Download ePaper

PARADOKSALIST

Kontakt: kristijan.milosevic@mail.ru PARADOKSALIST (namerno nisam stavio paradoksalista) je drama napisana pre tacno deset godina povodom sto pedeset godina Zapisa iz podzemlja F.M. Dostojevskog i verovatno je vec zastarela jer dogadjaji u njoj navedeni ne samo da su prevazidjeni vec nisu mogli ni da naslute granice razvoja ludila ovog i ovakvog, naseg, jelte, modernog drustva... U svakom slucaju, svidjalo se to vama ili se ne svidjalo, drama je napisana pa neka stoji. Za inat necu da je izbrisem! 16.5.2024. Kontakt: kristijan.milosevic@mail.ru

PARADOKSALIST (namerno nisam stavio paradoksalista) je drama napisana pre tacno deset godina povodom sto pedeset godina Zapisa iz podzemlja F.M. Dostojevskog i verovatno je vec zastarela jer dogadjaji u njoj navedeni ne samo da su prevazidjeni vec nisu mogli ni da naslute granice razvoja ludila ovog i ovakvog, naseg, jelte, modernog drustva... U svakom slucaju, svidjalo se to vama ili se ne svidjalo, drama je napisana pa neka stoji. Za inat necu da je izbrisem! 16.5.2024.

from paradoksalist More from this publisher

18.08.2017 Views

Кристијан М. Милошевић

ПАРАДОКСАЛИСТ

ПОВОДОМ 150 ГОДИНА ЗАПИСА ИЗ ПОДЗЕМЉА

Ф.М. ДОСТОЈЕВСКОГ

Београд 2014.

ПАРАДОКСАЛИСТ

Посвећује се:

РУСКОЈ БРАЋИ И СЕСТРАМА

Д Е О П Р В И

ДРАМА

Савремена фантазмагорија о тешкој имплозији једне посебне

ретроидеичне уобразиље и разлозима због којих се поново

морала јавити у нашем друштву, када се узму у обзир све

прилике под којима се стварало наше друштво...

ЛИЦА:

РАДОМИР-РАДЕ

РАДЕ ЈАНКОВИЋ: главни и ако се уопште за њега

сме рећи јунак, усамљеник, пропали студент, тридесетогодишњи

бес-мислилац, и лице које је из гордости "наставило да пише"

уобразивши да је оно исто, старо и добро нам познато, "лице" из

чувених "Записа" још чувенијег писца...

ЈЕЛЕНА КНЕЖЕВИЋ: егзотична "легги" лепотица, кокета,

морални аскета, тек изникла списатељица... "мастер" нечега...

МАЈА: елегантно попуњена, више дропљаста но дебела, млада

плавуша, лења студенткиња са монументалним грудима и до

крајности поводљиви медиокритет, Јеленин потрчко, Јеленин

климоглавац ("фан") и Јеленина најбоља другарица...

МАРКО: млади, набилдовани, лепо истетовирани предузетник,

релативно крупан и релативно глуп, релативно богат и

нерелативно прост, надреално самоуверен, дозирано бахат,

типични "алфа мушкарац" најновије производње и Јеленин

званични дечко.

ВЕРОСЛАВА-ВЕЦА

ВЕЦА

СТРАТИМИРОВИЋ: искусна дама,

госпођица у поз(д)ним годинама, експерт за књижевност,

списатељица... нападна бабускера, опајдара, Јеленин идол.

ВОАЈЕР-ПРИПОВЕДАЧ

ПРИПОВЕДАЧ: углађени, тамно одевени господин,

тешко му је проценити старост и намеру, а ипак је ту, цинично

хладан али и ватрено ревностан када дође на ред... па и када не

дође на ред...

И ЕВЕНТУАЛНО: педесет до двеста педесет ултра-згодних

балерина!

(Пали се пригушено светло и открива усамљеничку гарсоњеру,

улазна врата са десне стране, иза њих комода са миљеом и

саксијом, угашена лампа са потенциометром и барска столица

на којој у тами свог ћошкића седи господин приповедач... у соби

неред, оборен кауч са јастуком, јорганом и ћебетом, фотеља

поред, астал са две столице , фрижидер, чивилук, електрични

шпорет и ормар... За асталом испод упаљене радне лампе седи

Раде у неком суморном затвореничком баде мантилу, рашчупан,

испред њега лап топ и около гомила неких ишкрабаних А4

папирчина, наслаганих књига и мусавих шоља за кафу, две празне

винске флаше... особењак пуши и тресе пепео у чашу пуну

пикаваца.. фокуиран и удубљен, прави дубиозне мислилачке

гегове на столици.. повремено куцка... )

ПРИПОВЕДАЧ: (протеже се, лагано појачава светло из лампе

поред, силази са барске столице, прилази и баца поглед преко

Радетовог рамена у екран а затим узима један папир, па га

врати, започиње монолог...)

Седео је у својој мрачној собици и изједао се, тровао

утисцима и емоцијама којих није успевао да се ослободи. Изнова,

по ко зна који пут, прежвакавао је сваки детаљ који би му пао на

памет, сваку ситницу која му је негде у прошлости нанела макар

и најситнију смутњу, макар и најситнију бол. Вођен својом вером

у сопствену моћ исправног, рационалног закључивања,

покушавао је да цео свој живот рашчлани до најситнијих детаља,

да те детаље дефинише, објасни, класификује, а онда све врати у

целину, у јасну и одређену целину која би му омогућила да буде

слободан и спокојан. Самоме себи био је најгори непријатељ,

самоме себи био је крвник и џелат. Јадно је такво стање... Ни у

једном тренутку му није пало на памат да би тај подухват у који

се упустио, могао да буде преамбициозан задатак за једног,

усамљеног, човека; да би то могло да буде неизводљиво с

обзиром на то да је имао равно тридесет година живота иза себе,

а живео је безкомпромисно, енергично, сладострасно, и себично.

Свачега се ту накупило, и знања и успеха и звања али и тешких

срања. Да... Да... Тешких..

(Док монолог тече, Раде тихо одлази до чивилука, из џепа неке

јакне вади јефтин дигитални фото апарат и враћа се за астал,

почиње да ређа књиге, припрема петнаестак књига као постоље

за апарат .)

Па чак и да му је пошло за руком да све запамти, да све то на

неки суманут начин извади и поређа, разврста... ко би му

гарантовао да негде није направио превид? да нешто можда није

изоставио или погрешно схватио?... Очигледно је сувише веровао

себи... То је можда она главна ставка коју није успевао да

пронађе, јер се тицала његовог личног уверења у сопствену

памет а баш му је таква спознаја самога себе фалила у намери да

склопи све оне детаље које је педантно слагао у свом мозгу....

Могло би се рећи да је наш јунак заправо жртва рафиниране,

суптилне гордости, која му се баш због те своје деликатне

особине толико дубоко, готово у виду некакве страсти, укоренила

и испреплетала у души, помрсивши му скоро сваку исправно

исплетену нит... Ево о чему је реч... (повлачи се у анонимност

свог ћошкића, седа на барску столицу и заврће своје осветљење..)

РАДЕ: (окреће стону лампу себи у очи, ставља апарат на

"постоље", притиска дугменце, снима самога себе, отвара књигу

и почиње..): 1

Ја сам болестан човек... Ја сам зао човек.

Непривлачан сам ја човек. Ја мислим, да ме боли јетра. Уосталом

ја појма немам о мојој болести и не знам наравно, шта ме боли.

Ја се не лечим и никада се нисм лечио, иако медицину и докторе

уважавам... ( одлаже "записе из подземља" без излажења из

фокуса и без паузе, са екрана наставља да чита своје сопствене

записе...) ....Мислио сам ја свашта и свашта сам ја писао али све

то што сам измишљао и писао било је за вежбу и то се не рачуна.

А и како да се рачуна кад је за вежбу? Ово што сада мислим и

пишем је крајњи резултат... Још–те каквих душевних напора!

Tешко замисливих! Стога и не може да буде добро, јер тамо где

душа пати и напиње се, нема доброте, осим ако се не напиње у

правцу сламања егоизма, што у овом случају није случај.

Напротив, ово писаније је резултат тешког егоизма,

дугогодишњег егоизма... Повређеног егоизма, на крају крајева. А

пошто, егоизам има паразита који се зове правдање, хајде да се и

мало правдам... (Устаје са столице, почиње да драми док апарат

снима "у празно"... шета.. долази до ивице бине па се врати у

центар, разговара са самим собом и замишљеним лицима негде у

околини... млатара рукама..)

Видите драга господо, када сам рекао, или ако баш

инсистирате: када сам се неприкладно изразио, речима "што у

овом случају није случај", знао сам да ће се многи критизери и

ревнитељи лектуре, ситни уображеници, ухватити за главу, и

зато сам се баш ето тако изразио. Наравно ово "ситни

1

Фёдор Миха́йлович Достое́вский, Записки из подполья, Часть I. Подполье, Я

человек больной... Я злой человек. Hепривлекательный я человек. Я думаю,

что у меня болит печень. Впрочем, я ни шиша не смыслю в моей болезни и не

знаю наверно, что у меня болит. Я не лечусь и никогда не лечился, хотя

медицину и докторов уважаю...

уображеници" је чисто разметање јер се ваљда подразумева да је

човек уображен неминовно и ситна душа. А како сам ја то могао

знати? Како сам могао знати да ће до такве реакције доћи? Па...

Просто је! Ситнији сам и далеко уображенији од њих! Али нека

се хватају, драго ми је што то раде јер још увек има наде... у то,

да није све изгубљено, те да неко "У овом свету под небом овим",

као што лепо некад рече В.П. Дис, упркос свему ипак ревносно

обавља своје Богом му допуштено задуженије, макар се сводило

на механичко исправљање бљутавих и систематско кварење

добро осмишљених текстова. А овај је такав, то јест биће такав од

почетка до краја! То тврдим јер сам се крајње заинатио па нека се

ко год хоће хвата за главу... Ма шта ја причам! наравно.. Причам

глупости, хипотетишем.. Неће се нико ни помаћи, ето шта ће се

десити, неће ни трепнути, наравно да неће, јер... Ако би се то

заиста догодило онда би значило да обзири нису нестали, да неке

емоције и даље постоје.. Али не! тога више нема, све је јасно,

лепо се види и свакодневно се потврђује да се накотило толико

оних бљутаваца који нити смрде нит миришу или оних истих

нити хладних нити врућих, који осим добре финансијске

рачунице немају готово никаквих других интереса, осим можда

неких ниских блудних и прељуботворних о којима не желим да

пишем, јер... Заиста ми није циљ да постанем високотиражни

писац неког тамо тричавног "Бестселера"... Уосталом, нисам ли

рекао да пишем из повређеног егоизма? (Повлачи се, поново седа

за астал)

ПРИПОВЕДАЧ: (излази из ћошкића, шета..) На- жалост!... то

су чињенице; и могао бих сада да наставим, ређајући разне

податке; могао бих још да детаљишем и разглабам, али онда бих

се само удаљио од узрока, покретача огромне инерције, те

лавине мисли и потеза овог нашег мученог назови јунака. У чему

би онда била поента свега овога ако бих набројао таутологије а

изоставио узроке и последице? Не би ли онда све изгледало бледо

и безлично, таутолошки очигледно а опет празно и јалово? Стога,

вратимо се мало уназад.. и осмотримо пажљиво, шта се ту све

збивало... ( пуцне пристима.. пале се се јака светла, са леве

стране истрчавају класичне стереотип-балерине у белом...

