Attention! Your ePaper is waiting for publication!
By publishing your document, the content will be optimally indexed by Google via AI and sorted into the right category for over 500 million ePaper readers on YUMPU.
This will ensure high visibility and many readers!
ПРИЧЕ СА ЦЕРА ЗА ЛАКУ НОЋ 177ПОГЛЕДМој отац, наслоњен на поглед,кротећи ветрове на палуби временапод небеском воденицом, у хуку пламеназадужен у моранарици, за сигналисту броданадомак Пуле, од незгода и згода, имао јесамо будне мисли, препуштенежилама сунца.Мој отац је свакога дана под фреску смештаовишак срцаужарење чела смицао ширином пораа од бисера низао најлепшу огрлицу зденцаиграма миља и путоказомросио наду с тишином кладенца.Мој отац је, носећи се заветом гробовабојећи се да сан на ишчили испод губерапод маховину скривао опанак дилемапретварао ужарене руке у молитву каменада повратак обгрли хлебом и капљом вина,и да му, ако Бог да, роди се кћер, Марина.Мој отац је собом у завичај понеокрчаг завештања, крцат оцвалим звездамаод симфоније морског звука исклијао песмузамишљајући да је милион у једној имада се неће звати ни Анђела, ни Анђелинани Милица, ни Јаворка, ни Јасминавећ широка као море – по песми Марина.Мој отац од педесет и шесте, ослоњен на поглед,поглед хвали, славии жељу као живу реч величаустане, прекрсти се и дубоко поклониСветом Николи ( нашој крсној слави )сваки ред кад забеседи, кад се задене о томе прича.
176Марина Жинић ИлићНА ГУВНУ ДЕДЕМрсан данна гувну деде небо мрешкамуче говедајаглике под прозором,кићанке на коњимајапија спремна,креја се чује.Кућа се изнова мобом гради.Жене у журухлеб у наћвама, мочило на рецикрезав комшија с груменом солиу руци,двојнице из џепа отац (таја ) хватазвездано срце разигра.Зелени луцеркамома у вајату уплиће кикедолини ће села на игранкусваку страницу дневника младошћу пишеса брвна живота да поскочи.Бескрајне очи на дну образаи радости новеЂурђевданске трешње у сенци срећеусне спремне за молитвуу свакој песми Господња воља.Љубав изнова проповеда.
ПРИЧЕ СА ЦЕРА ЗА ЛАКУ НОЋ 177ПОГЛЕДМој отац, наслоњен на поглед,кротећи ветрове на палуби временапод небеском воденицом, у хуку пламеназадужен у моранарици, за сигналисту броданадомак Пуле, од незгода и згода, имао јесамо будне мисли, препуштенежилама сунца.Мој отац је свакога дана под фреску смештаовишак срцаужарење чела смицао ширином пораа од бисера низао најлепшу огрлицу зденцаиграма миља и путоказомросио наду с тишином кладенца.Мој отац је, носећи се заветом гробовабојећи се да сан на ишчили испод губерапод маховину скривао опанак дилемапретварао ужарене руке у молитву каменада повратак обгрли хлебом и капљом вина,и да му, ако Бог да, роди се кћер, Марина.Мој отац је собом у завичај понеокрчаг завештања, крцат оцвалим звездамаод симфоније морског звука исклијао песмузамишљајући да је милион у једној имада се неће звати ни Анђела, ни Анђелинани Милица, ни Јаворка, ни Јасминавећ широка као море – по песми Марина.Мој отац од педесет и шесте, ослоњен на поглед,поглед хвали, славии жељу као живу реч величаустане, прекрсти се и дубоко поклониСветом Николи ( нашој крсној слави )сваки ред кад забеседи, кад се задене о томе прича.
Change language