икакве накнаде. 502

Немци су у току своје кратке власти у Приштини завели принудни рад и

пљачкале имовину, али нису вршили убиства. Локални албански фашисти су уцењивали

јеврејске породице и Јеврејску општину која је опорезовала своје чланове да би платила

тражене своте. Рабин Јосиф Рубен је уништио спискове чланова јеврејске општине, али

су сачињени нови уз помоћ домаћих сарадника окупатора. 503

Пошто је имовина опљачкана, злостављања су постала још већа. Августа 1941.

године власт хапси мушкарце од 21-55 година и држе их у импровизованом затвору и

501

Југословенски дневник, Суботица, 26. марта 1931. године

502

Џелетовић Иванов Павле, 105

503

Лебл Жени Јевреји у Србији, 32

135

терају на принудни рад за најпрљавије послове. Жене су радиле послове прања рубља,

одржавања хигијене итд.

Неколико њих је успело да побегне и пребаци се у Приштину а неки су ухваћени

и стрељани. 504 Почетком марта 1942. ухапшени су сви преостали митровачки Јевреји:

мушкарци, жене, деца, стари и одведени у просторије градске касарне. После пар дана су

доведени и Јевреји из Новог Пазара, око 40 породица. У прве две године рата 90

косовско митровачких Јевреја је страдало на Сајмишту у гасној комори (од 136 колико

их је било пре рата). Швајцаркиња Хедвига супруга лекара др Нехемије Шенфајна је

ухапшена иако је нагласила да није Јеврејка. 505 После недељу дана они су послати

железницом у Земун а одатле на Сајмиште. На Сајмишту се тада налазило око 8000

заточеника из Београда, Србије и Баната. Пронео се глас да ће бити премештени из тих

изузетно тешких услова „у Источне крајеве“ где ће бити лакше. Као добровољци за

транспорте први су се јавили добровољци из Косовске Митровице. 506

Немачке трупе су окупирале Приштину, Косовску Митровицу и Нови Пазар.

Група Јевреја из Куршумлијаке Бање 507 (око 380) пребачена је првих дана у Приштину

по налогу немачких власти. У Приштини су у пљачки учествовали органи шиптарске

власти „квестуре“ и припадници Албанског косовског комитета. Када је Немачка после

месец дана свој део Косова уступила Италији, велики део јеврејских избеглица је

побегао из Србије (око 400) и из Косовске Митровице (око 50) од немачког терора у део

под италијанском окупацијом јер се показало да имају хуманији однос. Међутим стање

се није много поправило јер су главну реч водила формирана шиптарска тела.

Италијанска војна команда је учествовала у пљачки јеврејске имовине а нарочито

избеглица из Србије. Пошто су им извукли новац интернирали су око 50 лица у

Приштину, одакле су их Немци одвели у Бањички логор на где су стрељани. 508 Јевреји,

мушкарци од 15-65 година, стално насељани у Приштини су марта 1942., пошто је једна

група је камионима пребачена у Ферамонти у Италију, пребачени у Албанију у логоре:

Бурел, Шијак, Каваја, Круја и Берат. 509

На Косову и Метохији јеврејске радње и имовина су одузети и уведена је обавеза

ношења жуте траке. У почетку су страдале највише јеврејске избеглице које су

отпремане у логор на Сајмишту где су нашли смрт у душегупкама 1942. године. Са

Косова је у току рата страдало 210 Јевреја. Од косовскомитровачких Јевреја преживело

је 25 оних који су побегли у Приштину. 510

504

Исто, 33

505

Она је једна од 6 жена које су преживеле „Сајмиште“

506

Лебл Жени, н.д., 35

507

Куршумлијска Бања је један од групних прихватилишта основаних за Јевреје под непосредном

контролом СЈВОЈ-а, поред Шапца 1250 избеглица из Кладова и Нишке Бање 160

508

Романо др Јаша, Јевреји у Југославији 1941-1945 Жртве геноцида и учесници НОР, ЈИМ Савеза

јеврејских општина Југославије, Београд 1980, 153

509

У Берату није био концентрациони логор већ су могли да се крећу, да се нечим баве и зарађују;

традиционални косовски Јевреји су организовали богомољу. Многи су се расули по Албанији и

прикључили партизанским одредима. Лебл Жени, н.д, 241

510

Романо др Јаша, н.д., 153

136

После капитулације Италије (8. септембра 1943.) када су Немци поново дошли

гонили су их и организовали потере за њима и сви су Јевреји похапшени и интернирани

у логоре. За немачким војним јединицама ушао је и Гестапо у чију је надлежност

прешло организација и спровођење антијеврејских мера.

Албански квислинзи су прогонили све неалбанско становништво, па и Јевреје

пљачкајући им имовину, следећи идеју о Великој Албанији. Нарочито се истиче „Бали

комбтаре“ (Национални фронт), албанска националистичка организација. Уз помоћ

немачке обавештајне службе формирана је Друга призренска лига која је помогла да се

од косовских Албанаца добровољаца оформи позната по злу елитна 21. СС дивизија

„Скендербег“. Предњачила је у геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима. Прва акција

коју су извели је хапшење 400 Јевреја, углавном жене, деца и старци, у Приштини 14.

маја 1944. године који су интернирани у касарну у Приштини где су потпуно опљачкани

и депортовани у Земун у логор Сајмиште а након месец дана у Берген Белзен где је 177

ликвидирано. 511 У току ноћи упадали су у јеврејске станове, злостављали, пљачкали,

понижавали а затим смештали у импровизовани логор. Припадници ове дивизије су и у

Албанији пљачкали Јевреје и уцењивали их тражећи новац.

Од маја 1944. око 400 душа је депортовано у Сајмиште који су тада водиле власти

НДХ одакле су транспортовани у немачки концентрациони логор Берген-Белзен. 512

Геноцид Јевреја био је примењен прво у Југославији. То се оправдавало тиме да

су Јевреји имали не малог учешћа у НОП. Од 551 Јевреја колико их је било пре рата на

Косову страдало је 210. У 21. СС дивизији „Скендербег“ било је неколико хоџа који су

се показали као велики зликовци. Велики муфтија из Јерусалима Мухамед Емин Ел

Хусеин је неколико пута обишао окупиране југословенске области и учествовао у

формирању СС јединица „Скендербег“ и „Ханџар“ од локалног муслиманског

становништва. Он је писмом захтевао немачку интервенцију на Балкану да не би дошло

до споразума између балканских земаља, Велике Британије и Сад, којим би се дозволило

усељавање Јевреја са тих подручја у Израел. 513

Југословенски Јевреји нису пасивно чекали своје уништење већ су суделовали у

знатном броју у отпору и борби против окупатора. Борба Јевреја није случајна већ

свесна. Велики број Јевреја је пре рата био укључен у револуционарни раднички и

напредни омладински покрет. Било би их у већем броју учесника НОР-а да их Немци на

самом почетку окупације нису масовно одводили на принудне радове и у логоре.


Косово Ступило 15 14 29

Погинуло 7 7

Раднички покрет и Комунистичка Партија Југославије су од почетка свог

постојања били против сваког облика расизма и националне искључивости, па и

антисемитизма.

511

Романо др Јаша, н.д., 154

512

Џелетовић Иванов Павле , 244

513

Исто,79

137

Идеје КПЈ имале су великог одјека међу Јеврејима на Косову. Њихова активност

тридесетих година а и у току Другог светског рата давала је резултата. Организовано је

припремање омладине за илегални рад у условима окупације и то је поверено рабину

Јосифу Левиу који је уживао велики углед и међу нејеврејским становништвом.

У Косовској Митровици је страдало много Јевреја одмах на почетку рата па се не

може утврдити број оних који су учествовали у НОП-у.

Они Јевреји који нису били организовани помагали су новчано и на друге начине

НОП и КПЈ као њихови симпатизери. Јеврејке су биле веома образоване и давале су

допринос у ширењу напредних идеја у руднику Трепча а многе биле укључене у

илегални рад КПЈ. Оне су биле укључене већ од раније у разна добротворна друштва. 514

Јосиф Леви је од септембра 1941. године имао задатак да сакупља народну помоћ

међу Јеврејима и да оформи васпитне групе међу младим Јеврејима у чему је имао пуно

успеха. За народну помоћ успео је да скупи добре прилоге. Звучи невероватно, али

највише средстава су дали коцкари покераши, међу којима је било Јевреја из Београда,

Новог Пазара и Приштине. Они су се коцкали у једној кући у Приштини. Добијао је

помоћ и од других Јевреја.

2. ЈЕВРЕЈИ У ВОЈВОДИНИ

2.1. НАСЕЉАВАЊЕ ЈЕВРЕЈА У ВОЈВОДИНУ

У Угарској је Јевреја било пре доласка Хуна и Авара али се у изворима помињу

тек крајем IX века. Постојање Јевреја је потврђено доношењем антијеврејских закона

још у XI веку у Угарској. Јевреји се јављају у Мађарској још у време првих краљева, а

интензивнија насељавања настају после прогона из Чешке и других земаља западне

Европе уочи и за време крсташких ратова. Не само да су у Мађарској и Пољској нашли

спас, већ су се у тим земљама посебно обогатили. 515

Појава османлијске силе у XVI веку је донела знатне промене. После битке код

Мохача 1526. Бачка је потпала под османску власт која била много толерантнија према

Јеврејима и уживали су слободно трговину. Има података да је било мањих сеоба Јевреја

а осим њих живели су и радили и Цинцари, поред Османлија. Вероватно је тада мањи

број Јевреја дошао из Београда у Петроварадин и населио се у подножју тврђаве. 516

514


515 Насељавање Јевреја у Новом бечеју и Врањеву, Лазар Мечкић,

http://www.novibechej.com/index.php/novi-becej-i-vranjevo-kroz-istoriju приступљено 26.06.2012

516

Петроварадин је као утврђени војни логор постојао већ у римско доба

138

Има података о становништву да су 1526. на месту данашњег Бачког Петровог

Села живели Турци, Срби, Цинцари, Грци и Јевреји. 517

За време борбе за ослобођење ових крајева од Османлија 1683-1699, када је

ослобођена цела Бачка, Јевреји су били снабдевачи аустријских трупа.

На територији Војводине у то време није било већег јеврејског насеља. Живели су

по већим центрима Будим, Братислава, Трнава и у мањим местима Моравске где су

живели у одвојеним деловима града- гетима.

Први подаци о Јеврејима датирају из 1688. године после ослобођења од

Османлија, мада их је било и у време османске владавине (1526-1688).

Од пораза Турака и њиховог повлачења почиње знатније присуство Јевреја у

Војводини. У те крајеве се насељавају поједини народи па и Јевреји из других крајева

Аустријског царства. Неки градови нису желели Јевреје на својој територији па се они

насељавају у мањим местима и латифудијама. Јевреји који су остали после повлачења

Османлија временом су се измешали са јеврејским досељеницима.

Територија Војводине је била тако слабо насељена да су власти форсирале

насељавање становништва. Срби су се доселили 1690, Мађари 1718, Немци 1712-1716,

Словаци 1740, Јермени 1739. Први Јевреји су се населили у Рацком Селу (Нови Сад)

1693. а већ 1713. жупаније су се жалиле да петроварадинске војне власти штите странце

чак и Јевреје. Кад је у Будиму поново успостављено Краљевско намесништво вршен је

попис јеврејског становништва и њихово насељавање је смањено.

После ослобођења Војводине од османске власти Јевреји су имали исту судбину

као у свим деловима Аустријског царства. Јеврејска општина је решавала све управноадминистративне

послове Јевреја у граду, послове око синагоге, школе и остале

хуманитарне активности. На челу Јеврејске општине са налазио судија односно

председник који се бирао сваке године и био подређен Магистрату односно

градоначелнику. Сви Јевреји су припадали јеврејској општини.

Многи цареви су издавали законе који су у неком смислу погађали Јевреје:

опорезивани су или били ограничавани у привређивању. 518 Утицало се на њихов изгледношење

браде и др. Није дозвољено да се говори хебрејски језик осим у синагоги,

морали су знати немачки језик, а гробља су морала бити измештена ван града.

У току мађарске револуције 1845. избили су антисемитски нереди по већим

градовима. Привилегован положај- заштиту јеврејских трговаца, од војних власти и

двора, имала је у Војводини само породица Хиршл из Петроварадина. 519

Од 1867. Законом о грађанској равноправности тзв. „Еманципација“ Јевреји су

изједначени по правима и дужностима са осталим грађанима Аустро-Угарске монархије

517

Шосбергер Павле, Јевреји у Војводини, (кратак преглед историје војвођанских Јевреја) ,Прометеј, Нови

Сад 1998, 9

518

Прогоњени су из рударских градова и нису се могли насељавати 1690 и 1783.

519

Шосбергер Павле, Јевреји у Војводини, 23

139

и могли су да се укључе у привредни и политички живот. Нису морали мењати своја

имена у немачка или мађарска. Могли су се бавити разним занимањима и у државној

служби и војсци (где могу да добију високе чинове) или студирати на универзитетима.

Све више се појављују на високом положајима у банкама, осигуравајућим заводима,

новинама, школама или се баве уметношћу. Јаша Томић, српски политичар, окорели

антисемита је рекао да су Јевреји у то време главни носиоци мађарске културе. Било је

случајева, мада ретко, да су Јевреји прелазили на протестантизам или католичанство или

прилазили новој секти „Јевреја верника Христу“. То су чинили из различитих разлога а

најшешће ради склапања мешовитих бракова, могућности напредовања и заузимања

високог места у друштву.

На територији Војводине било је Јевреја који су добили признања у виду

племства. На пр. Хенрик Балаша директор банке из Новог Сада добио је предикат

„csabrendeki“, Хенрик Оренштајн де Беочин, потпредседник компаније Беочинске

фабрике цемента „Унион“ добио је титулу барона, затим пуковник Изидор Дајч,

командант гарнизона у Новом Саду, Ласло Филеп и други су добили различите титуле.

Антисемитизам који се био притајио букнуо је 1883. године после монструозног

убиства једне девојчице због кога су оптужени Јевреји у Тисаеслару. У Новом Саду се

појављује антисемитски памфлет на мађарском, немачком, српском и словачком језику.

Са друге стране Јаша Томић, вођа и идеолог Српске радикалне странке и главни уредник

листа „Застава“ је у својим писаним радовима и јавним наступима испољавао мржњу

према Јеврејима.

Године 1895. донет је Закон о изједначавању јеврејске вероисповести са свим

постојећим признатим вероисповестима тзв. „рецесија“.

2.1.1. НАСЕЉАВАЊЕ ЈЕВРЕЈА У БАЧКУ

Јевреји су се настанили у Новом Саду 1693. године када је град био мало насеље

у подножју Петоварадинске тврђаве. Књиге католичке жупе у Петроварадину бележе

да се један „Judeys“ по имену „Kaledey“ преселио на друду страну Дунава у Рацко

Село. 520 У Рацко Село се 1693. године доселио Маркус Филип, звани Јеврејин Марк,

ракијџија по занимању, стигао је из Штомфе (Ступава, Чешка), а већ 1717 живе три

јеврејске породице а имају и синагогу и гробље. У околини је било још јеврејског

становништва. Живели су као и остало становништво под тешким условима борећи са за

свој опстанак, идентитет и живот.

Нови Сад је био толерантнији према Јеврејима од других градова Хабзбуршке

монархије. У осталим градовима Сомбор, Суботица (Maria Teresiopol) и Пешта нису

520

Око 1690. године испод тврђаве Петроварадин са друге дунавске стране, формира се насеље које добија

име Рацко Село. Од 1713 носи назив Петроварадински шанац а од 1748. године добија статус слободног

краљевског града и име Нови Сад. Шосбергер Павле, Новосадски Јевреји, из историје јеврејске заједнице

у Новог Саду, Књижевна заједница Новог Сада, 1988,13

140

смели ни да преноће. Па ипак је долазило до верско-националистичке нетрепељивости

због конкуренције у привредном животу, разних политичких разлога и пре свега

предрасуда, а то су биле врло негативне појаве.

Рацко Село се развија насељавањем већег броја граничара и постаје седиште

православног епископа бачког, па се 1713. године мења назив у Петроварадински

Шанац. Развојем су се стекли услови за рад већег броја трговаца и занатлија што захтева

изградњу већих објеката и кућа. Изградиле су се градска кућа пивара и црква али и прва

синагога а установљено је и прво јеврејско гробље. 521

После победе аустријске војске под вођством Еугена Савојског код

Петроварадине 1716. Године, у Шанац се сливају трговци и занатлије и остало

становништво из свих крајева. Тада су у самом Шанцу живеле три јеврејске породице:

Марк, Мојсеј и Јаков, а осим њих у Синагогу су на богослужење за празнике долазили и

Јевреји из околине.

Јевреји су у Шанац долазили из других делова царства, а нарочито после 1726.

године када је цар Карло III издао наредбу којом је Јеврејима у Аустрији ограничено

право на склапање брака на само једног члана у свакој породици. Млади напуштају

домове и насељавају се у слабо насељене и слабије контролисане крајеве државе.

Племићи су им обезбеђивали зштиту па су се претежно насељавали на њиховим

имањима. У градовима је насељавање било онемогућено због нетолерантности градских

власти али и становништва па су примани једино у Шанац који је био толерантнији.

Насељавају се из Штомфе, Моравске, Пољске, Београда, Николсбурга и других

крајева. 522

Законом о ограничавању склапања бракова (Familietatengesetz) код Јевреја 1726.

дозвољено је само једном мушкарцу из породице да се жени. То је довело до

интензивног насељавања у ове слабо насељене и слабије контролисане делове царства.

Нови Јевреји су се населили у Петроварадински шанац и по околним селима и већ 1727.

пописане су 7 јеврејских породица које станују у Шанцу.

Године 1729. одобрена су правила јеврејског религиозно-добротворног друштва

(братства) „Хевра Кадиша“ (Свето друштво) које је имало задатак да се брине о

лекарима, бабицама, лековима, обиласку болесника, о сиромашнима, сахрањивању

мртвих и одржавању гробља. Прва синагога у Новом Саду постојала је 1717. Служила је

новосадским Јеврејима као и онима из околине који су учествовали у трошковима

издржавања синагоге. У свим местима где су живели Јевреји гробља су формирана чим

су се Јевреји стално населили без обзира да ли су у том месту организоване јеврејске

општине или не. 523 Бригу о гробљима и сахранама водило је Свето друштво Хевра

кадиша чији је то био главни задатак.

У Шанцу је 1736. године живело 15 јеврејских породица са 56 душа а на челу

заједнице се налазио тада већ имућан посредник Маркус Филип. Заједница је имала

521

Исто,13

522

Шосбергер Павле, Исто, 14

523


141

ритуалног кољача живине и стоке (шактер) Лебла Абрахама. Занимања којима су се

Јевреји бавили су следећа (поред поменутих посредника и шактера): надзорник, трговац

ракијом, кројачи, трговци старим гвожђем, трговац старим гвожђем и оделима, трговац

вином, трговац житом, кочијаши, слуге и слушкиње.

Број Јевреја стално расте, јеврејска заједница јача а из пописа 1743. године се

види да је на челу заједнице стајао Јосеф Кан, а постојао је и стари рабин Волф Липман,

затим ритуални кољач живине и стоке и један народни учитељ (ludimagister).

Када је 1739. године Београд поново пао под Османску власт дошло је до сеобе

већег броја Јевреја из Београда у Земун, Петроварадин и Петроварадински Шанац. Ти

придошли Јевреји су звани „Чивутима“.

Такође, постоји податак (из пописа 1744.) да је први медицински стручњак у

Војводини био Јеврејин Абрахам. Затим, био је и један књиговезац Абрахам који се

бавио и трговином књигама. 524

Године 1746. донета је одлука о укидању војних граница у Бачкој па су

становници Шанца решили да сакупе средства којим би добили статус „слободног

краљевског града“ како би им био загарантован економски и политички развој.

Петроварадински Шанац је 1748. године проглашен слободним краљевским градом и

добија ново име Нови Сад (Неопланта), грб и трговачке повластице и привилегије.

Елибертација Новог Сада тј подизање на степен слободног града није била никакво

ослобођење за Јевреје. 525 Јевреји су уживали више права док је постојала граничарска

власт. Породица Хиршл је имала дозволу да води трговину док по прописима Аустрије

то не би смела. 526 Јевреји су морали продати куће и преселити се на одређено место у

посебно образовани кварт (гето) где је пресељена синагога и гробље а одобрено је и

оснивање Јеврејске општине као званичне административно-управне и верске

организације Јевреја граду. На челу општине стајао је судија и власти су се њему

обраћале у свим пословима.

Нови Сад је постао град од 4 620 становника од чега 100 Јевреја у коме је цветала

трговина и занатство. Роба се превозила реком и сувим путевима у остале регионе и

иностранство. Најпознатија је породица Хиршл која је имала статус „заштићеног

Јеврејина“.

У XVIII веку издато је неколико наредба и закона а 1783. године се регулише

живот Јевреја у Хабсбуршкој монархији. Стално су оптерећивани новим порезима. У

време Марије Терезије уведен је ванредни порез за Јевреје тзв. „толеранцијска такса“.

Иако су постојале забране Јеврејима због конкуренције да тргују сировом кожом,

гвожђем и златом и да се не баве печаторезачким занатом, најбројнији су и даље били

трговци сировом кожом. Иначе и поред свих ограничења Јевреји су радили као: трговци

без дућана, трговци старим стварима, трговци сировом кожом, трговчићи, трговци

524

Шосбергер Павле, Новосадски Јевреји, 15

525

Стајић Васа, Грађа за културну историју Новог Сада, Нови Сад 1947, 31

526

Вебер Еуген, Из историје новосадских Јевреја, Зборник 4 ЈИМ, Београд 1979, 57-62, 59

142

колонијалном робом, сапунџије, кројачи, печаторесци, кишобранџије, обућари,

музичари, учитељи, мајстори за израду лула, мајстори за израду ликера. 527

У време модернизације и просвећивања становништва Јевреји су морали да

изаберу немачка презимена и имена и морали су да користе немачки језик. Поједини

Јевреји стичу универзитетско образовање по европским универзитетима па се у Нови

Сад насељава лекар др. Јонас Бауер 1833. године и др. Леополд Шапер . У Новом Саду је

радио познати музичар и диригент Јозеф Шлесингер. У Дунавској улици је 1836. године

постојала и кућа за мушкарце „ Код златне девојке“ коју је држала дебела Јуден- Пепи 528

За време Првог српског устанка многи су Јевреји из Београда побегли у Земун и

Нови Сад. То је било неколико стотина некада имућних породица и било је тешкоће у

издржавању избеглица. Највећи део се ипак вратио у Србију односно Османско царство.

Јеврејска општина је 1843. године бројала већ 1 125 душа и имала поред

председника Симона Хиршла који се сматра најзаслужнијим од свих на том месту,

ученог рабина Хермана Хиршфелда, заменика рабина Маркуса Силбергера, општинског

бележника, кошер (ритуалног) месара, три учитеља, три шамеса (црквењака). У Новом

Саду је живео и преписивач Торе Јозефус Софер. Иницијативом и помоћи Симона

Хиршла судије, 1801. године је основана јеврејска болница. Јудит Хоровиц, самостални

трговац, јавни радник је настојала да оснује добротворно јеврејско женско друштво али

није успела у томе.

Од половине XIX века олакшице им дозвољавају да купују кућу и земљу. У

Новом Саду било је 51 занатлија, 39 трговаца на мало, 19 вашарских трговаца, 16

надничара идр. а било је и 15 социјалних случајева. Херман Хиршл је отворио јавно

купатило на Дунаву 1848. године. 529 Развија се град и развија се јеврејска заједница.