уклањају "неред" у Радетовој соби.. свака расклања по нешто..

флаше, књиге, папирчине, лап топ а затим хватају депресивног

Радета испод мишке и подижу га на ноге... зализују му

рашчупану косу, скидају и бришу наочаре, скидају затворенички

баде мантил, испод кога се појављује стандардна униформа

данашњег релативно младог модерног човека: фармерице и нека

фина дуксерица.. Одвлаче га и остављају да седи на

разбашкареном каучу, доносе му акустичну гитару, а затим

ситним корацима подједнако хитро у педантној врсти

напуштају сцену... на столу остају само лампа и неки захефтани

текст, неки специјални, очигледно веома значајни текст!)

ПРИПОВЕДАЧ: (седа на барску столицу поред комоде.. Раде

свируцка неку пентатонику.): Било је јутро а онда је... убрзо

престало да буде јутро; баш као што многе ствари у животу буду

а онда убрзо престану да буду. Раде, наравно, заокупљен

маштањима не би ни приметио да му се толико времена провукло,

да звонце није зазвонило. (Јелена пред вратима, звони, Раде

прилази са гитаром у руци)

РАДЕ: (гвири ) : Ко је? (ова ћути, покрила руком шпијунку)

РАДЕ: (успаничено, као да је видео духа): Ух... (трчи, наслања

гитару уз орман, диже кауч.. Ћебе и остало трпа испод.. за то

време...)

ПРИПОВЕДАЧ: (смирено): Навикла је да, тек тако, само наиђе,

остане кратко и оде.. Увек је деловало као успут али никако није

било успут. Имала је у свему томе веома добру рачуницу. И

такође, спадала је у ону групу младих жена које пате од жеље да

све и свакога контролишу... Да се свакоме доказују али и

показују...

ЈЕЛЕНА: (поново звони, виче): Алло! (Раде подиже текст са

астала и зева около, размишља где да га сакрије.. убацује га у

горњу фиоку комоде поред улазних врата )

РАДЕ: Евоо.. (намешта косу, одећу и наочаре, отвара)

ЈЕЛЕНА: Ал си ти неки компликован човек.. (цмокне га у образ

реда ради и улази)

РАДЕ: (са осмехом): Сувише сам опрезан и просто не умем да се

шалим, јел то?

ЈЕЛЕНА: (крупно корача на високим штиклама ка чивилуку,

осврће се уназад, забацује косу): Наравно, треба мало да се

опустиш.. Знаш, људи се шале!

РАДЕ: (крајње озбиљно): Па шта! Нека их нек се шале! Нека се

мајмунишу, церекају , лудирају... Имају слободну вољу па нек је

користе како код желе... А видиш, мени је овако сасвим у реду...

И одлично се осећам кад водим рачуна о чему говорим!

ЈЕЛЕНА: (блефира ): Ти говориш? Бла бла.. Трт трт...Сер сер...

Куд сам уопште долазила кад си такав? Што ли сам дошла?

РАДЕ: (осмех): Ево... Оставићу врата (показује на отворена

врата)... А ти одеш, сазнаш што си дошла; па се вратиш да ме

обавестиш... И рецимо... успут ми купиш цигаре!

ЈЕЛЕНА: Баш си вицкаст...а.. не не.. то ти је једном упалило.. та

времена су прошла! (скида капутић, торбетину, качи на чивилук,

појављује се надреална фигура хиперреалне рибетине, у тесним

фармерицама и некој провокативној мајици..)

РАДЕ: (несигурно, гушећи телесну похоту): Е драго ми је што

ипак знаш што си дошла... А ја, не морам да знам! Добро да бар

ти знаш...

ЈЕЛЕНА: (строго): Слушај! Ту сам само на кратко и не

планирам да то време трошим на глупа препуцавања!

РАДЕ: (контролисано и видно лежерније): У реду... Имаш пет

минута... па из-волте! Послужите се временом...

ЈЕЛЕНА: (благо ретардирано): Хва-Л-а... Идем да оперем

ручице...

РАДЕ: (имитира је): Оо.. мукица! Чистуница...

ЈЕЛЕНА: (са гневом ): Извини молим те! Кад се возиш

смрдљивим градским превозом, где се ко зна ко све не вата, и

коју болешчину...

РАДЕ: (сече је уз цинични осмех): Четири минута!

ЈЕЛЕНА: Ма узми штоперицу! ( охоло одлази у тоалет... Раде

коначно затвара улазна врата, седа на кауч, болно и заљубњено

уздише... почиње симултану рецитацију са приповедачем.. М.Ј.

Љермонтов "И скучно, и грустно")

РАДЕ :

И скучно и грустно, и некому руку подать

В минуту душевной невзгоды…

Желанья!.. что пользы напрасно и вечно

желать?..

А годы проходят — все лучшие годы!

ПРИПОВЕДАЧ:

И досадно и тужно...

и никог да руку му даш..

у трену незгодних мучења душе

и оловних ваљања сете....

Жеље! каква је корист од узалудних и

вечних жеља,

кад године пролазе а оне најбоље пролете!

ЈЕЛЕНА: (пословно, излазећи из тоалета): Замолила бих те за

чашу хладног сока, баш сам жедна! (Раде послушно одлази до

фрижидера.. отвара вратанца.. узима тетрапак.. итд...)

ПРИПОВЕДАЧ: (гласно, док Раде конобарише): Бу-дала!

ЈЕЛЕНА: Ух.. хвала ти, баш ме је исцрпео овај тренинг! (узима

чашу, пијуцка, започиње " селф-пропелинг"...) Јој кад бих могла

бар мало да предахнем, да бар два дана ништа не радим, да се

наспавам.. Стално негде трчим јурим журим.. те аеробик.. те

салса.. те стандард и латино плесови.. па факултет... Е то сам бар

завршила! Коначно... Нисам ти рекла? Постала сам мастер!

РАДЕ: Мастер!?

ЈЕЛНА: Даа... (самољубиво, еуфорично)

РАДЕ: ( умилно подјебава): Разумем те.. и саосећам са тобом..

ЈЕЛЕНА: (наставља верглажу): Не мораш да ми честиташ.. није

битно... Ма.. баш сам се исцимала, али ћути! Једна обавеза мање..

(Последњи гутљај.. Раде хоће да јој долије) Не могу више, хвала.

(спушта чашу, одлази до торбе.. копа и налази телефон.. гледа..

враћа телефон..) Ти си паметан, Раде... Треба и ти да завршиш

факултет. Штета је да тако годинама држиш часове, куцаш

људима радове, глетујеш зидове, физикалишеш.. Треба то да

завршиш па да нађеш девојку.. да се жениш човече! Да заснујеш

породицу.... (седа на кауч, изазовно прекршта ноге)

РАДЕ: Важи кево!

ЈЕЛЕНА: Али штета је.. схвати то! Стварно је штета што толико

има младих талентованих људи који животаре негде у прикрајку...

Пропадају... Страшно! Ето, могао би оне лепе, романтичне

песмице што пишеш... (приповедач се лупа шаком по челу) Знаш

оне што си ми читао... Што рецимо то не објавиш? То бар

можеш..

РАДЕ: (са шпанско-уличарским акцентом): Елена... мојне

смараш.

ЈЕЛЕНА: Али... Еј! Ти си тако паметан и образован, начитан,

интелигентан... Само да нађеш неког доброг илустратора, ма

довољно неког студента академије ликовних уметности.. Не знам

само што имаш толико негативан став према свему? Почни да да

живиш! Види колико ти је година! Па ево.. рецимо.. кад је Маја

успела... еј.. Мааја!

РАДЕ: Оо, жено! Смилуј се.. на себе... ако већ према мени

милости немаш..

ЈЕЛЕНА: Да, да моја Маја! Успела! раскинула с дечком.. и

одмах процветала.. ангажовала се.. Нашла илустратора, Објавила

песмице за децу... Кренула да учи.. иде на факс.. кренула на џез

балет и у теретану.. смршала.. Баш се пролепшала.. ниси је видо..

РАДЕ: Благо њој!

ЈЕЛЕНА: Маја је дивна, баш је волим...

РАДЕ: (мангупски седа близу до Јелене): Јели... да те питам

нешто... Ако је Маја Дивна да ли је и Дивна Маја?

ЈЕЛЕНА: (измиче се): Будалице... Ти и Маја сте моје душе.. Ви

сте дивни.. и ја вас волим.. баш баш... (прелази му руком преко

образа, као га помази..и одмах устаје, шетка испред и

филозофира..) Знаш.. дуго сам о томе маштала и размишљала..

колико сте вас двоје слични.. ти и Маја.. ма били би сте савршени

пар (Раде се чешка по носу и заглађује косу уназад, уздише..) Ја

сам крива за све! Никада се нисам довољно потрудила.. Увек вас

позовем у неку гужву, цику и буку... А требало је да вам

омогућим да макар дуже мало попричате, да се боље упознате, па

ко зна!?

РАДЕ: Генитално!.. Овајј... Генијално! Волшебно! Па, потруди

се... Шта си чекала до сад?

ЈЕЛЕНА: Тачно! Ма ево, нећу чекати ни секунду, одмах ће све

бити решено! (одлази до торбе и вади мобилни телефон, смеје се,

маше телефончићем)..

РАДЕ: Ма јок, стани! (скаче дотрчава, Јелена гледа разрогачено

измиче се..) Не знам шта смераш, али саветујем ти да одустанеш!

ЈЕЛЕНА: (заводљиво му се уноси у лице, шапуће, ставља шаку

на груди и гура уназад, тако корачају до кауча ): Ти се ту ништа

не питаш, драги мој... Изволи седи... И.. у-жи-вај!

(Раде одгунут седа, Јелена стиска дугме за позив, телефон звони

разговор је на спикерфону..)

