Marina Zinic Ilic - Jevandjelje po meni-.pdf

310Марина Жинић ИлићКНЕГИЊА МИЛИЦАСудба моја, мени досудила, све љубави земне у небеску, сјај свогока звезди да преточим, од царице да постанем свећа, мала благада постану већа.Ја, Милица, од Немањића, кћи Враткова, а супруга Кнезане зауставих ни деветог брата, пострадаше на пољу Косовупосле свега, ја под звоно стадох, на криоцу крвавог божурада државу рањену предводим, следећи пут милога Лазара.Ах, књижевности да не беше, да мој Стефан не постаВладаром, ја не одох ни у Љубостињу, у манастир,ког сам основала, тамо не бих с Јефимијом била ине бих се обукла у ризу, никад не бих била Евгенијаи молила љубостињска звона да Срб сваки и моја Србија,за соколом крену у врхове.Да се врати што је некад било, омеђено правдом и истиномиз пепела да се роди ватра и да згреје лета и вековеда се душа к`о јасмин забели, на изгону исконскога болада достојно с три прста деснице, прсне обруч и сва очајања.О, Тројеручице, о Талија, заштитнице песника и песмедангуба не беше, ни брига обична, већ мој санак што постаде јава,кога Лазар шест векова зида , подиже га буктињама срца, скидајућиповезе гаврана, из несна у сан, преведе верникеи оне ( који ће ) тек пред Бога.