Ex Ponto, Ivo Andrić - Motivi

Ex Ponto
Ivo Andrić
Motivi

Motiv čoveka
Pisac sebe vidi i kao pojedinca i kao predstavnika svih nepravedno
osuđenih koji su stradali. Prateći svoj tok svesti, suočava se sa samim
sobom, vodeći monolog, kao i sa saznanjem da je pojedinac uvek slab.
Istovremeno vodi i dijalog sa čitaocima, čak i sa samim bogom.
Andrić vodi monolog, postavljajući sebi važna egzistencijalna pitanja o
mestu čoveka u tragičnim okolnostima. Želi da se svojim mislima postavi
iznad i izvan svih zala. Priziva dobro, ali za druge. Sebe svesno žrtvuje.
On, čovek, jedino je još u razgovoru s prirodom. Tako suprotstavlja
privremenost bezvremenosti; moguću grešnost čistoti, a slabost stavlja
naspram stamenosti, odolevanju,

Motiv čoveka
Životno iskustvo nas upućuje na neprekidnu borbu. Zato
su svih 139 pesama u prozi parabole, kratke poučne priče,
poput onih biblijskih. Pesnik meditira na temu života,
čoveka, prirode, ljubavi, prolaznosti... I bilo mi je da plačem i
strah se javio jer žao mi je čoveka.
Zato, moli Boga, sine, da ti u zloj minuti dade utehu!
U zbirci pronalazimo način na koji unutrašnji impulsi fatalno
opterećuju i truju čoveka.
Utamničeno biće saznaje da
je njegova situacija apsurdna:
gore je ,,visoko nebo'', dole
,,tvrda nemilosrdna zemlja'' –
sve večno i postojano, pred
udesom čoveka ravnodušno, a
biće krhko i prolazno, sa
,,dušom nagom i
bespomoćnom''.

Motiv čoveka
Sve dok nije došlo neprijatno i tragično
iskustvo, subjekat je živeo u iluziji da je ,,gost
života'' (nema obaveza, ništa strašno se ne
dešava), nešto kasnije da je ,,gospodar života''
(sve može, sve uzima u svojoj
samouverenosti i oholosti), a u novonastaloj
situaciji javlja se poražavajuća misao da je
,,sužanj života'', što će dovesti do
pesimističkog shvatanja života, čoveka, i
svega što je ljudsko i plemenito.

Motiv života
Nošen strašnim vihorom i suočen sa nametnutom situacijom,
subjekat oseća strepnju i strah kako od postojećeg tako i od
nadolazećeg, nepoznatog i nepredvidljivog. U izolovanosti u
kojoj se našao i u bolu koji ga ispunjava i razdire, subjekat
shvata i razume bol svih ljudi. I zato, svaki onaj ko strada,
njegov je brat i prijatelj. Jer „bol jedini podiže čoveka do široke,
neizmerne ljubavi prema ljudima.” U bolu je snaga
razumevanja drugih i poistovećivanja sa svima onima koji pate,
pa ma ko oni bili.
Je li vam se ikada dogodilo da, bačeni iz
kolosijeka, rečete svagdašnjici: zbogom, i
da se vinete, nošeni strašnim vihorom,
zaprepašteni kao onaj kome se tlo izmiče?

Motiv života
Kud su padale moje težnje, koliko sam posrtao, koliko
bludio u mislima i griješio u životu! … Oholost me je
nosila kao vjetar. Oganj kojim mi je sagarala duša nije
me izjedao nego mi je davao snagu i zamah.
Za takvo shvatanje bio je dovoljan samo jedan
trenutak, nesporazum, jedna okolnost pa da od svega
toga ne ostane ništa, „ni koliko
pepela u kosi. Umesto starih radosti, plodova, izobilja i
utisaka da svemu što je dobro i lepo nema kraja, došla
je samoća, patnja; došlo je mesto „gdje nam je smrt i
život te jedno isto”; došla je jednoličnost trajanja kada
vreme ništa ne znači jer nema „nade i promjene”, kada
duša postaje pustinja.