МАЈА: Молим (Шушти, тутњи, цијуче, укратко ГСП)

ЈЕЛЕНА: Хало Мајче, де си?

МАЈА: Ма ево, Пошла на испит..

ЈЕЛЕНА: А јоој.. Па како ћеш кад ништа ниси учила? Е слушај..

Овде сам на једној кул седељци са кул људима. А има један

фрајер, знаш ка-кав! Распитује се за тебе... Ај дођи, пре него што

оде, и пусти бре тај испит.. Положићеш кад научиш.

МАЈА: А где је то?

ЈЕЛЕНА: На Лабудовом брду.. Е Ај да не трошим више, шаљем

ти смс.. (прекида везу, обраћа се Радету док гледа у телефон..

болно га девалвира)

Како ти се зове ова каљуга од улице? (као типка) Да пошаљем

Маји.. Не би ме чудило да није ни унета у план града...

РАДЕ: Мите Балије!

ЈЕЛЕНА: Само мало (куцка) ...

РАДЕ: (узима гитару): број пет, стан 22..( блуз-уцка улицу и број

"фајв- твенти-туу")

ЈЕЛЕНА: О-кеј, о-кеј... Готово! (љутит поглед размаженог

детета) Алооо!! (Отима му гитару, прси се, једна рука на боку)

Какво је то клиберисање!?.. Ја ти доводим жену а ти блејиш.. баш

га брига!

РАДЕ: (саркастично): Блејим и баш мене брига! Шта ћу кад сам

брат на овцу, како би рекли у мом селу.. Па ето блејим.. А ви..

млада дамо ... Ви бисте изгледа да се бавите биоинжињерингом?

Те да укрштате врсте.. рецимо на пример.. овцу.. тачније брата на

овцу, са са кравом..

ЈЕЛЕНА: (из претећег става): Моолим!? Јел ти то моју

другарицу називаш кравом?

РАДЕ: (смеје се): Полако.. Маја је баш диивно створење! Има

баш добру дуушу.. не оптерећујте се.. ох... " 2 Я не хочу печалить

вас ничем..." само се случајно потрефило... Да ја ето блејим а она

малкице прежива.

ЈЕЛЕНА: (лажну љутњу замењује искреном охолошћу) Па

добро... Руку на срце... И јесте мало кравичаста, али је зато за

тебе.. савршенство савр-шенстава.. плус ето и тај вишак.. шта

хоћеш? Идеална за брак и оплодњу. Лако би ти исхранила

седморо до дванаесторо деце, на пуномасном млеку, јогурту и

сиру.. (ликује)

РАДЕ: Може бити.. једног лепог дана а можда и дан раније..

ЈЕЛЕНА: Него, даааа! (сетила се, нагло постаје крајње званична,

потпуно игнорише све што је претходило) Господине Јанкови-ћу!

Десило се нешто дивно.. ох... И имам ту част да вас обавестим о

томе! Хтела сам одмах, али нисам имала времена од силне

радости... А-и желела сам да вас изненадим лично.. као ево баш

сада; никако не мејлом или преко телефона.. јер би било

неумесно.. То би заиста било безвезе .. Зато..

РАДЕ: (Збрзава): Добро де... Из-волте! Пређите ми... то јест не

мени него само на ствар.. дакле пређите на ствар!

ЈЕЛЕНА: (не да се зајабунити): Ви добро знате да је моја

кратка...

РАДЕ: Памет?

ЈЕЛЕНА: ...Прии-ча! Награђена на прошлогодишњем конкурсу

пррр-вом наградом, и да сам после тога добила могућност да

објавим мој књижевни првенац.. И ви знате да сам на њему

толико пуно радила.. свих ових месеци.. и напокон.. ( одлази до

торбе и вади књигу, за то време Раде седи и отромбољено

прелази шаком преко усана а онда заузима згрчену мислилачку

позу и зури у њу) Хоп! Ево јеее! Моја прва књига!

ПРИПОВЕДАЧ (имитира Јелену, маше рукама): 3

Пика-бу!

2

Я вас любил, А.С. Пушкин

3 Peekaboo (also spelled peek-a-boo) is a game played primarily with babies. In the

game, the older player hides their face, pops back into the baby's view, and says

Peekaboo! sometimes followed by I see you!

ЈЕЛЕНА: (Прилази радету) Изволите, ово је ваш примерак..

.( а затим провокативно јаше столицу пиљећи у њега..)

РАДЕ: Заваљујем, овајј.. захваљујем.. млада дамо, честитам!

(нагло устаје и прилази јој.. рукују се, враћа се у претходни

положај на каучу) Ето, баш лепо, сада сте селебрити.. делите

аутограме.. ручавате по ресторанима.. чек.. да видимо .. (гласно

чита наслов) "Мемоари сребрне шљокице" Охо-хо.. наслов

одваљује бубреге! (преврће књигу и наглас чита полеђину)

"Мемоари сребрне шљокице" претстављају ремек дело модерне

српске књижевности и долазе нам право из пера младе

списатељице Јелене Кнежевић, победнице прошлогодишњег

престижног литерарног конкурса за најбољу кратку причу

издавачке куће ... добро де... Одлике стила су језичка

инвентивност и самосвест у првоме плану, као и маестралност

приповедачке технике која спаја све технике, поново проналазећи

дубоку готово надреалну слаткоречивост. Уз све то, не би било

нескромно упоредити писање ове младе атрактивне ауторке са

писањем наше најистакнутије домаће списатењице Верославе

Стратимировић.. (подиже главу) Идем да се бесим!...(нагло

устаје) Ма де њу нађоше!

ЈЕЛЕНА: Штоо?

РАДЕ: Шта бре што??!

ЈЕЛЕНА: Жена је фантастична.. Жена је одлична!

РАДЕ: (хода нервозно, тамо-амо, маше књигом): Ма одличан је

Бог што је трпи, што одлаже да је макне на Орловачу.. А она је

фантастична, закупила неколико ари на том гробљу, дигла себи

маузолеј, ко тутанкамон, написала оно спартанско.. "Путниче

намерниче, Када дођеш у Београд, јави да овде почива најбоља

српска списатељица... ".. за све се постарала и на све је мислила..

само једно фали.. никако да отегне папке!

ЈЕЛЕНА: стварно не знам.. не знам шта то имаш неразрешено с

њом па да тако причаш?

РАДЕ: (виче): свашта нешто а најбоље да немам ама баш ништа!

ЈЕЛЕНА: Заш шта.. Сви које ја знам за њу тврде да је изврсна..

Књиге јој се разграбе чим изађу.. зову је у емисије... риалитије..

преводе је на стране језике.. шта више рећи.. Јоој.. обожавала сам

је још као тинејџерка.. просто сам је гутала.. и нисам могла да се

заситим!

РАДЕ: Шта ћеш кад си незасита.. Ма и ја сам је обожавао кад

кофом полије говна на тераси.. од оне њене псине .. па ми се

слију на осушен веш!

ЈЕЛЕНА: (радосно, запањено): па ви се познајете!

РАДЕ: (до крајности љутито): јоште како се познајемо!

ЈЕЛЕНА: Зашто ми то нисти рекао?

РАДЕ: И васпитних разлога!

ЈЕЛЕНА: А знао си да...

РАДЕ: Знао сам па шта!

ЈЕЛЕНА: (охоло): Па ништа .. и тако сам је упознала сама и

својом заслугом на прес конференцији прошлог викенда.. Ох.. То

је био тако необичан, несвакидашњи сусрет.. Све је било тако

дирљиво.. Када смо се среле, као да ништа друго око нас није

постојало.. ни блицеви ни сви ти људи.. хемија.. буквално исто

као кад сам срела Марка..

РАДЕ: Ког сад Марка?

ЈЕЛЕНА: (одушевљено): Мог новог дечка!

РАДЕ: (смијуљи се у неверици, механизам одбране): весело.. баш

весело.. добро.. чек да завршим са овим.. (себи у браду:

Просеравањем.)

РАДЕ: (седа на кауч, наставља са полеђином, збрзава остатак..):

Шљокица као дубока метафоричка слика савременог ентитета

урбане девојачке младости.. бла бла.. Добро добро... објаснили

сте ми! (а затим полако, бојажљиво отвара корице.. чита

посвету)

КЊИГУ ПОСВЕЋУЈЕМ

МОЈИМ НАЈБОЉИМ ДРУГАРИЦАМА:

СТЕФАНИЈИ, МАЈИ И РАДЕТУ!

ПРИПОВЕДАЧ: Хахаххаха, Бахахаха...

РАДЕ: Фан-тастично.. није вам пало на памет да бих евентуално

могао да се увредим или осетим лоше због баш овакве посвете? И

сами знате колико сам осетљив..

ЈЕЛЕНА: Ма неее.. Што бисте се вређали када знате, колико вас

волим и колико ми значите, уосталом ту сте.. нисам вас

изоставила.. а и баш ме брига, знам како то делује али ја вас

заиста тако видим.. и доживљавам и тако вас волим, а права

љубав је непристрасна... није везана за пол и за године и слично..

осим тога .. па и посвета је ствар литерарне слободе и

креативности... зар не? (звони јој телефон) чек!

ЈЕЛЕНА: Хало..

МАРКО: Ало! (груби мушки глас)

ЈЕЛЕНА: Е.. (мало се штрецне)

МАРКО: сам ти реко да ме сачекаш? (строго)

ЈЕЛЕНА: па чекала сам те

МАРКО: видим да си ме сачекала! де си?

ЈЕЛЕНА: па чекала сам и смрзли су ми се прстићи на ногама

МАРКО: чујеш шта те питам.. д-е си?

ЈЕЛЕНА: код Радета..

МАРКО: Радета ког?

ЈЕЛЕНА: Радета мог

РАДЕ: (тихо) И до мог!

МАРКО: то онај штребер?

ЈЕЛЕНА: ма да бре..

МАРКО: хехе.. аа.. опет си код Ајнштајна?

ЈЕЛЕНА: па кажем ти да су ми се смрзле ножице .. а и био ми је

успут.. ди си ти?

МАРКО: возим жено.. алооо.. (Труби некоме) Мичи се мрцино!

ЈЕЛЕНА (као забринуто): Иии, јел све у реду?

МАРКО (прибрао се): где живи луди научник?

ЈЕЛЕНА: На лабудовом брду

МАРКО: ало жено! улица и број!

ЈЕЛЕНА: Свии-те Балије... пет.. стан 22..

МАРКО: Ма каквог црног Свииии-те?! (руга се) Мииите глупачо!

Запамти! Мите Балије! Ај стижем за минут.. (спушта први)

ЈЕЛЕНА: Ај.. бај бај..

РАДЕ: (запањено): неће ваљда да дође?