Многи Јевреји су добили признања у виду племства. Услед асимилационих тежњи и

притиска многи су Јевреји променили презиме у мађарска, нарочито интелектуалци а

било је и случајева промене вере. 530

После одласка Османлија 1687. положај Јевреја није био задовољавајући. Сомбор

је био најнељубазнији према Јеврејима. 531 У Сомбору се помиње 1735. Јеврејин Илија а

1736. забележено је да у месту Стари Сивац живи Самуел Нисим са породицом и има

трговину мешовитом робом. Он је родом из Београда и сефардског порекла. Наредбом

цара Јосифа II из 1787. упућена магистрату у Сомбору јеврејска имена или налик на

јеврејска са не смеју употребљавати и сваки је Јеврејин дужан да изабере немачко

презиме. Службени језик је немачки и све се уписује на немачком 532 ако не набаве

потврду да је променио презиме биће кажњени новчано, принудним радом или

протерани. Од 1800 у аустријску војску се примају Јевреји. Године 1817. има 18

527

Шосбергер,Павле, Новосадски Јевреји , 18

528

Стајић Васа, н.д., 59

529


530

Исто, 24

531

Бељански Миленко, Сомборски Јевреји 1735-1970, Зборник 4 ЈИМ, Београд 1979, 1-54, 9

532

Рабин је морао да издаје изводе из књига рођених венчаних умрлих на немачком. Исто, 3

143

породица које су регистоване и још неколико без одобрења магистрата, 1838. има 22

породице, а 1846. – 29. 533

Сомбор Јевреја Срба Буњеваца Мађара Немаца

1861. 211 11 410 6 627 2 436 2 097

У Бачком Петровцу 1737. живело је 15 јеврејских породица које су се углавном

бавиле сточарством. Било их је и у Бачу 1736. а у Кули 1709. У Суботицу су долазили

ради куповине или су могли појединци добити привремену дозволу за боравак 534 али се

нису могли настанити у Суботици.

Повлачењем аустријске војске из Београда 1739 повукао се и знатан број Јевреја.

Населили су се у Земун али и у друга места. Помињу се 1746 у записницима Магистрата

у Петроварадинском Шанцу. У Бездану су се населили 1740, Апатину 1749, Парабућу

1756, Новој Паланци 1779, Каравукову 1776. У Суботицу су долазили само ради

трговине на пијаци. 1764. Јакоб Хершл је добио одобрење за привремени боравак у

граду а 1775 било је 15 породица које су добиле дозволу за стални боравак. Дата им је

дозвола да оснују своју верску општину. Трговац Симон Хајдучка из Бачке Тополе је

добио одобрење да у Суботици купи кућу и да се настани за увек. У Сенти их је било већ

од 1700. али је дозволу за стални боравак прва породица Флеш добила 1783. У Црвенки

1785, Ади 1790, чонопљи 1763, Бајмоку 1774, Темерину 1797, Старој Моравици 1798

формиране сујеврејске заједнице док их је у многим местима живела бар по 1 породица

по попису из 1779, на пр. Риђица 1.

Постојале су разне оптужбе у вези са ритуалима, најчешће са справљањем

пасхалних мацот али и друге тзв. градитељске жртве тј. веровање да Јевреји приликом

изградње синагоге користе крв или тело хришћана да би зграда чвршће стајала. Овакве

појаве су забележене у Сенти и Бачком Петровом Селу. Веровања у градитељске жртве су

наричито изражена у Средњој Европи и на Балкану нарочито у форми балада о зазиданим

невестама. 535

2.1.2. НАСЕЉАВАЊЕ ЈЕВРЕЈА У БАНАТ

Територија Баната је била интересантна посебно за колонизацију Немаца

изразито у време Марије Терезије (1740-1780) и Јосифа II (1780-1790). Истовремено је

насељавање Јевреја иако их је ту било још у време Османлија, отежано па су се створили

тек понеки центри у већим местима. Ипак било је много места са по једном или две

породице. Најстарија јеврејска заједница у банату је била у Панчеву јер су Јевреји ту

живели од 1494-1734. После пораза Османлија, под аусртијском влашћу се насељавају

тек 1795. и то уз тешкоће.

533

Исто, 7

534

Такву је добио 1764. Јакоб Хершл из Пакша

535

Пејин Атила, Ритуално убиство. Прилог историји интеретничких односа у бачком Потисју, Зборник 9

ЈИМ, Београд 2011,7-20 ,8

144

Највећа заједница је била у Великом Бечкереку 536 где се помињу новодошли

Јевреји са породицама 1747. У Великом Бечкереку је 1822. било 250 Јевреја, а те године

су отворили и I разред своје школе, а синагогу 1865. 537 У Великој Кикинди су од 1784.

могли слободно да се баве трговином, затим, има већих јеврејских опшина у Вршцу од

1766, Новом Бечеју 1825. и Белој Цркви 1790, Беодри (Ново Милошево) 1870. и у Новом

Кнежевцу 1718. У Мокрину, Чоки, Ечки, Бегејцима, Дебељачи, Српској Црњи,

Остојићеву било је средњих јеврејских општина. У многим документима се широм

Баната појављују бар по једна јеврејска породица у великом броју места: Меленци,

Српски Итебеј, Ковин, Банатско Аранђелово, Алибунар, Ковачица и друга. Јевреји су

били изразито мобилни, често су путовали из села у село бавећи се торбарењем јер су их

конкуренти хришћански трговци спречавали да дођу до сталних тезги. Било им је

ускраћено и право да тргују на великим вашарима на пр. у Великом Бечкереку. 538

Јевреја је било знатно мање него у Бачкој. 539

Година

Број Јевреја

1870. 3 253

1900. 6 512

1910. 5 859

2.1.3. НАСЕЉАВАЊЕ ЈЕВРЕЈА У СРЕМ

Није утврђено тачно када су се доселили у Срем, али их је било у време османске

владавине. Најраније се помињу у Земуну већ у XVII веку. За време борбе за Београд у

Великом бечком рату многи су Јевреји избегли у Земун из Београда а одатле су их

аусријске власти депортовале заједно са староседелачким земунским Јеврејима у први

логор за Јевреје основан у Осијеку. 540

Најраније се помињу у Петроварадину 1695. Арон Хиршл, затим Исак и

„Kaledey“. По легенди постојало је и јеврејско гробље али није утврђено где. После

победе Еугена Савојског 1716. године порастао је значај Петроварадина. Из Београда се

преселио угледни трговац и војни снабдевач Саламон Хиршл. У попису Јевреја у

Петроварадину 1749. године налазимо породице Хиршл и Лебл. У Петроварадину тргују

и Јевреји из Апатина, Каравукова и других места. Хиршлови су 1800. и 1806. године

трговали са Србијом и извозили вино, ракију, брашно и кукуруз, и са Османским

царством где извозе поред наведеног још и со. Године 1809. и 1810. јављају се трговци

месом.

536

Данас Зрењанин је био познат као трговачко место још 1331. када се помиње вашар. Чолић Драгољуб Д,

Учешће Јевреја у развоју привреде Баната, Зборник 4 ЈИМ, Београд 1979, 111-192, 138

537

Насељавање Јевреја у Новом бечеју и Врањеву, Лазар Мечкић,

http://www.novibechej.com/index.php/novi-becej-i-vranjevo-kroz-istoriju приступљено 26.06.2012

538

Ковач Теодор, Банатски Немци и Јевреји, Зборник 9 ЈИМ, Београд 2011, 23-87, 30

539


540

Исто, 18

145

Помињу се у Шиду и у Рачи 1721. и 1722. Већи број Јевреја се повукао са

аустријском војском 1739 и населио по местима Срема: Инђија, Стара Пазова, Марадик

и др. И поред тога што је у Срему била војна граница и било забрањено насељавање и

задржавање Јеврејима, има их у скоро сваком месту у Срему: Сремска Митровица 1786,

Кукујевци, Голубинци, Бачинци. Јасак, Шуљм, Визић, Сусек итд.

2.2. ЈЕВРЕЈИ У ВОЈВОДИНИ У XX ВЕКУ

„Право сиромаштво је само сиромаштво у знању“ талмудска изрека

Пред Први светски рат на територији Војводине Јевреји су били важни носиоци

привредног и друштвеног живота. Било међу лекарима, апотекарима, адвокатима,

руководиоца у банкама и заводима за осигурање. Појављују се и као власници фабрика,

велетрговина, трговачких радњи, крчми и трафика, уредници, власници, штмпари

неколико листова. Били су активни у друштвеним и добротворним организацијама.

Постали су моторна снага развоја индустрије у Новом Саду и у покрајини, говоре

мађарски. Карактеристично је за новосадске Јевреје да су одбацили круте обредне

прописе ортодоксије и спољна обележја ношење браде, „пејеса“, кафтана и црних

шешира. Како се Нови Сад развијао много је Јевреја долазило из Суботице, Сенте,

Бачког Петровца а како је био приличан број ортодокса основали су своју Ортодоксну

општину. 541

У Први светски рат је отишао велики број Јевреја из Новог Сада, многи су

рањени, одликовани а 40 је погихулих или умрлих у рату. Крај Првог светског рата и

формирање нове државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Јевреји су дочекали са

великим надама. Новосадски Јевреји су у прелазном периоду служили у редовима

Народне гарде Војводине која се старала за очување реда и законитости. 542

Из рата се млада генерација Јевреја вратила пуна нових планова и идеја које је

требало остварити и дошла у сукоб са конзервативним руководством Јеврејске

заједнице. Међутим, већ 20 априла 1921. године у Новом Саду се појављује памфлет са

антисемитским садржајем а еминентни листови као што су „Застава“, „Јединство“,

„Делбашка“ (на мађарском језику), су оптуживали Јевреје да су симпатизери атентата на

регента Александра. После атентата 1934. протерани су Јевреји који нису били

југословенски држављани.

У време велике економске кризе 1925. Јелена Кон је у Новом Саду основала

хуманитарно друштво „Кора хлеба“ које се пре свега бринуло о сиромашној деци,

мајкама и свима који су били у невољи. У оквиру друштва основано је дечије обданиште

и саветовалиште за мајке, које су ту могле да добију сигурно млеко за своју децу. Да би

удружење имало што веће донације, Јелена Кон је организовала бројне хуманитарне

концерте. Тако су у Новом Саду гостовали, између осталих, Бронислав Хуберман

(1928 ), Артур Рубинштајн (1929). За време мађарске окупације, током злогласне рације

541

Вебер Еуген, н.д., 61,62

542


146

1942. Јелена Кон је као Јеврејка ухапшена, мучена а затим убијена и бачена у Дунав,

заједно са великим бројем Новосађана, углавном Јевреја и Срба. 543

Синагога у Сомбору

У периоду између два рата Сомбор је био привлачан за Јевреје јер их није било

много, до 1200 и бавили су се углавном привредом, али је било и високо образованих

око 50: лекари, адвокати, инжињери и др. Није било продирања страног капитала а

банке не улажу своја средства у развитак производних снага него се баве давањем

зајмова трговцима и занатлијама уз високе камате, док су се поједине бавиле и

зеленаштвом. Било је око 80 врста заната.

У сомборско јеврејској заједници дошло је до спора између верника па су се

ортодоксни који су више инсистирали на побожности и неговању верских традиција

одвојили и основали Нову јеврејску ортодоксну општину. Пред рат због растућег

антисемитизма 15 -так јеврејскох породица је прешло у католичанство. Млађи су

прилазили радничком покрету и КПЈ. 544

Министарство унутрашњих дела, одељења за Бачку, Банат и Барању је издало

поверљиво наређење у ком су Јевреји у Војводини проглашени грађанима другог реда. 545

Уочи Другог светског рата у Војводини било је:

Бачка 15 190

Банат 2 944

543 http://virtuelnasrbija.com/ klub/istorija-i-arheologija/umne-zene-srpske-istorije/

544

Бељански, Миленко, н.д., 23

545

Шосбергер Павле,Новосадски Јевреји, 26

147

Срем 877

Укупно 19 011

2.2.1. ЈЕВРЕЈИ У ВОЈВОДИНИ У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ 1941-1945

Године 1941. ситуација је све тежа. Велики број чланова Јеврејске заједнице

позван је на војне вежбе. Многе породице из Новог Сада изнајмљивале су собе или мање

станове у мањим местима Србије (Аранђеловац, Матарушка бања, Наталинци и др.) како

би сместили жене и децу. Многи Јевреји су се добровољно пријављивали у војни штаб

ради добијања распореда или су се прикључивали војним јединицама.

После повлачења бивше југословенске војске из Бачке и Новог Сада власт су

преузели наоружани домаћи Мађари и Немци, непријатељски расположени према

Србима и Јеврејима. У Срему и Петроварадину власт су преузели усташе и Немци. Људи

су убијани по целом граду, исценирани су сукоби са непријатељем, пуцало се на све

стране. У Синагоги су војници нашли једно непознато лице и убили га на лицу места.

Диоси Стеван, бивши послужитељ синагоге је у октобру 1945. године био под истрагом

у вези са тим догађајима и његовим деловањем у току окупације. Такође је убијен на

улици један члан јеврејске општине који, пошто је био глув, није чуо да га војници

заустављају.

Становништво (Јевреји, Срби и остали) је одвођено са улица или из станова пред

одбор у просторијама тадашњег хотела „Слобода“ који је одлучивао о њиховим

судбинама. Нова окупациона управа заједно са домаћим Мађарима је узела за таоце

угледне Новосађане међу којима је било Јевреја. По налогу команданта града генерала

Бајора, Јевреји су морали да скупе огромну своту новца да би остали у граду односно да

не би били пребачени у Срем усташама и Немцима. 546

Јеврејско становништво мушког пола старости од 18-60 година позивано је у

радне јединице које су радиле на рашчишћавању рушевина.

Јеврејска општина је формирала канцеларију за посредовање рада која је

проналазила разне могућности да се незапослени Јевреји макар и привремено запосле.

Јевреји су као и многи Срби остали без посла, радњи и др. Ова институција којом је

руководила Паула Шосбергер је имала велику подршку Срба. 547 Јеврејска заједница у

Новом Саду је примала избеглице из Врбаса и прикупљала за њих храну и одећу и друга

неопходна средства.

.Познати југословенски песник Ненад Митров (Алфред Розенцвајг) је ухапшен и

пуштен на слободу да би денунцирао напредне интелектуалце Јевреје и Србе. Рођен са

546

Генерал Бајор је касније у Мађарској изведен пред суд због ратних злочина и малверзација са

прикупљеним новцем а затим испоручен (екстрадиран) Југославији и 1946. године у Новом Саду осуђен

на смрт.

547


148

здравственим проблемом (био је грбав), свестан каква га мучења чекају он је извршио

самоубиство. 548

Јевреји рођени 1920. и 1921. године су регрутовани у радне логоре помоћних

радника и били су на раду по рудницима у Румунији, Словачкој, Украјини и Борском

руднику до краја рата.

Окупационе власти су по успостављању војне управе предузеле низ мера:

протеривање свих оних који нису рођени у Новом Саду, присилни рад Јевреја од 18-60

година живота, распуштање свих јеврејских организација и друштава. Уведене су и

разне дискриминаторске мере на пољу привреде. Целокупна јеврејска имовина

(фабрике, предузећа, радње, куће, станови) је секвестрирана а ствари од вредностиновац

и накит, узете на чување. То је била званична пљачка: у фирме су постављани

комесари, станови и куће затварани, а Јевреји су интернирани. Било је случајева да су

угледни брачни парови или појединци знајући шта их чека по одвођењу, извршавали

самоубиство. Нису поштеђене ни бебе ни људи на самрти. Одвођени су у сабирни логор

у Суботици а одатле у Аушвиц (у мају 1944.) и друге логоре. У Суботици су мучили

угледне и богате Јевреје 549 и испитивали их о скривеном новцу и драгоценостима.

Неколицина је ипак успела да побегне са лажним пасошима у Будимпешту. Једна мања

група је спас нашла у Швајцарској.

Све је то довело до привремене неактивности чланова Јеврејске општине и

омладине. Ипак, напредна омладинска организација „Хашомер Хацаир“ се прикључила

отпору против окупатора. Због учешћа у разним видовима борбе против окупатора

хапшени су многи Јевреји, осуђивани на смрт или на разне временске казне затвора.

У уличним сукобима са полицијомпогинуло је више младих.

Активност партизанских јединица биле су повод за интензивну одмазду и

геноцид, за убијање и мучење становништва без обзира на старост, пол и здравствено

стање. Између 21. и 23. јануара 1942. године у Новом Саду је извршена рација где су

жандари и војници, углавном пијани, са задовољством убијали Јевреје и Србе.

Извлачили су их из кућа и убијали на улици, читаве породице и са малом децом, а

болесне и непокретне у својим креветима. Највеће стратиште је било на дунавском

купалишту „Штранд“ где су људима скидана одећа и драгоцености, затим су стрељани и

бацани и гурани под лед Дунава кроз отворе који су направљени експлозијама. У Земуну

је из Дунава извађено и сахрањено 380 жртава, којима је 1957. године подигнут

споменик 550 . Према извештају Комисије за утврђивање злочина окупатора и његових

помагача сматра се да је у рацији било 870 жртава Јевреја. Они који су изазвали и

чинили крвопролиће осуђени су за своје дела после ослобођења 1944. године. 551

Када су у марту 1944. године немачке војне снаге окупирале Мађарску одмах су

предузели мере против Јевреја у Војводини. Око 300 Јевреја је доведено у хотел

„Слобода“ у Новом Саду одакле су заједно са осталима депортовани у логоре смрти или

548

Исто, 36

549

Међу њима је био и председник Јеврејске општине у Новом Саду др. Фердинанд Лустиг.

550

4. јула 1957. године на Јеврејском гробљу у Земуну подигнут је споменик жртвама логора на сајмишту

(око 7500 жртава) и рације у Новом Саду (преко 350 жртава).

551

О рацији детаљно види Шосбергер Новосадски Јевреји, 37-40

149

у логор у Бачкој Тополи. Донете су и друге наредбе: обавеза ношења жуте звезде,

забрана путовања у друга места и др.

Трупе Хортија Миклоша прешле су југословенско- мађарску границу 12. априла

1941. и ушли у Сомбор. У граду су одмах убијани грађани свих вероисповести и

националности: Срби, Хрвати, Мађари и Јевреји. Трупе су ишле у град без икаквих

потешкоћа, а сами су исценирали пуцњаву 552 да би спроводили мађарску политику

хапшења, злостављања, убијање и оправдали терор и злочине. Циљ је да се ликвидирају

њуди који су угледни и грађанство заплаши. Од Јевреја су тражили новац и добијали уз

издавање потвтрда, Када су престала хапшења и убијања мушкарци су мобилисани у

радне чете. У јуну 1942 је преко 200 људи одведено на присилан рад од који је

преживело 6-7. 553 У Калочу (Мађарска ) је било 113 Јевреја на издржавању казне.

Масовно страдање је уследило после окупације Мађарске 19. марта 1944. Тада се нови

талас антисемитизма и немилосрдног терорабсручио на Јевреје. Од априла су хашшени и

интернирани у Аушвиц и друге концентрационе логоре у којима је побијено 836

сомборских Јевреја. 554

Мађарске трупе су ушле у Суботицу 11. априла 1941. Јевреји су више пута

хапшени и пуштани на слободу уз „новчано јемство“. У првој акцији саботаже коју су

извели омладинци било је и неколико Јевреја. У Суботици су хапшени, судило им се на

брзину без одбране на смрт вешањем је осуђено њих 13 а остали су осуђени на

различите времанске казне и послати у логоре и затворе у Сегедину, Вацу,

Шатораљаујхеју а жене у Марија Ностра. Многи су на присилном раду у Украјини

умрли од зиме и глади. 555 Када је Немачка окупирала мађарску донета је наредба да

Јевреје треба преселити у одређене логоре без обзира на пол и старост. Истовремено са

сакупљањем и отпремањем Јевреја месне власти су, заједно са надлежним полицијским

органима, јеврејске станове и радње закључавали и запечаћавали а новац и вредности,

злато, ствари од сребра и сл. узимали на чување. Око 3000-3500 преосталих суботичких

Јевреја нису били интернирани крајем априла 1944 као остали из Бачке. Зих су

Хортијевске власти затвориле у издвојени дао града- гето који је био ограђен

бодљикавом жицом. 16. јуна 1944 одведени су на станицу, потрпани у сточне вагоне

који су запечаћени, и отпремљени у сабирни логор у Бачаимашу одакле у Аушвиц, где је

већина страдала. 556

Јевреји у Банату су се надали да ће у Банат ући мађарска војска, као у Бачку јер

су у Мађарској владали закони којима би били грађани другог реда али им основна

егзистенција не би била угрожена. Међутим Банат је пао под директну немачку војну

окупационом управом те су банатски Јевреји врло брзо страдали. У Банату је издата

наредба о затварању јеврејских радњи са обавезним натписом „Јеврејска радња“ како би

се лакше спровела пљачка. Тамо је било много домаћих Немаца фолксдојчера који су се

552

Као у Словачкој, Ердељу и др.

553

Бељански Миленко, н.д., 27

554

цео списак у Исто, 30-40

555

Секељ Мирко, Учешће суботичке јеврејске омладине у борби против окупатора, Јеврејски алманах,

Београд 1955-56,117-122, 121

556

Јелић Душан, Кратак преглед историје суботичких Јевреја и њиховог доприноса развоју града, Руковет,

бр 4-5 1994, годиште XL, 2-80, 70

150

окомили на Србе и Јевреје: пљачкали, злостављали, понижавали, затварали. У Банату

четири месеца по уласку немачке војске више није било Јевреја. Када су одведени

августа 1941 у концентрационе логоре у Београд извршена је потпуна пљачка покретне и

непокретне имовине Јевреја. 557

Сви северобанатски Јевреји, са подручја великокикиндског, новокнежевачког и

новобечејског среза били су смештени у поменути магазин у Новом Бечеју. За

команданта тог логора постављен је Јозеф Клапка, општински чиновник из Врањева.

Свим логорашима било је строго забрањено одржавање било какве везе с грађанима ван

логора. Према подацима логорске администрације у логору у Новом Бечеју било је 696

Јевреја. Неколико младих су ухапшени као комунисти и стрељани међу првих деведесет

комуниста у Зрењанину крајем јула 1941.

После неколико дана, тачније 20. августа 1941. године, пребачени су сви Јевреји

из логора у Новом Бечеју дереглијама у Београд. Ту су мушкарци, старији од четрнаест

година интернирани у логор Топовске шупе и до средине октобра 1941. године сви

побијени. Жене и деца су смештени по београдским јеврејским кућама, одакле су у првој

половини децембра (12. децембра) 1941. године одведени у логор Сајмиште, где су до 9.

маја 1942. године у специјалном камиону, допремљеном из Немачке, угушени отровним

гасом у групама од сто и одношени у Јајинце где су закопани. 558

Јевреји у Срему су били изложени истовремено пљачки од усташа и

фолксдојчера. Иако је Срем укључен у НДХ домаћи Немци су у већем броју места

преузели сву власт све до краја рата. Долазило је и до сукоба између фолксдојчера и

усташа па је вођа Културбунда у Руми изјавио јавно да јеврејска имовина припада

немачком народу. 559 Сремски Јевреји и избеглице из европских земаља су одведени у

логоре у Старој Градишки и Јасеновцу а жене у Лоборграду.

У разним видовима Народно ослободилачке борбе учествовало је 140 Јевреја из

Новог Сада: Павле Пап кога су стрељали Италијани у Скрадину августа 1941. године,

проглашен за народног хероја, Партизанску споменицу 1941. је понело њих 6, а 38 је

одликовано за ратне заслуге, неки и више пута. Од 1900 депортованих новосадских

Јевреја после рата се вратило њих око 300. За време Другог светског рата убијено је,

погинуло и умрло у логорима око 70% јеврејског становиштва из Новог Сада док је

само у Аушвицу страдало 1582 жртава. 560

Од новобечејских Јевреја остали су у животу, после протеривања Немаца и

завршетка другог светског рата, само они који су се нашли далеко ван Србије и Баната.

