Marina Zinic Ilic - Jevandjelje po meni-.pdf

152Марина Жинић ИлићДА ОЧИМА НЕ ЗАТВАРАМ КРУГВолеше те моји преци давни, дубином чежње што из ока злати,распеваном птицом излеглом у души. Волеше те редом војници исвати, твоје јесте и није, имати, немати.И сви они далеки и ближњи, што су причест твојоммрвом знали, капљом вина твојих винограда, крвљу Божјом грехеокајали. На исповест и на причест ишли, четир` пута барем угодини.И молитве Вишњем редом слали, зарад здравља,напретка и мира. Због јелека, блага, опанака...Чекала ихна прагу сељанка с хлебом, сољу, ратлуком и вином.А шиљкани лаконоге браће дичили се снагом, домесеца. Вајат, прело, моба и преслица... СпомињашеСолунце и свеца. Над амбаром и храстом млађаним.Да умију срце и очисте, ходочашћа чинили су тако.Све што поглед ока обухвати, љубили су својски иполако. Да се бразда бољитком избразди. Да почујузвона, кад преду тишину.Подиже се светлост на истоку, на западу - једну истутему...Сад се моле за своје шљивике и за чељад Савеи Мораве. Да јецаји заувек нестану, да кораци неутихну свет.У трен ношен ветром, док расплиће траве и врбакеи питају се зашто, због чега, колико и чему - спомињући Цер, Чегари Дунавске шајке. Где је амбис и кад ћеосвити?! Неумољив сат пољима кривуда...Има ли те, правдо у човека, или чекаш ону Божју, већу. Питају се, апитам се и ја...Докле, докле... Шта бихдруго, упалићу свећу, за спасење српства пред Мајком Пресветом,у Светој Фрушкој, милом Гргетегу.