ЈЕЛЕНА: А што да не?

РАДЕ: Ако је само "што да не" онда боље не! Нисам баш

психички спреман за изненадне посете.. тог типа.

ЈЕЛЕНА: па спреми се... а и што да се опет клацкам сељобусом

кад имам прилику да се возим у луксузном ауту са клима

уређајем

РАДЕ: некад су времена ипак била културнија.. иако кочије нису

поседовале клима уређаје...

ЈЕЛЕНА: зашто тако мислиш?

РАДЕ: па кочијаши су седели одвојени напољу а данас

управљају из кабине..

ЈЕЛЕНА: Мени је ипак боље данас.. е.. извини за оно што сам му

рекла да си ми био успут.. Знаш да није тако.. Морала сам да не

буде љубоморан.. да не схвати погрешно.. па да не буде неких

проблема..

РАДЕ: Каквих проблема? не би ми ваљда пустио крв због неке

имагинарне љубоморе??

ЈЕЛЕНА: Ма.. не.. није он тако опасан само се ложи а у ствари

добрица је знаш каква..

РАДЕ: и то што кажеш.. Неко рече.. "стафорд не уједа људе, само

друге псе..."

ЈЕЛЕНА: Ма то је тачно.. Ја знам, имала сам стафорда.

РАДЕ: јел?

ЈЕЛЕНА: Даа.. и стафорди су знаш каке добрице.. ма мице..

чешкају се мазе.. и стварно није забележен случај да је стафорд

ујео човека.. (Раде слаже фаце) Дај шта ти је? добро има

изузетака кад неко животно угрози газду.. или кад га малтретира..

РАДЕ: Или кад алу од пса благовремено не успавају ..

ЈЕЛЕНА: (Стоји, гледа у телефон): Ма дај.. не трипуј се без

потребе! Плашиш се без разлога.. Гледај то са ведрије стране,

долази ти "Милка" то јест Маја, ево баш читам поруку, каже ту је

за мање од пола сата.. (звони кућно звонце)

РАДЕ: Стафорд на вратима!

ЈЕЛЕНА: (фасцинирано): Уу.. баш је брз.. кад пре?!

РАДЕ: (ходећи ка вратима): Дошло време да се мре...

(трчи, крсти се, гледа кроз шпијунку, запањује се, ужасава,

скаче уназад као човек који пред ногама угледа змију.. )

ЈЕЛЕНА: (штреца се): ИИИ... Шта ти је?

РАДЕ: (паничи): Ћути, бежи сакривај се! Ај брзо у шифоњер!

(Вуче је за руку)

ЈЕЛНА: Ма не пада ми на памет! Пусти ме клипане! (извлачи

руку, укопава се)

ВЕРОСЛАВА: (легла на звоно, дерња се испред врата): Шта

гледаш очи ти испале... отварај, све сам видела!

РАДЕ: (прилази, отвара): Ооооо, па то сте виииии господи-јице

Серослава.. то јест... овајј... Верославааа..

ВЕРОСЛАВА: (извештачено): Доброи дијењ господјин Радомир

Јанкович !!

РАДЕ: (поспрдно): Здравствуицје, мадмоасееел...

ВЕРОСЛАВА: буенас диас...

РАДЕ: Оу.. индиид, диас.. индид! (она би да уђе али он би да је

не пусти, стоје на вратима) Па реците ми ми-ла мо-ја

комшинице откуд вии и којим добром?

ВЕРОСЛАВА: Ма пустите ме младићу да проођем (гура га,

улази) каааашће вам се саамо...

ЈЕЛЕНА: (одушевљено): ИИИ...!!!!!

ВЕРОСЛАВА: Ју што сам срећна што вас видим.. (грле се)

ЈЕЛЕНА: Јоој и ја...

ВЕРОСЛАВА: слатка моја.. Морам да признам, дивно изгледате!

(држе се за руке) Стојим ја тако на тераси и видим Бет-мобил.. се

паркира.. узимам двоглед, знаш ја сам горе изнад (показује) на

четвртом спрату а годинице су ту.. видим излази господин, леп,

богат, ма принц из бајке.. обилази отвара врата.. џентлмен.. а из

њега излази елегантна женска нога, гледам ја... кад оно.. лепотица,

права принцеза... а он јој целива руку и оде.. И драга моја ту сам

вас препознала.. помислим идете код мене а онда се сетим да

нисмо размениле адресе на прес конференцији.. и нисам могла да

одолим.. изађем у ходник, бацим поглед низ гелендер, ослушнем..

Па, кад сте већ на мојој територији, у мом комшилуку.. а ја овде

све знам, ко где с ким.. ко шта доручкује, руча.. све.. па знате ли

како мене овде зову?

ПРИПОВЕДАЧ: Ка ге бе!

ЈЕЛЕНА: (исколачено): нее? Реците!

ВЕРОСЛАВА: Си Ај Еј!

ПРИПОВЕДАЧ: (невољно): Некада је наравно била Ка Ге Бе,

али пошто марксизам више није у моди, спонтано се прешло лево

преко Атлантика, не.. никако не из помодних разлога.. већ,

разуме се, из крајње мудрих, разумних, политичких, који

кажу :"Па ако их не можеш победити, придружи им се..."

(повлачи се у анонимност и гаси своје светло, у свом ћошкићу..)

РАДЕ: (Јелени, преко Верославиног рамена): Опа... Бет-Мобил?

Принчеви из бајке? Зар ниси дошла ифицираним, смрдљивим

градским превозом?

ЈЕЛЕНА: Ништа нисам измислила! само сам догађај

пермутовала за један дан.. (Нежно гледа у Верославу)

РАДЕ: (себи у браду): добро га ниси транспоновала...

ЈЕЛЕНА: А принц..(са слатким, убедљивим осмехом ерослави

право у лице )... Хвала на комплиментима.. Заиста их заслужује..

Иначе, то ми је брат од тетке.. дивно створење.. Откако је теча

преминуо све је пало њему на леђа, мученик, и фирма и радници,

и дугови.. толико се намучио али сада је све коначно у реду..

ВЕРОСЛАВА: (Радету): Није сигурно ко овај џабалебарош

РАДЕ: (компонује десетерац, певуши ..)

4

Гле гњурца у сламеном шеширу..

вије лију у кокином перју...

Зашто лијо да облачиш перје?

ниси ваљда друштво кокошкама?

ВЕРОСЛАВА: И-ју! Срам те било, па јесам те тако учила да се

понашаш? Брукаш ме овде пред овом дивном девојком.. Пред

овим анђелом.. и мене и све остале који смо те учили... е џаба смо

те учили кад те нисмо научили..

РАДЕ: бар сте се својски потрудили, уосталом.. државне паре сте

добијали, химне певали, летовали, у Трсту се облачили...

ЈЕЛЕНА: Опростите?

4 Вулгарна изрека "гле курца у сламеном шеширу"

ВЕРОСЛАВА: Није вам рекао? Па наравно.. Такав је био и као

дете, неваспитан и неписмен.. а ја лично сам га научила да чита и

пише... ја лично и то ми је хвала.. Једино што га не научих је да

буде човек! Животиња био животиња осто!

ЈЕЛЕНА: (надасве фасцинирано): Били сте Радетова учитељица?

Ох па то је дивно! То је тако дирљиво!

ВРОСЛАВА: Била.. и заувек ћу му бити! И још сам га упутила у

гимназију код чувеног професора књижевности госн Моме

Стојадиновића.. Какав је то господин био, висок, отмен, строг... А

овај... вуцибатина једна.. лектира јединица, писмени двојка,

евентуално два на три.. после уписао ту физику.. Е да је неки,

одавно би завршио... а како су само ученици писали.. показивао

ми је госн Мома и читао.. а са којим жаром је само умео све то да

изнесе... е.. нек му је лака земља...

РАДЕ: е нека му је (окреће се и одлази да затвори врата)

МАРКО: (Закорачио унутра): Куц куц.. (гестикулира ) Добар

дан госн Ајнштајне!

РАДЕ: (код улаза): Добра ти срећа јуначе!

МАРКО: Значи ти си та трећа најбоља ортакиња.. ааа... Јеси ми

добар? (тапше га и грли куловски)

РАДЕ: Нисам добар, али сам добро! (Јетко, гледајући га у очи из

загрљаја)

МАРКО: Ууу.. зајебано..(смешка се, клацка га у загрљају)

РАДЕ: (извлачи се испод ручерде ) Драго ми је што смо се

упознали.. Па изв-олте уђите.. раскомотите се.. (Елегантно му

показује да уђе и затвара врата.. БАМ! Маји испред носа.. Видно

изнервиран седа на комоду у намери да мало предахне.. леђима

уза зид, Пали цигарету.. Маја остаје испред неко време.. муља по

торби.. вади огледалце.. шминка се, намешта брусхалтер преко

гардеробе.. исл... за то време...)

МАРКО: (мангупски): Добар дан..

ЈЕЛЕНА: (еуфорично): Мила моја да вас упознам.. Ово је Марко..

мој животни изабраник.. (Хвата га за руку)

ВЕРОСЛАВА: (Гледа их испитивачки, дистанцира се, искорак

уназад): Чек да осмортим.. А.. висок леп згодан.. модеран.. није

шкарт.. не не.. баш напротив.. Па.. Морам да признам... Умела си

да одабереш!

ЈЕЛЕНА: Хвала пуно Хвала од срца, много ми значи то што сте

рекли.. (истрже ручицу)

МАРКО: (пружа ручерду): Марко, драго ми је!

(Кретенско руковање: Верослава извештачено подмеће руку у

положају за "рукољуб", Билмез је хвата за прсте и тресе горе

доле.. кезе се извештачено.. Јелена их сече.. преузима улогу

домаћице у туђој кући!)

ЈЕЛЕНА: Опростите, чиме могу да вас послужим?

ВЕРОСЛАВА: Ја бихх.. рецимо..

МАРКО: (другарски, присно ставља шаку на Верославино раме):

Госпођо.. А да забодемо по неко пиво? (Гледа је таквим погледом

који само неко без срца може да одбије )

ВЕРОСЛАВА: Што да не младићу! Да забодемо.. Ајде да

забодемо па нек иде свет! да не пита старост где нам беше

младост.. Јецо, дај то пиво да се веселимо!

МАРКО: Дозволите (измиче јој столицу, обоје седају за астал)

ЈЕЛЕНА: Ево! Изволите! (даје им флашице) А видела сам, има и

нека торта у фрижидеру..

ВЕРОСЛАВА: Па шта чекаш дете, послужи нас тортом!

ЈЕЛЕНА: (журно, не превише бурно): Одмах!