На жалост, таквих је било врло, врло мало.

Од преко 19 000 Јевреја у рату је страдало 15 439 , тако да је после рата ситуација

следећа:

Бачка 3 128

557

Романо Јаша, н.д., 63

558

Насељавање Јевреја у Новом бечеју и Врањеву, Лазар Мечкић,

http://www.novibechej.com/index.php/novi-becej-i-vranjevo-kroz-istorij

559

Романо Јаша, н.д., 93

560


151

Банат 263

Срем 181

Укупно 3 572

Од 20 Јевреја колико их је било у октобру 1944. године у Новом Саду до 1948.

било их је око 1000. Враћали су се из партизана, логора или су се досељавали. По

оснивању државе Израел, свим Јеврејима који су то желели одобрено је да се иселе у

Израел. До 1952. године из Новог Сада се иселили 654 Јевреја.

На новосадском јеврејском гробљу подигнут је и освећен споменик жртвама

фашистичког терора и палим борцима Јеврејима рад аутора Дејана Бешлића, септембра

1952. године. 561

Претпоставља се да је у сомборском срезу пре рата било око 1650, у граду 1260 а

после рата се вратило око 300. Неколико је преживелих из Аушвица и Биркенауа. 562

Обновљена је општина и за првог председника изабран др Мирко Гутман, официр који

је 4 године провео у заробљеништву. Једна од првих активности је билаприкупљање

прилога и изградња споменика погинулим борцима народноослободилачког рата и

жртвама фашизма на Јеврејском гробљу. Беве се решавањем социјалних проблема

верника и др. Од 1948. се одселило у Израел око 80 лица.


Бачка Ступило 164 288 452


Банат Ступило 28 16 44


Срем Ступило 91 27 118


Након исељења већег броја чланства јеврејске заједнице у Израел, рад смањеног

броја чланова је настављен под новим условима према њиховим могућностима. Чланови

заједнице су се активирали у свим гранама привреде, медицине, просвете. и управе где

су заузели одговарајућа места. Први покрајински повереник за унутрашње послове био

је мајор Павле Арнолд Рајх, који је касније у Савезном извршном већу заузимао положај

секретара за правосуђе. Јевреји су у новој покрајинској власти стигли до следећих

положаја: председник Уставног суда АП Војводине био је проф. др. Никола Миња

Балог, Судија Врховног суда АП Војводине, заменици јавног тужиоца, три члана

Војвођанске академије наука и уметности, неколико професора факултета, доцента и

асистената, лекари, правници, економисти, инжињери, хемичари и др. Били су запослени

и као новинари, просветни радници, финансијско канцеларијски службеници,

индустријски, занатски и трговински радници и др.

561

Исто, 50

562

Исповести преживелих у Бељански Миленко, н.д., 50-54

152

Оживеле су традиционалне приредбе и свечаности. У нешто измењеним

околностима одржаване су: Ханука, Пурим, Седер-вече и верски празници Рош –

Хашана, Јом Кипур, Сукот, Шевуот и др.

12. маја 1968. године свечано је прослављена 250. годишњица јеврејске заједнице

у Новом Саду.

У Израел се од 1948-1950. године иселило 2 482 лица тако да је после 1950.

остало:

Бачка 837

Банат 147

Срем 136

Укупно 1 090

VI ДЕО ЈЕВРЕЈСКА ЗАЈЕДНИЦА У СРБИЈИ У XXI ВЕКУ

Данас у Србији постоји 10 јеврејских општина и то у: Београду, Земуну, Нишу,

Новом Саду, Суботици, Сомбору, Кикинди, Зрењанину, Панчеву и Приштини у

расељeњу.

Јеврејска општина Београд има статус правног лица, и правни је следбеник

ранијих јеврејских општина Београда: Сефардске вероисповедне општине и Ашкенаске

вероисповедне општине, које су постојале пре Другог светског рата, као и свих

друштава, фондова и организација које су радиле у оквиру тих општина, а које нису

обновиле свој рад после рата. Члан ЈОБ-а може бити лице јеврејске етничке

припадности (коме су једнo од баба или деда Јевреји), њихови брачни другови и деца

као и они који су извршили конверзију на јеврејску веру (гијур). Верски живот ЈОБ се

обавља у синагоги "Сукат Шалом", а сахране и погребни обреди се врше на Јеврејском

гробљу у Београду.

Јеврејска општина Београд (ЈОБ) је добровољно организована заједница Јевреја,

чији је циљ да омогући живот и континуитет јеврејске заједнице у Београду, заштити

њен идентитет и негује јеврејску традицију и културу, што остварује кроз следеће

активности:

- Обележавање верских, традиционалних, националних и културних празника;

- Борбу против појава антисемитизма, ксенофобије и расизма;

- Васпитни и образовни рад са децом и омладином;

- Организовање културних делатности и неговање вредности Јудаизма;

- Бригу о старима и болеснима;

- Обезбеђивање и организацију верске делатности за чланове вернике и одржавање

Синагоге;

- Неговање односа узајамног поштовања и уважавања са народима, народностима,

другим етничким групама и религијама са којима живи у широј заједници;

- Историјску делатност и прикупљање документације и другог материјала из

историје, живота и рада Јевреја, а посебно из периода Холокауста, уз сарадњу са

Јеврејским историјским музејом у Београду;

153

- Подизање споменика и спомен обележја жртвама геноцида и палим борцима за

слободу и одржавање успомене на њих;

- Сарадњу са другим јеврејским општинама и јеврејским и нејеврејским

организацијама и чланством у земљи и свету;

- Старање о покретној и непокретној имовини ЈОБ и управљање том имовином;

- Пружање социјалне помоћи у оквирима и могућностима ЈОБ;

- Одржавање гробаља и обезбеђивање сахрана на њима;

- Организовање других активности које су у складу са наведеним циљевима и

јеврејском традицијом. 563

Јеврејска општина Земун данас окупља Јевреје који живе на територији града

Београда, односно општине Земун. Она је и матична општина за све оне који живе

широм света а пореклом су из Земуна. Мала по бројности, која је резултат страдања

скоро целе заједнице у Холокаусту, ипак се труди да да свој пуни допринос културном и

верском животу у Земуну. Бројне активности које спроводи заједница је у функцији

борбе против асимилације, али и међусобног поштовања свих оних који другачије верују

или су друге нације. Основна премиса ангажовање је: „поштуј друге да би и они тебе

поштовали“, и зато се може слободно рећи да имају много пријатеља у окружењу.

Јеврејска општина Земун (ЈОЗ) има за циљ да осигура опстанак и континуитет,

идентитет, традицију, религију и културу јеврејске заједнице у Земуну и то на следећи

начин:

- неговањем и заштитом националног идентитета Јевреја,

- васпитним, образовним и верским радом са децом и омладином,

- организовањем културне и уметничке делатности,

- бригом о спомен обележјима,

- борбом против антисемитизма, ксенофобије и расизма

- историјском делатношћу и прикупљањем документације и другог материјала из

историје, живота и рада земунских Јевреја, а посебно из периода ШОА, уз

сарадњу са Јеврејским историјским музејом у Београду.

- сарадњом са другим јеврејским општинама и јеврејским и нејеврејским

организацијама у земљи и свету

- помагањем у решавању социјалних питања чланова ЈОЗ-а,пружањем материјалне

и друге помоћи члановима

- старањем о покретној и непокретној имовини ЈОЗ-а и управљањем том имовином

- одржавањем гробља и обезбеђивањем сахрана на њему

- сарадњом са градским властима и организацијама

- организовањем и других делатности која су у складу са основним циљевима ЈОЗ

и јеврејском традицијом. 564

563

http://www.jobeograd.org/

564

http://www.savezscg.org/

154

У Панчеву је јеврејска општина мања али активна; иако се сусреће са разним

проблемима она настоји да их путем разних акција превазиђе. Јеврејска општина

Панчево угостила је 10. априла амбасадора Израела Јосефа Левија. Посета је била

неформалног карактера и одвијала се у топлој и пријатељској празничној атмосфери

четвртог дана Песаха. Домаћини су амбасадора упознали са активностима, проблемима

и плановима Општине и личним животним причама неких од четрдесетак присутних

чланова, од најмлађих до најстаријих. Такође, омладинци су представили свој рад кроз

кратку видео пројекцију, праћену исцрпним коментарима. На крају једноипочасовне

посете Леви се захвалио на срдачном пријему и пожелео Јеврејској општини Панчево

много успеха у раду, нагласивши да јој он, у случају потребе, увек стоји на

располагању. 565

Јеврејска општина у Новом Саду данас има око 650 чланова. Руководства су се

мењала и свако је дало свој допринос развоју заједнице. Најважнији задаци су очување

и развој јеврејског идентитета и традиције чланова заједнице и у складу са тим борба

против асимилације. У том циљу Јеврејска општина организује низ активности на

образовном, културном, верском, хуманитарном, социјалном и другим пољима. У

оквиру општине делују јеврејски хор, фолклорна група, арт клуб, клецмер група, дечји,

омладински, спортски и компјутерски клуб, организују се курсеви хебрејског и страних

језика, редовно се одржавају предавања, промоције књига, изложбе, музичке вечери.

Посебан нагласак је на образовном раду, нарочито са младима. Организују се образовни

семинари, јер је стицање знања из области јудаизма врло важан предуслов за очување

јеврејског идентитета, као и јачање јеврејског живота. Општина настоји да програми

буду атрактивни и занимљиви за млађу генерацију. Важан је и рад са старима, нарочито

онима који су преживели Холокауст, болеснима и социјалним случајевима. Трагично

искуство из Другог светског рата обавезује све јеврејске заједнице да реагују на све

појаве антисемитизма, расизма, ксенофобије и осталих видова дискриминације и

повреде људских права као и да поштују етничке, верске, културне карактеристике

других. Успостављена је сарадња са другим верским, мањинским и хуманитарним

организацијама као и јеврејским организацијама у свету.

Одржавају се добри односи са градским, покрајинским и републичким

институцијама а такође је изванредна сарадњу са државом Израел и њеним

представницима у нашој земљи јер она представља апсолутни стожер опстанка

јеврејства. Започет је поступак реституције неправедно одузете јеврејске имовине како

Општина не би више зависила од помоћи разних донатора. Значајан задатак је и

спречавање даљег пропадања како Јеврејског гробља у Новом Саду тако и јеврејских

гробаља у околним мањим местима у којима више не живи ни један Јеврејин, а која су

потпуно запуштена, јер нема ко да се брине о њима. Јевреји су живели и у мањим

местима у околини Новог Сада, али након Другог светског рата њих више нема. Остала

је само успомена – зграде и гробља која пропадају. Синагога у Новом Саду је

прославила сто година постојања и за тај јубилеј реконструисани су оригинални лустери

из Синагоге, направљена рампа за улаз хендикепираним лицима и заштићени зидови

синагоге од графита. Синагога је захваљујући Граду добила сакрално осветљење и

споља је врло лепо осветљена.

Целокупна архива коју поседује Општина је пописана, дигитализована, а њен

најважнији део - матичне књиге су рестауриране и заштићене од даљег пропадања.

Библиотека је модернизована и компјутеризована, вредне књиге из библиотеке су

доступне чланству. Ради се и на издавању разних публикација, књига и ДВД-а о разним

565

isto

155

активностима да би тако приближили и упутили околину у то шта се ради и на тај начин

се борили против свих врста етничке, расне и верске нетолеранције.

Општина се бави и хуманитарним радом. Хуманитарна кухиња снабдева сваки

дан куваним јелима шездесет најугроженијих грађана Новог Сада као и петнаест

чланова Општине. Обављају се акције прикупљања половне одеће и обуће која се

прослеђује разним институцијама у граду, а, такође, и део страних донација које прима

Општина. Једном годишње Општина организује хуманитарни концерт у којем учествују

све верске заједнице Града, а новчани прилог који се од тога прикупи иде некој од

установа које имају највеће потребе.

У плану је изградња музеја и документационог центра живота Јевреја у

Војводини који би требало да буде на Јеврејском гробљу, а у склопу њега и стална

поставка посвећена злогласној новосадској рацији као и целокупном Холокаусту.

Да би у свему наведеном била успешна Јеврејска општина Нови Сад користи у

великој мери рад волонтера који озбиљно и привржено дају допринос опстанку ове мале

заједнице и њеној будућности. 566

Јеврејска општина Суботица је смештена у згради која је првобитно била

седиште Главног рабината. У њеном приземљу су смештене Мала синагога, Свечана

сала са позоришном бином и друштвена просторија, а на спрату је канцеларија Јеврејске

општине са неколико лепо уређених просторија, међу којима су библиотека, кухиња,

купатило и гостинска соба. Улаз Општине је отворен и према дрворишту Велике

синагоге, па са њом чини органску целину. Фасаде општинског здања су обновљене и

доведене у првобитно стање, уведено је етажно грејање на земни гас.

Канцеларија Јеврејске општине отворена је за странке сваког радног дана.

Јеврејска општина Суботица отворена је, такође, за сарадњу са свим културним

иституцијама у граду, па је тако имала заједничке пројекте са Градским музејом,

Градском библиотеком, са неким школама, чији су ђаци посетили Синагогу, одржали у

просторијама Општине књижевне вечери и промоције књига, као и са бројним

удружењима и културним делатницима.

„Отворена врата“ су стални годишњи пројекат поводом Европског дана јеврејске

баштине. Тада се позивају сви Суботичани да би им се приближио рад Јеврејске

општине и обичаји њихових јеврејских суграђана. Општина је активна и на

међународном плану. Осим живе сарадње са јеврејским општинама са простора бивше

Југославије, има добре односе и међусобну сарадњу са јеврејским општинама из суседне

Републике Мађарске (Сегедин и Ходмезевашархељ) и Румуније (Сату Маре).

Пошто се у малој Синагоги сваке недеље одржава служба Кабалат Шабат, а о

великим празницима одговарајуће молитве, пријатељи из околних јеврејских општина

Сомбора, Зрењанина, па и Земуна, Панчева и Кикинде, као и често из Жидовске опћине

Осијек су добродошли гости. Исто се догађа и приликом прослава великих празника:

Песаха, Шавуота, Сукота, Хануке, Пурима. Често долазе и гости који су ван заједнице,

али су заинтересовани за јудаизам, обичаје или су задивљени архитектуром велике

Синагоге. 567

566

isto

567

isto

156

Главна активност ЈО Сомбор је усредсређена на очување јеврејског идентитета и,

верно досадашњој традицији, обележавању свих празника. Наглашена је и изванредна

сарадња са суботичком Јеврејском општином и Жидовском опћином Осијек. Чланови ЈО

Сомбор учествовали су на Макабијади у Зрењанину, а овогодишња манифестација "Дан

јеврејске културе" била је у знаку одличне изложбе "Животни циклус Јевреја" која је

други пут приређена у сарадњи са Градским музејом. Својеврсно интересовање

побудили су "Дани израелског филма". Поклоници "седме уметности" имали су

несвакидашње задовољство да присуствују на три филмске пројекције. Такође, сарадња

са представницима Градске управе Сомбора, локалне самоуправе и верским заједницама

у граду функционише беспрекорно. 568

Јеврејска општина Кикинда је обновљена 15. јуна 2003. године, када је одржана

изборна скупштина на којој је изабран председник. Општина је окупила двадесетак

чланова и отпочела је рад низом активности. СО Кикинда обновила је и преузела

одржавање Јеврејског гробља – данас оно изгледа као место које се може показати. Од

2004. године су организовани и Дани јеврејске културе као манифестација коју је

подржавала локална самоуправа. Општина нема своје просторије. У моменту

ревитализације, 2003. године, имала је просторије у закупу у центру града. Након

извесног времена, пресељена је у неусловне просторије, а изгубила је и телефонски број.

Данас покушава да добије простор на коришћење од локалне самоуправе, али га је мало

расположивог и разговори су у току. Жеља Општине је да раде на ревитализацији

културног и друштвеног потенцијала Јеврејске општине Кикинда, едукацији, културним

пројектима, успостављању сарадње са осталим општинама које су оснивачи Савеза и

тако заузму запажено место у Савезу јеврејских општина Србије. Свесни су да је то

могуће само радом, ентузијазмом и развијањем потенцијала чланова. 569

Јеврејска општина Зрењанин је мала и њен рад се између осталог састоји у

подсећању на жртве јеврејске и осталих заједница, који су страдали у рату, и ширењу

поруке да се нешто слично више никада не понови. Сваке године обележава се у

Зрењанину Међународни дан сећања на жртве Холокауста полагањем венаца на споменплочу

постављену на згради где се, до бруталног рушења, 1941. године, налазила

синагога. У обележавању овог датума 27. јануара учествовали су представници Града

Зрењанина, Јеврејске општине Зрењанин и политичких партија. Том приликом је речено

да је у првим данима Другог светског рата у Петровграду, данашњем Зрењанину,

нестала готово сва јеврејска популација, и у знак пијетета према њима, град им одаје

пошту сваке године. Градоначелник Зрењанина је истакао важност овог датума и

подсетио на све страдалнике у Другом светском рату. 570

Уочи Другог светског рата у Нишу је живело 360 Јевреја. За време рата у Нишу је

убијено око 1100 Јевреја, међу којима и сви нишки, страдале су комплетне породице.

Гробови им се не знају, рођаке немају, нико их се више не сећа. Ниш нема никаквог

спомен обележја о њиховом страдању, о трагичној судбини која је задесила њихове

“комшије којих више нема”. Нишко јеврејско гобље је проглашено културним добром

децембра 2007. и град има намеру да га заштити, а Роме расели са тог места које је у

власништву ЈО. До почетка Другог светског рата, синагога је служила својој сврси. За

време рата Немци су је користили као магацински простор, а по ослобођењу више није

била у функцији. Нико се од Јевреја који су ту живели није вратио у своје домове. Мајо

568

isto

569

isto

570

isto

157

Меворах је до одласка у Израел 1948. године зграду синагоге чистио и одржавао, а после

тога она је затворена.

Године 1970. Јеврејској општини је била условљено, да зграду синагоге прода

или ће јој она, због неупотребе, бити одузета. Те године је продата Народном музеју у

Нишу, под одређеним условима. Купац се обавезао да ће је чувати, користити

искључиво у културне сврхе и да ће поставити спомен таблу сећања на Јевреје који су ту

живели. Због архитектонских и историјских вредности, синагога је 1986. године

стављена под заштиту државе. У јесен 2001. почели су санација и реновирање оронуле и

напрсле синагоге на пролеће 2009. је свечано отварена Синагога у Нишу. 571

Јеврејска општина у Приштини је бројала 50 чланова до протеривања, јуна 1999.

године. Тада су сви чланови ЈО Приштина, напустили своје домове и уточиште нашли у

Београду, уз несебичну помоћ ЈОИНТ-а и Савеза јеврејских општина Југославије. Данас

су чланови ЈО Приштине, њих 36, расељени по Србији и живе у Прокупљу, Нишу,

Лапљем селу (енклава на Косову и Метохији), а већи број је нови живот наставио у

Београду. Због специфичне ситуације, ЈО Приштина нема службене просторије, али је

укључена у активности колико је то могуће у тренутним околностима. 572

По попису о структури сталног становништва централне Србије и АП Војводине

према вероиспевестима 2002 573 подаци су следећи:

Попис 2002

Број Јевреја

Република Србија 785

Централна Србија 456

Војводина 329

Централна Србија 456

Град Београд по општинама 415

Барајево 1

Вождовац 23

Врачар 53

Гроцка /

Звездара 34

Земун 25

Лазаревац /

Младеновац 1

Нови Београд 75

Обреновац /

Палилула 40

Раковица 23

Савски венац 28

Сопот 1

Стари град 93

Чукарица 20

571

isto

572

isto

573

Попис из 2011 до завршетка овог рада није обрађен. На територији АП Косова и Метохије попис није

извршен јер није било услова за то

158

СРБИЈА ПО ОКРУЗИМА 41

Мачвански 4

Лозница 2

Шабац 2

Колубарски 4

Ваљево 3

Љиг 1

Подунавски 3

Смедерево 1

Смедеревска Паланка 2

Браничевски 1

Пожаревац 1

Шумадијски 2

Крагујевац 2

Поморавски 1

Свилајнац 1

Борски 1

Кладово 1

Зајечарски /

Златиборски 2

Ужице 2

Моравички 2

Горњи Милановац 1

Чачак 1

Рашки 1

Краљево 1

Расински 1

Трстеник 1

Нишавски 19

Град Ниш 18

Алексинац 1

Топлички /

Пиротски /

Јабланички /

Пчињски /

159

ВОЈВОДИНА ПО ОКРУЗИМА 329

Северно – бачки 92

Бачка Топола 3

Суботица 89

Средње – банатски 15

Зрењанин 15

Северно - банатски 18

Ада 1

Кањижа 4

Кикинда 7

Сента 6

Јужно - банатски 47

Вршац 2

Ковачица 1

Ковин 2

Панчево 42

Западно – бачки 18

Апатин 1

Сомбор 17

Јужно - бачки 135

Бач 3

Бечеј 1

Врбас 2

Нови Сад 129

Сремски 4

Сремска Митровица 1

Стара Пазова 2

Шид 1

Данас у Србији живи преко 3500 Јевреја а подаци о бројном стању по Јеврејским

општинама су следећи: 574

574

Подаци из СЈОС добијени у јуну 2012

160

Град

Јевреја

Београд до 2000

Нови Сад 650

Суботица 400

Панчево 250

Земун око 130

Зрењанин око 40

Ниш око 30

Кикинда око 30

Сомбор око 30

Приштина око 30

Јеврејска заједница је потпуно отворена према средини у којој живи. Одржава

постојеће и успоставља нове сарадње са државним институцијама и невладиним

организацијама. Постигнути су чврсти и пријатељски односи са свим јеврејским

организацијама у свету а нарочито са јеврејским заједницама на просторима бивше

Југославије односно региона. 575

ЗАКЉУЧАК

575

Споменица 90 1969-2009, Савез јеврејских општина Србије, Београд 2009, 79

161

Први подаци о постојању Јевреја у Србију потичу из X века. С временом је све

више знакова о њиховој присутности, нарочито у време цара Душана и кнеза Лазара.

У другој половини XIV века Јевреји из Мађарске и Немачке се насељавају у Београд. 576

Током XVI века долазак шпанских Сефарда мења структуру јеврејске заједнице у

Србији.

На почетку средњег века на тлу Србије живели су и Јевреји који су дошли из

великих трговачких центара Балканског полуострва тзв. Романиоти. Од средине

средњег века у знатном броју долазе и Ашкенази са простора средњоевропских земаља.

Јевреји Сефарди су били прогнани из Шпаније, a као вешти занатлије и трговци , касније

и успешни банкари били су радо дочекани као становници Османског царства које је

показивало завидан ниво верске толеранције према својим поданицима под условом да

су испуњавали своје фискалне обавезе.Већина Сефарда је живела у Босни, Македонији

и Србији, а већина Ашкеназа у Хрватској и Војводини док су готово сви ортодоксни

живели у Војводини. Ашкенази су се брже прилагођавали новој средини него Сефарди

који су живели у потпуно јеврејском миљеу и неколико векова одолевали интеграцији.

Сефарди су и у Шпанији и на Балкану били под утицајем ислама док су Ашкенази

живели поред хришћана, првенствено католика. Сефарди су под Османлијама

прихватили оријентални начин живота док су Ашкенази под Хабзбурговцима

припадници западне културе.

