Marina Zinic Ilic - Jevandjelje po meni-.pdf

166Марина Жинић ИлићРЕЧ О ПОЦЕРИНИИзјутра тако у Поцерју мом, налокан облакна дединој капи. На њему прашњак и обојци,опуташ и војнички каиш из оног, немилог ратакад Степа и војвода Мишић...У устима му опушак завијаче, натегу усни примиче,гргоће, пуни сатлик смешком: децо и лекарпреписује вино, ујутро и навече, по једна чаша.Мама на перилу, баба кецељу упасује и марамупритеже, прелази пешом преко времешне браде.Оче наш пре и после јела, тамјан пуцкета на рубушпорета.Улази рутав Мики са смешком, на уснама мутрагови млека.У руци огризак јабуке, на раменимашколски торбак. Словом креће тоцило живота.Седа за сто, пожурује, ређа: багремов мед,слатко од купине, џем од шипурака, хлеб из фуруне,ока кајмака... Прегршт топлих чварака, комад сира,сланине и граха...Росуља сипи, радила спремна, приглавак у углучунак и потка. Рже копитар везан за јасле,свако по свом, поредак зна се. Деда о уларима, већиза ујам.С вечери тако у Поцерју мом, комишање, поселараскаљан пут. Сепет, кошара, сенара, јаја... гладнауста прежеднеле стоке. Пас на синџиру, бака пут сиришта.Дека затвара шукастог овна, још једна облица,окомак, шаша..., да се оџак пуши и не затре ватра.Јагње и тиће дишу испод крова, гасну звезде...под иконом посустаје лампа.