ЗА АСТАЛОМ: Живели! (куцају се)

ВЕРОСЛАВА: (отпија, брише рукавом пену): Ви млади знате

шта је добро.. Нема ту фолирања, што бисте рекли.. или неке

лажне скромности.. А иначе.. пиво је здраво.. има мало алкохола

а пуно је бе витамина.. а бе витамин.. то је просто невероватно

колико бе комплекс обнавља читав организам.. ма пиво.. пиво је

еликсир младости! (отпија)

МАРКО: Е то.. буквално! Чито сам у неком часопису.. Баш кажу

стручњаци..

ВЕРОСЛАВА: А како се зове.. да нисмо можда читали у истом?

МАРКО: Космополитен

ВЕРОСЛАВА: Ијаој.. значи космополита! Па то је тако дивно!

Знала сам ја да сте ви светски човек чим сам вас угледала..

МАРКО: Хе хе, ај живели..

(Маја коначно звони... Раде подиже цвеће из вазне поред, убацује

опушак, враћа цвеће, одбацује се са комоде, стаје на ноге,

отвара врата..)

МАЈА: Здраво Раде.

РАДЕ: Здраво Мајо.

МАЈА: Шта ћеш ти овде?

РАДЕ (Заједљиво): Живим овде.

МАЈА: Ма не лупетај! (Улази, раде затвара врата)

ЈЕЛЕНА (носи тацне): Е Мајче.. чек само.. Изволите..

(послужује..ови радосно узимају.. празнослове на тему торте,

кусају, мљацкају жваћу.. Јелена "под руку" одводи Мају до

чивилука)

МАЈА: Е Јецо, а где је тај фрајер?

ЈЕЛЕНА: Свашта, па ти већ имаш дечка, стварно не знам шта те

спопало..

МАЈА: рекла си да се распитује..

ЈЕЛЕНА: Ма јоој.. рекла сам "Мој".. ниси добро чула.. Мој

фрајер се распитује за моју најбољу другарицу, жели да је упозна..

Ајде дођи оамо.. (иду до астала.. ) Драга Вецо.. Марко..

Упознајте Мају.. (Верослава устаје, марко пружа руку седећи..)

МАРКО: Е сори што не устајем.. знам да треба ал да сам устао,

било би незгодно ако би покушо да ти пољубим руку..

МАЈА(извештачено): Ма о кеј.. капирам.. већ се дешавало..

збуне се људи.. (све жене стоје, наступа класично

пренемагање... Раде прилази.. )

МАРКО: Е луди научник, где си човече? Играш се жмурке ко

пиле у 5 цртаном? Мало овде, мало тамо..

РАДЕ: Јесте.. боље да не гледам, можда и јесам тамо!

(жене торочу. Верослава даје Јелени своје парче.. вади из торбе

неки часопис.. одлазе и све три седају на кауч, прекрштају ноге,

гестикулирају, листају, пренемажу се.. ваде таблет рачунар

гледају, пипкају екран, показују... )

МАРКО: Седи бато.. одмори..

5 "култни" цртани филм је у сагласности са Квантном механиком и

Хајзенберговим релацијама неодређености..

РАДЕ: (показује кажипрстом): Уно моменто буразеру.. уно

моменто! (Одлази и однекуд вади облу флашицу са нечим зеленим..

узима две чашице и седа за астал..)

МАРКО: У је, .. чаробни напитак?

РАДЕ: Сад ћеш да видиш!

МАРКО: Значи брља?

РАДЕ: Значи АБСИНТ! (сипа себи и испија до капи.. па сипа и

себи и Марку.. прогутао.. блажено се смеје.. трепће као сојка,

седа)

МАРКО: (крајње озбиљно): Да те питам нешто..(прстима

ротира чашицу тамо-амо, замишљен до бола, гледа у астал).. То

Ајнштајн? и та релативност? Као чуо сам ал ми никад није било

јасно, па још има ту и неки жешћи трип са близанцима..

РАДЕ: Трип? Мислиш "Хев а најс трип"!? Ма нема ту ништа

специјално само се тако зове.. Специјална Теорија Релативности..

и нема ту никаквог парадокса иако се зове парадокс близанаца!

Све саме глупости! (Марко помно слуша, Раде сабије још једну на

искап. пали се рефлектор и осветљава само астал.. остала

светла се привремено гасе.. само онако, чисто да нагласе..

Радетову беседу )

Видиш... пре Ајнштајна неки Лоренц напише једначине,

Ајнштајн их схвати озбиљно, и у том смислу није био јебиветар.

Тачније само у смислу физике није био јебиветар а у сваком

другом смислу, био је тотални јебиветар.. просто невероватно!

Иначе, волео да машта, да замишља "шта би било кад би било",

то јест да изводи такозване мисаоне експерименте.. И? Шта се

испоставља.. Па испоставило се да кад рецимо ти и ја овако..

посматрамо тамо неко тело које се креће барем половином брзине

светлости, ако не и јаче и.. одавде видимо Шта? Видимо скупило

се, маса му порасла као квасац а време му тече другачије.. Пази

буразеру! то ми видимо одавде иако је тамо све у реду! Е сад,

замисли Ајнштајн тако своју Милеву прво ту поред њега, у соби,

у стању мировања, на левој руци сат, на десној сат. Зна Милева

колико је сати, оба сата показују исто време у секунду! А Милева

Ајнштајн је била жена тачна, прецизна, права математичарка,

онако позамашна и могуће да му је звоцала, дробила и

цепидлачила поприлично. У сваком случају била је паметнија!

Човек поред ње навуче комплексе те да би му било лакше,

Лансира он њу у мислима неком огромном брзином и шта види?

Види Милева нагло смршала, постала згодна, на једној руци

једно време, на другој десето... не зна Милева колико је сати,

погубљена у времену. Значи, уместо дебеле и зајебане Милеве

види неку даскару лујку.. и баш га брига, њему лепо у мислима..

Али зна Милева тачно колко је сати у њеном систему! Није

могао да јој подвали причу.. Било шта било, Ајнштајн одлепи и

сложи се, јавно подржи да амери баце бомбу на Хирошиму..

Побију 200 иљада душа.. онако.. чисто да тестирају оно ем це на

квадрат.. на крају ушао у неки грађански брак са неком својом

сестром.. Чист инцест и ето.. шта све допушта грађанско право и

грађански брак.. У сваком случају све је ствар питања, одакле

посматраш неку ствар.. Јел ти сад јасно? (пале се сва светла да

нагласе да је Марку синуло, тј свануло!)

МАРКО: Значи.. лансираш ову Мају и опаа.. манекенка! хехе

штета само за балоне.. А добро? Ову госпођу Серославу да

лансирамо, шта би било с њом?

РАДЕ: Ма те "АЛЕ" не треба лансирати! Та би прогутала пола

васионе! А већ је лансирана и гута.. гледај је само!

МАРКО: (крајње уличарски) хехе .. зна–чи... бака-флаутаре...

хехе.. уу... братеее... а Јелена.. (као поверљиво и тихо, чисто да

се похвали, али онако крајње примитивно и јаднички) кад би

знао брате како та уме да засвира.. лелеее....ај живели...

РАДЕ: ма знам.. (цинично) ал нисам мислио у том смислу.. нема

везе.. ајд! на-здаровије!

МАРКО: ај..(куц испија) ссс.. (хвата се за гушу и пресавија, пече

га грло, можда кваран зуб, можда само оверкомпензација

претходног) Чекај!.. (нагли трзај) ало бре! шта си реко да знаш?

РАДЕ: (хладно и лежерно): па баш то што си мислио да знам

МАРКО: (као упитно, џиберски): зна–чи.....?

РАДЕ: ( као наивно и са пријатељским осмехом): тако је!

МАРКО: ау брате.. да ти нисам на гајби.. сад би ти..

РАДЕ: (хладно): А што брате?

МАРКО: (виче) Из принципа!

РАДЕ: Ма ког принципа.. па када би данас било обрачуна и

двобоја због те назови части.. сви мушкарци би се међусобно

утаманили.. а јадне жене би остале саме и фрустриране.. слиниле

би уз Тому Здравковића, "Форест Гамба", романтичне комедије..

бесконачне серијале "Пријатеља", "Секса и града" и томе

сличног...

МАРКО: (сељачко метафорисање) У праву си.. некад свирале

флауту а сад.. брате.. оргуље.. ух.. (агресивно лупа главом о астал,

мајмунски хистерише..) Није ми дооо-брооо.. баш ми ни-је добро!

РАДЕ (на столици, дистанцира се уназад, покушава да смири

Тарзана): Ето видиш! А–шта да се ради.. тако ти је то.. "Село

гори.. а баба се чешља.." или као што рече Буковски "Многе

праве људе, сјебала је жена..." .. ни ти ни ја нисмо изузетак.. ајмо

по још једну..

МАРКО: ај.. (куцају се испијају на искап.. марко утучен..

кљокнуо главом на астал)

РАДЕ: Полако бре Маркони... зајеби то...(Грле се и тапшу преко

астала, кафанско-балкански шовинизам.. за то време жене су се

послужиле соковима одсекле још једно парче... извадиле и око

вратова везале некакве ешарпе, рецимо плаву љубичасту и

зелену.. привукле фотељу уз кауч, Јелена стоји и тапше рукама)

ЈЕЛЕНА (таши таши...): Дечаци! Дечаци.. (НЕКО добацује

"глупи дечаци") Молим вас за мало пажње! (окрећу се ка њима)

РАДЕ: Лупус ин флаута.. овај... бре... ин фабула!

ВЕРОСЛАВА: Ми смо се договориле, ако немате ништа против

да ово лепо дружење претворимо у малу креативну радионицу...

ЈЕЛЕНА: Јесте.. и стога вас позивамо на

СВЕ ТРИ У ХОРУ: Литерарно Вече!

МАЈА (гледа у Верославу): Књижевно

ЈЕЛЕНА (гледа у Мају): Песничко

ВЕРОСЛАВА (гледа у дечаке): Књижевно-песничко

ЈЕЛЕНА: Па изволите придружите нам се

РАДЕ (благо нацврцано): Две су жене судница.. три су жене

лудница!! Чек да се саберем, видим дупло! Колко вас има.. два

четир шест осам.. десет и ја дванаест..

ВЕРОСЛАВА: Ма пресабирај се после, дај ту столицу овамо..

ајде дижи се, устани (извлачи му столицу и односи са леве стране

троседа, јелена хвата Марка за руку и поседа га у фотељу, Маја

и верослава седају на тросед.. Јелена глуми водитељку Раде

стоји)

ЈЕЛЕНА: План и програм је следећи:

РАДЕ: Ја почињем први и прочитаћу вам моју .. (секу га)

ЈЕЛЕНА: Ало..