У Београду су трговци, немачки и шпански Јевреји, предавали своје молбе и

жалбе писане српским језиком ћириличним писмом. Они су не само владали српским

језиком него су били готово једини писмени становници. 577

Јевреји су имали значајну улогу као грађани ове земље. Изгнани из Шпаније,

живећи под Османлијама сефардска већина и Ашкенази који су долазили, су као вредни

и поштени људи и добри стручњаци допринели унапређењу многих грана привреде,

културе и уметности у Србији. Били су родољуби који су после стицања равноправности

1878. заједно са Србима гинули у ратовима ове земље.

По правилу, Сефарди и Ашкенази су били учлањени у посебне општине и

богослужења одржавали у посебним синагогама имали су и одвојена гробља. Све

општине су биле чланице Савеза јеврејских вероисповедних општина који је

координирао свим акцијама и пружањем међусобне помоћи.

У исповедању религије разликовала су се два правца: неолошки и ортодоксни.

Ортодоксији су били наклоњени Ашкенази у већем проценту. Јеврејска популација је

готово искључиво живела у градовима, а мање од 5% у сеоским срединама.

У српској држави није било гета 578 . Јевреји су живели готово искључиво поред

својих синагога и школе, али је то била самоизолација због специфичног начина живота,

култа и обичаја. У Београду, нити у Србији, није било присилног затварања Јевреја у

одређени простор.

576

Златковић Winter Јелена: Жидови на подручју југославенских земаља, 274-283,276

577

Шланг И.гњат, Јевреји у Београду., 56-57

578

Гето је имао гвоздену капију док махале нису биле физички одвојене

162

Јеврејска заједница је таксама и ванредним разрезима издржавала своје синагоге,

школе, болницу, гробље и сиротињу, а држава је давала субвенције рабину и плаћала

посебно одабране учитеље за јеврејску децу.

„Јевреји су изгубили државу али су бранили своју веру и народност. Та одбрана

је, истина, била чисто пасивна, али преко сваке мере упорна, и што је још чудније сретна

и успешна. Силни и велики војнички народи, народи који су с мачем у руци текли себи

краљевине и царевине пропадоше и изгубише се, а Јевреји, један бројно слаб и до

крајности мирољубив народ, не само да преживе и остаде, него и моћан постаде. Они су

кроз читаве векове од хришћана гоњени- мучени, презирани и протеривани били, и то

иако се нису никад против кога „бунили“ нити икада икојој власти активан отпор

давали“. 579

Многи су се народи чак и велики асимиловали у околне које су понекад биле

мање и на нижем ступњу културног развоја. Јевреји су остали до данашњих дана, иако у

знатно мањем броју због холокауста у Другом светском рату. Религија је била другачија

од осталих религија тога времена, Јевреји су окупљени око својих синагога, издвојени у

гета у посебне области, презрени, прогоњени.

По Харолду Ласкију, Професору политичких наука на универзитету у Лондону,

став према Јеврејима је једно од најважнијих мерила за оцену демократичности једне

земље. Србија је добила високо признање и од србијанских Јевреја и од напредних

међународних кругова за демократију. 580 Јевреји су били и остали у центру светске

пажње. Јеврејски проблем је светско- историјски проблем. У јеврејском проблему се

сусрећу и укрштају проблеми општечовечанског значаја: проблеми расне, националне,

верске и идеолошке толеранције односно нетолеранције, проблеми међусобних људских

односа уопште од којих зависи судбина демократије и међународне сарадње а тиме и

судбина човечанства. 581

У Југославији никад није постојао шири организовани антисемитски покрет пре

Другог светског рата. С времена на време постојале су антисемитске провокације које

нису добиле подршку краља и владе. Мере које су предузимане биле су уперене против

страних Јевреја. 582 Такав антисемитизам се није појављивао у Србији и у бившим

османским територијама него у областима које су биле под Хабзбурговцима и био је

уперен против Ашкеназа. 583 У Србији асимилација није била тако јака као у Хрватској.

Од XIX века када се успоставља српска држава односи овдашњих Јевреја са

новоствореном државом и српским друштвом одлучујуће одређује њихову судбину. 584

Кнез Милош је нарочито ценио Јевреје и имали су повластице па интензивно

насељавање почиње у време прве у друге његове владе. Од 1878, када им је притната

потпуна грађанска равноправност, имају сва права и обавезе као и већинско

579

Јовановић, Никола, О јеврејском питању, 35-36

580

.Милошевић Михаило Б, Јевреји за слободу Србије 1912-1918, 26

581

Исто, 27

582

према попису из 1939. у Југославији је регистовано 71 000 југословенских Јевреја и око 3-5 000 Јевреја

страног држављанства.

583

Ј.Златковић Винтер, н.д., 278

584

Н. Поповић, Јевреји у Србији 1918-1941, 13

163

становништво. Осећали су се као Срби Мојсијеве вере и како је то рекао надрабин

Хофман „Јеврејима је најбоље у средини слободоумног српског народа“ 585 . Други светски

рат је све променио.

У предратној Југославији живело је око 70 000 Јевреја углавном по већим

градовима Београду, Загребу, Сарајеву, Скопљу, Битољ, Суботица и Нови Сад. Хитлеров

бес изазван мартовским догађајима 1941. нарочито се окомио на Јевреје. Одмах по

окупацији биле су предузете оштре мере против њих. У Србији већина је ликвидирана у

душегупкама на Сајмишту још 1942. године. Било је појединаца и организација који су

кривили Јевреје за немачки напад на Југославију. „Збор“ је оптуживао Јевреје да стоје

иза комуниста. Али је међу слободољубивим српским народом више било случајева

помагања Јеврејима. Отац Гордане Куић, познате књижевнице, је слутио шта се спрема

и оженио њену мајку Јеврејку која је прешла на православље. 586 „Јад Вашем“ је

забележио чак 125 случајева помагања што је знатан број у односу на бројност српског

народа.

У НДХ Павелић копира хитлеровске законе против Јевреја и приступа њиховом

злостављању и масовном уништењу. Македонски Јевреји под бугарском окупацијом су

били масовно уништени 1943, док су Јевреји у Војводини страдали масовно 1944.

заједно са Јеврејима из Мађарске. Преживело је свега око 15 000 југословенских Јевреја,

од тога се око 8 000 иселило у Израел. Мали број Јевреја је у току рата емигрирао у

друге земље.

После рата је било око 6 500 Јевреја у целој Југославији и уживали су пуну

равноправност. Тадашњем друштвеном уређењу су били страни сви утицаји који су у

својој основи носили антисемитске идеје. Јевреји су наставили живот на овим

просторима уклапајући се у привредни живот средине и прилагођавајући се, као што су

се одувек прилагођавали владарима и њиховим режимима и приликама у овим

срединама уопште.

Један споменик на Јеврејском гробљу у Београду је посвећен јунацима два

балканска и Првог светког рата а други жртвама геноцида у Другом светском рату.

На питање како су освојили свет без капи војно-револуционарске крви и која је то

сила која је све време на њиховој страни и осигурала им успех, стари добри Јеврејин је

одговорио да је то вера у можда ужем смислу те речи. 587

Неке најстарије јеврејске заједнице (Смедерево, Пирот) и оне које су настале у

првим деценијама обновљене српске државе на (Шабац, Пожаревац) више не постоје.

Почетком 90-тих година XX века у ратним сукобима приликом распада друге

Југославије последње две јеврејске породице из Шапца отишле су у Израел. У

Приштини после најновијих догађаја 1999. када је протерано целокупно неалбанско

становништво више нема ниједног Јеврејина. Тамо где данас више нема Јевреја и даље је

присутно сећање на њихов заједнички живот са Србима. Јер је жив неизбрисив допринос

585

Југословенски дневник, Суботица, 26. марта 1931. године

586

Алмули Јаша, Јеврејке говоре, 29

587

Јовановић, Никола, н.д., 37

164

истакнутих јеврејских уметника и књижевника српској култури. Јеврејска верска

заједница је обогатила српску културу и друштво уопште. Данас Јевреја на Дорћолу

више нема али се не сме заборавити шта се догодило са њима и зашто се Дорћолском

махалом више не чује хебрејски језик. Дан данас јеврејска заједница неуморно ради на

сакупљању сваког података о неком свом сународнику. Јеврејски историјски музеј од

1998. посебну пажњу поклања активностима у претраживању и сакупљању података и

потрвђивању веродостојности тих података о Јеврејима жртвама Холокауста. 588 Ради се и

на пројекту изградње Меморијалног центра - Холокауст на Старом Сајмишту у

Београду.

Злочини против човечности не застаревају и не смеју се заборавити. У мају 2011.

бивши нациста Демјањук (91) проглашен је кривим за саучесништво у 28 000 убистава у

логору Собибор у окупираној Пољској током 1943. године. Зуроф, главни ловац на

нацисте рекао је да је задовољан одлуком и казном затвора: „Та одлука шаље врло

снажну поруку да се чак и после много година након холокауста починиоци још могу

сматрати одговорним за своје злочине. То је врло важно". 589 Ипак је због година и што не

постоји могућност бекства био премештен у старачки дом где је умро марта 2012. 590

Правда је спора али достижна мада понекад починиоци измакну руци правде.

У јулу 2011 Шандор Кепиро, који је био оптужен за учешће у злочинима против Срба,

Јевреја и Рома у Другом светском рату у Новом Саду, ослобођен је оптужбе. Директор

центра „Симон Визентал” Ефраим Зуроф изјавио је да је ослобађајућа пресуда за

мађарског нацисту апсолутно срамна и противна свим доказима у овом случају. Такође

је и увреда за жртве Новосадске рације којих је према подацима Центра „Симон

Визентал” било најмање 1.246 грађана Новог Сада, највише Јевреја, Срба и Рома

убијених и бачених под лед Дунава у фашистичкој рацији јануара 1942. године. Кепиро

је током и непосредно након Другог светског рата у два наврата био осуђиван за то

злодело, али је побегао прво у Аустрију, а потом у Аргентину где је живио до 1996.

године, када се вратио у Мађарску. 591

На помену жртвама новосадске рације је речено: Не тако давно, човек који је

доводио невине људе да буду убијени, Шандор Кепиро, један од такозваних мађарских

хероја, умро је док се чекало на жалбу на ослобађајућу првостепену пресуду суда у

Будимпешти. На суду је тврдио да се борио против опасних терориста, као што су, на

пример, била деца од шест до 10 година – навео је познати ловац на нацисте, додавши да

су злочини попут Рације били производ политике расизма и антисемитизма нацистичког

Трећег рајха и његових савезника. 592

Efraim Zurof: “Ima ih koji bi rado ovaj zločin prepustili zaboravu”

Patrijarh Irinej: “Užas od kojeg se i dan-danas ledi krv u žilama”

588

Споменица 90 1969-2009, СЈОС, Београд 2009, 80

589

http://www.24sata.rs/vesti/svet/vest/lovac-na-naciste-pozdravio-kaznu-za-demjanjuka/1239.phtml

590

Рабреновић Борис, Демјанјук умро у старачком дому, Јеврејски преглед,год XXI,бр.4апр/мај2012,17

591

http://www.24sata.rs/vesti/aktuelno/vest/zurof-sramna-presuda-za-oslobadanje-kepira/8208.phtml

592

Održan pomen žrtvama Novosadske racije http://www.savezscg.org/, приступљено 20.06.2012

165

Иза Јевреја и Срба затворена је капија суровог XX века у коме су ова два древна

народа доживела највећа страдања у својој историји. Историју не чине само бројне

чињенице ма колико оне биле поуздане и важне. Дух историје налази се у живом

историјском предању, у памћењу и незабораву.

„Народ Израелов

Израел је живо чудо. Почевши од најстарије његове повести све до препорода на

старом библијском тлу чији надобудни развитак дирнути поздрављамо, све на њему иде

за тим, да поремети људске рачуне.

У оквиру тог сталног чуда, одржавања јеврејског народа по вољи Божијој,

дешавала су се без престанка небројена мала чудеса, који су предметом дивљења за

вернике а изненађење за хисторичаре.“ Aime Palliere, 1927.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Архивски фондови:

ЈИМ Јевреји у балканским ратовима и Првом светском рату к.4

ЈИМ Јеврејска женска хуманитарна друштва к.10

АЈ Фонд Министарство вера Краљевине Југославије 69

166

Објављени извори:

1. Ђорђевић Тихомир, Архивска грађа за насеља у Србији (у време прве владе кнеза

Милоша 1815-1839) 7-763, Насељавање Србије, приредио Челиковић Борисав,

Службени гласник, САНУ 2011

2. Евлија Челеби, Путопис одломци о југословенским земљама, превео Назим

Шабановић, ИРО Веселин Маслеша Сарајево, 1979

3. Новаковић Стојан, Законски споменици српских држава средњег века, СКА

Београд, 1912

4. Соловјев Александар, Мошин Владимир, Грчке повеље српских владара, Београд

1936

5. Попис домаћинства и станова у 2002, Становништво вероисповест, матерњи

језик и национална или етничка припадност према старости и полу подаци по

општинама 3, Београд 2003

Списак литературе:

1. Албала Лебл Паулина, Видов живот биографија др. Давида Албале, Чигоја,

Београд 2008

2. Алкалај др. Давид, Нова синагога „Бет Израел“, Јеврејски алманах I годиште,

Вршац 1925, 73-82

3. Алкалај др Исак, Архивска грађа о Јеврејима у Србији, Јеврејски алманах, III

годиште, Вршац 1927, 21-44

4. Алмули Јаша, Београдски Јевреји у јавном животу између два рата, рукопис

Архив ЈИМ

5. Алмули Јаша, Јеврејке говоре, Сигнатуре, Београд 2005

6. Алмули Јаша, Страдање и спасавање српских Јевреја, Завод за уџбенике, Београд

2010

7. Алмули Софија, Јелена Демајо, Јеврејски алманах 1955-1956, 149-153

8. Арсенијевић Лазар -Баталака, Историја српског устанка књ. 1, Београд 1898

9. Бељански Миленко,Сомборски Јевреји 1735-1970, Зборник 4 ЈИМ, Београд1979,1-

54,

10. Библија или Свето писмо Књиге Новог завета, Дела апостолска 17, , ЈИМ-

„Добра вест“, Ветреник, 1994, превод Др Лујо Бакотић,

11. Божовић Бранислав, Страдање Јевреја у окупираном Београду 1941-1944, Српска

школска књига, Београд 2004

12. Були Мориц, Моја бактериолошка искуства у ратовима 1912-1918, у Наше

ратно санитетско искуство, 514-523

13. Вајс др Алберт, Јевреји у новој Југославији, Јеврејски алманах, Београд 1954, 5-47

14. Велимировић др Милутин, Јевреји у Пироту, Зборник 4 ЈИМ, Београд 1979, 281-

285, мемоарска грађа

15. Вербер Еуген, Из историје новосадских Јевреја, Зборник 4 ЈИМ, Београд 1979,57-

62

167

16. Видаковић-Петров Кринка, Култура шпанских Јевреја на југословенском тлу

XVI-XX век, Свјетлост Сарајево 1990, II допуњено издање

17. Винавер Вук, Јевреји у Србији почетком 19. Века, Јеврејски алманах, 1955-1956,

28-34

18. Винавер др Вук, О Јеврејима у Дубровнику у XVIII веку, Јеврејски алманах 1959-

60, 65-78

19. Габричевић др Бранимир, Јеврејска опћина у античкој Салони, Јеврејски алманах,

Савез јеврејских вероисповедних општина, Београд, 1959-1960, 9-15

20. Гавриловић Вера, Професор Dr Ludwik Hirszfeld члан српског војног санитета и

Првом светском рату, Acta historiae medicinae, pharmaciae,medicinae veterinariae,

Београд (1989) 29/1, 87-93

21. Гавриловић Вера, Учешће жена – лекара у ратовима од 1912-1945. године на тлу

Југославије, докторска дисертација одбрањена на Војномедицинској академији у

Београду 1975

22. Генчић Др Лазар, „Зашто је дошло до епидемија и помора у нашој војсци и

народу за време ратова 1912-1918“ у Станојевић Владимир, Историја српског

војног санитета; Наше ратно санитетско искуство, поново штампано и

допуњено издање Војноиздавачки и новински центар, приредили М. Јовановић и

М. Перишић Београд 1992, 772-789

23. Давичо Оскар, Детињство и друге песме, Чигоја штампа, Београд 2006

24. Дамњановић Милош, Јевреји на Косову и Метохији 1804-1918 -од српске

револуције до оснивања Краљевине СХС, рад са 55. Конкурса Савеза јеврејских

општина

25. Дармановић Мина, Јевреји у Приштини, Гласник Баштина св.1, Пруштина 1991,

204-209 Институт за проучавање културе Срба, Црногораца, Хрвата и Муслимана

26. Девура Никола; Васиљевић Миливоје, Шабачки Јевреји, Шабац и Јевреји у

сусрету, приредио Милош Јевтић, Београдска књига, Београд 2003, 59-77

27. Делић Риста Ст., Јевреји у Југославији, Просвета, Београд, 1938

28. Демајо Александар, Прилог историјату јеврејске заједнице у Београдуу периоду

између два светска рата, рукопис Архив ЈИМ

29. Дубнов Симон, Кратка историја јеврејског народа, 4 издање. Савез јеврејских

општина Југославије, Београд 1988

30. Дуњић Радослав М., текст у Зборник Наши Јевреји, Београд 1940, 25-29

31. Ђорђевић Тихомир, Из Србије кнеза Милоша Становништво – насеља, Геца Кон,


32. Ђорђевић Тихомир, Јевреји Балканског полуострва, Споменица о прослави

тридесетогодишњице сарајевскога културно-потпорног друштва „La

Benevolencija“, Београд 1924, 9-12,

33. Ђорђевић Димитрије Ц., текст у Зборник мишљења о нашим Јеврејима, уредници

Мића Димитријевић и Воја Стојановић, Београд 1940, 103-108

34. Енциклопедија живих религија, Нолит Београд 1992, Друго допуњено издање

35. Етингер Шарл, Историја јеврејског народа, ИП Гинко, Београд 1996

36. Живанчевић Владимир, Београдски Јевреји на Дорћолу- Од Јалије до Видин

капије, Зборник 6 ЈИМ, Београд 1992, 448-460

37. Златковић Winter Јелена: Жидови на подручју југославенских земаља, у Дубнов

Симон, Кратка историја јеврејског народа, 4 издање. Савез јеврејских општина

Југославије, Београд 1988, 274-283

168

38. Знаменити Јевреји Србије, биографски лексикон, уредник Александар Гаон,

Савез јеврејских општина Србије, Београд 2011

39. Иванковић Младенка, Јевреји у Југославији (1944-1952), Институт за новију

историју Србије, Београд 2009,

40. Иналџик Халил, Османско царство класично доба 1300-1600, превела Милица

Михаиловић, Српска књижевна задруга, Београд 1974

41. Историја народа Југославије, од почетка 16 до краја 18 века, књига 2, Просвета

Београд, 1960,

42. Историја српског народа 3/1, Српска књижевна задруга, Београд 1994

43. Јаковљевић Биљана, Краљ и цар Стефан Душан, Српска слободарска мисао,

година XI, број 5, септембар- октобар 2010, 404-482

44. Јевтић мр. Милан, Јеврејска школа у Шапцу у XIX веку, Шабац и Јевреји у


45. Јевтић Мирољуб, Политикологија религије, Центар за проучавање религије и

верску толеранцију, Београд 2009

46. Јелић Душан, Кратак преглед историје суботичких Јевреја и њиховог доприноса

развоју града, Руковет, бр 4-5 1994, годиште XL, 2-80

47. Јиречек Константин, Историја Срба културна историја књ. 2, превео и допунио

Јован Радонић, Пирот 2004

48. Јовановић Мара, Wir packen, wir auspacken (ми пакујемо, ми распакујемо)

трагична судбина јеврејских избеглица у Шапцу 1941 године, Шабац и Јевреји у


49. Јовановић Никола, О јеврејском питању у Србији, Београд, 1879

50. Калдерон Соломон, Леви Јуда, Историја јеврејског народа 2. Од изгона Јевреја

са Пиринејског полуострва до најновијег времена, Савез јеврејских

вероисповедних општина Краљевине Југославије, Београд 1933

51. Камхи др Хајим, Новопронађени документи Дубровачког архива, Јеврејски

алманах 1954, 68-76

52. Каталог, Јеврејски историјски музеј у Београду, Савез јеврејских општина

Србије, Београд 2010, аутор публикације Војислава Радовановић.

