9. ЈоакимИнтерФест

JoakimInterFest2014
Dan sedmi - „Majstor”
8 14
POSLEDICE RATA U LJUDIMA I NIJE SVAKA
KRIVICA JEDNAKA
OBRAZLOŽENJE ODLUKAŽIRIJA9.
JOAKIMINTERFESTA
Žiri Devetog JoakimInterFesta, u sastavu Isidora
Rajkovi ć, Marko Sosič i predsednik Zlatko Pakovi ć,
odlučio je jednoglasno i jednodušno da dodeli sledeće
nagrade:
1. Joakimova nagrada za najbolju glumicu pripada Marini
Vodeničar, za ulogu Dejzi u predstavi „Nosorog“, Ežena
Joneska, u produkciji Narodnog pozorišta Kikinda. U
predstavi koja govori o izvršenju besmislenog naloga, koji
se, kao i svi nalozi svih diktatora ovog sveta, uvek
predstavlja kao prirodna stihija, Marina Vodeničar, izrazila
je i svu ljupkost opasnog opravdanja koju ljudska bića
iznalaze da bi tom besmislu pripisala razlog, ali,
istovremeno, i kritički odnos prema toj ljupkosti. Njena igra
primer je udvojene motivacije – motivacije lika i motivacije
glumca. Lik veruje u opravdanost svoje pogrešne odluke.
Glumica zna i da je ta odluka pogrešna i kako da to
pokaže, a da njen lik ostane iskren. To je provalija između
istine i iskrenosti. I to je umetnost Marinine glume ovde i
sada.
2. Joakimova nagrada za najboljeg glumca pripada Đorđu
Markoviću, za ulogu Žana u predstavi „Nosorog“, Ežena
Joneska, u produkciji Narodnog pozorišta Kikinda. Đorđu
Markoviću pošlo je za rukom da monstruozni čin
preobražaja čoveka u nosoroga, pojedinca u krdo, glumi
kao jednostavnu dečju igru. Spojivši ono smehotresno sa
užasnim, veselo sa strašnim, strogu komičku formu sa
fluidnim tragičkim sadržajem, Marković
je otelotvorio duh
groteske, u svom čistom vidu, kao duh našeg vremena.
3. Joakimova nagrada za vizuelnost pripada scenografu
Krsti Džidrovu i kostimografkinji Mariji Pupučevskoj, u
predstavi „Naš razred“, Tadeuša Slobođaneka –
produkcija Teatar za deca i mladinci iz Skoplja. Scenograf
Krste Džidrov i kostimografkinja Marija Pupučevska
pretvorili su vreme u prostor. Vreme tragičnog istorijskog
zbivanja u poljskom selu Jedvabne, u kojem su 1941.
godine meštani na svirep način ubili 1.600 svojih
sugrađana Jevreja, ne obazirući se čak ni na uzrast,
uskrsnuli su kao estetski čin na malenom prostoru scene
skopskog Teatra za decu i omladinu. Njihovo dinamičko
scenografsko i kostimografsko delo obuhvata i glumačku
igru – pokret i gestu svakog pojedinačnog glumca,
pokrete i geste glumačkih grupa. To je živi prostor.
4. Joakimova specijalna nagrada za kolektivnu igru i
društveni angažman pripada glumačkom ansamblu
predstave „Trpele“, Beogradskog dramskog pozorišta.
Jadranka Selec, Danica Ristovski, Nataša Markovi ć,
Milena Pavlović Čučilovi ć, Milica Zari ć, Paulina Manov,
Slađana Vlajović
pokazuju šta je to društvena
odgovornost glumca danas i kako se na nju, sa pozorišne
scene, nagovara publika. Nije, naime, stvar u tome da se
tek igra jedan komad sa društveno važnom temom, kakva
je, bez sumnje, zlostavljanje žena, nego to da društveno
angažovana predstava nastaje tek kad svaki glumac,
svaka glumica, sopstvenu brigu nad problemom i
sopstvenu želju da se on reši pretvori u alatnicu za
sopstveni glumački izraz. Ansambl predstave „Trpele“
1

JoakimInterFest2014
uspostavio je sinergiju ovih briga i ovih glumačkih iskaza,
čistih kao suza.
5. Joakimova nagrada za najbolju režiju pripada Snežani
Trišić
za predstavu „Nosorog“, Ežena Joneska, u
produkciji Narodnog pozorišta Kikinda. Snežana Trišić
ostvarila je, jasno i razgovetno, svu potencijalnu
pozorišnu kompleksnost Joneskovog dramskog dela
„Nosorog“. To jeste delo o apsurdu postojanja čoveka i
sveta, kako se o tome uobičajeno govori već
pola veka, i
mi smo, gledajući ovu predstavu, taj apsurd osetili kao da
ga dodirujemo sopstvenim prstima, ali, još više od toga,
Trišićeva nam je otkrila i tajnu tog apsurda, da on
postojanju daje i samu želju – želju da se voli i da se igra.
