Marina Zinic Ilic - Jevandjelje po meni-.pdf

230Марина Жинић ИлићНОВИНАРМоја узбуђеност због сусрета с Маријомзавршила се несаницом.Тог јутра сам кренула у правцу истокамој посао се приводи крајупутник у возу је оставио снажан утисакзато ваља путовати и сретати људе.Неколико седишта даљеседео је човек у карираној кошуљинеобичан, са уредном брадомдржао је марамицу у руциповремено је брисао зној са челапричао је смислено и дубокоо Србији, интелигенцији, о сељаку,и горућем.Питала сам како се зове и где радиу „ Политици “, рече ми, и настави:имам четворо деце...,све што не завршимо ми, мораће ониово је велика зајебанција,овде неко не ради како требаовде је превише појединаца, а премалонасу бари су крокодили, а ми смо жабе,жабе...Овде се више троши, а мање радиовде се пореметило које штаовде тек треба да се десида људи сиђу међу људеједино тако могу да видекакав је човек кад устаје на леву ногу.Помињао је тракторе, усеве и смртоносну ешерихију.Помислих, какве то има везе са намаи би ми жао што се промоли Београд,