53. Кашић Бартол, Путовања јужнославенским земљама, Привлака, 1988

54. Ковач Теодор, Банатски Немци и Јевреји, Зборник 9 ЈИМ, Београд 2011, 23-87

55. Ковачевић Божидар, О Јеврејима у Србији (Од почетка XVIII до почетка XX века

Јеврејски алманах 1959-60, 105-112

56. Коен Леон, О трепанацијама у рату, у Наше ратно санитетско искуство, 687-

679

57. Кољанин Милан, Друга мисија др. Давида Албале у Сједињеним Америчком

Државама1939-1942. године, Зборник ЈИМ 8, Београд 2003, 7-76

58. Кољанин Милан, Јевреји и антисемитизам у Краљевини Југославији 1918-1941,

ИСИ, Београд 2008

59. Косиер Љубомир Ст., Историја Јевреја у Југославији и Бугарској, Загреб,

Београд, Љубљана 1930

60. Костић Коста Н., Историја Пирота, Музеј Понишавља, Пирот 1973

61. Кочовић Др. Драгослав, Религијска учења социјалне вредности религијских

учења, Факултет политичких наука, Београд 2010

169

62. Лебл Жени, До „коначног решења“ Јевреји у Београду 1521-1542, Чигоја штампа,

Београд 2001

63. Лебл Жени, До „коначног решења“ Јевреји у Србији, Чигоја штампа, Београд

2002

64. Лебл Жени, Друштва и установе београдског јеврејства, у До „коначног решења“

Јевреји у Београду 1521-1942, Чигоја штампа, Београд 2001, 343-382

65. Лебл Жени, Јевреји у Пироту, Привредни преглед, Београд 1990

66. Лебл Жени, Трагедија београдских Јевреја 1688, Зборник 6 ЈИМ, Београд 1992,

183-200

67. Леви др Мориц, Из прошлости јеврејске општине у Дубровнику, Јеврејски

алманах, IV годиште, Вршац, 1928, 59-70

68. Миловановић Мирослав М., Логор на Црвеном Крсту у Нишу, Београд 1983

69. Милошевић Михаило Б., Јевреји за слободу Србије 1912-1918, Филип Вишњић,

Београд 1995

70. Мирч Марко С., Јевреји на Балканском полуострву и у старој српској држави до

доласка Турака, Јеврејски алманах, 1957-1958, 49-58

71. Михаиловић Милица, Две стотине година породице Хајим- Давичо у Београду,

Зборник ЈИМ 6Београд 1992, 249-276, 273

72. Надовеза Др. Бранко, Ционизам идеологија и политичке основе, Београд 2011

73. Недок, С. Александар, Лекари Јевреји у српском здравству XIX и раног XX века,

Годишњак за друштвену историју год.VII, св.1, Београд 2000, 91-102

74. Нешић, Ђ., Болница у Драгоманцима и њена импровизација, у Наше ратно

санитетско искуство, 483-489

75. Острогорски Георгије, Историја Византије, Народна књига , Београд, 1998

76. Павловић Будимир, Јевреји лекари у ослободилачким ратовима Србије од 1876 до

1918, Српски архив за целокупно лекарство (1990) 118, 149-153

77. Павловић др Леонтије, Прилог проучавању историје смедеревских јевреја,

Зборник 4 ЈИМ, Београд 1979, 62-85

78. Пејин Атила, Ритуално убиство. Прилог историји интеретничких односа у бачком

Потисју, Зборник 9 ЈИМ, Београд 2011,7-20

79. Перера Давид, Неки статистички подаци о Јеврејима у Југославији у периоду од

1938 до 1965 године, Јеврејски алманах, Београд 1968-70, 135-147

80. Перић Марко, Јевреји из Југославије–Шпански борци, Зборник 3 ЈИМ,

Београд1975,1-43

81. Петрановић Бранко, Историја Југославије 1918-1988, друга књига

Народноослободилачки рат и револуција 1941-1945, Нолит Београд 1988

82. Поменик погинулих и помрлих лекара и медицинара у ратовима 1912-1918,

приредио Радоје Чоловић Српско лекарско друштво- Београдска књига, Београд

2011

83. Поповић Богдан, О Теодору Херцлу, Јеврејски алманах 1959-60, 116-128

84. Поповић Мр Небојша, Јевреји у Србији 1918-1941, ИСИ, Београд 1997

85. Поповић Небојша, Ционистички покрет у Краљевини Југославији 1902-1941,

Историја 20. века, бр 2, Београд 1996, 28-38

86. Пресбургер др. Јосип, Официри Јевреји у заробљеничким логорима у Немачкој,

Зборник 3 ЈИМ, Београд 1975, 225-272

87. Раденић др. Андрија, Бене Берит у Србији и Југославији 1911-1940, Зборник 7

ЈИМ, Београд 1997, 1-67

88. Радић Радивој, Јеврејски ходочасник Бенијамин из Туделе путује византијским

царством, Зборник Матице српске за књижевност и језик књ.L, св. 1-2/2002, 7-25

170

89. Рети др Густав, Јевреји у антрополошком и етнографском смислу, Јеврејски

алманах, IV годиште, 1928-1929, Савез рабина Краљевине СХС, Вршац, 1928, 96-

99

90. Ристић Јован, Дипломатска историја Србије за време српских ратова за

ослобођење и независност 1875-1878, Београд 1896

91. Ристовић Милан, Југославија и јеврејске избеглице 1938-1941, Историја 20. века,

бр. 1, Институт за сваремену историју Београд, 1996, 21-44

92. Романо др Јаша, Јевреји у Југославији 1941-1945 Жртве геноцида и учесници

НОР, ЈИМ Савеза јеврејских општина Југославије, Београд 1980

93. Самарџић Радован, Дубровачки Јевреји у трговини XVI и XVII века, Зборник 1

ЈИМ, Београд 1971, 21-39

94. Секељ Мирко, Учешће суботичке јеврејске омладине у борби против окупатора,

Јеврејски алманах, Београд 1955-56,117-122,

95. Споменица погинулих и умрлих српских Јевреја у балканским и светском рату

1912-1918, Издање Одбора за подизање споменика палим јеврејским ратницима,

Београд, Штампарија М. Карић 1927

96. Споменица 50 1919-1969, СЈОЈ Београд 1969

97. Споменица 90 1969-2009, Савез јеврејских општина Србије, Београд 2009

98. Стајић Васа, Грађа за културну историју Новог Сада, Нови Сад 1947

99. Станаревић Никола, Аврам Озеровић као привредни политичар, Јеврејски

алманах 1959-60, 113-115

100. Станојевић Владимир, Историја српског војног санитета; Наше ратно

санитетско искуство, поново штампано и допуњено издање Војноиздавачки и

новински центар, приредили М. Јовановић и М. Перишић Београд 1992

101. Стојановић Воја, текст у Зборник Наши Јевреји, Београд, 1940, 72-78

102. Тадић Јорјо, Значај дубровачких Јевреја, Зборник 1 ЈИМ, Београд 1971, 1-8

103. Удаљцов А.Д., Ј.А.Космински и О.Л.Вајнштајн, Историја средњег века 1,

Научна књига Београд, 1950,

104. Урошевић Атанасије, Косово, САНУ, Српски етнографски зборник књ.

LXXVIII Насеља и порекло становништва 39, Београд, 1965

105. Храбак Богумил, Јевреји у Београду до стицања независности 1878,

Српски генеалошки центар, Београд 2009

106. Чолић Драгољуб Д, Учешће Јевреја у развоју привреде Баната, Зборник 4

ЈИМ, Београд 1979, 111-192

107. Џелетовић Иванов мр Павле, Јевреји на Косову и Метохији, Панпублик,


108. Шаренац Данило, Дневник повлачења 1915/1916 чиновника Моше

Мевораха, Рад са 54. Наградног конкурса Савеза јеврејских општина Србије,

шифра „Манце“

109. Шик др Лавослав, О потреби повјеснице Јевреја у Југославији, Јеврејски

алманах I годиште, Вршац 1925, 89-101

110. Шланг Игњат, Јевреји у Београду, Београд 1926, 3

111. Шосбергер Павле, Јевреји у Војводини (кратак преглед историје војвођанских

Јевреја) Прометеј, Нови Сад 1998

112. Шосбергер Павле, Новосадски Јевреји, из историје јеврејске заједнице у Новом

Саду, Књижевна заједница Новог Сада, 1988

171

113. Weszel Samuel, Заслуга Јевреја за медицинску знаност, Јевејски Алманах, V

годиште, Вршац 1930, 65-73

Штампа:

1. "Службене новине Краљевине Југославије", број 301/1929

2. „Г. Стојадиновић о јеврејском питању“ Политика, Београд 24.01.1939

3. Вукадиновић Љ. Стелац који је дао Замори пет голова, Експрес политика,

Београд 1967

4. Видовдан 3. 12. 1863

5. Quousque tandem, judaei, Застава, Нови Сад 3.8.1883, бр. 112

6. Јеврејски глас Сарајево 2. децембра 1932. године

7. Обзор Загреб, 05. 07. 1933. године

8. Југословенски лист, 20. 08 1936. године "Г. Дим. Љотић о јеврејском питању.

9. Пинто Аврам, Из првих почетака историје Јевреја у Шпанији, Јеврејски глас,

Сарајево, 11. мај.1928. бр. 17

10. Усишкин о својим опажањима у Европи, Жидов, Загреб, 2. дец. 1932 бр. 48

11. Давид Албала, Зашто Јевреји воле Југославију, Јеврејски глас, Сарајево, 23.

Септембар 1930 бр. 36-37

12. Јеврејски глас, 5. дец. 1930, бр.47

13. Осигурајте земљишта у Палестини за насељенике из Југославије, Жидов 9.сеп.

1932. бр.36

14. За шуму Краља Петра великог Ослободиоца, Јеврејски глас, 20. јан. 1928. год I, бр

2

15. Јелена де Мајо, Нети Мунк, Јеврејски глас 14 сеп.1928, бр.35

16. Лебел.А, Чак се и Химлеру згадило, Јеврејски преглед,год.XXI бр.6 авг/сеп.2012

17. Рабреновић Борис, Демјанјук умро у старачком дому, Јеврејски преглед, год XXI,

бр. 4 апр/мај 2012

18. Смрт Наталије Мунк, Политика, 24. 04. 1924

19. Др Соломон Алкалај, Јеврејски глас Сарајево 13 сеп. 1929 бр. 32(82), стр. 3-4

20. Јудаизам и медицина, Јеврејски преглед, год. XXI бр. 6 авг/сеп 2012

Електронски извори:

172

1. http://www.crnps.org.rs/wp-content/uploads/zakonocrkvamaiverskimzajednicama.pdf.

2. Јевреји у Београду, http://www.jobeograd.org/files/clanci/JuB.pdf

3. Насељавање Јевреја у Новом бечеју и Врањеву, Лазар Мечкић,

http://www.novibechej.com/index.php/novi-becej-i-vranjevo-kroz-istoriju

4. Jevreji u Srbiji Dr.Lazar Prokic (1941)

http://derstuermer.org/serbisch/jevreji_u_srbiji.htm

5. Антисемитизам као званична политика Краљевине Југославије

http://www.stormfront.org/forum/t137269/,

6. http://elmundosefarad.wikidot.com/davico-benko

7. http://elmundosefarad.wikidot.com/jevreji-na-kosovu-i-metohiji-izmedu-dva-svetskarata

8. http://www.24sata.rs /vesti/svet/vest/lovac-na-naciste-pozdravio-kaznu-zademjanjuka/1239.phtml

9. http://www.24sata.rs/ vesti/aktuelno/vest/zurof-sramna-presuda-za-oslobadanjekepira/8208.phtml

10. http://virtuelnasrbija.com/klub/istorija-i-arheologija/umne-zene-srpske-istorije/

11. ALEKSANDAR FREDI MOŠIĆ,JEVREJI U BEOGRADU,

http://www.makabijada.com /dopis/jevbgd.htm

12. http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Apologetika/OklevetaniSvetac/OklevetaniSvetac

48.htm

13. http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Apologetika/OklevetaniSvetac/OklevetaniSvetac

49.htm

14. Оливер Клајн, Свети „Жбун“ http://www.planeta.org.rs/28/12simboli.htm

173

САДРЖАЈ

ПРЕДГОВОР.............................................................................................................................................4

УВОД.........................................................................................................................................................8

I ДЕО ЈЕВРЕЈИ У СРБИЈИ ДО КРАЈА СРЕДЊЕГ ВЕКА................................................................13

1. НАСЕЉАВАЊЕ ЈЕВРЕЈА НА БАЛКАНСКО ПОЛУОСТРВО...........................................13

2. НАСЕЉАВАЊЕ ЈЕВРЕЈА НА ТЕРИТОРИЈУ СРБИЈЕ........................................................18

II ДЕО ЈЕВРЕЈИ ОД XVI ДО XVIII ВЕКА НА ТЛУ СРБИЈЕ.........................................................23

1.ЈЕВРЕЈИ У ОСМАНСКОМ ЦАРСТВУ.....................................................................................23

2.ЈЕВРЕЈИ ИЗМЕЂУ АУСТРИЈСКОГ И ОСМАНСКОГ ЦАРСТВА........................................37

III ДЕО ЈЕВРЕЈИ У СРБИЈИ У XIX ВЕКУ........................................................................................44

1. ЈЕВРЕЈИ У ДОБА СРПСКОГ НАЦИОНАЛНОГ ПРЕПОРОДА........................................44

1.1. ЈЕВРЕЈИ И ПРВИ СРПСКИ УСТАНАК..........................................................................44

1.2. ЈЕВРЕЈИ И ДРУГИ СРПСКИ УСТАНАК. ПРВА ВЛАДА КНЕЗА МИЛОША……..48

2. ЈЕВРЕЈИ У ДОБА ВАЗАЛНЕ СРПСКЕ ДРЖАВЕ................................................................54

2.1 ЈЕВРЕЈИ У ДОБА ВЛАДЕ УСТАВОБРАНИТЕЉА.......................................................54

2.2 ЈЕВРЕЈИ И ДРУГА ВЛАДА КНЕЗА МИЛОША И КНЕЗА МИХАИЛА.....................57

3. ЈЕВРЕЈИ У САМОСТАЛНОЈ СРПСКОЈ ДРЖАВИ ПОСЛЕ 1878.......................................60

4. АСИМИЛАЦИЈА ЈЕВРЕЈА У СРПСКО ДРУШТВО............................................................66

4.1. ПОЛИТИЧКА ДЕЛАТНОСТ ЈЕВРЕЈА У СРБИЈИ........................................................72

4.2. ИСТАКНУТИ ЈЕВРЕЈИ У СРБИЈИ..................................................................................74

IV ДЕО ЈЕВРЕЈИ У СРБИЈИ У XX ВЕКУ..........................................................................................78

1. ЈЕВРЕЈИ У КРАЉЕВИНИ СРБИЈИ ДО 1918............................................................ ……...78

1.1 ЈЕВРЕЈИ У РАТОВИМА 1912-1918.................................................................................80

1.1.1. ЈЕВРЕЈИ У БАЛКАНСКИМ РАТОВИМА.............................................................80

1.1.2. ЈЕВРЕЈИ У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ................................................................84

1.1.3. УЧЕШЋЕ И ДОПРИНОС ЈЕВРЕЈСКИХ ЛЕКАРА У РАТОВИМА

СРБИЈЕ 1912 – 1918.................................................................................................88

174

2. ЈЕВРЕЈИ У СРБИЈИ ИЗМЕЂУ ДВА РАТА...........................................................................103

3. ЈЕВРЕЈИ У СРБИЈИ И ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ..................................................................113

4. ЈЕВРЕЈИ У СРБИЈИ ПОСЛЕ РАТА......................................................................................122

V ДЕО ЈЕВРЕЈИ У СРПСКИМ АУТОНОМНИМ ПОКРАЈИНАМА.............................................128

1. ЈЕВРЕЈИ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ................................................................................128

1.1. НАСЕЉАВАЊЕ ЈЕВРЕЈА НА КОСОВО И МЕТОХИЈУ И ЖИВОТ У

ОСМАНСКОМ ЦАРСТВУ.............................................................................................128

1.2. ЈЕВРЕЈИ У ВРЕМЕ ОКУПАЦИЈЕ 1941-1945................................................................134

2. ЈЕВРЕЈИ У ВОЈВОДИНИ.......................................................................................................137

2.1. НАСЕЉАВАЊЕ ЈЕВРЕЈА У ВОЈВОДИНУ.................................................................137

2.1.1. НАСЕЉАВАЊЕ ЈЕВРЕЈА У БАЧКУ................................................................139

2.1.2. НАСЕЉАВАЊЕ ЈЕВРЕЈА У БАНАТ................................................................143

2.1.3. НАСЕЉАВАЊЕ ЈЕВРЕЈА У СРЕМ..................................................................144

2.2. ЈЕВРЕЈИ У ВОЈВОДИНИ У XX ВЕКУ.........................................................................145

2.2.1. ЈЕВРЕЈИ У ВОЈВОДИНИ У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ 1941-1945…....147

VI ДЕО ЈЕВРЕЈСКА ЗАЈЕДНИЦА У СРБИЈИ У XXI ВЕКУ.........................................................152

ЗАКЉУЧАК..........................................................................................................................................161

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА...............................................................................................................166

РАДИКАЛИ, МАСОНЕРИЈА И ЈЕВРЕЈСТВО…………………………………………….……..175

175

РАДИКАЛИ, МАСОНЕРИЈА И ЈЕВРЕЈСТВО

„Тајна мог успеха лежи у мојој сталној вези са привредницима“

(Милан Стојадиновић)

Масонерија или слободно зидарство већ дуго представљају предмет расправе

науке и политике. Да ли је њихова моћ претерано увећана или оно стварно владају

људском цивилизацијом, то ће тек показати будућност.

Има много дефиниција масонерије, али оне одвојене су увек непотпуне и нејасне.

У једној брошури издатој између два рата пише: „Дакле, шта је слободно зидарство? О

томе су у јавности раширена најразличитија мишљења. Према некима, то је удружење

атеиста (безбожника), непријатеља религије, који скривено кују своје планове и носе

кривицу за безбожност овога света. Други, опет, држе да је то тајно политичко

удружење које држи судбину народа у рукама, одлучује о рату и миру, и које је, на

пример, криво и за светски рат. Римокатоличка црква сматра масонерију за

антирелигиозну и антикатоличку секту која је „права човека“ ставила на своје заставе и

бори се за тековине културе, то је највећи чувар толеранције (трпељивости). Најзад,

сматра се и за безазлен скуп уображених чудака. Има доста њих који у слободном

зидарству виде „установу за међусобно помагање“, а други су опет мишљења да је то

група интернационалних револуционара које инспиришу и злоупотребљавају Јевреји. У

најмању руку, необавештени држе да масонерија никако није у складу са духом

модерног живота“. 593

У периоду XIX века масонерија се углавном сматрала позитивном појавом јер се

бори за начела слободе и једнакости, за очување националних интереса друштва и

државе и националних осећања човека. О томе најбоље говори књига Сретена

593

„Шта је слободно зидарство?“- Загреб, 1934, стр. 3-4

176

Стојковића „Слободно зидарство – његов циљ и принципи, његова прошлост и

садашњост“, изашла 1893. године. Књига је била врло популарна и код стручне и код

шире јавности у Србији, касније је доживела више издања. Јаша Продановић, тада

радикал, написао је опширан приказ те књиге. Ј. Продановић је тада био под утицајем

Светозара Марковића. Неки историчари сматрају да је уочи смрти, у Трсту, С. Марковић

примио свештено лице да би окајао своје грехе због анационалности и рада против

српских националних интереса, нарочито критике идеје тзв. Велике Србије. У приказу Ј.

Продановић пише „Слободни зидари називају овај живот профаним. Али ја не видех да

се они одричу друшвених положаја у тој профаности, да неће да теку профане паре, да

не воле профану књижевну славу и да беже од високих моћи, које баш та профаност

даје. Увече пред прагом своје ложе, они се чисте од прашине овог живота. Али са

осмехом на уснама они се сутрадан опет враћају к њему и не одбацују његове

благодети.“

„Слободно је зидарство утопија. Његовим заступницима- ја говорим о поштеним

слободним зидарима- срце иде пред разумом. Затим уместо хладног расуђивања долази

машта и сањање. Идеје које они заступају никад се не проводе у живот. А њихови

системи поничу и умиру на хартији.“

„Камен темељац слободним зидарима јесте идеја слободе, једнакости и братства.

Да њих остваре, примају у своје коло људе без разлике вере, језика и политичких

убеђења. Радо бих знао, каква је та слобода и једнакост, што ће задовољити у исто доба

и конзервативце и прогресисте и либерале и демократе и –анархисте“. 594

Појам радикалног покрета у Србији почетком осамдесетих година XIX века, који

је оригиналан само делимично, вуче корене из српске традиције. Брз, огроман утицај у

народу и појава харизматичног воже у лику Николе Пашића свакако да је феномен који

је заинтересовао све битне политичке чиниоце у Србији, али и ван ње. Но радикали су и

поред тога што су имали огромну већину народа уза себе и даље остали ван политичких

и економских центара моћи у Србији.

После неуспеха револуционарног метода у примеру Тимочке буне 1883. године,

без обзира колико је она дело радикал а колико је спонтана, радикали битно мењају

политичку тактику: „Радикална странка је сад већ имала сасвим јасно оцртана два лица

окренута на различите стране- сељаштву и сиромашним грађанима ваљало је

приписивати њен долазак на власт као победу њихове борбе и наде; имућне и

конзервативне слојеве требало је убедити да су се радикали уљудили и смирили, да они

нису претећи санкилоти из јакобинских прича, него умерени политичари и пристојни

поданици“. 595

Радикали су од почетка били изразито национално опредељени. Почетни назив

странке је Српска народна радикална странка, праксом се термин „Српска“ постепено

губио, да би се усталио назив Радикална странка.

594

Продановић Јаша, „Слободно зидарство“ (приказ истоимене књиге Ср. Ј. Стојковића), Дело, I,1.

Београд, 1984, стр. 223-224.

595

Ђорђе Раденковић, „Пашић и Србија“, Београд, 1997, стр. 214.

177

Ипак се сматрало да су радикали у принципу против масонства, „у Србији је

иступио против слободних зидара Милош Марковић, некадашњи директор Гимназије у

Крагујевцу који је као ортодоксни радикал а под утицајем социјалиста у Немачкој који

су нападали слободно зидарство, гледао у њему нарочиту опасност за национализам у

Србији. Фармазони за њега су они који спремају државне ударе а одговорност пребацују

на друге.“ 596

Светомир Николајевић је био човек кога су највише као радикала доводили у везу

са масонеријом. Но он је у радикале дошао из Напредне странке да би се касније вратио

у њу. 597 Био је политичар, беседник, па тек онда масон. Студирао је енглеску

књижевност у Лондону, да би се касније представљао српској јавности. У филозофији је

пропагирао стојичку етику. Говорио је; „Сваки народ могао је само утолико напредовати

уколико су у њему биле снажне стојичке врлине“, на другом месту је рекао: „Стојичким

врлинама наших отаца ми има да благодаримо за ослобођење Србије, а Србија ће бити

велика и остати слободна ако у нама стојичке врлине живе.“ Филозоф Андрија

Стојковић је писао: „Овакво повезивање естетичког и етичког утицало је и код нас

благодарећи не толико Николајевићевој ерудицији и речитости колико одговарајућем

нашем народском спајању лепог и доброг и особеностима историјског тренуткаприпрема

за нове жртве у борби за национално ослобођење и уједињење.“ 598

С. Николајевић је у мају 1882. године уклоњен из Странке на личну иницијативу

Николе Пашића. Но многи су сматрали да он није избачен из странке, већ из

руководства. С. Николајевић се залагао за сарадњу са краљем Миланом, сматрао је да ће

радикали тако постићи своје циљеве. Његова активност у друштву Светог Саве оцењена

ја као штетна. Иако се његово слободно зидарство заснивало на идејама слободе,

братсва, једнакости, радикали су га оценили штетним.

Но, о свему томе остало је мало писаних трагова, стога се тешко може говорити о

карактеру рада С. Николајевића. Његов присталица Сретен Стојковић тврди да је рад С.

Николајевића инспирисан искључиво хуманистичким и патриотским циљевима. Сматра

се да је он проширио слободно зидарство и на радикални покрет Србије. „Беше се

однекуд укоренула заблуда да су масонерији у Србији припадали искључиво неки

напредњаци и либерали, и да је она била тајно удружење уперено против радикала.

Међутим, баш од најистакнутијих радикал беше знатан број слободних зидара. То су

били: Михаило Валтровић, Стеван Р. Поповић (Црни), први радикални министар

народне привреде, Анта Алексић, инжењер, члан редакционог одбора радикалног

часописа „Рад“ (из 1881. год.), др Михаило Војић, др Лаза Пачу, Павле Михајловић,

Државни саветник (познат из Тимочке буне), Таса Банковић, рентијер, Виљем Бадер,

инжењер и градитељ прве железнице у Србији, Марко Велизарић, професор, Коста

Стојановић, професор универзитета и бивши министар, Макса Антонијевић, јувелир,

Јован Дукић, професор. Сима Костић, крагујевачки адвокат, Ђока Лазаревић,

индустријалац из Неготина (отац г. Бранка Лазаревића, књижевника и дипломате), и

596

„Ко су и какви су непријатељи југословенске масонерије?“, Загреб, 1934, стр. 7.

597

Видети, Српска напредна странка, Београд, 1993. и Српска напредна странка, Београд, 1906.

598

Др Андрија Стојковић-„Развитак филозофије у Срба 1804-1944“, Београд, 1972, стр. 211.

178

многи други. Све њих скоро без изузетка, Светомир је увео у слободно зидарство; и сви

они беху подједнако добри Срби, и људи, и радикали!“ 599

Због свог пацифизма и миротворачког рада С. Николајевић се замерао свим

значајним политичким факторима у Србији, подједнако и радикалима, али и краљу

Милану који је увек држао до стајаће војске и био њен командант. С тим у вези С.

Николајевић је пуно путовао по Европи, залажући се да се међудржавни односи

решавају мирним путем, без употребе силе. Тако је на иницијативу С. Николајевића

1902. године из средине Народне скупштине и Сената створена Српска

интерпарламентарна група, на начелима Међународног парламентарног савеза из 1899.

године, „Од 25 потписника овога значајног меморандума петнаесторица су радикали: Н.

П. Пашић, Д. С. Симић, др Л. Пачу, Р. С. Поповић, Стој. М. Протић, Сретен П. Којић, др

Илија Коловић, Коста Стојановић, Доброслав М. Ружић, Влад. М. Љотић, Ђока

Анђелковић, Пера П. Ђорђевић, Арса М. Дреновац, Јован Ј. Јовановић, Јован М.

Шаренац.“ 600 Присуство Николе Пашића у тој организацији сматрало се да радикали

осим националних задржавају и општечовечанска начела.

