Marina Zinic Ilic - Jevandjelje po meni-.pdf

294Марина Жинић ИлићОН, КОЈИ ЈОШ НЕ ЗНАОн, који једно каже, друго мисли, а треће радине може да приђе ни мени, ни једној која је ученада се на љубав гледа очима пуним заноса и жељомда заувек иде раме уз раме, с руком под рукукако се некад ишло на црквене вашаре, кроз сокаке.И није се причало пуно, очи булке, рађале су бајкеи није било измишљања, којим се Он служинестварно било је...о том се највише ћутиније се извртало, ни показивало вражјемеркало се, загледало, освајало погледом...Он, који мења жене као филмска платнасве и да стане мирно испред мојих очију, штосвакога јутра и вечери пале свеће за спас светане може прескочити камен среће и пасти ми у загрљаји кад је озбиљан као смрт, јер таквом се не верује.И зато лију кише да сперу грехе, колико их имада врате душе из пада, под плаха црквена звоназато царују магле и рађа се гомила гневајер се изгубио сјај, што некад бејашечовек је претворен у своју супротност.Он, који данас једно, сутра друго и тако редомније да ме неће, већ ја вешто заобилазим његавраћајући га к себи, одакле бежи честопијан од успомена, пресељен у шуму страстиуглибљен у таму, која га опхрва.Он, који још не зна како да се из несвести вратиса ниском лажних обећања, зове ме у сну и обећавацелу равницу, само да се домогне крила анђела и мојихусана, живот би ми сплео од сунца и пољубаца.А зора пуче, из срца изнова крете: Оче Наш...