Marina Zinic Ilic - Jevandjelje po meni-.pdf

206Марина Жинић ИлићБОЕМБоем. Велики човек, великог срцанад собом седи и плаче. Ко га чује.Птице, људи, обрамице, казанџије...Или сунце, што из чаше врхун пијеДа одболе...Боем. Мој отац, мој друг и песникМика...Утиру убогом пут и славе данпрепуштајући се таласима живота ирека. Љубављу све оките, те сиђу дограна врба и смрека.Олује дођу и оду, они се још држе заруку трена, а длан им велик к’o море.На њега галеб`и криком да слете.Мио им поглед уперен у корак, а наколенима дете.Цупкају сву децу сокака ослушкујуњихове босоноге жеље, од конфета.Добошари јављају: рађање духовногврхуни, као у часу стварања света.Боем. Због њих постадох и ја житељпланете, што се врти око истине, правдеи среће. И кад ме живот неће, зграбихобразац вина и песме. Потече из срцаљубав, као млеко. Потече...