Motiv života
I sputan i nemoćan, u toj vlažnoj jazbini, u položaju koji
me ponizuje do skota, ja prvi put pojmih u mislima i
obuhvatih osećanjem smisao ljudskog života i borbe…
U takvim okolnostima biće prvi put shvata da mi „nismo atomi prašine
koja se u oblacima bez cilja diže”, nego da smo „sićušni dijelovi
beskonačnog mozaika” u koje svako od nas ima svoje mesto i ulogu.
Ne, život nije istrgano povjesmo kako se čini oku našem
kratka vida. U Bogu je svršetak misli koja nam se gubi
u očajan beskraj.
I što pogledam sve je pjesma i čega god se
taknem sve je bol.

Motiv samoće
Najgora nesreća i najstrašnija kazna mog života jest u tome
što sam osuđen da živim sam.
Svoje zapise posvetio je ljudima koji su doživeli neku bol. Dolazi do
spoznaje da nikada ne bi mogao intenzivno da misli i spozna sebe da nije bilo
tog udesa i patnje.
Svima, širom cijeloga svijeta, koji su stradali i stradaju radi
duše i njenih velikih i vječnih zahtjeva, posvećujem ove
stranice, koje sam nekoć pisao samo za sebe, a danas ih
šaljem braći svojoj u bolu i nadi.

Motiv samoće
Pesnik napušta tamnicu, ali je
samoća pristuna i svoje zapise
vezuje za svoju relativnu slobodu.
Samoća, kao njegova stalna
pratilja, nastaniće sva kasnija
dela.
Sva tragika mog sadašnjeg života se
može stegnuti u jednu reč – samoća.
U toj samoći leži ćutanje, a Andrić ćutanje vidi kao „štit prema
drugim ljudima”.
Osjetio sam da sam se prerano otcjepio od ljudi,
da sam osamljen i nesrećan.
Što više samuješ i ćutiš o sebi, sve ti je plići i luđi
razgovor tvog susjeda.
On pokušava da se reši
samoće nemoralnim
načinom, pronalaskom
utehe u alkoholu što samo
vraća osećanje kojeg
pokušava da se liši.

Motiv samoće
Posle pokušaja da izađe u svet i
suočavanja sa svakodnevicom i
mukama i traumama drugih,
ponovo beži u izolaciju. Samoća je
tada utočište, prestaje da bude okov
i tamnica“.
Unutrašnji glas ga opominje da treba trpeti,
pronaći nekoga, raditi.
Još jednom moram spustiti srce na tlo da bude
gaženo i da moli. Još se jednom sa visa samoće
zakleti na bdenje i čekanje, na bezuslovnu
otrpljivost.

Motiv smrti
Andrić u smrti vidi mir, odmor i udaljenost od samoće. Za
njega smrt predstavlja slatko zadovoljstvo koje on još ne može
dostići, ali veruje da će u životu posle smrti naći odgovore na
svoja pitanja, i to priželjkuje.
Sve je u meni mrtvo; tako mi je dobro. Ne
dopire do mene zvuk, umro mi je očinji vid.
Mir, daljina i zaborav.
Dok je bio u zatočeništvu, često je
razmišljao o smrti, čak i o
samoubistvu, ali je on to video kao
greh, kao nešto što se ne sme
učiniti.
Sa nekim zanosom sam mislio o
smrti koja je nešto divno, lako i
lijepo, ali nešto što ne smije biti. I to
da ne smijem umrijeti boljelo me je
u besanoj svijesti kao neka odveć
stroga, preteška dužnost, gotovo kao
nepravda.

Motiv smrti
Obazirući se na svoj, ali i život
svojih predaka, on shvata da smrt
može da predstavlja i žrtvu, stvaranje
boljeg sveta za buduće generacije, i
to prima ravnodušno, kao obavezu, i
u toj žrtvi ne traži slavu. On ujedino
tada i spoznaje sva mala zadovoljstva
koja čine život, i nada se da će
buduće generacije poznavati samo te
srećne momente, i neće prolaziti kroz
bol i patnju.
Tek najbolji u vama osjetiće, možda, da iz tih
svagdašnjih događaja, bije, kao vetar, beskrajna
žalost mrtvih i nijemih života koji su živjeli i
mreli za vas, Budući!
U njegovim mislima stalno su
odzvanjala pitanja koja su ga noćima
mučila i nisu mu davala da zaspi, i
zbog toga on veoma ceni tišinu. Za
njega je san ponekad delovao
nedostižno, i smatrao je da će tišina
doći samo posle smrti.
Zavoleo sam je za sav život, a kad
umine život, položiće mi šutnja, dobra
majka, blijede ruke na oči i utonuće u
tami sva ova jadovita priča, kao što
umire kratak i nerazumljiv zvuk u tišini.

