Marina Zinic Ilic - Jevandjelje po meni-.pdf

СЕЛЕН ПОЉЕ, РАСЕЛИ СЕПРИЧЕ СА ЦЕРА ЗА ЛАКУ НОЋ 321Питам стрица Димитрија, поредачко, све поређеИспод хлада белог дуда за момачке љуте веђе.Нема моја синовице оно` чег` је негда било,Селен поље расели се, село нам се опустило.Нема блека, нити рика, нити стада ко што беше,Самује се и стари се, из колевки род однеше.Коровина селом цвета, сви се у се нешто збили,Те роморе у брк себи, поодавно веселицу пили.Једва мрву хлеба могу, нити зуба белих има,Штап у руци, повезаче, кожуси им на грудима.Сви одреда сачекују писмо које неће доћи,Своју децу, унучиће... од петлова до поноћи.Понајчешће зловесници у авлију хитро бану,Да најаве: умро комша, ко ће њему на сахрану?!Е, мој стриче Димитрије, плаче бразда неорана,Ваљда ћемо пут Метлића, од Ускрса до Митровдана.Не требате децо после, кад нас прими иловача,Дођите нам, обиђите, оста мала на два јача.Под црепуљом хлеба биће, из дубока `ладне воде,Бар да коју прозборимо док нас греје сунце овде.Милоште нам не требају, не жалите балон „ чорбе “,Под чардаком да седнемо као у час добре мобе.Самотна је ова липа под њом косци ћиндијаше,У обору блага беше, јаге сунцу чело даше.Збогом моја синовице, сутон наше село хвата,Над сокаком звезда трне, лампек рђа зубом клатна.Још завеса на прозору, у раснућу букет ружа,У прозору фењер стари, носталгију души пружа.