Marina Zinic Ilic - Jevandjelje po meni-.pdf

66Марина Жинић ИлићПОД ПРОЗОРОМ, У МАКСИМА ГОРКОГМоја кћи је устала пред зору, да угаси жеђрадосне вечерње великогоспојинске трпезе.Зачуо се зов под прозором, у Максима Горког.Неки блудни људи „ водили су љубав “крај точкова времешног југа.Тресло се лишће хибискуса, од узаврелих жеља.Два случајна пролазника или радозналцапитала се ( а потом уплашена дотрчала до мене )и узвикнула: мама, овде мачор и некаква мачка,пожури... да видиш.И појурила сам, успут мрмљајући, шта ту имада се види, љубав не пита за време и местоако није нешто друго, треће, сто педесет и пето...( а све је могуће у држави без реда... ).Говорим јој успут, љубав је слепа, лепа, говорим...о, не...мила кћери, опрости, ово је безобразлук,то су они грабљивци, смутљивци из таме...Она ме чудновато погледа и крикну:У мом су фотоапарату! Усликани!Нека, помислих, ( и није требало да гребу по уму )испод нашег прозора у четири и нештопре него сунце падне на Реку.Боље да су се обрели у парку, на обаламаплавог Дунава, него што камењем у прозоре...Било би боље да су се уздржали од свегајер... никад се не зна... ни сад не би стрпели( од јавног показивања фотографија )које обично завршавају на насловницама.