BIOLOGIJA-GLJIVA

koristila i kao tzv. „serum istine“.
Zearalenon (Slika 89) sintetišu gljivice iz roda Fusarium koje se inaĉe
mogu naći na ţitaricama. Ĉesto se navodi u grupi mikotoksina iako je rijeĉ o
jedinjenju koje nije toksiĉno već ima sliĉnu strukturnu formulu kao i hormon
estrogen pa se u organizmu veţe za njegove receptore (hormon koji sintetišu
jajnici). Ispoljava estrogeni efekat kod ţivotinja i ljudi i dovodi do
reproduktivnih poremećaja kod domaćih ţivotinja, posebno kod svinja.
Dovodi do hormonske neravnoteţe što tokom graviditeta ima za posljedicu
resorpciju fetusa i pobaĉaj. Osim toga, izloţenost velikim dozama zearalenona
u hrani dovodi se u vezu s preuranjenim pubertetom.
Slika 88. Ergotamin
Slika 89. Zearalenon
Mikotoksine ne sintetišu samo gljive iz razdjela Ascomycota.
Naţalost, poznato je da konzumiranje peĉuraka, pa ĉak i jednog jedinog
primjerka, moţe imati letalno dejstvo, upravo zahvaljujući toksinima koje
sadrţe.
α -amanitin je jedan od najjaĉih toksina koje sintetišu gljive i letalan
je u veoma niskim koncentracijama. Letalna doza za ĉovjeka iznosi 0,1
mg/kg. Sintetišu ga Amanita phalloides (zelena pupavka), A. virosa (smrdljiva
pupavka), A. verna (bijela pupavka), Galerina marginata (rebrasta patuljica ili
mala smrt) koje su jedne od najsmrtonosnijih peĉuraka. α-amanitin je cikliĉni
peptid koji se sastoji od 8 aminokiselina. Djeluje tako što se veţe za enzim
RNK-polimerazu spreĉavajući proces sinteze proteina. Prvi simptomi trovanja
su grĉevi i dijareja, ali se javljaju tek nakon 24 sata kada je toksin već oštetio
jetru i bubrege. Konzumacija peĉurke od 20 grama će dovesti do smrtnog
ishoda kod 15% sluĉajeva u roku od 10 dana. Amanita phalloides je glavni
uzrok smrtnosti usljed trovanja gljivama.
127