ВЕРОСЛАВА: Ма шта он зна.. сместа у магарећу клупу.. (Тапка

столицу поред, Јелена га гура) ајде пожури немој да се килавиш..

(раде сео) е тако видиш како може..

ЈЕЛЕНА: Дакле да резимирамо: свако од учесника прочитаће по

једну своју песму или причу или ако ништа никада није написао

или објавио.. може да прочита одломак из омиљеног дела, који

лако можемо да нађемо на интернету.. е сада само да се

договоримо о редоследу...

РАДЕ (припито): Ја читам моју причу први!

ВЕРОСЛАВА: А где ти је?

РАДЕ: Ено је у комоди, само да скокнем..

ВЕРОСЛАВА: Ма седи ту, виш да си пијан..

ЈЕЛЕНА: Е овако.. у складу са изреком "finis coronat opus" или у

преводу конац дело краси.. предлажем да Веца чита последња..

МАЈА: Слажем се

ВЕРОСЛАВА: Не не.. нипошто.. моје време је прошло а Јецино

тек долази.. тако да.. инсистирам! Јелена чита последња.

ЈЕЛЕНА: Хвала.. Ја бих ипак вас оставила за крај.. али.. ипак сте

ви ауторитет а ауторитетима се не сме противуречити.. Марко?

МАРКО: Ма јок, ја радим, и немам времена, А глупо да сад

читамо лектиру са нета..

ЈЕЛЕНА: Нема везе.. изабери нешто.. таман да се подсетимо..

МАРКО: знаш да ја највише волим кад ми читаш пред спавање...

ВЕРОСЛАВА: Ох па то је тако романтично.. пустимо онда

младог господина на миру.. нема везе.. он је успешан, ангажован,

има оправдање, а овај није читао ни лектиру! (Радету)

РАДЕ: Нисам читао лектиру, признајем, али сам зато написао

причу и желим да је прочитам!

ВЕРОСЛАВА: Написао си ти довољно у вежбанкама староме

професору књижевности, госн Моми Стојадиновићу, нек му је

лака земља.. Срам те било!

ЈЕЛЕНА: Предлажем да ово решимо тако што ћу ја прочитати

једну Радетову, не причу , већ песму коју ми је поклонио пре пар

година.. Још је чувам у телефону..

МАРКО: Опа!

МАЈА И ВЕРОСЛАВА: Ајде, хајде већ једном..

РАДЕ: Не! ја инсистирам да ја прочитам причу..

ЈЕЛЕНА: А дај Раде.. шта ти је, па овако нећемо нигде стићи..

(гледа у телефон, типка.. застаје..сви се претворили у једно

велико око и једно велико уво.. почиње)

Кротки су кораци твоји

А ти си витка и тиха

Разочаран као дете

Роним у твом погледу

Губим се у дубокој тами

твојих очију

спутан страхом

заливен у олово...

тонем..

Чаробна је драж

онога што стално измиче..

као покрет из давно ишчезлог времена

као покорност заборављеном закону...

буди добра.. и.. покажи ми

своју тајну!

СВИ СЕМ РАДЕТА: (Назално) Оooooo

(сви аплаудирају, осим Радета, који слаже фаце као да је појео

говно)

ВЕРОСЛАВА (кад су се стишали): И ћорава кока убоде зрно!

РАДЕ: А шта ако зрно убоде коку?

ВЕРОСЛАВА: ето.. опет простаклук.. не вреди.. сад си све

упрскао!

РАДЕ: Простаклук, а ви што имате перверзан ум? Ником ништа?

ВЕРОСЛАВА: Бранићу се ћутањем као Швеђани!

ЈЕЛЕНА: Мајо.. изволи!

МАЈА: О хвала.. па ево.. Морам да признам да сам ганута самом

чињеницом да сам у кругу две врхунске (труди се да буде

елоквентна па се језик сплео) ствара-ла-ла-ла-чице данашњице и

сутрашњице.. а такође, за мој стајлинг се побринула модна кућа..

РАДЕ: крофница! ....секнд хенд.. за труднице и пуније даме...

ВЕРОСЛАВА и ЈЕЛЕНА (гласно): Доста алоо! ТИШИНА!

МАЈА: (видно узбуђена): Опростите.. јооој.. Шта хтедох.. да.. д

(тј. д плус онај глас за који нема слова у Вуковој азбуци али га

ученици често испуштају када нису добро научили лекцију)

МАРКО: хехе забаговала се

РАДЕ: а надасве зајабунила

ЈЕЛЕНА: дајјј... Марарко.. па договорили смо се да не пијеш..

мислим ствааарно

МАРКО: само сам лизнуо, оћеш? (као устаје из фотеље, само се

нагиње) ај ти токнем мало... да га лизнеш!

ЈЕЛЕНА(надмено): Не хвала! Категорички одбијам!

ВЕРОСЛАВА: господин лизнуо, зато се овај мој м-ученик

обезнанио..

РАДЕ: Госпођо, опростите, силно се варате.. ви сигурно нисте у

стању да то схватите.. али неограничени интелект, као нпр. мој,

не може да се опије..

ВЕРОСЛАВА: Ух.. њеограњичењи интељект..

МАЈА: Кефало.. хихихи..

МАРКО: ееххехе.. кефало кефало.. па га кефне.... (жамор)

ЈЕЛЕНА (дерња се): Моooooлим ваaaaaaс... (изува се, снажно

лупа штиклом о паркет) за маaaло паaaaaaaaжње...(прво контрареакција,

неко лупа у радијатор, тупи звук лупања песнице у

металну цев а онда...)

ГЛАС ИЗ ПОЗАДИНЕ: ( комшија, спрат испод) Чукај Чукај..

чуууукнем ти га мааајци...

ЈЕЛЕНА: ( игнорише све околности): Мајо, изволи..

МАЈА (у одлучном ставу председника одељенске заједнице): Као

дечија списатељица, прочитаћу вам моју најновију песму, која ће

се ускоро, надам се појавити и на мојој веб страници.. тачније на

мом блогу.. који је, мораћу да се похвалим.. проглашен

најкреативнијим за протеклу сезону.. а радио га је наш чувени веб

дизајнер, маркетинг експерт и мотивациони гуру , чувени мистер

фил најс тинк дифрент, др. Југослав-Север Суботић ето.. па да

пређем на ствар.. (мазно јецитује и намејно гјеси..)

Суви песак

играла се Тањица кофицом у песку

па примети овај песак има неку грешку

није добар овај песак

за дворце и куле

ја их правим а оне

као да су труле

неће ни да стоје

одмах ми се сруше

да није због ове летње

превелике суше?

ЈЕЛЕНА: Молим вас за један велики аплауз!

АПЛАУЗ!

ЈЕЛЕНА: А сада, част ми је да вам претставим нашу најбољу

домаћу списатељицу: Верославу-Вецу Стратимировић! Изволите!

ВЕРОСЛАВА:

Хвала.. Морам да признам да ми ово "најбоља" веома импонује.

Знате.. толико година бити "намбр уан" и седети на трону, домаће

књижевне сцене, и не само сцене, ма кориде! није ни мало лако..

Потребан је црначки рад, одрицање и једно непрекидно,

истраживање.. Потребан је "скрининг" и "мониторинг" свега што

се око нас дешава и у свему томе потребно је пронаћи пут до

читаоца. Драго ми је што сам у свему томе успела!

Ево.. Последњих месеци жуљевито радим на мојој новој књизи,

која тек треба да изађе на светлост дана и овом приликом желим

да са вама поделим један одломак из ње.. Но пре тога.. С обзиром

на то да се налазимо у години екуменизма то јест у години

прославе 1700 година миланског едикта, те дивне повеље

толеранције, безграничне љубави, измирења свих супротности..

Моја нова књига је такође написана у име љубави и измирења! А

наша земља је увек била широм отворена за свакога, увек

готопримљива, увек насмејана. Шпанију смо одавно дубоко

пустили у наша срца а сада ево и Турска је пред вратима..

РАДЕ (тихо): ма изула се боса...

ВЕРОСЛАВА: У том смислу радња моје нове књиге одвија се

негде далеко, на светој земљи у време крсташких похода.. где

један витез, крсташ, шпанац.. упозна једну туркињицу локалну..

РАДЕ(опет себи у браду): Е не могу више.. (одлази до

фрижидера)

ВЕРОСЛАВА (није ни прекидала): ... А он леп ко Надал.. згодан..

мишићав.. преплануо а она.. мирисна и лепа ко пустињска

ружа.... видите децо! Уметност писања је у праћењу трендова..

Будите у тренду! Џаба да напишеш нешто што нико не би читао..

то да вас научим! Тренд је Бренд! А ја сам постала бренд пратећи

тренд!!

РАДЕ (копа по фрижидеру и дерња се): Ко ми је повадио

свећице!!!??

МАРКО: Шта је? неће ти упали фрижидер? ел треба да гурамо?

РАДЕ (маше умазаним свећицама, прилази): Ово само тотални

дивљак може да уради.. Па ово је скандал.. Ово је врхунац

безобразлука.. Ко је ово урадио?

ЈЕЛЕНА: Шта?

ВЕРОСЛАВА: Ма шта булазни?

РАДЕ: Погле.. уместо да парче исече ко човек.. искасапио..

Дивљачки уништио торту .. Још повадио свећице и бацио у тањир

са ђувечом од јуче.. (брише их о панталоне и показује свећу "3"

и свећу "0") Питам вас као човек.. Ко је ово урадио?

ЈЕЛЕНА (устаје): Јој.. извини.. Људи.. па ја сам кретен.. скроз

сам заборавила. Па Раде данас слави свој тридесети рођендан..

Јоој.. Па срећан ти рођендан (цмаче га и цмачу га... сви га цмачу )

ВЕРОСЛАВА (на крају): Де баш сад нађе да славиш рођендан?

Ајде нема везе опроштено ти је.. срећан ти рођендан младићу..

мво мво мво... (Узимају пића, жамор, жене стоје, кикоћу се,

празнослове, заокупљене празнословљем.. Марко седа у фотељу,

Раде већ изигнорисан стоји по страни.. три-четири корака од

њих.. полако прилази и приповедач!)

ПРИПОВЕДАЧ (Радету): Ај да си жив и здрав! (и он га цмаче,

али искрено, готово родитељски, за разлику од осталих..)

РАДЕ: (срдачно): Хвала. хвала.. Како сте?

ПРИПОВЕДАЧ: (рутински): Много добро! А ви?

РАДЕ: Никад боље.. А вИ?

ПРИПОВЕДАЧ: Ежено-Јонеску-ијански, боље но кафкијански..

А ви?А ви?А ви?....