Motiv smrti
Kad dođe glas o mom svršetku, uzrujaće se na
čas ljudi što stanuju u malim kućicama.
Mračan će nemir ući u male kuće i duše gdje je
mirno i dobro.
Možda će na putevima duha bljesnut kratko, tu
i tamo, moj spomen, kao kratak svetionički
oganj. Ne vjerujem da će mi biti u grobu toplije
od toga.
Vječni mir! - Kako je dobra i velika i lijepa ta
želja! O, nepoznati dobri čovječe, blagodarim ti
za tu želju tvo
Veliki uticaj na njega imali su smena
dana i noći, kao i smena godišnjih
doba, pa je u svom okruženju,
pogotovo u noći, ili pak na jesen ili
zimu, video i osetio smrt, dok su za
njega život donosili toplina i svetlost
dana, kao i proleća i leta. Tako, na
primer oko svoje kuće koja je
oronula i stara, u jesen oseća smrt, a
tokom proleća dobija snagu da izađe
iz kuće i živi.

Motiv smrti
Često moja soba liči na grobnicu. Napolju je
svetlost, a kada povučem zavese, u njoj ni
svetlost, ni tama, ni dan, ni noć.
Za njega je proleće besmrtno, to je
doba oživljavanja i buđenja, doba
kome on, običan čovek, ne pripada.
On za sebe smatra da je melanholik i
da je takav osuđen na pitanja koja su
okrenuta patnji i smrti.
Besmrtno proleće, pozdravlja te jedan koji
umire.
U zdrava čovjeka je centar mišljenja život i
njegova pitanja, a u melanholika smrt i
njegove tajne.

U zdrava čovjeka je centar
mišljenja život i njegova pitanja, a u
melanholika smrt i njegove tajne.

Motiv žene
Koga li ljubi sada ona mlada žena? Ona mlada žena koju sam
našao jednog ljeta lijepu i dozrelu od šesnaest godina, prolazi —
bogzna zašto — jutros mojim sjećanjem. Koga ljubi sada ona mlada
žena? Jednom sam na maloruskoj ravni našao crven i krupan
cvijet: njegova sočna čaška, kratka cvata, nudila je, u široko
rastvorenim laticama, svoje nadrasle prašnike svim vjetrovima.
Nikad nije bilo između nas riječi (ja sam teško i razumijevao njen
jezik) i naš odnos nije imao nikada određenog imena. Pod
zvijezdama sam je ljubio do umora i do ponoći sam ležao na travi, s
glavom u njenom krilu. To je bila žena stvorena za ljubav i
predavala se nijema od strasti i suznih očiju, šapćući isprekidane
riječi o vjernosti. Koga li sada ljubi ona mlada žena?
Andrić se priseća nekih ranijih
srećnih dana kada je bio slobodan i
kada je sve bilo lepše i lakše. U tom
periodu on je upoznao mladu
devojku sa kojom nikada nije ni
razgovarao i čiji jezik nije razumeo,
ali ga je ipak uzbudila i zadržala se u
mislima. I dok ga trenutno pritiska
usamljenost i tišina tog zatvora, on
razmišlja šta danas radi ista ta
devojka, sada već žena, dok je on u
ovako teškoj i bezizlaznoj situaciji.

Motiv žene
Tako je svršila noć u kojoj sam izgubio drugi prsten,
posljednju vezu s ljudima. Tirkis i biser (tiha vjera, dar krvi
i prošlosti, temelj ličnosti i baština mnogih naraštaja):
progutala je rijeka u tuđini. Krvavu suzu rubina (ponos
čovjekov, ženska ljubav, jedina sreća i smisao života):
ukrala mi bezimena noćna žena.
Andrić saznaju koliko je ljudski mozak povodljiv i
u stalnoj potrazi za nekim dešavanjem pa tako
muškarac može na tren da zaboravi na moguće
posledice i učini nešto zbog čega će povrediti ženu
koju voli, a samim tim i izgubiti je.