Масонство С. Николајевића је често у вези и са његовим тежњама за балканском

интеграцијом. Стварањем некакве форме балканске кон(федерације), рада на хрватскосрпском

зближавању, због чега су га тешко оптуживали. Често су га оптуживали и за

мађарофилство, због његових честих путовања и контаката са Мађарима. Залагао се за

грчко- српско пријатељство и уопште био је велики хеленофил. Залагао се да се краља

Александар Обреновић ожени са грчком принцезом Маријом, кћерком грчког краља

Ђорђа I, али у то доба Александар је имао 18 а Марија 16 година.

Због тога је било и чувено његово предавање из 1889. године о Риги од Фере,

грчком родољубу и масону. То предавање је објављено у часопису „Отаџбина“. С.

Николајевић је донео исцрпну биографију помало код Срба већ заборављеног Риге од

Фере. На почетку предавања С. Николајевић пише: „Ваљда је тако морало бити, да у

памћењу нашег народа велики туђинац уступи место оном небројеном низу домаћих

мученика из чије су крви никле наша држава и слобода; али мисао за коју је Рига

погинуо, која је у годинама пред устанком у Србији, и доцније, пред устанком у Грчкој,

у пиндаричким његовим стиховима одјекивала по врлетима балканских планина;

скликтавала јунаке свих различитих племена на заједнички рад и у заједничку борбу за

отаџбину и слободу; та мисао никада није била тако жива и популарна као данас. Ригина

последња реч „ја посејах а жетеоци ће доћи“ обистинила је се утолико, укилико данас

све што је паметно и родољубиво код Срба, Грка, Румуна, Бугара и Арнаута мисли како

је Рига мислио и желе што је Рига желео; да народи Балканског полуострва договорно и

сложно, поштујући узајамно права и особине, раде на делу ослобођења и уједињења.“ 601

У то време С. Николајевић је имао расправу „Жена у слободном зидарству“, која

је касније штампана и преведена на више страних језика.

599

Божидар С. Николајевић- „Радикална странка и Светомир Николајевић“ Београд, 1938, стр.55-56.

600

Исто, стр. 63.

601

Светомир Николајевић- „Рига од Фере- песник и патриота грчки“ јавно предавање (Одштампано Из

Отаџбине књ. XXII) Београд, 1889, стр. 3-4.

179

Однос С. Николајевића са радикалима осамдесетих и деведесетих година XIX

века а и касније је нејасан и противречан. Није чак јасно да ли је он формално уопште и

напустио Радикалну странку и „тврђење да је Николајевић тобоже, изгубивши поверење

својих другова морао напустити радикалну странку, неодговара истини. Напротив, он је

из ње својевољно иступио када се с партијским друговима разишао у основним

назорима. Повећи број радикала, који је Николајевићу одувек нагињао- међу овима на

првом месту Димитрије Катић, често је покушавао да њега и Перу Тодоровића врати

Радикалној странци.“ 602

То је очигледно слободно зидарство сматрало за позитивну појаву, да би се

касније у XX веку, сматрало за изричито негативну појаву од људи и организација које у

себи садрже националну компоненту. Свакако најзначајнија већ поменута књига сретена

Стојковића о слободном зидарству, највише је афирмисала слободно зидарство. Књига

садржи 10 писама а у десетом се говори о томе да ли је слободно зидарство више

потребно Европи и његовим задацима будућности; С. Стојковић пише: „Свако је од нас

на првом месту човек и као такав дошао је на свет, тек после тога долази све друго.

Стога слободно зидарство поучава пре свега да будемо људи свесни својих човечанских

права и дужности; да будемо толерантнији и поштујемо један у другоме човека као

равноправног члана светске заједнице; и да у свакоме од нас ценимо морално

достојанство као основу на грађанску част и све спољне односе међу нама.... Зар и данас

и у будућности неће бити потребно да се опомињемо на вршење тих дужности?“ 603

Очигледно С. Стоковић није на чело ставио националне и патриотске вредности у

човеку.

Др Лаза Пачу је био човек број два из радикалних редова кога су доводили у везу

са масонским покретом. Иако је био велики финансијски стручњак и врло утицајан у

Радикалној странци, бежао је од јавних иступа. Причали су се вицеви о његовом

„неодложним пословима“. Његов пријатењ и биограф Никола Марковић за њега каже:

„Лаза није био борбена природа и далеко је од храбрости револуционара, па некад и

самог грађанина.“

Лаза Пачу је имао успон уз помоћ масона. Укључио се у рад масонске ложе

„Српска задруга“ заједно са С. Николајевићам и М. Вујићем. По гашењу те ложе 1883.

године приступа ложи „Побратим“ под вођством Ђорђа Вајферта. Врхунац утицаја та

ложа постиже када је С. Николајевић био председник Министарског савета.

После мајског преврата масонерија у Београду доживљава успон. Л. Пачу је у

странци стално држао страну Н. Пашића, због тога у масонерији никада није обављао

неку високу дужност.

Л. Пачу је наводно фаворизовао Аврама Левића који је важио као крајње

негативна личност. Никола Марковић о томе пише: „Ни украј памети ми није да и реч

прозборим у одбрану бившега Лазиног начелника Левића, кога је један део наше

јавности оцртао најцрњим бојама, па се то црнило хоће да набаци на покојнога Лазу. Ни

602

Исто, као нап. 6, стр. 75.

603

Сретен Стојковић- „Слободно зидарство- његов циљ и принципи, његова прошлост и садашњост“,

Београд, 1926, стр. 187.

180

мало нисам посвећен у послове за које се терети Левић а због њега и Лаза, али могу да

објасним како се тај тако оцрњен Јеврејин- да ли с правом или не – допао мудром и

искреном Лази, да га је овај до краја држао себи уз колено и с њим се, како веле, и

окумио“. 604 Дакле, хоће се рећи да је Лаза Пачу давао предност професионалности над

другим особинама људи.

Многи га сматрају и архитектом југословенског програма код радикала. Ако је

Југославија масонско дело створена уместо Велике Србије, многи то сматрају јер је баш

Лаза Пачу убеђивао радикале да створе Југославију. По једном, казивању, он је

сугерисао Пашићу да и Грац буде у саставу Југославије.

Коста Стојановић је био велики финансијски стручњак из редова радикала.

Сматрало се да су га припадништво масонерији и радикалима уздигли. Др Михаило

Вујић је препоручивао Косту Стојановића. Било је то у време када је М. Вујић омогућио

оживљавање масонске ложе „Побратим“, после велике кампање против масона на

заседању у нушкој народној скупштини, где је К. Стојановић био са службом. К.

Стојановић је, као што смо видели, био међу 25 потписника Српске парламентарне

групе.

К. Стојановић ће касније приступити ложи “Уједињење“ 1909. године под

контролом Великог оријента Француске где доминира самостални радикал Љуба

Стојановић. То га је удаљило од старих радикала и Н. Пашића, да би после светског рата

приступио Демократској странци.

Почетком царинског рата К. Стојановић, захваљујући својим масонским везама,

настоји да се повеже са Пештом у конфронтацији са Бечом. Но то није успело јер су

мађарски велепоседници били главна препрека у потписивању новог трговинског

уговора између Беча и Београда. Пашић је покушао да, тада, искористи масонске везе К.

Стојановића у посредовању око измирења са Бечом. То измирење је покушао преко

Хајнриха Винера, првог рабина у Загребу, касније хотелијера и финансијског

шпекуланта, настањен касније у Земуну, одакле је остварио везе са краљем

Александром.

Но све је то поприлично нејасно. Интересантан је један говор К. Стојановића у

Радикалском клубу 1908. године; он је рекао следеће: „Мале земље као што је Србија,

где је потрошачка област мала, да би се индустрија развила као што треба, потрбно је,

као накнаду за потрошачку област, дати индустији извесне олакшице. То је оно што је

руководило владу да изађе пред Народну скупштину с великим бројем концесија, да

прихвати земаљску индустрију. И то, господо, још није довољно у земљи која се налази

у једном стању преокрета ако трговински уговори висином својих ставова не садрже

услове за развијње индустрије. Када немате велику потрошачку област, она се

проширује тиме, кад се бар набавке државне врше од домаће индустрије; кад се дају

концесије; кад трговинским уговорима и тарифским ставовима имате загарантоване

услове за развиће индустрије, и кад уз то имате још стабилност политичке ситуације,

која, дижући кредит земљи, зајамчава долазак страних капитала у земљи. Кад су сви ти

604

Р. М. Грујић, Српске школе, 19.

181

услови постигнути, онда, господо, тим самим створена је могућност да се земља

индустријализира.“ 605

Милован Миловановић је радикал чије се име често помињало када су у питању

везе са масонеријом. У време Анексионе кризе био је министар спољних послова

Србије; важио је као стручњак за међународно право, образован, добар дипломата,

духовит. За М. Миловановића су говорили да је „највећи Европејац од свих Балканаца“;

за њега је један немачки дипломата рекао да је „једини Србин који води рачуна о томе

шта се мисли у Европи“. За разлику од Пашића који се до краја чврсто држао Русије,

говорећи да „мали српски чун треба везати за велику руску лађу“. Миловановић је

уважавао објективне процесе у Европи. Као личност није имао такву психичку снагу као

Пашић да истраје у својим ставовима, и често је падао у неурозе.

Анексиона криза је снажно избацила на политичку површину М. Миловановића;

то је био велики испит српске спољне политике. Многи виђенији српски интелектуалци

и политичари путовали су по Европи: „После путовања слободних зидара Светомира

Николајевића по Европи које је и он описао у ложи „Побратим“, и Васе Јовановића у

Француску, и дипломатски званични кораци владе су кренули сличним путем. У Русију

је отишао Никола Пашић, у Цариград Стојан Новаковић, а Милован Миловановић у

Берлин, Париз, Лондон и Рим. И што се тиче резултата ових мисија, посебно

Миловановићеве, може се рећи да су они у многоме, прејудицирани из

слободнозидарских радионица“. 606

М. Миловановић је хтео компромис са Европом. Уколико се Босна и Херцеговина

не може прикључити Србији па чак ни добити широка аутономија у оквиру

Аустроугарске, онда треба тражити компензацију у виду прикључења Новопазарског

санџака Србији како би се могао добити коридор са Црном Гором. Пашић је био против

тога сматрајући да Србија уколико не може да уђе у рат јер јој Русија не може помоћи,

јер неће никакве међународне конференције пошто на њима неће ништа добити, онда

жели да Босну и Херцеговину претвори у „живу рану“. Миловановић је веровао у

споразум с западним демократијама, „На тај начин био би тек подигнут, био би управо

довршен систем баријера између Турске и великих војничких сила са истока до на крај

запада Балканског полуострва. На тај начин и Солун и Цариград били би заклоњени од

туђинских пожуда. Источно питање добило је своје природно и правично решење, а

Балканско полуострво постало би елементом европског мира. И ето из тих и таквих

разлога и у таквом смислу и циљу Србија истиче аутономију Босне и Херцеговине као

циљ своје политике, као решење својих жеља и тежњи.“ 607

Милована Миловановића су сматрали за стратега Балканског савеза који је

Србији после успеха у ратовима 1912. и 1913. године донео огроман успех. Многи су га

сматрали не само за супарника Н. Пашића већ за његовог скорог наследника. Док је био

председник владе, Миловановић се сукобљавао са Пашићем око односа са Бугарском, то

је било током 1911. и 1912. године. „У партијској војсци, која је дуго безпоговорно

605

Коста Стојановић, Говор о Радикалском клубу приликом објашњења новог трговинског уговора са

Аустроугарском 1908. године.

606

Зоран Ненезић, „Масони у Југославији (1764-1980)“, Београд, 1988, стр. 258.

607

Димитрије Ђорђевић „Милован Миловановић“, Београд, 1962, стр. 119.

182

марширала за њим, почели су се јављати знаци врења. Било је случајева партијског

одметништва; неки интелектуалци у странци говорили су отворено да Пашића, са

његовим схватањима и методима, ваља послати у политички музеј; као његова замена

све се чешће помињао Милован Миловановић, тврдило се да он надмаша Пашића и по

политичким способностима и по личној ерудицији. Партијска дисциплина је попуштала.

Пашић је сматрао тренутак да привремено напусти власт, како би се боље припремио за

следећи скок у власт: да се неко сав посвети притезању шрафова страначке машине“. 608

У том смислу Н. Пашић је делимично изменио статут НРС. М. Миловановић је то

прокоментарисао речимада „нигде у свету није као код нас партијска организација тако

моћна, а појединац тако немоћан, паметни људи су непотребни као какав луксузни

артикал; партијска машина креће се сама собом, без ичије личне памети“. Пашић је увек

волео да више сачека догађаје него да иде испред њих, то изгледа није била одлика

Милована Миловановића.

Иако се сматрало да у периоду 1903-1914. године у влади Србије једини масон

био Коста Стојановић, како Јован М. Јовановић сматра, неки тврде да су то још били Л.

Пачу, М. Миловановић и Љуба Стојановић. Многи га доводе и у везу са тзв. „Црном

руком“ која је, фактички, свесно или несвесно,Мајским превратом 1903. године и довела

радикале на власт. У парламенту Србије многи су тражили одговорност Црне руке

(нарочито напредњачки посланик и познати правник Живојин Перић). Но Миловановићкоји

је, како изгледа, стајао у непосредној вези са Црном руком- избегао је два одговора

на ову интерпелацију, с обзиром да је убрзо пошто је она поднета, скупштина била

распуштена“. 609

Милована Миловановића је 18. јуна 1912. године на положају председника владе

затекла изненадна смрт. Питање је да ли је и део спољне политике Србије тада отишао

другим правцем.

Посебан случај је избијање Првог светског рата, који је и поред свих супротности

избио нагло и неочекивано.

Сарајевски атентат на Франца Фердинанда није дело Србије и радикала, на

против, Србија ту није имала никакав интерес, због тога се претпоставља да је он жтрва

масона, који су хтели д униште Хабзбуршку минархију. Италијански политичар и лични

пријатељ Франца Фердинанда у својим сећањима на њега пише: „Далекосежни, али

битни део плана Фрање Фердинанда безусловно је искључивао сваку помисао на рат и

на мржње и Србе које рат за собом повлачи, јер његов циљ није било само уједињење

Јужних СЛовена у Монархији, које би њен дуалистички карактер претворио у

тријалистички, него могућност одступања Трансилваније од Румуније и, у исто време,

позивање увећане Румуније да са Монархијом ступи у уску федеративну везу: онако

отприлике као што је Баварска 1871. приступила Немачком царству. И он сам је говорио,

у више махова, да би се у таквој Аустрији, претвореној у један гигантски савез

слободних народа, везаних само заједничком поданичком верношћу Хабзбургу као

608

Исто као нап. 3, стр. 449.

609

Олга Поповић- Обрадовић, „Парламентаризам у Србији од 1903. до 1914. године“, Београд, 1998,

стр. 401.

183

врховном поглавару, могло једнога дана наћи места чак и за једну малу балканску

Србију, чији би становници позавидели слободи и благостању своје браће с оне стране

границе – под претпоставком, наравно, да би се ови осећали срећним и слободним“. 610

У истим „Сећањима“ К. Сфорца за Гаврила Принципа, атентатора на Фердинанда

и његову супругу Софију, пише: „Убица, Босанац Гаврило Принцип, био је син једног

агента аустријске тајне полиције, чиме се може објаснити што га полиција није

надзирала.“ 611

Између два рата позната клерикална издавачка кућа „Nouvelles editions nationals”

објавила је књигу Хенрија Костона „Paroles nationalistes” чије је уводно поглавље

посвећено југословенским масонима као кривцима за стварање Југославије. У тој књизи

југословенски масони се оптужују да су 1917. године, преко француских масона,

спречили да дође до сепаратног мира са Аустријом, да је због тога настављен рат,

уништена Аустрија и створена Краљевина Срба, Хравата и Словенаца, Већ се увелико

говорило и писало да су масони да су масони убили Федрдинанда, па чак и да је Гаврило

Принцип био Јеврејин и масон.

У поменутој књизи пише: „Године 1917. нам је нови аустријски цар Карло

направио понуду сепаратног мира, преко својих пашенога, Ксавијера и Сикста

Бурбонског. Тај би нам мир био омогућио да завршимо рат са победом кроз неколико

месеци. Али српска масонерија, пошто је већ запалила Европу, није хтела да прихвати

сувише скори мир, који би знатно био омео рачуне њене и њених потајнох господара“.

„У име Срба, Хрвата и Словенаца“, писали су тада њени представници вођама

француске масонерије, „као у име свих осталих подјармљених народа, заробљених од

Немаца, Мађара, Турака и Бугара, управљамо најхитнији и најбитнији апел

пацифистичкој француској масонерији, да се не би због пацифистичке пропаганде и због

акције која иде за чим скоријим миром, супротставила ослобођењу свих подјармљених

народа, који већ толикомвекова робују....“ (потписани Ђ. Вајферт и Пера Шрепловић).

И масон Рибот, председник тадашње француске владе, послушао је, наравно,

своје потајне господаре те одбио да царем Карлом. 612

На крају књиге Х. Костон тврди након тог апела масони сазвали конгрес у

Паризу, на коме су узели учешће масони из савезничких и неутралних земаља, где је

одлучено да се не склопи сепаратни мир, док се не сруши Хабзбуршка монархија.

Француски и уопште клерикализам је по наведеној књизи хтео да Монархија

опстане заједно са јужнословенским народима, Чехословацима и Румунима и да Алзас и

Лорена остану у саставу Немачке. Аутор оптужује да и даље клерикали пријатељи

„Отона и Зите“ раде на рестаурацији Хабзбуршке мохархије и уништењу Југославије.

О сепаратном миру између Србије и Аустрије доста се писало, поготову када су

обелодањена документа из Бечких архива, Таквих иницијатива било је више,

610

Карло Сфорца „Неимари Европе“, Београд, 1932, стр. 54-55.

611


612

Јавност, год. II 1936, Београд, 1936, стр .391.

184

„Аустроугарски министар спољних послова, гроф Буријан, сложио се са идејом да се са

немачке стране учини све да се постигне мир са Србијом, али с тим да се Хабзбуршкој

монархији пружи најближа форма задовољења за догађаје који су довели до рата.“ 613

У септембру 1915. године, пре опсежних војних операција против Србије,

Немачка је преко грчких посредника, покушала да склопи сепаратни мир са Србијом.

Нарочито је у томе био активан немачки министар иностарних послова Јагов. Бојећи се

губитка у рату са Србијом, Јагов је сматрао да је српски народ „уморан од ратовања и

налази се на крају снага. Ако му буде позната његова даља судбина, он ће се с тим лакше

помирити него да се предаје у неизвесност. Овај последњи непријатни захтев може

изазвати очајнички и герилски рат...

„.....Ако са Србијом склопимо мир, онда је Француској и Енглеској одузет

изговор за њихову акцију у Солуну. Они више не би могли да је обавију у лицемерно

рухо обавезе да се подупре Србија“. 614

Јагов је сматрао да ће Србија нестати или опстати под одређеним условима, а то

је сједињење с Црном Гором и шири излаз на море, без чега нама Србији привредног

развоја. Јагов даље пише: „Ми желимо да на Балкану остваримо, ако је икако могуће,

мир а не једну ситуацију која мора довести до сталног незадовољства и увек нових

покушаја Срба да збаце своје везе“.

Пашић није пристао на такав сепаратни мир из два разлога: прво, због оданости

савезницима из Антанте, поготову Русији и друго, јер је такав мир подразумевао да се

добар део Македоније додели Бугарској, а Пашић је емотивно везан за Македонију из

више разлога.

Интересантна је личност Фране Супила и његовог (не) припадања масонерији.

Својом делатношћу он је битно утицао на радикале, а самим тим, и на судбину српског

народа. Још као уредник „Ријечког новог листа“ био је близак са масонима и они су

објављивали чланке у његовом листу. Ф. Супило „није био масон, али се у свом листу

залагао за многе идеје, којих су највећи поборници иначе били масони“. 615

Ф. Супило је активно радио на задарској и ријечкој резолуцији и уопште био

поборник српске и хрватске слоге, због тога је често нападан од званичних власти у

Бечу; поводом Фридјунговог процеса у Бечу, септембра 1909. године, Ф. Супило је

изјавио: „Ја радим на хрватско- српском јединству и увјерен сам да нико неће моћи то

јединство уништити.“ 616

Велико је питање како се Ф. Супило 1915. године нашао у Нишу, и поред ратних

прилика и отежања саобраћајних комуникација. Управо је тада и донесена тзв. Нишка

декларација, која је имала далекосежне и погубне последице по српски народ. Радикали

су одступили од свог програма из 1881. године где се говори о уједињењу српског

613

Богумил Храбак „Сепаратни мир са Србијом у политичкој стратегији централних сила (1914-1915)“

Зборник радова, Приштина 1969, стр. 157.

614


615

Иван Мужић, „Масонство у Хрвата (масони и Југославија)“, Сплит, 1983, стр. 61.

616

Србобран, 1909, бр. 269

185

народа, а прешли на уједињење јужнословенских народа; како се то догодило историјска

наука још увек нема довољно чињеница да објасни. Каснија делатност Ф. Супила у

Југословенском одбору у Лондону је нејасна и неистаржена. У том одбору било је много

сукоба; „затегнутости односа допринео је и Богдан Поповић који је изјавио сарадници

Викима Стида да се Супило залаже за Велику Хрватску“ 617 , што су савезници одбили јер

су сматрали да се Супило налази у сталним и тајним везам са Пашићем и уопште су га

сматрали за једну од „најбољих политичких глава“. Делатност Ф. Супила је уопште била

нејасна и противуречна, а његова прерана смрт 1917. године је однела са собом много

тајни. Он је успео да добар део српских интелектуалаца веже за југословенску идеју,

попут истакнутог културног радника и самосталног радикала Јована Скерлића.

Да ли је боравак Ф. Супила у Нишу био кобан по српски народ, а касније је та

несмотреност српских политичара приписивана масонерији?

Познати српски историчар Станоје Станојевић је у брошури „Шта хоће Србија?“

– издатој у Нишу отприлике и кад је донета Нишка декларација, писао је следеће: „Срби,

Хрвати и Словенци, један су народ по пореклу и по језику. Срби и Хрвати су потпуно

идентични а од Словенаца их деле сасвим незнатне разлике. Иако је историјски рзвитак

још од XII века раздвојио Србе од Хрвата и Словенаца, те су они, дошав под разне

утицаје, ишли од тога доба посебним путевима, иако су они често, особито у новије

доба, вештачки завађани, ипак је у српском и хрватском народу стално била жива свест о

томе да су они један народ, да су им исти интереси и да су упућени једни на друге. Сви

сукоби, распре и борбе између Срба и Хрвата свршавале су се редовно победом уверења

у народно јединство и победом идеје да Срби и Хрвати треба да буду једна целина“. 618 У

брошури С. Станојевић говори о развијању свих вредности српског народа у будућој

заједничкој држави са Хрватима и Словенцима, не само националних него и осталих

вредности. С. Станојевић је био велики поштовалац (а можда и члан) Радикалне странке

и сигурно није био масон.

Тобожња масонерија у Хрватској искључиво је радила у интересу хрватског

народа, и уопште, може се поставити питање да ли се ради о правој масонерији. У

једном чланку из 1911. године пише: „У српскохрватском племену нема разлика са

етничког гледишта. Најбољи познаваоци његови не могу их наћи и сви тврде да је то

један народ. Па ипак опреке су између ових двију грана једнога народа силне. Повијесни

развој изнио је између нас огромне запреке тако да није дошло нити до културног

заједништва, а камоли до јединственог погледа на свијет.“ 619 Религијску поделу на

источну и западну цркву хрватски масони су уважавали као објективну и сматрали су да

та подела не може да се превазиђе, због тога у истој књизи даље пише: „Борба је ова

погибељна по наш народ, је ће све наше силе свезати у бесплодном војевању баш сада,

кад је потребно да их ујединимо, како би се очували и створили увјети нешему напретку

и нашој култури“.