РАДЕ: Добро добро.. госн приповедац.. тако бисмо могли до

сутра зар не.. али шта би била поента тога?

ПРИПОЕДАЧ: Ха–ха.. Немојте ми само рећи да сте кафкијански,

а тако некако делујете.. налазите се рецимо у неком вакуму,

процепу, то јест процесу... у којему сте безизлазно заробљени

рецимо...

РАДЕ: Ма то без сумње.. Ехх... Па да.. Лако је вама! Ви немате

проблеме са људима, нико вас не види, нико вас не чује, просто

вас нема.. Еее.. када бих и ја могао тако.. да будем као дух.. И да

посећујем само кога ја хоћу, кад хоћу.. Да причам само са оним с

ким ја желим.. да се високоумно просеравам...

ПРИПОВЕДАЧ: Ма шта причаш? Ја нисам дух! И видљив сам

итекако!

РАДЕ: Како? Како?

ПРИПОВЕДАЧ: (полако, разговетно, гласно): Само тако! А они

кажеш.. не виде ме? Ма виде ме још како ме виде.. али се

претварају, игноришу.. па наравно да ме виде.. само се понашају

као да ме не виде зато што не желе да ме виде.. Ево.. Гледај само

како ме игнорушу.. Просто невероватно! Смеју се, празнослове..

испијају пића, олизују торте.. једу говна, лепо им је и игноришу

ме...

РАДЕ: Ма не господине, верујте... То није могуће, ви сте само

плод моје маште.. то је због моје усамљености.. Уобразио сам да

вас видим и зато вас видим... (На сцену крајње лежерно, са леве

стране улазе три балерине у црном латексу, на високим

штиклама.. корачају манекенски.) Уф, није ми добро.. делује

абсинт! Мора да је то.. (пипа се за уши..) Ух.. добро је..

ПРИПОВЕДАЧ: Полако.. ту су ти ушице.. не брини.. оба су ту..

уобразио си само ... да си Фјодор, па ето... доста ти је што си то

уобразио.. ако би уобразио да си уз то још и Винсент.. свашта!..

било би превише.. Онда би те спопао и Петковић Дис и ко зна ко

још.. па бисте сви заједно могли да декламујете..

"Ноћас су ме похооодили мрррртви..

Нова гррообља и векови стааарри;

Прилазили к мени као жррррррртви,"..

РАДЕ: Не ругајте ми се! Не стајте ми на муку.. Довољно је што

вас видим а ви не постојите.. ја.. ја не треба да вас видим.. ма шта

ја причам.. с ким ја причам.. то није могуће! причам сам са собом

и пијан сам..

ПРИПОВЕДАЧ: итекако је могуће дрррррааааги мој.. нама се

само чини да имамо слободу исто као што нам се чини да смо

оригинални.. али не.. тужно је у ствари колико нисмо оригинални

и колико смо поробљени трампом шарених амбалажа и свакаквих

лажа.. без садржине .. форма је ту садржине нема или је.. ево..

замислите само неки лепи сребрни послужавник.. а на њему

гованца .. баш лепа гованца.. културна и декорисана.. гованца..

лепо поређана... гованца.. гованца са машницама од марципана.. и

на сваком колачићу чачкалица.. што би млади рекли

"акупунктура".. просто је грех одбити.. али то су ипак само

гованца...

РАДЕ: Хеехе.. сјајно госн приповедац.. сја-јно.. предлажем да

залијемо у то име!

ПРИПОВЕДАЦ: На здаровије!

РАДЕ: На здаровије! Оххх.. (алкохол реже.. силази низа једњак)

ПРИПОВЕДАЦ: (културно и уштогљено отпио малкице само,

па наставља елегантно држећи чашицу): Видите, дозволите да

вам се поверим... (Гледа у Радета, драмска пауза..) Не допада ми

се данашњи свет, уопште ми се не допада! Оно што ми се

највише не допада је ужасан недостатак слободе избора.... Као

што се тражење универзалне слободе у најбољем случају заврши

горким сузама покајницама, тако се и препуштање понуђеној

слободи обично заврши, у најгорем случају, самољубивим

осмесима уображеног генија...

РАДЕ: Шта тиме хоћете да кажете?

ПРИПОВЕДАЧ: Баш то! Ево, поновићу... Као што се тражење

универзалне слободе у најбољем случају заврши горким сузама

покајницама, тако се и препуштање понуђеној слободи обично

заврши, у најгорем случају, самољубивим осмесима уображеног

генија.... (пауза од две ипо секунде..) Видите... Основна ствар која

ме је мучила још од самог почетка, много пре тренутка моје

одлуке да се уопште упустим у обелодањивање целокупног

замешатељства насталог у мојој души, јесте неодлучност и

слабост мог карактера.... То изгледа као иситна и многи би ми

поверовли, мало због своје површности а већим делом јер су

просто истренирани да верују погрешним, неискреним речима.

Истина је проста: ја сам човек лењ. (испија до краја) ..... И пошто

сам, некако, једва, изоштрио сва своја прилично отупела чула,

потпуно се предавши овом свом готово безнадежном покушају да

урадим нешто не тако посебно паметно али у овом тренутку за

мене самог освежавајуће и спасоносно.... гледано из процепа тек

начетог округлог колача, тог чкиљећег тек отвореног оштрог

угла... кључаоничке перспективе... из које ми је до-јадило! да

воајерски посматрам силовање готово свега што ми је некада

значило и чинило ме срећним... дођох коначно д-овде да кажем

све оно што није пријатно чути, све оно због чега ће ме многи

мрзети..

РАДЕ: Хахаха.. ма шта ви причате.. ко ће вас чути осим мене.. Ко

може да вас чује.. осим мене??

ПРИПОВЕДАЧ: Вараш се малиша! грдно се вараш.. Они ме

виде.. и сви ме виде, али се праве луди.. и намерно ме игноришу..

У тешким си заблудама.. И као што рекох мало пре : Не допада

ми се данашњи свет, уопште ми се не допада. Оно што ми се

највише не допада је ужасан недостатак слободе избора.... А баш

ти такви, ево овакви (показује на весело друштванце) ... ми ту

слободу ускраћују..

РАДЕ: да, да.. заблудео сам да вас видим.. да слушам ваше

високоумље.. још и причамо.. разговарамо.. ја са вама разговарам..

којешта!

ПРИПОВЕДАЧ: Уно моменто, дечаче.. пор фавор! Ермано! Ево

показаћу вам.. Демонстрираћу вам "Одма сада-одма"! Гле сад ово!

(Раде се клацка с ноге на ногу и фацијално дочарава досаду..

жене се смеју, торочу, гестикулирају, марко цевчи пиво заваљен

у фотељу.. приповедач је између и окреће се ка каучу.. )

!! ПИКА БУУУУ !! (Сасвим лежерно и неочекивано! отвара

сако и Вади пиштољчину, рецимо "Бил Хикок" 45 магнум,

револвер са буренцетом!! настаје општа паника, балерине

доприносе паници, кревеље се и ругају паничарима.. једино

Марко седи у фотељи и цевчи пиво, Раде на сигурном иза

нишана).. А сад ме видите? Јели? Јел чујете шта вас питам? Сад

ме видите? (Витла, шетка, наређује!) Дођи вамо.. дебела, чујеш

шта ти кажем: Седи доле! И ти и ти... (Показује пиштољем да

седне на кауч, маји која се сакрила иза кауча... пузи до кауча, седа

са једне стране, јелена дрхти са друге.. Верослава у средини,

скоро се онесвестила, држи се за срце, цвокоће ) Тако.. тако.. сви

на тросед.. Да се нико није мрднуо! (Балерине лежерно шеткају,

стоје, мувају се поред..оне су саставни део терористичког тима..

злих духова)

МАРКО (јуначи се из фотеље!): хехе, добра ти прангија.. шта ти

је то, емгејац?

ПРИПОВЕДАЧ: Мали, немој да правимо трагедију од ове фине

претставе..!

МАРКО (нагло устаје, гледа опако, глуми "видимо се у читуљи"):

Ало матори, заби ту утоку себи у буљу, си чуо?

ПРИПОВЕДАЧ (Опаљује у ваздух): Пљааас! (из цеви излећу

сребрне шљокице и конфете.. одозгоре на сцену пада

препарирана патка.. а за њом облак перја!) Ајде павијане седи

доле! Буди добар као што си глуп! (Марко одмах седа уз жене

на тросед, сви цвокоћу) А ти мала дигни патку!!! (Балерини,

Балерина диже патку) и заврни јој шију, за сваки случај! не дај

да те кљуцне.. Носи то говно са сцене и врати се да скупиш перје

иначе те шаљем у ћошак да клечиш на кукурузу!

РАДЕ (из позадине): Да скокнем по канап да вежемо таоце?

ПРИПОВЕДАЧ: Гле овога! Ма какав канап! Па јеси ти луд

човече? Претстава плаче за расплетом! А ти би само да мрсиш,

мрсомудиш, да везујеш, петљаш се ко пиле у кучине.. Расплет

бато! Треба да расплетеш а не да везујеш.. Доста више

перипетија.. Гле публику.. цупка.. гладна је, и пишки јој се...

упишаће се! ..... Ај придржи ово заболе ме рука (даје пистолет

балерини а ова у раскорачном ставу нишани у таоце, друге две

балерине у истом "стрељачком" ставу држе снажне (полицијске)

батеријске лампе право у очи "таоцима" на каучу... остала

светла се стишавају да нагласе дијалог који следи... и остало

што следи.. )

РАДЕ: Шта ви хоћете у ствари!?

ПРИПОВЕДАЧ: Шта хоћу? Да коначно прочиташ ту твоју

причу и да те при томе нико не саботира! Ето шта хоћу! оћу да

оплетеш и да расплетеш целу ствар до краја! Ај дођи овамо (Грли

га и тако се клацкају до комоде..)

РАДЕ: Ау колко перја.. Хехе.. Паде патка пачица као крпа

крпица..

ПРИПОВЕДАЧ: Ма ни патке нису што су некад биле.. сад ти је

све кинеско.. и храна, и гардероба и бижутерија.. И ова сценска

патка је кинеска.. права Пекингшка! деца у школама уче кинески..

није ни чудо што имају такве рукописе, отвориш свеску не

можеш да прочиташ.. а онда родитељи цмиздре, кукају.. џаба

кукају, што су их дали на кинески? (Раде отвара фијоку и узима

текст! држи га у десној руци тј. ка публици.. стоје бочно и

кокодачу код улаза)

РАДЕ: Па да.. ко што рече стари добри Горки, Максим Горки:"

Сви држављани Кине су кинези па је и сам кинески цар такође

кинез.."

