Marina Zinic Ilic - Jevandjelje po meni-.pdf

ПОЉЕМ НЕБОХОДАПРИЧЕ СА ЦЕРА ЗА ЛАКУ НОЋ 155Исповест пса луталицеСамо још ја тамо, раскосовљен, кроз паучину распарану тајном.Крај напуштеног прага искона и ђерма у селу. С црвима и гробоми понеком мачком што се путем лиња, с позом од чекања, ситно,зеном, денем нит живота. Кроз кишом намучена поља, рукујем се снеком коском историје, као цар на столпу самоће.Понеком залуталом путнику покажем пут и правац удесно.Пробудим мирисе чекања, отпрхле и бледе, што још живе у кулисећања, украј дуда, амбара и сена. Мирне лепиња из будне вуруне.Груда сира у рукама мајке, упила молитву моје крсне славе. Заиграу њој коло свечарско, свадбарско, паћаршијско... Дубак сучевмислима прогледа.Сипи миро тамјана, гриз наде све ме удиљ гађа. Ничији петаоповиче са прага, гавран домаћин, а на коцу сврака... Дигла се рогозоблаку до браде, расточене бачве вире из амбара.Само још ја тамо, под копитом села, босоногом жељом плетемдоба златно, да се врати неусахло време. Цедим задњу сузу засвитање. Око ничије куће с крпењачом и дроњцима под ногама,листам задње кругове сунца. А месец се улагује.Слину росе чуваркуће, на склупчане зоре - језик јоргована и свилакукуруза. Крст и свећа. Чупнем звезду за кићанку, љуљка надахоризонта.Такав је живот псећи. Неко мора и да остане, да сачуваХристољуби дом од гамади и несоја.Око мене расуте обрамице и дедино крило натеге, бабиног вретенапарче, ветар зачекића са ћувика. Крило слепог миша заденуто уцрвоточину магазе. Чардак се окреће око мене, мишеви у јурњави,дан без видокруга. Нехотице ме додирује зеленкада и ја помислих:нисам сам на овој светој земљи Српској.