617

Љубинка Трговчевић „Научници Србије и стварање Југославије“ Београд, 1986, стр. 172.

618

Станоје Станојевић „Шта хоће Србија?“, Ниш, 1915, стр. 21.

619

Листови о слободном зидарству, Загреб, 1911, стр. 110.

186

Хрватска масонерија је Југославију хтела створити искључиво као могућност

опстанка хтватског народа. У једној брошури о масонерији издатој између два рата у

Загребу пише: „Кад би се пуних хиљаду година кухале Швабе, Мађари и Хрвати у

једном лонцу, никад им се чорбе не би могле да помешају, док ће се у лонцу Срба,

Хрвата и Словенаца чорбе хемијски спојити у једну, за цигло још једну деценију на

понос велике силне и од природе богате Југославије, у то не може нико посумњати.“ 620

Но хрватско питање је за њих и даље остало отворено и постављано је као државно

питање. У истој брошури пише: „Интелигенција Срба, Хрвата и Словенаца, која хоће

жели и бори се да као представници народа једне исте расе узму учешће у управљању

Југославијом, мора претходно да полаже испит из југослевенског права и да добије

докторску титулу. А иста се може добити ако свака од њих појединачно буде се

специјализирала у изучавању специјалних менталитета, који постоје у нашој уједињеној

Југославији: индивидуални, племенски, расни, верски и културно –просветни“. 621

Радикали у Србији на чели са Пашићем су осетили игру француске и енглеске

масонерије. Од Лондонског уговора па до низ иницијатива државника из Антанте

говорило се о проширеној (не и Великој) Србији, Најчешће се помињало да ће се Србија

ујединити са Црном Гором, да ће јој се припојити Војводина, Босна и Херцеговина и

делови Славоније, Далмације, Лике, Кордуна и Баније и део јадранске обале, најчешће се

помоњао део до луке Плоче. Али Југословенски одбор на челу са Антом Трумбићем

почео је борбу против тих иницијатива. У једном чланку пише: „Мушка борба

Југословенског одбора против Лондонског уговора остат ће заувек у дипломатској

историји један светао пример жилаве борбе за народну егзистенцију слабијег против

политике надмоћног“. 622

Југословенски одбор је био изманипулисан од стране Трумбића, који је водио

рачуна искључиво и хрватским националним интересима. Он је уопште био једна

контрадикрорна и противуречна личност. У једном тренутку он је Аустроугарску

сматрао као основну препреку хрватских националних интереса, али је Србији

оспоравао право првенства у уједињењу јужнословенских народа. У једном писму

Пашићу Трумбић пише: „Наше земље у Аустроугарској неће се дати Србији или Црној

Гори да их анектирају, него ће се дати народу који је у њима слободан да узмогне по

својој вољи ступити у једну државу са Србијом и Црном Гором. По томе, наше народно

уједињење ствара се на народном начелу и на вољи самога народа.“ 623 Очигледно је да

Трумбић није био масон већ се само њома служио. Поред борбе за хрватски интерес он

је био, на другом месту, борац против пројекта тзв. Велика Србија. Добар део српске

јавности одбацивао је идеју Југославије као „политички опортуну“ и хтели су српску

државу проширену српским становништвом на територији Аустроугарске, у том смислу

су слали делегате на запад и у Русију (на пример Александра Белића и Љубу

Стојановића) да парирају пропаганди Супила и Трумбића. Хрвати су се највише

плашили Пашиће, његове идеје и дела сталног проширивања Србије: „ У току рата

620

Друштвена борба и масонерија, Загреб,1935, стр. 43

621


622

Богумил Вошњак „Историјско значење Југословенског одбора“, Видици, бр. 1-2, год. III, Београд 1940,

стр. 6.

623

Богумил Храбак, Драгослав Јанковић- Србија 1918. године“ –Београд, 1968, стр.74.

187

дошло је до даљних сукоба између Пашића и избјеглица. Пашић је био неизмјерно

поносан на српску државу и схватао је будућу југословенску државу као проширену

Србију. Био је представник праве радикалне традиције деветнаестог столећа која је

централизам сматрала прогресивним а делекосежну регионалну аутономију

реакционарном и разорном.“ 624 Шта се све догађало у периоду између 1915. и 1918.

године остаће у много чему тајна за историчаре. Србија или Југославија била је велика

дилема српског народа: међутим „српска буржоазија је своје реалне и конкретније

политичке циљеве ипак усредсредила на стварање велике Србије“. 625

Чак је и Јаша Продановић, бивши радикал а у Краљевини Југославији

републиканац, оптуживао Н. Пашића због залагања за Велику Србију. У једном чланку

поводом смрти Н. Пашиће он пише: „Ни помена није било о јединству наша три

племена. То су накнадно унели у владину декларацију министри из самосталне

радикалне странке. Пашић је формално на то пристао, примио је и Крфски пакт, али је

рдаио на стварању Велике Србије. О томе има и писмених исказа меродавних личности.

Јединство је извршено и мимо његове воље: једна велика идеја била је јача од једног

ситног политичара.“ 626 Ј. Продановић оспорава и Пашићев значај у Балканским

ратовима, рату са Аустроугарском, сматрајући да су њега ситуације затицале.

Крфска декларација је сматрана као нагодба Н. Пашића и масона из

Југословенског одбора, она је била компромис. Масонерија запада је хтела ослабити

оиложај Н. Пашића, у томе је делимично успела. Чак по завршетку рата њега је на

власти сменио наводно масон Миленко Веснић. „У једном је Југословенски одбор ипак

успео: помоћу Стида, Ватсона и осталих масонских веза, почло му је за руком да у

политичком Лондону изманеврише и ослаби позиције Николе Пашића.“ 627

Прводецембарски акт 1918. године у Београду био је, ипак, велики успех

западноевропске масонерије и хрватских и словеначких националних радника, који су

стрепили за судбину свог народа после распада Аустроугарске монархије..

После уједињења масонерија у спрези са бившим члановима самосталне

радикалне странке и осталих странака, покушала је да збаци са власти радикале и Н.

Пашића. Српска влада није била под утицајем масонерије, „мада су поједини радикали

били чланови слободно- зидарских ложа, сам Пашић није био, нити је он на масонерију

гледао друкчије до на силу са којом треба рачунати, чије се везе могу искористити, коју

трба придобити, али којој не треба дати да завлада његовом странком и њеном

политиком“. 628

Пашић је после изласка Русије из рата 1917. године био принуђен да тражи

подршку од француске масонерије, од париског Великог оријента. Британска и

Француска су хтеле разбити Аустроугарску и новонастале државе везати за своју

политику. Тако је Југославија и дело масонерије, али и дело објективних процеса.

624

Hugh Seton- Watson- “Нације и државе“ Загреб, 1980, стр. 146.

625

Историја грађанских странака у Југославији II део, Београд, 1952, стр. 7.

626

Јаша Продановић, „Никола П. Пашић“, Српски књижевни гласник, књ. 18, Београд 1927, стр. 132-133

627

Милан Банић, „Масонерија и Југославија“, Београд 1941, стр. 52.

628

Исто као нап. 32. стр. 37.

188

Пашић и радикали су се држали разервисано према Југославији. У закључцима

Прве земаљске радикалне кохференције, 1920. године, о програму НРС истакнуто је да

је програм из 1881. године о уједињењу Српства остварен кроз стварање Краљевине

СХС, сматрало се да се није одступило од изворног програма.

Н. Пашић је знао за моћ масона. У једној књизи коју је вероватно написао Лазар

Марковић, док је био на робији у Сремској Митровици, пише: „Мада су држали у

Србији, а нарочито у њеном економском и културно- просветном животу командне

позиције, масони до 1918. још нису били завладали врховима грађанских странки, као

што је то био случај, на пример, у Хрватској. Њихова водећа улога у политичком животу

развила се у пуној мери тек по уједињењу у Југославију, у чијем су политичком животу

у најзначајнијим моментима они играли често пресудну улогу. Интересантно је, у вези с

тим, да је у Радикалној странци постојао усмени закон да у ужи главни одбор, који је

руководио политиком странке, не може ући ниједан масон. Пашић је много користио у

својој политици масоне и њихове везе, чинио им је многе услуге и концесије, али је,

ипак, желео да сачува у односу на њих слободу акције“. 629

Што се тиче Анте Трумбића и његовог припадања масонском покрету, у то се

може сумњати. Он је био фигура у рукама хрватских интереса, а масонеријом се само

служио. Он је просто убачен у Југословенски одбор, јер се претпостављало да је

Југославија највероватнија опција у сплету догађаја, а хрватски народ у таквој опцији

треба тражити своје место. Без Југославије би он у перспективи нестао, што најбоље

сведоче документа Париске мировне конференције, где се хрватски народ не спомиње

као државотворни. Доживео би судбину, на пример, Русина, једног јако културног и

бројног народа, који је подељен између више држава. Хрватски државни радници су

само вешто користили масонерију, уосталом, као и све остале. Они су добро знали да је

циљ масона после рата „у начелу ослобођење или уједињење свих народа,који су данас

подјармљени политичком или административном организацијом хабзбуршког царства, у

државе за које ће се ови народи изразити плебисцитом“. 630

Трумбић је подржавао све оне који су критиковали српску владу због, наводно,

идеје Велике Србије, како у Југословенском одбору, тако и ван њега, али „Трумбић је

држао да би се одбор распао кад би прихватио Супилово гледиште, што би имало за

посљедицу примјену Лондонског пакта и подјелу хрватских и словенских замаља између

Италије и Србије.“ 631

О како опасном човеку се ради, најбоље говори Милан Стојадиновић у својим

сећањима. Приликом мировне конференције у Паризу Пашић је био представник владе

Крањевине СХС, други човек делегације је био А. Трумбић, тада министар иностраних

послова, човек с којим се Пашићније од раније слагао у многим битним питањима, стога

је Пашићев положај у Паризу био вишеструко отежан. У Паризу „руковођен чисто

хрватским национализмом, Трумбић је, на пример, инсистирао на припадању Ријеке

нама, док је Пашић, уместо тога, желео добити Скадар, јер је предвиђао да ће се са

629

Историја грађанских странака у Југославији, I део, Београд, 1952, стр. 74.

630

Исто као нап. 22. стр. 180

631

Трумбић М. Пауловој, 6. рујан 1923. Архив Југословенског одбора, ХАЗУ, Загреб.

189

Италијом на тај начин лакше споразумети: захтевати Скадар а уступити Ријеку. Резултат

Трумбићеве тактике био је да смо, на крају, изгубили и једно и друго...“. 632

Трумбић је касније наставио жестоко борбу против Југославије и српског народа,

оптужујући их за хегемонију и Велику Србију. Он 1928. године пише „Како су у

Београду увјек мислили само на стварање Велике Србије, то јест српске православне

државе, по могућности са што мање неправославних, и у то правцу стварао се у школи и

јавном животу народни менталитет, тако данас, кад виде да не иде све глатко како би

оно хтјели, траже начина како би се ријешили Хрватске, која је хисторијски представник

Хрватске државне мисли“. 633 Био је у свим могућим комбинацијама за рушење

Краљевине Југославије. У једном чланку пише да Срби и Хрвати у прошлости никда

нису живели заједно, пошто се битно разликују, ето о каквој се искрености ради бившег

председника Југословенског одбора, у ствари опасног представника хрватског

националног интереса. А. Трумбић пише: „Србија је живела под упливом Бизанта, а

затим под турском доминацијом, дочим ми овамо живели смо под упливом Запада,

најприје независним државним животом пак и у заједници са другим народима

славенске, германске, мађарске и латинске расе, нарочито за вријеме хабзбуршке

владавине. Усљед тога Србија се развијала у једном смјеру, а ми овамо у другом.

Разлика је у сваком правцу била велика и затечено стање на обим странама сасвим

друкчије“. 634 Током 1914-1918. године тај, наводно, велики пројугословенски политичар

писао је сасвим другачије.

Осим тога, он је нелегитимни представник хрватског народа, на изборима 1920.

године за парламент Краљевине СХС добио је само 1 мандат.

Многи сматрају да је он био тајни члан ХСС убачен у Југословенски одбор. Ако

то не одговара истини, зна се да је после био велики борац за хрватски сепаратизам и

нарочито против Шестојануарске диктатуре краља Александра. „Након свега овога

Трумбић се потпуно придружио Хрватској сељачкој странци. То се могло и очекивати на

основи развоја његових политичких схватања. Изгледа да је 1931. формално ступио у

ХСС, чиме је дефинитивно прекинуо страначке везе са својим пријатељима

федералистима.“ 635 Ето о каквом се „масону“ ради.

Још драстичнији је случај Стјепана Радића, кога су су, повремено, сматрали за

пројугословенски оријентисаног, али не и за масона, већ искључиво за хрватског

националисту, иако је српског порекла. Једна српска штампарија у Осијеку 1928. године

издала је брошуру „Ко је изазвао светски рат?“ – где се оптужује С. Радић. На почетку

брошуре пише: „Г. Стјепан Радић рекао је недавно у парламенту да је Србија изазвала

светски рат. Истина, он се је после огорчених протеста целог парламента извинио и

рекао да је се мало незгодно изразио, али тиме није са себе скинуо љагу, која је на њему

остала“. 636 То и не чуди с обзиром да је поводом атентата у Сарајеву С. Радић писао: „Да

ће доћи време када ће Србима судити страшан и једнодушан суд. Тај суд биће страшан

632

Милан Стојадиновић, „Ни рат, ни пакт“- Ријека, 1970, стр.143

633

Анте Трумбић „Изабрани политички списи“, Загреб, 1998, стр. 277.

634


635

Иво Петриновић, „Политички живот и назори анте Трумбића“- Загреб, 1998. стр. 51

636

„Ко је изазвао светски рат“ Осијек 1928, стр.3.

190

како је страшан и сарајевски злочин, а једнодушан, како је једнодушна верност Хрвата

прејасној хабзбуршкој династији“. 637 Једна таква изјава коштала га је живота. С. Радић се

у борби против српског народа и Југославије служио масонеријом и Трећом

интернационалом.

Хрвати су током светског рата имали, највероватније, спремне све три опције.

Прва у случају стварања Југославије, где би се наметнуо Југословенски одбор на челу са

А. Трумбићем, Ф. Супилом, Нинком Нинковићем и другима. Друга опција у случају

опстанка Хабзбуршке монархије где би се наметнуо тзв. Хрватски комитет са седиштем

у Бечу. И трећа опција, најмање вероватна у случају стварања самосталне Хрватске, где

би се наметнуо С. Радић са својом странком ХСС; та опција је била најпожељнија по

Хрвате. У све три опције они су се служили масонеријом.

Масонерија се често доводи у везу са Јеврејима, што је погрешно, или сасвим

делимично тачно.

Радикални покрет у Србији, поготову онај Н. Пашића, никад се није

конфронтирао са Јеврејима, поготову што они у Србији па и Југославији никда нису

имали утицај као у другим земљама. Многи од њих су били блиски радикалима или

чланови НРС.

Јевреји су били један од тврдих стубова београдског радикализма; адвокати и

банкари, трговци и „индустријалци“ и мањи приватници, лекари и учитељи,

интелектуалци и други „мали људи са Дорћола“ били су тајна снага странке у Београду.

Њихов гласачки „рејон“ – Трећи пододбор НРС-а био је Дорћол испред њега и у име

њега су наступали њихови прваци у граду: адвокати Јаков Челебонович и Шемајо

Демајо и лекари- др Давид Албала и др Соломон Алкалај. Шалом А. Русо, иначе учитељ

у пензији, био је стални кандидат на изборним листама странке за управу београдском

општином, за одборнике су у августу 1920. наступали Челебоновић и Демајо, а у марту

1921. Демајо и др Соломон Алкалај. Од марта 1921 до августа 1926. (а и пре, непосредно

после рата) они су били у управи београдске општине. Јеврејска заједница радикалски

организована редовно је давала своје кандидате за изборе УС и НС: 1920. је то био

Челебоновић као 5. на радикалској листи, а 1923. као заменик Божи Максимовићу за I

изборни срез; те исте године је Аврам Левић (Абрахам Леви) генерални директор

„Земаљске банке“ (која је иначе била банка Настаса Петровића) био први кандидат за I

изборни срез у Београду на дисидентској листи Стојана Протића, а 1927. Шемајо де

Мајо је као срески кандидат постао и народни посланик (пошто се Божа Максимовић

одрекао београдског мандата).

Јевреји су имали међу собом како „старе радикалске борце“ („револуционаре из

1908.“) тако и млађи радикалски нараштај- омладинце; представних првих је био Мика

Мехујас који се заједно са Рафајлом Јелишићем и Андром Јеремићем „гомбао са

жандармима „ по Београду; представник других је био један „ватрени радикалски

омладинац“ из Сарајева, али који је стално агитовао по свим јеврејским сефардским

оазама по земљи, пре свега у Београду, Скопљу и Битољу, Салитај (Шебатај) Џаен.

637

Хрват- Загреб, 18. јул 1914.

191

Поред истакнутих првака Радикалне странке, активни су били и други

припадници јеврејске заједнице у Београду, радикалски организовани многи, а гласачки

круг је био још шири. Тако је трговац Исак Х. Габај, као заменик (уз Шолома А. Русоа

као првог кандидата) био кандидат на радикалској листи (за изборни срез „варош

Београд“) за избор чланова Обласне скупштине вароши Београд почетком 1927. Трговац

Соломон Азриел се често појављивао на радикалским зборовима по Београду, трговачки

агент Арон Капон такође.

Јевреји у Београду су држали један дугачак трговачко –банкарско –индустријски

ланац који се одржавао и јачао кроз деценије које су претходиле рату, и који је добрим

делом био у савезу са српским –радикалским (кроз банке, индустријска предузећа,

занатске радионице, певачка друштва, задруге): Албала и Јечменица су држали фабрику

бомбона, Исак Алкалај је поседовао конфекцију мушких одела, Нисим Д. Акаф

„Београдску фабрику амбрела, велова и кецеља, вештачког цвећа и везива“, Исидор

Брамер –Марковић етиважу шљива, Мика Ешкенази фабрику вате (као и вештачког

цвећа и веза), Хајим Израел је био београдски трговац кожама, Гавра Коен такође,

Симон Конфорти је држао конфекцију мушких одела а Моша Аврам Маца фабрику

кишобрана, Роха Мехаорос и Гавра Нахмијас су сваки понаособ држали конфекцију

мушких одела, а Моша Рубен израду шубара и капа, и Аврам- Абрахам Хајим се такође

бавио производњом мушких одела.

У Београду су после рата основане 4 банке које су као приватне водили и

поседовали Јевреји у савезу са Србима; неки су били директно а неки посредно повезани

са радикалима. Све 4 банке су основане 1922. са централом у Београду и доста великим

капиталима: „Генерална банка за трговину и индустрију чији је председник био Шемаја

де Мајо а директор Исак Машијах, са капиталом од пет милиона динара; Банка

„Метропол“ за међународну трговину имала је исти капитал, председник јој је био

Сабатај (Шебатај) Д. Демајоровић а директор А. К. Аврамовић; „Београдска продуктна

банка“ је имала капитал од десет милиона динара, од индустријских предузећа један

млин, председник јој је био Самуило Р. Озмо а директор Саломон Елијас; председник

„Опште кредитне банке“ са капиталом о 10 милиона динара био је др Давид Алкалај а

директор Јован М. Ђурђевић. Др Давид Алкалај је иначе био адвокат и потпредседник

„Београдске трговачке штедионице“ и председник клуба „Јединство“, а Арон Алкалај је

био главни секретар „Државне хипотекарне банке (коју су непрекидно контролисали

радикали), а сарађивао је и у часописима „Нови живот“ и „Економист“. Др Соломон

Алкалај је поседовао 10 одсто акција угљенокопа „Бољевац“.

Поред ових нових банака са укупним капиталом од тридесет милиона динара

(укупни акционарски капитал београдских банака, њих 65, је износио крајем, 1923

четиристо милиона динара, а резерве сто педесет четири милиона) Јевреји су наставили

да раде са својим старим предратним банкама: „Београдском трговачком штедионицом

а.д.“ основаном 1893. са капиталом од три милиона динара (и великим улозима око два и

по милиона динара) чији је председник био Хајим Д. Азриел, потпредседник др Давид

Алкалај а директор Макс Алкалај (први је био од 1922-1929. члан Надзорног одбора НБа),

Београдском банком „Меркур“ са капиталом од шест милиона динара чији је

преседник и директор био Давид И. Русо, а чији је директор био Јаков И. Русо,

192

београдски индустријалац; трећа је била мала „Колонијална банка“ са милион динара

капитала, основана 1910. у Београду а председник и директор су јој били Давид М. Леви

и Мориц Д. Леви. 638

Шестојануарску диктатуру краља Александра многи су доводили у везу са

масонеријом, делимично због тога што се сматра да генерал Петар Живковић као

пропадник тзв. Беле руке припада масонерији. Раније је припадао тзв. Црној руци, али се

после Солунског процеса дистанцирао од ње. У опширној књизи Васе Казимировића о

Црној руци (преко 800 страница) испада да је Црна рука била и у вези са радикалима и

Н. Пашићем; и у вези са регентом Александром, али и са аустроугарском тајном

полицијом, по чијем је налогу извршила Сарајевски атентат; о свему томе нема довољно

докумената.

П. Живковић је уз помоћ тзв. дворских радикала, попут Николе Узуновића и

других, био фактор у рикама масонерије, али је краљ Александар временом хтео да

олабави диктатуру и ауторитарни систем, да се приближи демократији. Због тога је

морао мењати унутрашњу и спољну политику ржаве. „У току 1934. краљева акција на

еманциповању Југославије од франко- масонског уплива наставља се врло интензивно,

али не јавно него in camera caritatis: Александар настоји да капацитира и за себе

придобије Ватикан, те пристаје на крупне концесије њему у прилог, пројектованим

Конкордатом; контакт с Трећим рајхом и фашистичком Италијом дискретно се

разрађује; а преко академика Бартуа, француског министра спољних послова, жели

Александар да уреди односе и с националном, десничарском Француском, јер он верује

да је на десници будућност Француске“. 639

Краљ Александар је, највероватније, пао као жртва европске масонерије; о томе

сведоче факта о лошем обезбеђењу приликом атентата у Марсеју до небриге Друштва

народа поводом истраге о атентату.

Милан Банић, једна контроверзна личност, написао је поводом погибије краља

Александра патетичну брошуру „Ecce Homo! ЛИк хероја –мученика“. Од 1935. године

припадао је радикалској групацији М. Стојадиновића. У књизи „Агонија Југославије“,

написаној 1941. године, после окупације, пише да му је краља 40 дана пре погибије

рекао на Бледу следеће: „Не ваља што сам стао на пола пута између демократије и

ауторитативизма. Увиђам да морам поћи до краја, јер ће иначе земља пропасти. Али да

бих пошао до краја, морам пре свега да ратјурим масоне, јер они су узрок свему злу. И

учинићу то одмах чим се вратим с пута из Бугарске и Француске! 640 То је био крај идеје

о интегралном југословенству, крај једне заблуде, иза које, ипак, вероватно нису стајали

масони, иако су то многи прихватали као готову ствар.

638

Гордана Кривокапић, „Радикална странка у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца 1918-1929.-

организациона структура и социјалне основе“ (докторска дисертација, Филозофски факултет, Београд,

1997) стр. 177-180.

639

Исто као нап. 35. стр.81.

