Marina Zinic Ilic - Jevandjelje po meni-.pdf

ПРИЧЕ СА ЦЕРА ЗА ЛАКУ НОЋ 159ВИДОВДАНЈе ли то Земља, где куће без огњишта зуре над гнездомбез ластавица, где црне змије под праговима свести, водеубиствено коло.Је ли зора, која убија сузама дан и ноћ исуканим мачем, док сечена пола чело свога чеда, ућуткана устима велике силе, где линијазакопаног српства крије вечна звона, крајпуташу досуђена, где сеуместо божура, бере нова смрт изнад Ораховца.Гледам издалека и све мислим, варам се, разгрћем пепео којисе вековима опирао ветровима Балкана. Око мене сенке, бридКосовке девојке и распукла лазаркиња, Видовдан без главе и срца,на раскршћу истока и запада.Онај исти у ког` сам се клела, о коме су причалидок је мирно пролазила пољем, душа ми жедна ходочашћа.Поредим Јерусалим и Јерусалим, трошим највеће речида ублажим бол, а црнило над Црном Реком , сузе над Хочом,бриге сред Бистрице и туга косово - метохијска.Споразуми посташе правила, а правила нема, сати беже измеђумолитве и неспокоја, реч се у бескрај преселила. Господе, помилуј,је ли то Земља...?!У сусрет ћу гласовима наде, да допричам како се живело натемељу врлина и звука. Вода из Зочишта вид ми врати, учини мебољом. Санак онај, у овом се гнезди.Косово, Божје име, људског распећа. Кад год одем, заувек севраћам.