Motiv žene
Žene, vaše bijele ruke lome dušu moju kao hljeb.
Ritam vašeg hoda i nerazumljiv sjaj očiju vaših
klikte u mojoj duši, buče i vrište, zbunjuju mi misli i
ne daju usnuti.
Žene, ja ne znam kome ste vi bile blaga kiša
jutarnja, ali u naš život ulazite kao pljusci nošeni
vihorima.
Žene unose nemir u njegov
život, a nepredvidljive su kao
pljusak. Dođu neočekivano i
naglo, a sa svojom nežnošću i
lepotom, donesu i neki delić
agresije.

Motiv žene
Preko vaših bijelih tjelesa pjeni se bučno život naš,
zaustavlja se u virove i pada strmoglavce.
Ono što je centralno u muškoj
prirodi je žensko telo, oko kojeg
se muškarac „okreće“. Žena
predstavlja neuhvatljivu lepotu
koja izmiče i za sobom ostavlja
bol i gorčinu ukoliko se
muškarac zaokupi samo
spoljašnjošću, ne zalazeći u
njene emocije i unutrašnjost.
Ženo, što ne možemo da te jasno vidimo kao
pračovjek ženku na suncu, nego si postala strašna
vizija i otrov krvi naše, pa bježimo pred tobom, i dok
mislimo da si daleko, ti bdiješ u našim mislima, i
dok hoćemo u radu da te zaboravimo — gle! — na
svim našim djelima tanke vijugaju linije, tragovi
tvojih nevidljivih prsta.
Andrić pokušava da razume prirodu
žene, ali mu to ne polazi za rukom,
jer je za njega ona nepoznata
kompleksna struktura. On
predstavlja bespomoćnost muškarca
pred tajanstvom ženske prirode i
ženu kao strašnu viziju koja je spoj
najrazličitijih kontrasta.

Motiv ljubavi
Andrić vidi ljubav kao nešto što mu nedostaje, i povlači ga, ali
je često smatra grehom što se može olako ili čak preozbiljno
shvatiti, i kao nešto što je zapravo nedostižno, a opet ulazi u
naše misli i ne daje nam mir. Takođe postoje ljudi koji su
stvoreni da vole, i oni koji su stvoreni samo da maštaju i pate.
Bez ljubavi ide se putem koji sa sobom nosi nesreću.
Bilo mi je osamnaest godina i priroda me odbijala, jer
sam grešno prekinuo vezu ljubavi. Ali još sam jednom
obnovio vezu. Bilo je dično i mnogo radosno, već su
se javljale i nade, ali tada kucnu očaj opet u svoje
zvono, diže me nemir. - Zbogom ravnotežo! Zalutalo
se u mislima ogriješilo, o dušu čovjeku!

Motiv ljubavi
Motiv žene
Nikada nije bilo između nas riječi ( ja sam teško i
razumijevao njen jezik) i naš odnos nije imao
nikada određenog imena. Pod zvijezdama sam je
ljubio do umora i do ponoći sam ležao na travi, s
glavom u njenom krilu. To je bila žena stvorena za
ljubav i predavala se nijema od strasti i suznih
očiju, šapćući isprekidane riječi o vjernosti
Andrić opisuje ljubavni odnos
između njega i devojke koji i dalje
pamti iako je
SS
smatrao da je ljubav
prolazna stvar i da ne može da
potraje duže od jednog dana, kada bi
oni bili najstrasveniji.

Motiv straha
Strah je najstrašniji vid agonije zarobljen u bića ugrožene
egzistencije. Autor pristupa motivima straha sa različitih
aspekata. Strah zazuzima više misaonih celina. Motiv straha se
kroz delo razvija od subjektivnog osećaja do njegovog
neizbežnog prisustva u svakom čoveku.

Motiv žene
Motiv straha
Ali noću, u snovima, kad usne bolna, ali
jaka svijest dana i moje osamljene ličnosti i
kad ležim bespomoćno izložen noći i
njenim tajnim silama, tada događaji
dobivaju strahovito lice u snovima; tijelo,
koje danju sputavaju misao i ponos, dolazi
do svojih prava; smjela divna duša
čovjekova leži mrtva kao kamen na dnu
mora, a tijelom gospodari bestijalan strah i
nerazumljiva panika živaca
Tokom dana, lirski subjekat uspeva
da potisne sopstvene unutrašnje
strahove svojim ponosom i
smelošću. Paralelno sa smirajem
dana, bezgraničan strah ga
postepeno obuzima, dok se njegov
ponos i njegova smelost guše, a telo
oslobađa.