640

Милан Банић, „Агонија Југославије“, београд 1941, стр. 15.

193

Сам М. Банић пише да је подвикнуо једном политичару приликом краљеве

погибије „Масонерија је кумовала Ујединитељевом убиству! Он је жртва завере, којој су

квасац били француски масони- левичари, припадници Великог оријента“.

У књизи „Слободно зидарство или масонерија“, која је изашла 1941. године у

издању Радног комитета антимасонске изложбе, коју је највећим делом написао Лазар

Прокић, који није био радикал, али је био симпатизер политике М. Стојадиновића, пише

да је у Француској краља „морао бити убијен где било: жив се није могао ишчупати из

Француске“. Кад се открију све мистерије око атентата, „тада ће Срби видети колико је у

Марсељском атентату било учешће масонског Београда који је : убио Александра,

растурио Југославију и довео српство до данашњег положаја“. 641

Мора се рећи да је у Београду 1938. године изашла брошура по називом „Ко је

Милан Банић? –личност и рад једног народног посланика, новинара и публицисте“, у

којој се оштро напада наводна превртљивост у раду М. Банића. У брошури, непознатог

аутора или више њих, пише: „У неизвесности да ли ће се др Стојадиновић одржати на

власти, Милан Банић заузима резервисан став... У нади да ће влада г. др Стојадиновића

пасти, Милан Банић је оштро нападао г. др Стојадиновића и његову политику... Пошто

се је уверио да ће се влада др Стојадиновића трајно одржати, Милан Банић је обасипао

хвалама“. 642 У поменутој брошури М. Банић се чак оптужује за хрватски сепаратизам,

федералистичка гледишта и слично.

Треба додати да је 1930. године изашла књига, на готово хиљаду страница,

Виктора Новака, професора универзитета „Антологија југословенске мисли и народног

јединства“, књига је за оно време била урађена на врло високом нивоу. Виктора Новака

су сматрали истакнутим масоном. Многи су сматрали да у књизи многи чланци од

Доситеја Обрадовића па надаље представљају дело масонерије. Приметно је да у књизи

има минималан број чланака истакнутих радикала, ретки су чланци и изјаве Н. Пашића.

У целости је пренета изјава Српске народне радикалне странке од 27. јануара 1918.

године где се даје подршка уједињењу Срба, Хрвата и Словенаца, са потписом Ђорђа

Кресојевића, уместо болесног Јаше Томића. Масонство В. Новака је у супротности са

његовим залагањем за задржавање глагољице уместо латинског језика у литургији

католичке цркве, поводом расправа о конкордатском питању.

Дворске странке у којима су били радикали после диктатуре, многи су

оптуживали да су масонске. Југословенска национална странка са радикалом Николом

Узуновићем на челу, према њима је странка „у којој је масонерија не само доминирала

него јој је и била јединим амалгамом“. Но то се није причало и за Југословенску народну

странку – „Борбаше“, коју је водио радикал Светислав Хођера.

Долазак Милана Стојадиновића на власт 1935. године и његов одлазак са власти

фебруара 1939. године је посебно поглавље у нашој историји.

Успешан привредник и политичар после 1937. године брзо је дошао у сукоб са

енглеском и француском масонеријом. Он је био реалан политичар а не слепи

641

„Слобобно зидарство или масонерија“, Београд 1941, стр. 72

642

„Ко је мИлан Банић?“ – Београд, 1938, стр. 47, 48 и 50.

194

послушник. Његови потези у вези са добрим односима са Немачком и Италијом брзо су

постали трн у оку масонерији.

Но, његови противници су га оптуживали за републиканство, па чак и припадање

масонерији. Он је стварно био противник Шестојануарске диктатуре, али о његовом

републиканизму нема довољно доказа.

Најжешћи напади на њега почели су поводом трогодишњице његове власти, када

су на јавним местима презентирани феноменални разултати у привреди и успешност

спољне политике. Најжешће су се на њега окомили припадници Збора Димитрија

Љотића, вероватно због катастофалних резултата на изборима 1938. године.

У књизи Филипа Миковића „Вођа! Вођа! Вођа!“ из 1938. године, за коју аутор

каже да је писана „на брзу руку, без потребне припреме студија докумената“, на једном

месту пише о деловању Стојадиновића после диктатуре краља Александра: „На једном

скупу у Загребу толико се занео у своме слободарском жару, да је предлагао, као једини

пут да се до политичких слобода дође- републику. Успео је свим тим да се нашим

правницима представи као истински поборник правде и слободе, те су га изабрали за

преседника свога удружења“. 643

Др Љотић отишао је чак даље, оптуживао га је да је био против краља

Александра и да припада масонерији. У брошури „Прича о шећеру илити горка истина –

водич кроз изложбу три године владе др Милана Стојадиновића“ Љотић пише: „Јер све

дотле, он је, бунтовни бранилац демократије и народних слобода, мржњом одисао на

монархију, династију и краља, те је између једног гешефта и једног провода, ковао

планове и тражио атентаторе који би смрсили конце ономе који није довољно ценио

Стојадиновићеве способности, сматрајући да је за ову земљу исувише што је он био

само једном њен министар финансија“. 644 У истом делу Љотић оптужује Стојадиновића

за корупцију и везе са јеврејским привредницима и масонима- Елбогеном, Елеком,

Ледереком, Шварцом, Лесићем и Коеном, али без икаквих доказа.

У Београду је 1940. године изашла брошура „Афере др Милана Стојадиновића“ у

којој се он оптужује да је заједно са бившим министром финансија, радикалом Душаном

Летицом и Миланом Савићем Шварцом оштетио државу приликом откупа Кројгерових

обавезница, за седамдесет милиона динара. М. Савића Шварца су сматрали за масона¸он

је „бивши југословенски генерални конзул и Цириху, добро позната личност у нашем

пословном свету. Он се већ годинама сматра као главни ортак г. др Милана

Стојадиновића у свим његовим новчаним пословима. Покрштени Јеврејин- кажу да му је

Милан Стојадиновић кумовао и том приликом дао име- г. Савић. Шварц, као веома вешт

и окретан човек, успео је да задобије поверење г. др Милана Стојадиновића још док је

овај био на почетку своје пословне и политичке каријере“. 645 У брошури пише да је

касније, када је дошао на власт, М. Стојадиновић протежирао М. Савића Шварца.

643

Филип Миковић, „Вођа! Вођа! Вођа!“- Београд, 1938, стр15.

644

Димитрије Љотић „Прича о шећеру“- Смедерево, 1939, стр.23

645

„Афере др Милана Стојадиновића“, Београд, 1940, стр. 9.

195

Године 1940. од стране непознатог аутора објављена је брошура „Лажни вођа др

Милан Стојадиновић и његове везе са Јеврејима, масонима и Интелиџенс сервисом“. У

брошури се износе све најгоре ствари о Стојадиновићу, почевши од његовог понашања у

рату до првог уласка у валду и наводног уласка у масонерију. Пише се о наводним

шпекулацијама у многим привредном и трговинским фирмама: „У то време он је

свечано примљен у слободно- зидарску организацију у којој је, с обзиром на свој високи

ранг у друштву и нашој привреди, као и с обзиром на своје везе са Јеврејима, одмах

добио веома висок степен у хијерархији ове моћне тајне међународне организације. Он

је једно време чак био представник југословенских слободно- зидарских ложа у Великом

оријенту“. 646

Затим се Стојадиновић оптужује за везе са моним картелима и посебно са

Јулијусом Ханауом, наводно Јеврејином и представником енглеског Интелиџенс

сервиса. Најчешће се напада због противљења Шестојануарској диктатури, када је,

наводно, тражио да се краљ Александар и династија протерају из земље. У брошури

пише: „Чим је заведен 6- јануарски диктаторски режим, овај будући кандидат за народну

вољу и лажни присталица ауторитативних режима тражи да се демократија и народне

слободе бране свим средствима. Шефовима опозиције предлаже да се декларишу као

републиканци и да отпочну борбу против краља и династије“. 647 Када је 1935. године

постао председник владе, наводно је наставио своје везе од раније. Стојадиновић је

„истовремено и присталица тоталитарних држава и пријатељ јеврејских магната

западних демократија са којима је свршавао послове и правио паре“. Посебно се

оптужује за везе са моћном француском финансијском масонеријом, спомиње се и афера

„Феникс“ и око листа „Време“, па чак и за наводно снабдевање Шпанског народног

фронта са оружјем због новца и на крају наведене брошуре као аутор наводи се „Један

националиста“ па се може предпоставити да је брошура дело „Збора“ Д. Љотића.

Стојадиновић је жестоко нападан у време тзв. конкордатског питања 1937.

године, од стране опозиције, дела Православне цркве, јавности и Главног одбора НРС.

Стојадиновић је више пута истицао да по мајци води порекло од Хаџи – Милентија, оца

је ређе спомињао, па су његови противници сматрали да је цинцарског порекла. Марко

Цемовоћ у брошури „Опет о Конкордату“ пише: „Лично и не знамо генологију г. др. М.

Стојадиновића, али они који тврде да је знају категорички кажу да је он пореклом

Цинцарин. Било да је или није, свако свакоме пада у очи да се он не хвали и не поноси

пореклом свога оца, него пореклом своје мајке Шумадинке?!“ 648

Стојадиновићеви противници нису оспоравали његове квалитете као

финансијског стручњака, али су сматрали да је истовремено и „корупцијонаш и афераш

највишега стила, велики комбинатор према коме су сви махераји Остапа Бендера само

аматерске, па и дјечје играрије и наивне петљаније“. 649

Стојадиновић се масонерији замерио нарочито после посете Италији 1937. године

и Немачкој 1938. године. Друго, што је избегавао да федерализује земљу тако што би се

646

„Лажни вођа др Милан Стојадиновић“- Београд, 1940, стр. 8.

647


648

Марко Цемовић „Опет о Конкордату“ – Београд, 1937, стр. 8.

649

Звонимир Кулунџић, „Политика и корупција у Краљевини Југославији“- Заграб, 1968, стр. 551.

196

Хтватима дале концесије и треће, због начина организовања своје странке-

Југословенске радикалне заједнице, масонерија је сматрала да зелене кошуље и сличан

фолклор подсећају на фашистичке странке. До краја је остао велики противник Хрвата

који су тајно шуровали са масонеријом због свог националног интереса. Због свега тога

Стојадиновић „ротаријанац али не и масон хтео је из тога да повуче све консеквенце, тј.

да кида с англомасонима. Али кнез Павле то није хтео. Стојадиновић је, дакле, морао да

иде и био је уклоњен с власти с исто толико безобзирности и мефостофелског цинизма,

као и пре њега Богољуб Јевтић, па није чудо да је у његовом срцу остао дубок жалац“. 650

Ниједан српски политичар више од Стојадиновића није био трн у оку

Хравата.Због тога су га се они хтели решити макар привидно остали у саставу

Југославије. Хрватски историчар Звонимир Кулунџић пише: „Ја бих био склон да

створим закључак да је до Стојадиновићевог смењивања дошло заиста због тога што је

он са својим интрасигентним антихрватским ставовима изазвао читав тај народ против

себе и тако постао неуклоњивом сметњом, ако се заиста хтјело доћи до споразума са

Хрватима.“ 651

Стојадиновић је био велики политичае, још већи привредник, знао је створити

новац и за себе и за друге, у томе је била његова величина; најбољим пријатељима

поверавао се: „Тајна мог успеха лежи у мојој сталној вези са привредницима“. То је још

један радикал који је постао жртва масонерије. М. Банић је поводом његовог

протеривања из земље марта 1941. године написао: „Стојадиновићево изручивање

Енглезима представља у историји изузетан пример инфамије и политичког

перверзитета“.

Лазар Прокић, бивши радикал и велики борац против масонерије, пита се да ли је

на дан изручења Стојадиновића Енглезима у Грчкој, 18. марта 1941. године, Југославија

још увек била „суверена земља своје властите уставности и законитости“. Англофонска

масонерија је чврсто држала све конце у држави. Стојадиновић је био обезбедио земљи

неутралност, попут Шведске и Турске, земља не би приступила Тројном пакту, али то

није одговарало масонима. Хитлерова Немачка и Мусолинијева Италија већ су постали

политички фактори без којих се није могло ништа одлучивати, а сви околни суседи су

им оберучке пришли: „Хортијева Мађарска са Борисовом и Кобуршком Бугарском

пледирале су своје рођаштво. Европска демократија копрцала се између Шпанског

грађанског рата, Народног фронта у Француској и чемберлештине у Великој Британији.

Америчка демократија лелујала је између Wall Street и Монроа.“ 652 Дакле,

Стојадиновићева политика „Ни рат, ни пакт“, била је једино решења.

Драгиша Цветковић, радикал из Ниша, био је добар политичар, можда више

политикант, али недорастао временима у којима је држао власт. Покушао је да игра игру

која није могла бити дугог времена. У његовој влади битну је улогу играо англофил и

масон Михаило Константиновић, али он истовремено није престао да огржава добре

650

М. Банић, „Масонерија и Југославија“, стр. 97-98

651

Исто као нап. 56, стр. 693.

652

Лазар Прокић, „Записи из туђине“, 1963-1990, књ. II, Београд, 1995, стр.121.

197

односе са Немачком и Италијом. Д. Цевтковић није био масон али се њиховим утицајем

служио. Д. Цветковић је хтео да седи на две столице, и масонској и антимасонској.

У његово доба листови као „Време“ или „Нови Балкан“ жестоко су нападали

масоне. Данило Грегорић пише: „Најмрскији је масонерији режим реда и ауторитета,

режим народне владавине, а не папирне и фразенске демократије, режим који уништава

власт клика, који води рачуна о нацији, њеној величини, њеном напретку, њеном

подизању, њеној моћи.“ 653

Споразум Цветковић –Мачек, 26. августа 1939. године, многи су сматрали као део

масонске тактике. Притисак за споразум по инструкцијама са запада, вршила је и

„југословенска масонерија“. Тај споразум није могао да оствари др Стојадиновић. Зато је

он морао да иде. Разговори о споразуму били су дуги и тешки. „У овоме је одиграла

одлучујућу улогу југословенсла масонерија, и то како хрватск тако и српска, које су се

обе мобилисале и узеле ствар споразума под своје.“ 654 Стручни преговарачи са српске

стране, правници Михаило Илић, Ђорђе Тасић и Михаило Константиновић, били су

масони, као и представници с хрватске стране; Иван Субашић, Јурај Шутеј и Иво Крбек,

и нарочито тадашњи бан Савске бановине Станоје Михалчић „највернији инструмент

масонске интернационале“. Споразум на Бледу формулисао је „овај масонски комитет,

заједно са уредбом у циљу његовог спровођења“.

Касније, Мачек и ХСС су донели „строго поверљиву окружницу“ у којој се

говори да је споразум са Бледа уговор којим је „сломљена државна целина“, „срушен је

тиме сам темељ Југославије“, и слично.

Но влада Цветковић –Мачек донела је лета 1940. године уредбу којим се

забрањују масони. Та одлука поздрављена је од стране свих антимасонских организација

и личности. Лист „Нови Балкан“ пише у чланку „Фрамазони су Цар зла свакојега“: „Ево

још једне значајне одлуке по судбину земље- наредба по бр. 32911 од 30. јула 1940. о

ликвидацији ложа слободних зидара у Југославији. Овим је прекинуто протурање вести

да је најављено гоњење масона само фиктивно“. 655

У том смислу извршена је и реконстукција владе Цветковић- Мачек, из које су

искључени масони. Тим потезом влада је хтела да има добре односе са Немачком и

Италијом. О томе потезу нарочито се писало у Италији, а највише лист „Пополо ди

Рома“. 656

Данило Грегорић, такође поздравља ту акцију, сматрајући да масона има мање од

хиљаду, али да су добро повезани и имају велика финансијска средства, у чланку „После

претреса у ложи“ он пише „Двадесет година несметано браћа масони заузимају, један по

један, најважније положаје у земљи. Двадесет година систематског подземног рада

довело је до данашње разгранатости њиховог утицаја, до моћи која терористички влада

653

Данило Грегорић „Масони“, Време, 22. јул 1940, стр. 3.

654

„ Историја грађанских странака у Југославији“ II део, стр.66.

655

„Нови Балкан“ бр. 14, 18. август 1940.

656

Надежда Јовановић „Однос окупатора и квислинга према масонерији у Србији 1941-1942“, Годишњак

града Београда, књ. XVIII 1971, стр. 84.

198

нашим јавним мњењем и добрим делом наша просвета и нашег привредног и социјалног

живота“. 657

Влада Цветковић- Мачек октобра 1940. године донела је две антисемитске

уредбе, и то „Уредбу о мерама које се односе на Јевреје у погледу обављања радња са

предметима људске исхране“ и „Уредбу о упису лица јеврејског порекла за ученике

универзитета, високих школа у рангу универзитета, виших, средњих, учитељских и

других стручних школа.“ 658 Каснија наука је протумачила потезе као акт додворавања

фашистичкој Италији и Немачкој и удаљавање од Француске и Велике Британије

„Организована кампања коју је, у лето 1940. године, влада Краљевине Југославије, са

Цветковићем и Мачеком на челу, предузела против југословенске масонерије, била је

својевртан гест додворења фашистичкој Немачкој и Хитлеру лично.“ 659

Да би балансирала влада Цветковић- Мачек је забранила Збор Д. Љотића, исте

1940. године. Са Збором се влада разишла још поводом стварања Хрватске Бановине.

Збораши су сматрали да је тим споразумом задовољан само Д. Цветковић и нико други,

ни Срби ни Хрвати.Основне замерке су у томе што „Бановина је предвиђена као трајна

установа а уредба је донета на основу чл. 116 Устава као привремена мера... Бановина

претпоставња опште преуређење државе а уредба је донета као посебна мера без свега

осталог...Бановина није опасна сама у јакој заједници а уредба јој даје надлежност која

државну власт чини слабом... Бановину треба да приме и Срби а уредба јој даје границе

које местимично улазе у српске земље... Бановина претпоставља враћање влади странака

а уредба је донета а да није васпостављен бивши поредак“. 660 Збораши, међу којима је

било доста радикала, сматрали су да је хрватско питање решено 1929. године када је

створена Југославија уместо Краљевине СХС.

Пуч од 27. марта 1941. године је дело енглеске масонерије. Али они који су га

извршавали углавном нису били масони. Чланови владе Душана Симовића, радикали

Мишо Трифуновић и Момчило Нинчић сигурно нису били масони, али су њима

послужили. Духовни креатор пуча, сматра се, јесте Слободан Јовановић, „велики човек

масонерије, који је седео у позадини, који се крио иза заштите своје науке, који никад

није иступао као активни политичар и који је ипак владао целим српским слободним

зидарством. Јовановић, чији је мегафон и ученик, шегрт и извршилац био

Константиновић.“ 661

Али многи сматрају да он није масон, већ просто прозападно оријентисан.

За пуч М. Банић каже „Пуч од 27. марта замислила је, напросто декретовала

англосаксонска масонерија, у сарадњи с Трећом интернационалом; у дело га је

најприправније спровела југословенска масонерија, жртвовавши своју рођену земљу,

само да би остала верна завету послушности.“ 662

657

Данило Грегорић, „После претреса у ложи“, Време, 26. јули 1940.

658

Видети службене новине, бр. 229, 5. октобра 1940. стр. 1868-1869

659

Бошко Матић, „Масони“ , Безбедност год. XXV бр. 1, Београд 1983, стр. 77.

660

Момир Николић, „Приговори уредби о Бановини Хрватској“, Београд, 1940, стр. 5-13.

661

Данило Грегорић „Самоубиство Југославије“, Београд, 1942, стр. 184.

662

М. Банић „Масонерија“Југославија стр. 115.

199

Д. Симовић је био човек недорастао догађајима, више војник него политичар. У

једној брошури из 1942. године о Д. Симовићу пише „Осим за више војне кругове, за

неколицину партијских политичких људи којима се у разним приликама препоручивао,

као и за неколико војних лифераната, наших и страних, са којима је одржавао присније

везе, генерал Душан Симовић није, све до недавна, био позната личност. Па ипак тај је

човек успео да гурне српски народ у овај велики рат и доведе га на руб пропасти“. 663

Даље се говори о злоупотребама службеног положаја од стране Д. Симовића у земунској

општини.

Влада Д. Симовића је опште била дезоријентисана, састављена од лоших

политичара. У владу је позван и В. Мачек, колика је заблуда владе говори најбоље један

од првих аката владе. Радикал М. Нинчић, министар иностраних послова у влади је

писао у једном телеграму: „Краљевска влада остаје верна принципу поштовања

закључених међународних уговора у које спада и протокол потписан у Бечу 25. текућем

месеца. Она ће најодлучније настојати да не буде (умешана?) у данашњем сукобу. Њена

главна брига биће посвећена одржању политике добрих односа са суседним Немачким

рајхом и Краљевином Италијом.“ 664

Поставља се онда питање смисла 27. марта, и немоћи масонерије пред његовим

неразумним циљевима. То је чин, који је с пуцњем Г. Принципа, донео највећа страдања

српском народу у XX веку, а оба поступка, потову 27. март, у суштини ирационална,

подржана су од масе руковођене емоцијама.

Неосновано се многи радикалски министри у владама 1918-1941. године

сврставају у масоне. Тако су у масоне сврстани: М. Нинчић, Милан Сршкић, Драгољуб

Којић, Стеван Ћириђ, Душан Летица, Часлав Никитовић, Милош Бобић и други; за чега

нема ваљаних доказа. 665

Откуд би, на пример, Милан Аћимовић могао бити масон, а касније шеф

Комесарске управе Београда по немачком окупацијом, или Душан Летица, члан

Недићеве владе, а означен као масон. 666

Радикали који су припадали масонерији у XIX веку руководили су се

принципима попут Д. Обрадовића. С. Николајевић, Л. Пачу, К. Стојановић и други нису

били против националних вредности у човеку, напротив. После 1918. године масонство

добија анационалан карактер и негативан третман. Током XIX века „масонство није и не

може бити пропагандистичка, као што није ни политичка организација: јер оно нити

хоће да некога повуче за собом и фанатизује, нити иде за тим да дође до неке физичке

моћи или положаја на власти па да одозго проводи свој систем. Његов метод је

усавршавањем појединца –усавршавати друштво. Његов рад је консртуктиван: грађење

постављањем изглађеног камена до камена. И зато и његов рад на регенерацији има да

буде конструктиван, како је речено и примјерима показано.“ 667

663

„Ко је генерал Душан Симовић?“, Београд, 1942, стр.3.

664

Бранко Петрановић, Никола Жутић- „27. март 1941.“ Београд, 1990. стр. 560.

665

Видети З. Ненезић „Масони у Југославији“, стр. 567-570

666

Видети, Обнова, 11. октобар 1941.

667

„Начела и форме, дужности и односи, задаци и методе слободног зидарства уопште, а југословенског

напосе“ Загреб, 1923, стр. 48.

200

Често се поставља питање да ли су масони имали моћ која им се приписивала,

или се у томе претеривало. У једном чланку објављеном у Прагу, а пренесеном у

часопису „Избор“, пише да страх „од зидарства изгледа у великој мери претеран, толико

претеран да ми себи онај бес којекаквих фашистичких и комунистичких листића против

зидарства замишљамо пре као неку удешену комедију, која увек може да донесе неке

користи“. 668

тајна.

Моћ или немоћ масонерије и везе српских радикала са њом умногоме остаје

668

„Данашње слободно зидарство“, Избор, 6. II свеска 4, април 1937, стр. 345

201

KRATKA ISTORIJA JEVREJA U SRBIJI - BILJANA JAKOVLJEVIĆ

You also want an ePaper? Increase the reach of your titles

Delete template?

Save as template?