Pred nama je ljudski apsurd, koji uliva strah u kosti, pukao
ovde kao vidik ka vrlini da se, protiv stihije straha i nasilja,
može živeti hrabro.
6. Joakimova nagrada za najbolju predstavu u celini
pripada delu „Naš razred“, Tadeuša Slobođaneka, u režiji
Vladimira Milčina, produkcija Teatar za deca i mladinci iz
Skoplja. Predstava „Naš razred“, reditelja i učitelja režije i
glume Vladimira Milčina, veliki je školski čas dramske
pozorišne umetnosti. Svi elementi pozorišnog dela u njoj su
dovedeni do vrhunca, prožimajući se tako i toliko da postaju
ono drugo. Pred našim očima kostim se pretvara u
glumačko umeće, glumačko umeće u arhitekturu,
scenografija u muziku, muzika u re č, reč
u sliku, slika u
misao, misao u glumu. Eto, to je veliko zajedničko
umetničko delo. U njega je ugrađeno ogromno rediteljsko
iskustvo, najređe vrste, i autentični entuzijazam mladih
glumica i glumaca, ali, bez euforije. Taj entuzijazam
pretvorio se u mudrost, kao što se vreme pretvorilo u
prostor.
U Kragujevcu, dana 13. oktobra 2014. godine
Završni takmičarski dan 9. JoakimInterFesta otpočeo je
manifestacijom iz pratećeg programa – promocijom knjige
slovenačkog pisca i reditelja (člana ovogodišnjeg žirija)
Marka Sosiča „Balerina, balerina”, koju je u srpskom
p r e v o d u
o b j a v i l a
beogradska
i z d a v a č k a
k u ć a
„Arhipelag”.
- Drago mi je
da je moj prvi
r o m a n ,
objavljen pre
1 7 g o d i n a
preveden na
srpski jezik,
kaže Sosič.
Knjiga je imala
promociju u Beogradu u maju baš u (ne)vreme velikih
poplava. Roman Marka Sosiča „Balerina, balerina”
objavljen je u prestižnoj ediciji „Sto slovenskih romana” a o
knjizi je na promociji, na Maloj sceni Knjaževsko-srpskog
teatra govrio poznati književni kritičar i urednik Gojko
Božović.
Po njemu ovaj roman opisuje svet porodice i „priču u
nama” i čitalac ga doživljava kao sopstveno pravo na
različitost.
Sedme festivalske večeri na repertoaru je bio komad
Ronalda Harvuda „Majstor” koji je u Bosanskom
narodnom pozorištu iz Zenice režirao Dino Mustafić.
Zenički BNP već dugo sarađuje sa
- Drago mi je da smo i ove godine na festivalu i da se
nastavlja dobra i kvalitetna saradnja našeg i
kragujevačkog pozorišta. Ona od ove godine ima i novi
aspekt jer smo je proširili na razmenu dečijih predstava.
Mi smo već radili i koprodukcijske projekte poput komada
Galantno, čelni čovek BNP’ovog marketinga ne propušta
da pohvali dobru organizaciju smotre naglašavajući da se
njihov ansambl sjajno oseća na InterFestu i nada se da će
u skorije vreme njihova kuća moći da se po pitanju
gostoprimstva revanšira kragujevačkoj.
Zvezda presdtave „Majstor” proslavljeni glumac Miralem
Zubčević (Roman Kozačenko), bard bosanskog i eks JU
glumišta ostao je dosledan svom prtincipu da nikada, ali
„12 gnevnih ljudi” i što se zajedničke produkcije tiče,
nadam se da se na tome nećemo zaustaviti, jer se takav
vid zajedničkog rada pokazao kao dobitna kombinacija ne
samo za naše teatre koji u njemu učestvuju, već i za same
države iz kojih
dolazimo ali pre
s v e g a k a o
o s v ž e n j e z a
pozorišnu publiku
što je i najvažnije,
s m a t r a E l v i r
Škiljo, čelni čovek
s l u ž b e
m a r k e t i n g a i
p r o p a g a n d e
zeničkog BNP-a.
Po njemu, poznati
Harvudov tekst
„Majstor” idealno
se ulapa u seletorov moto ovogodišnjeg InterFesta „Rat u
nama i oko nas”.
- Naša predstava „Majstor” govori baš o tome,
posledicama rata u ljudima. I danas, posle dve decenije u
Bosni i Hercegovini se pokazalo da posledice rata su i
dalje u glavama i dušama ljudi i da ih se ne možemo
nikako osloboditi. Na žalost, to se kod nas, najviše
manifestuje kroz političku situaciju. Ovogodišnji
kragujevački festival uzeo je za svoj koncept baš pravu i
ozbiljnu temu i o noj bi trebalo, sem festivalske selekcije
organizovati čitav niz okruglih stolova, diskusija i panela u
svim zemljama našeg regiona sa pitanjem „Šta dalje?”.