Motiv straha
Mrače se modre sjene po
putevima, a mene je strah i
sjena i puteva jer ne znam
kakve mi goste nose.
Plaši se da neće pronaći svoje mesto u
„beskonačnom mozaiku čovečanstva”.
Ja hoću da zagledam u oči tom strahu
što me muči u snovima. Ja ga čekam.
Ja bdijem. Ali on ne dolazi kad ga
očekujem, nego onda kad mu se
najmanje nadam; zaskoči me i pije i
grize i tek s jutrom odlazi i ostavlja me
iznemogla i puna mraka i tegobe.

Motiv straha
Možda je u početku bilo i drugih motiva, ali danas
je glavni strah. Od straha su ljudi zli isurovi i podli,
od straha su darežljivi, čak i dobri.
Čovek iz straha i u strahu često gubi ljudsko dostojanstvo, pretvara
se u nečoveka, u roba, u objekt, u stvorenje kojim se manipuliše.
Sve se niži višega boji. A onaj koji nema nikog da se
boji taj preza pred strahom kog mu rađa njegova
bolesna mašta, jer strah je kao zaraza koja ispunja
sve mozgove.
Ovaj bolesni strah, podsećajući na
anksioznost, uzurpira slobodu,
vrednost koje se čovek u strahu
najčešće odriče.

Motiv straha
U svakoj provinciji ima jedan očajan strah od
dosade.
Taj strah predstavlja najznačajnijeg
pokretača u životima provincijalaca.
On prouzrokuje sve ljudske, kako
moralne, tako i nemoralne
aktivnosti. Strah se krije u
svakodnevici ovih ljudi i podmuklo
ih progoni.
Ima li čista visoka mjesta
gdje ne dopire strahota
zemlje?

Motiv Boga
Kod Andrića je doživljaj Boga podložan sumnji, kao i sve drugo.
On veruje u istinu, koja je više metafizička tajna. Veruje u dušu,
njoj i posvećuje Ex Ponto. Ne odbacuje Boga kao metafizičko.
Vera u Boga mu je pribežište u časovima sumnje. Boga dovodi u
sumnju samo u trenucima kada patnje postanu preteške, toliko
teške da se ruše sve iluzije, pa i one o Bogu. Andrić Boga nije
shvatio dogmatički, već kjerkegorski: doživljavao ga je kao
apsolutni ideal istine. Pred tim idealom je čovekova duša u
večnom drhtanju i skrušenju, kao pred čudesnom tajnom.

Motiv Boga
Bog će oprostiti svima; i ja lako praštam, ali zašto ste
ucvilili staricu? Već sam bol majka zazvat će na svijet
strahovitu pokoru i stradanje; Bog ne može da ne vidi
te suze i to drhtanje.
Andrić razmišlja o slobodi
koju je izgubio, o vremenu
koje sad gubi dok je u
tamnici i pita se zašto mu
Bog ne odgovara na patnju..
„Dok govorim sa sobom i svu
noć stavljam sve glasnije
pitanja Bogu koji vječno šuti,
ja čujem kako iz daleka, kroz
tamu i kroz zdvojne misli,
dopire šum slobodnog velikog
života iz svijeta.”
Svi koji stradaju i umiru za svoje istine jedno su s
Bogom i čovječanstvom, i baštinici su vječnosti koja
postoji samo za one koji vjeruju i pate, ugaoni su
kamen u budućoj zgradi novog čovječanstva, koja će
se, nakon svih muka i zabluda, ipak ostvariti kao
misao božja na zemlji.

