Marina Zinic Ilic - Jevandjelje po meni-.pdf

160Марина Жинић ИлићНАД ТВОЈИМ ГРОБОМЕво у присенку грљене планете, склопљене ти очи, дробишзадње снове. Сустижу те свећом, осетима, цвећем... И земљаномплевом, што ти тело прима. Душа ти се бори, млада се уздиже. Стрептајима чула, пуна спутаности.Оно гласно, све тише и тише. На ласкању, говоркању немом,надирања пев даром се примиче. А ти већма мериш ко, када икако. Извијаш се к врху, посвећеним путем. И суза варничи, окованаледом. Изнурени исход, капља зимзелена.Ту ћеш предах, када оду Велики и мали, и сви други што ти срцембеху. Бесконачни у коначном греху и расплети на диму тамјана.Видокруг се шири, приводи Распећу. Да ти опрост прими Највећи,Најбољи, када мртви на капи оживе.Све у трену и сви: у ватру, воду, пепео, громове... Сви до једног, повечној Промисли. Муње се осврћу, гађају по вису. Онда нехотице,с врховима сунца, с ћуприје, камена, тескобе... и врапци гладнисачекују своје. Да се мрве добра и зла Руком испремере.Сви походи као каравани. Ишчезну и оду диљем распоља. Самоарханђели, вечити сведоци, крај одоре ћуте, над крстачом страже.И војују битку непрекида. Понеко се сети да отпије чашу, докварничи срце зажареног лета. И реч коју проспе, налик сеобама.