Marina Zinic Ilic - Jevandjelje po meni-.pdf

ПРИЧЕ СА ЦЕРА ЗА ЛАКУ НОЋ 161КОСОВО, КОЛЕВКО МОЈЕ ЉУБАВИОпет ти се враћам на хлебу и води. На сећању што се изпепела диже. Да отворим свога срца чесме. Да ти кажем,шта ме дуго боли. Долазим ти нежива, а жива, да целивамиконе са неба. Да те сузом изнова умијем, привијена уздечанска звона. Од тренутка кад си посустала, као дете од великогхода, у знак трпње ал` и благорода, дозивам тезрном бројанице.Провирујем кроз прозоре Тајне, шкрипу врата манастирских чујем.Док ти врана дно утробе кљује, траве будим гласом праискона.Овенчавам крајеве почетком. С цар Лазаром разлиставам поље.Немањића здања оснажују, пуче крчаг најезде и клетве. И гле Чуда!Несташе муцања. Крупанпоглед одгоне изроди. Звезда намигуша осоколи семе, крвзгрушану са обзорја отпи.Око ти се изнова насмеја. Зуби ти се вером забелеше.Засијаше Призрен и Љевишка. На опросту покида се тама.Ишчилеше немири и боли. Промилеше кроз густише мрави,излетеше пчелице из шума. Оживеше слику старинскогарама, озвездаше векове тренутком. А ти лепа, уздарјем још лепша,уздах срца на прагове стиже. Куд год кренем твојелице на мом, Душан силни, учини ме већом.Пева нада на сунцу расадном. Ишчезнуше оловни кораци.Бесмртност ме као некад пије, к`о дете сам у криоцу мајке,ушушкана сном уснуле звезде. Лепота ме опија к`о вино.Неман оде, драж поста још већа. Слободом се ови твоје Име. Узвикми се са усана оте: Нека живи колевка дедова! Запевајса мном васељенска надо! Учини да љубав искрама се диви.Подигни главу претужни божуре, да се живи и мртви помире.Пробдели смо над сваким изданком. Сваког лета, јесени изиме. Давала си одговоре потом. Бистрица нам избистрила море.Опет ти се враћам, Земљо прадедова. И нигде безтебе, к`о без првог слова. Нек заувек Истина те свети.Колевко древна, васкрсла из снова.