Motiv Boga
U epilogu se vodi konverzacija između Boga i čoveka,Oca i sina.
U životu je za Ivu Andrića zemlja jaka, nebo večno, ljubav
kratka, a glad večna. Ali pored svega toga, Andrić odlučuje da
je vredno živeti, bez obzira na prepreke koje nam život donosi.
Nagrada za sve životne patnje je misao o Bogu i spasenje naše
duše. Pravu radost čovek dostiže kada sjedini u sebi ljubav i
veru. Na Očevo pitanje da li želi da umre, Andrić odgovara:
Ne Oče, idem da živim.
Mnogo samuješ i dugo ćutiš, sine moj, zatravljen
si snovima, izmoren putevima duha. Lik ti je
pognut i lice blijedo, duboko spuštene vjeđe i
glas kao škripa tamničkih vrata. Iziđi u ljetni
dan, sine moj!
— Šta si vidio u ljetni dan, sine moj?
Vidio sam da je zemlja jaka i nebo vječno, a
čovjek slab i kratkovjek.
— Šta si vidio, sine moj, u ljetni dan?
Vidio sam da je ljubav kratka, a glad vječna.
— Šta si vidio, sine moj, u ljetni dan?
Vidio sam da je ovaj život stvar mučna, koja se
sastoji od nepravilne izmjene grijeha i nesreće, da
živjeti znači slagati varku na varku.
— Hoćeš da usneš, sine moj?
Ne, Oče, idem da živim.

Motiv ropstva
Pesnik u svom strašnom lirskom monologu kao da se bori sam sa
sobom. U tim tamničkim časovima pokušava da razume i razreši
unutrašnju dramu i oslobodi se traume izazvane boravkom u
tamnici.
Izmiče se daljina, gubi zvuk, boje mru u sivom:
da se vidi i čuje ropsko krvavo srce kako kuca.

Motiv ropstva
Svaka zatvorena vrata mi se čine kao nijema
prijetnja. Izgledaju mikao podmukla usta.Kad ih na
mjesečini gledam meni se na časove pričinja kao da
se crnalinija u kojoj se spajaju oba krila lagano širi,
da će se vrata polako rastvoriti i iz njih se pomoliti
nešto strašna i neznana što se pritajilo zasvakim
zatvorenim vratima i što nas konačno sve čeka.Do
umora i do izbezumljenosti sam se nekoć nagledao
zatvorenihvrata na ćeliji.Vrata su zatvorena samo na
grobljima, na dućanima propalihtrgovaca, na
kućama u kojima je bolest ili kakva druga nesreća i
natamnicama.

Motiv ropstva
Nepravedan pad iza rešetaka u drugi,
surov i mučan svet, dovodi ga u stanje
da postavlja važna egzistencijlna
pitanja i razmišlja o svetu.
Živim trajno u tami, jedino
svjetlo je bljesak rijetkih i
kratkih časovakoji uskršavaju
dušu zanosom i obećanjem
divnih podviga, stvaranja
idjela.
U ovim okolnostima biće
pesnika prolazi kroz
preobražaj, upoznaje nova
stanja i razvija novi odnos
prema životu i vrednostima u
njemu.
I sputan i nemoćan, u toj vlažnoj jazbini, u položaju
koji me ponizuje do skota, ja prvi put pojmih u
mislima i obuhvatih osjećanjem smisao ljudskog
života i borbe…
Otkriva da ne postoji sigurnost, da
ništa nije večno, da život nije
bezbrižan i lep, da je pun neizvesnosti.
Upoznao je jednoličnost trajanja kada
vreme ništa ne znači jer nema „nade i
promene“, kada duša postaje „pustinja
koja više i ne žedni“.

Motiv ropstva
Mi nismo atomi prašine koja se u oblacima bez cilja
diže leti nad drumovima, nego sićušni delovi
beskonačnog mozaika kome ja ne mogu ni naslutiti
smisao, oblik ili veličinu, ali u kom sam, našao svoje
mesto i stojim pobožno, kao u hramu!

Motiv nemira
Izgubio sam sve i nisam više čovjek nego
nemirna besana misao koja je potonula i
prićutala se na dubokom dnu, a nada mnom su
kao neprozirne zelene mase voda, mir, daljina i
zaborav
Andrić je, suočen sa nametnutom
situacijom, osećao strah zbog
nepoznatog i nepredvidljivog. Nemir
ključa u njemu. Obavlja beskrajne
šetnje u tamnici koje su sačinjene od
šest koraka napred i šest koraka
nazad. U tom nemiru spoznaje da
čovek nije prašina atoma, već sićušan
deo beskonačnog mozaika kome ne
može da nasluti smisao.
Veoma su česte noći kad nemir ne da usnuti. Nemir
koji je isprva sladak i drag, a što duže zalazi u noć
biva sve teži i mučniji.

