Marina Zinic Ilic - Jevandjelje po meni-.pdf

НИСМО СЕ СЛУЧАЈНО СРЕЛИПРИЧЕ СА ЦЕРА ЗА ЛАКУ НОЋ 335Однеле су године нехајаОно што се оком измерити не даОднеле револуције децу и по коју лаж,Којешта,Хладни се ратови водили, од немиладо недрагаА у нама расла љубав ГосподњаНајвећа од свих, и то се не заборавља,Премда, неки кажу: не постојиИли битише као варка,А Ти знаш, и ја знам, кад расте самоћаУ души почиње грађење мозаикаИ дуго зидање цвета, са миомиром истока,А сваки пламичакУкровљен под олтаром срца преплитајИ само узајамност изгрева спасењеи расцветава наду,И није узалуд, као што се чини на први погледДок не продре дубоко у семе и крвИ не ужили ране у снагу искона,Да, неки мисле другачијеАли, Ти су улепшана речИ моје кићење стварностиМоја лепота изнутра и веселост споља,Без Тебе се не би споречкалиНи лепо ни ружно, ни добро ни злоНи јесте, ни нијеТолико тога занесеног и чедног, чудногУ млазовима киша и вејању сунцаУ клетви и вину, у незабораву и чекањуУ умирању и рађању, мој Господару и Боже,Да не могу престатиНи моје ћутње, ни раскош слова,Ни слике које се гледају очима невиднима тумаче већањем, сећањем...,Због све те лепоте удвојено певам