ПРИПОВЕДАЧ: Или.. као што рече Аскилдсен, 6

Кјел

Аскилдсен:"Кад помислим на све то, не могу а да се не сетим

кинеза, који имају посебан знак у свом писму, за смрт од

исцрпњености током односа..." ... Е драги мој.. знате ли да је ето ..

чак и ово моје одело, ово баш фино одело у ствари кинеске

производње?

РАДЕ: то је сасвим у реду.... кина је далеко али су зато кинеске

радње близу! Српска економија цвета.. Бара-венеција је срушена,

припадници ромске националне мањине су успешно евакуисани..

Почасни градоначелник београда Ник Слотер у присуству

високих званичника, и младих из покрета зелених.. положио је

шљунак темељац за изградњу еколошке Зен четврти, популарно

прозване Минг-вил.. по чувеним владарима из династије Минг...

ПРИПОВЕДАЧ: Идем.. да попијем керозин.. више ти нисам

потребан.. уосталом.. почињемо да личимо на све оне доконе

жене које умеју сатима да стоје на вратима, капијама, ходницима

и сличним местима, где прежвакавају, преживају... безнадежно

довршавајући своје бесконачне "невер ендинг" трачеве.. Хајде..

Рука руци.. нисмо Турци.. (рукују се.. Приповедац пролази около

"улазних врата", одлази иза завесе, Раде долаз и стаје стаје

испред кауча, сви мирни ко бубице.. балерине се повремено

смењују, држе их на нишану под батеријским

рефлекторима..остала светла и даље пригушена..)

РАДЕ(накашљава се па почиње монолог): Време... ( чита, шетка,

уноси се у текст што би се рекло...)

Време је криво за све. Гле како смо сви невини и простодушни,

како смо само лагани, незлобиви. Сви смо скромни и нико не

жели ништа што није муком зарадио. Нико не жели другога да

згази, да га смрви, да му пљуне у лице. Време је криво. Јесте,

криво је и због тога што сам некада био млад, а сада више нисам.

Криво је што ту младост нисам умео да употребим; нисам умео

да искористим, па сада ропћем. Криво је и за ону руку старога

професора књижевности коју сам стегао прејако па је поплавела,

надула се; а ја сам само био срећан што сам га видео тада када се

6

то десило, иако га уопште нисам ценио; иако сам увек сматрао да

је комплетни идиот. Нисам крив за тај крвнички стисак и ту

поплавелу руку. Криво је време и јуност моја, жељна свакојаког

доказивања. И сада, док ови редови излазе из свеже, тек настале

смутње у мојој души, нека списатељица; нека баш фина

списатељица, негде тамо, држи самољубиви говор свеопште

захвалности, свима који су дали свој допринос нечему што се

зове :"Моја нова књига". И већ је свима нешто морала да призна

више пута, и неко се већ побринуо за њену моду, да не кажем

изглед. Њен такође фини осмех, и њена љубичаста ешарпа,

можда зелена, освануће једнога дана, можда дан раније, међу

крилцима папирнатих змајева са том новом књигом у руци, негде

на некој листини са којом ни ватра не може да се заложи, од које

и вода бежи; на листини којом је сурово обрисати сопствену

задњицу чак и после дуготрајног гужвања. Не терам вас да то

замишљате али ако већ нисте у стању да се отмете утиску,

учините то у име свих оних мртвих писаца које никада нисте

упознали, оних писаца о којима волите високо да мудрујете дуго.

Дакле, вама није потребна прича са овим насловом, јер све што

ваља на ову тему је већ написано. Све што ваља на било коју тему

је већ одавно написано. Ви не тражите таленте већ изговор за

своју нискост. Нискост која се не стиди да место мајчине сисе

младенцу подметне лакат. Нискост која није у стању да саму себе

сагледа у бедној наготи својој, већ се јоште надима и дичи својим

царевим новим оделом. Немојте ме схватити погрешно, не

кривим ја вас. Ја заправо дубоко саосећам са вама јер живим у

времену садашњем, исто као и ви; у времену које није као она

времена која су прошла, којих нема; у времену које је криво за

све. Али ипак, запамтите оно детенце које сте дојили лактом,

добро га запамтите и не изводите га пред цара, ни случајно га не

изводите... јер, сви знамо причу... Ево, положићу жртву: први ћу

отићи код кројача, код тог лажљивог крвника и човекоубице од

почетка, и последњи динар ћу дати за своје ново рухо. Шепурићу

се, разметаћу се... отићи ћу на бал у свом новом царевом оделу.

Посетићу позориште или два. Доћи ћу на књижевно вече и

заузећу место у првоме реду. Тапшаћу и пљескаћу када сви буду

пљескали и тапшали. Опростите! Аплаудираћу... али не зато што

то желим и хоћу већ напротив, зато што то не желим и нећу.

Аплаудираћу само да бих се могао назвати једним од вас. На

крају ћу рећи:"Ох како је дивно све што сам видео и чуо, како је

све предивно". Гле бедника охола и покварена! Гле гроба

позлаћена! Гле мене! Не, не говорим то зато да бих се оправдао за

све ово што сам себи овде дозволио. Кажем, јер себе заиста

сматрам горим од свакога живинчета које скакуће и кљуца, које

нема никакву вољну контролу над сопственом клоаком. Жао ми

је, жао... због свега што сам рекао, због свих употребљених речи;

а још ми је више жао због свега што нисам рекао, због свега што

сам прећутао; због свега што овде не може да стане јер сте ми

забранили да све то, ту стане. Забранили сте јер не желите да вам

неко каже оно што заиста жели да вам каже: што му је на души.

Забранили сте јер каква је ваша корист од нечега што је некоме

на души кад је много душа а користи мало. Ако бих вам казао да

сам некада и ја живео; ако бих вам казао да сам и ја некада писао;

ако бих вам казао да сам најбољи писац на свету који се икада од

матере и оца родио; ако бих вам све то казао, узалуд бих

потрошио речи. Знали бисте ви добро све то и пре него што бих

вам било шта о себи рекао. Познали бисте ме одмах, чим би се

појавио пред вама. А онда бисте изговорили оно ваше чувено

инквизиторско:"Што си дошао и шта сад хоћеш? Хоћеш да нам

сметаш? Иди бестрага одакле си и дошао јер нема места за тебе у

нашим новим, лепим књигама!" Ето, то би се десило. Знам да би

се то десило и зато ме нема. Због тога сам усамљен и одбачен од

свих; остављен у својој мрачној тескобној собици да се играм

словцима ту негде поред препуне пепељаре. Сва ми је коса на

глави избројана: сто хиљада длака. Исто толико цигарета је

прошло кроз моје пожутеле прсте, кроз моје спаљено ждрело,

кроз моја упропашћена плућа. Тако ми и треба; то сам и заслужио.

Тако ми и треба, јер сам некада давно крвнички стегао руку

староме професору књижевности, па је поплавела и надула се. То

сам и заслужио јер сам се лицемерно наругао сенилној мајци

директора једне издавачке куће, а потом ликовао над њеном

заблудом о мојој финоћи. Тако ми и треба али не кајем се због

тога. Не кајем се јер је покушала да ме преведе жедног преко

воде, што је касније и успело, том њеном сину. Не кајем се ни за

поплавелу руку професора књижевности; не бих да понављам

због чега. Кајем се једино што сам шутнуо прасенце у дворишту

свога деде и сломио му буткицу. Кајем се, али не зато што ми је

жао тог глупог прасета које смо касније испекли и појели, већ

управо зато што је то прасенце са сломљеном буткицом улетело у

мој први литерарни састав на ову тему а ту му није било место,

што се дало закључити из оцене и фрустрирајућег коментара моје

учитељице која је уз све то, била још и списатељица. Коментар

јесте био фрустрирајући али она дефинитивно није била

фрустрирана, бар не у оној конотацији која нам прва пада на

памет. У то се ускоро уверио и мој млађани ујак који на сву срећу

није заљубљиве природе, јер би му се у супротном таква природа

обила о главу, нарочито у овом случају. Болесна потреба те лепе

женице, да се наклоност доказује, изјављује и потврђује изнова и

изнова, безброј пута дневно, никако није могла да буде схваћена

од стране ђилкоша који је желео само паушално да се забави. И

цела ова мала љубавна драма би прошла потпуно неприметно.. да

госпођица списатељица није отишла на краће боловање због

емотивних проблема и дубоко преживљеног стреса у моменту

када је мог ујака ухватила у прељуби. Не знам како се то десило,

како је до тога уопште дошло, а сада после свега, склон сам да

поверујем да до тога уопште није ни дошло. Скоро сам сигуран

да се радило о бујној машти, измишљотини љубоморног срца

размажене, младе, себичне жене. По њеном повратку са тог и

тиме узрокованог боловања, појавила се "моја нова књига", тј.

њена нова књига, у којој сам чак и ја добио своје место и своју

малу улогу. Када помислим на све то, не могу а да се не сетим

свих сахрана којима сам присуствовао и свих оних говора које

сам стицајем околности био приморан да слушам. Побуда је

различита, "стил" је исти. Ето тако је писала моја учитељица, баш

фина списатељица, али није она крива... Време је криво за све...

(тајац, латекс балерина са пиштољем одлази, клап клап клап

клап.. звецкају штиклетине.. светла се лагано појачавају... )

ВЕРОСЛАВА: (са кауча): ЂУБРРРЕЕЕЕЕЕ!! (нагло устаје,

хистерично истрчава напоље... )

ЈЕЛЕНА: ИДИОТЕ!!! Госпођице Верославааааа... Чекајте!!

(дерња се и трчи за њом)

МАЈА: КРЕТЕНЧИНО!!! Јецооооооо.. (и она истрчава... )

МАРКО: (устао): Ау брате... риспект!

(полако се склања корацима уназад.. одлази.. с лева.. наступају

латекс даме.. купе гардеробу са чивилука, стављају у црни

пластични џак и шутирајући га с лева на десно, нестају са сцене..

Раде остаје сам...)

РАДЕ: (обраћа се публици, руке држи у џеповима): Не допада ми

се данашњи свет, уопште ми се не допада.... Оно што ми се

највише не допада је ужасан недостатак слободе избора.... А

Људи... (цинични осмех, поглед у под па у публику)... Људи мисле

да сам добар човек, мекан човек, туњав човек. Када би знали

макар делић од онога што мислим о њима и њиховим схватањима,

идолима и жељама, макар делић.. Убили би ме театрално,

ритуално, убили би ме крајње пагански. ..

светла се гасе

крај

Д Е О

Д Р У Г И

ДРАМА СЕ ИПАК НАСТАВЉА

PARADOKSALIST

Delete template?

Save as template ?