Motiv nemira
Nemir koji je isprva sladak i drag, a
što duže zalazi u noć biva sve ,,teži i
mučniji.“ Njegova duša pati za
događajima iz života. Vrata mu
izgledaju kao „nijema prijetnja“.
Crnu liniju na kojoj se spajaju krila
vrata zamišlja kao neku crnu rupu iz
koje ga vrebaju strašna i neznana
čudovišta.
Vetar, oblake i noć opisuje kao
nepoznate pune nemira sile koje su
loše. Noći provodi nad stolom,
umoran je i neispavan. Dvadeset i
četiri časa dnevno ga je izjedala
duševna patnja. Ispunjavala ga je
bespomoćnost i strah deteta, dok su
ga nemir i očaj proganjali, kao što
proganjaju zločince.
Andrić period nakon njegove smrti opisuje kao
nemir koji ulazi u kuće njegovog rodnog kraja.
Taj nemir predstavlja njegov pečat, trag koji je
on ostavio za sobom.

Motiv religije
Glavno osećanje koje preovladava u zbirci je samoća. Čak i kada
je na slobodi, Andrić ne uspeva da uspostavi komunikaciju i
razumevanje sa drugim ljudima. Okreće se religiji i tamo traži
odgovore na svoja pitanja. Na više mesta nailazimo na njegovo
obraćanje Bogu, spominjanje Isusa Hrista i ostalih biblijskih
motiva. Takođe, zbirka je pisana po ugledu na Bibliju. Pesme su
napisane u prozi i predstavljaju kratke poučne priče.
Ne nosi nas vjetar kao lišće i ova gorka sreća da se
leti nije smisao i svrha samoj sebi. Mi nismo atomi
prašine koja se u oblacima bez cilja diže ljeti nad
drumovima, nego sićušni dijelovi beskonačnog
mozaika kome ja ne mogu ni naslutiti smisao, oblik
ni veličinu, ali u kom sam, evo, našao svoje mjesto i
stojim pobožno kao u hramu.

Motiv religije
Andrić poredi surovost čoveka sa biblijskim motivima.
Tada sam imao za prijatelja
nasilna i bezbožna čovjeka,
koga sam zvao Baraba, jer je
tako morao izgledati onaj
koga su pustili da bi Hrista
razapeli.
Sledeću misao tumačimo kao svođenje religije na neke
društvene forme i nešto nerazumljivo, dok bi religija
trebalo da predstavlja nešto potpuno razumljivo i blisko
svim vernicima.
Išao sam u crkvu i gledao nerazumljive obrede i
slušao tamne riječi Hristove tragedije.

Motiv religije
Andrić govori o „lažnim’’ vernicima:
I mada svaki dan saginjete glavu pred Bogom,srce
vaše stoji uspravno i sve vaše misli gladevašu taštinu
niz dlaku.
Religija, kao lek za patnju i bol:
Minuti su dugi i bolni, ko će ih izdržati kadse jave
gorke misli i kajanje?
— Da, moli Boga, sine, da ti u zloj minuti dade
utjehu!
Andrić, kao vernik, opisuje moć
pogleda na jednoj slici religiozne
tematike:
Ja, grešnik, čovjek od sablazni i
ovoga svijeta, plijen sumnja i
strasti, držim na svom stolu
jednu Gospinu sliku: (...) I dok
ja pišem nemirne retke, njene
pečalne,nerazumljive oči gledaju
u stranu kao blag prekor.
Epilog se može tumačiti kao razgovor između čoveka i Boga.

Motiv bola
Lirski subjekat je u tamnici okružen samoćom, izolovan je
od ostatka sveta, sećanja se mešaju sa utiscima iz
sadašnjosti i ono što ga nijednog momenta ne napušta jeste
bol. Bol je prisutna u svim razmišljanjima. Boli ga
odvojenost od ljudi, boli ga strah i neizvesnost. Osećajući
svoju bol, on oseća i bol drugih ljudi:
Raznoliki su i mnogi bolovi koji zadešavaju ljude na
ovoj zemlji gde se ljepšom dušom dublje jeca.

Motiv bola
Lirski subjekat oseća i bol
svoje majke kojoj je jedini
sin zatvoren, kao i
saosaćenje sa drugima koje
povezuje njihova bol:
Tebe boli moja patnja i daljina, a mene tvoja
neizvesnost...
Bol jedini podiže čoveka do široke, neizmerne
ljubavi prema ljudima.
I šta pogledam sve je pesma, i čega god se
taknem sve je bol.
Andrić zaključuje da život
podjednako čine i radost i bol i da se
to mora prihvatiti. Iako je osetio
veliku patnju i smatra da život znači
,,slagati varku na varku”, lirski
subjekat delo završava optimistički i
izmedju smrti i života ipak bira život
jer je uz svu bol, ipak jedini vredan.

Motiv majke
Lirski subjekat zbog svoje usamljenosti misli na ljude koje voli.
On nam tokom svojih meditacija otkriva šta misli o majci. Njega
muči čovečna, istinska bol, a to je saosećanje, empatija prema
najbližima. Andrića boli i patnja njegove majke.
Stare žene, koje najbolje razumiju nuždu i
uviđaju potrebu svakog zla, samo će glavom
zanjihati, a mlade će majke sklapati ruke
misleći na sudbinu svoje djece.

Motiv majke
Dаnаs, kаo i u svim teškim dаnimа zаtočenjа, meni
je žаo svih ljudi koji žive ove dаne, onih koji čine zlo
jednako kao i onih koji ga snose, žаo mi je i sebe i
snаge kojа čili, аli nаjviše i nаjteže mi je žаo
mаjke.Misle li ljudi ikаdа kаkvа je noć mаjci kojа
znа dа joj jedini sin dospeo gvožđа i tuđinove
nemilosrdne ruke? Žao mi je majke moje i njenih
zaludnih bolova, muka i nadanja. Misle li ljudi
ikada kakva je noć majci koja zna da joj je jedini sin
dopao gvožđa i tuđinove nemilosne ruke? Bog će
oprostiti svima; i ja lako praštam, ali zašto ste
ucviljeli staricu? Već sam bol majka zazvaće na
svijet strahovitu pokoru i stradanje; Bog ne može da
ne vidi te suze i to drhtanje.

Motiv majke
Mama je, kao svake subote, zapalila na maši
smrekove bobe i šećera i okadila cijelu kuću, a sad,
dok u avliji djevojka nešto pere i pjeva, umočila je
suh bosiljak u svetu vodu i poškropila budžake.
Ona se postarala. Sad zastaje i, dok je niko ne vidi,
krsti se u polumrak jednog raspela u kutu i kazuje
mu sve terete koje ona šutke kroz život nosi i koji
po cio dan počivaju u ponosnom blijedilu jednog:
,,. . . dobro, hvala Bogu; kako ste Vi?”

Motiv majke
Posljednji izraz svih misli i najjednostavniji
obliksvih nastojanja je — šutnja. Zavolio sam je za
sav život, a kad umine život, položiće mi šutnja,
dobra majka, blijede ruke na oči i utonuće u tami
sva ova jadovita priča, kao
što umire kratak i nerazumljiv zvuk u tišini.
Kad se pomoli proljeće, prostruje sokovi koji
vežu sve što je stvoreno, onda nas zemljamajka
privlači sebi i razgolićuje kao
neposlušnu djecu.

Motiv ćutanja
U ćutanju je sigurnost.
Čovek najviše saznaje pri slušanju shvatanja drugih ljudi.

Motiv ćutanja
Danju dok sunce vlada, bore se u meni
zahtjevi tijela sa istinama i savjetima
duše; I duša je uvijek pobjednica, jer pod
ćutanje krije vrisak i u odricanju utapa
želje i strahove.
Ćutanje kod njega izaziva
tišinu zbog koje mu svakakve
misli padaju na pamet, i bude
mu maštu. Ono ga je navelo
da razmišlja o životu, bitnim
stvarima koje ne cenimo.
Zanimljivo je gledati nježnost kojom
ljudi gledaju sami sebe. Što više samuješ
i ćutiš u sebi, sve ti je plići i luđi
razgovor drugoga.

Motiv ćutanja
U samoći je ćutanje, a u ćutanju
sigurnost. Ćutanje Andrić shvata kao
„štit prema drugim ljudima“. Ko
nauči da ćuti može se uzdići iznad
bola i samoga sebe. Ćutanje je za
njega „poslednji izraz svih misli i
najjednostavniji oblik svih
nastojanja“. Treba se ugledati na
Boga, ćutati kao da nas nema i biti
netaknut od svakog udesa.