Jedan od načina da se o tome progovori jeste drama i
pozorište ali i dalje ostaje otvoreno pitanje „kako da se
lečimo” od tih posledica, konkretan je Škiljo,
naglašavajući da ni njihova izvedaba „Majstora” ne
pokušava da daje konačna rešenja nego da se „trudi” da
samo postavi prava pitanja.
apsolutno – nikada ne daje izjave za medije, ali je zato
njegova mlađa koleginica Snežana Vidović (Marijan
Stoun) koja je izuzetnom glumačkom igrom koja peleni
dočarala lik advokatice udate za Jevreja, žene sa svojim
ličnim stavom o holokaustu ali i čimbenikom britanskog
pravosudnog sitema osetno (raz)govorljivija. Po njoj, na
InterFestu najvažnija je baš ta – društvena angažovanost.
- Ti privatni, lični ratovi, po meni najuočljiviji su u našoj
2

JoakimInterFest2014
postavci „Majstora” baš u liku Kreside Fild kao žene koja
se slomi i počne da podržava kompletan fašistički pokret
samo zbog toga što je sudskom procesu izložen neko ko
je njoj lično jako drag i koga ona poistovećuje sa svojim
ocem. Borba, rat, koji se odvija u njoj samoj od nje na
kraju, slobodno možemo reći napravi fašistu, ceni
Snežana Vidović.
Za lik advokatice Stoun koji ona tumači ističe da je žena
koja ima svoja lična uverenja i jaka ubeđenja.
- Ona lično ima svoje i to vrlo jasno mišljenje po pitanju
genocida, etničkog čišćenja i zločina protiv čovečnosti.
Čak, šta više i udata je za Jevreja, dakle, što bi rekli
„postradalu stranu” u ovom procesu ali, u momentu kada
se odluči da brani Kozačenka, što je meni bio i ključ
prilikom građenja ove uloge, ona je sigurna da ga ne može
odbraniti – jer njega niko i ne može odbraniti od sebe
samog i večne griže savesti koja ga deceniajma razjeda i
nagriza, ali je kao čovek i kao pravnica svesna da postoji
razlika i u samim počinjenim zločinima koja se ogleda
ukrivnji Fedorenka i Kozačenka, ona smatra da obojica
jesu krivi ali i da nije svačija krivica jednaka, tvrdi naša
sagovornica, dodajući da je lik Fedorenka čovek koji zlo
čini iz ideologije, smatra da je čist pred sobom, društvom i
čitavim čovečanstvom jer je odležao 30 godina robije i
dalje, potpuno nepromenjen ne libi se da kaže: „dajte mi
mitraljez i Jevreje i sve bih to ponovo učinio”. Po njoj
iskonsko zlo i antagonizam prema jednom narodu ipak se
ne mogu porediti sa Kozačenkovim gresima koji postoje
ali su posledica njegove mladosti – rane dvadesete i
životnim okolnostima koje su mu „gurnule pušku u ruku”.
- Iz njegove životne priče koja se posle pola veka odvija
pred činovnicima britanskog pravosuđa mi jasno
naslućujemo da on, verovatno jako teško opali prvi metak,
ali, zato, svaki naredni „ide lakše”. Nakon toga, on je
potpuno svestan svog greha i počinjenih zločina. Izdvaja
se ne samo iz tog sveta, nego potpuno izoluje iz društva.
Živi svoj život sa stalnim kajanjem, zbog toga i neumereno
pije, dopušta suprugi da ga
neprestano tuče i povređuje što po meni jeste
samokažnjavanje i opsećaj krivice zbog čega ima tu
stalnu potrebu da neprestano pati ne bi li tako okajao
svoje ratne grehove, tvrdi Snežana Vidović, još jednom
podvlačeći svoju tezu – da on jeste kriv ali nikada nisu svi
podjednako krivi jer i nisu podjednako učestvovali u
zločinu i sa istim polazištima i motivima.
Voditelj razgovora Goran Cvetković otvarajaći poslednju
sesiju okruglog stola napomenuo je da je zenički BNP na
prošlogodišnjem JoakimInterFestu osvojio gran pri sa
predstavom „Grebanje ili kako se ubila moja baka” Tanje
Šljivar.
- Večeras smo videli komad sa sličnom tematikom kao i
prethodne večeri o pogromu Jevreja u Ukrajini i Poljskoj.
Po meni ovo je Harvudov lični obračun sa Englezima i
njihovimpravosudnim sistemom koji zbog pravnih
začkoljica i procedure dozvoljava da osvedočeni zločinci
ostanu nekažnjeni.
Po njemu, ovo je i komad klasične – zvezda dramaturgije
u kojem je čitav tim predstave posvećen i funkciji lika
Kozačenka kojeg maestaralno tumači Miralem Zubčević.
- I sam, ako se to može reći „branim” lik Kozačenka kojeg
sam gradio bašđ na distinkciji u odnosu na Fedorenka,
čoveka koji se jednostavno, ni posle sveg ovog vremena
ne kaja ali, ni malo. Kozačenko je „uhvaćen” u kolosplet
zločina u odrđeneom životnom i istoprijskom trenutku,
smatra on, citirajući misao Ive Andrića „Mi, verujemo da je
rat bio i da će biti – ali nikako u vreme u kojem mi živimo”.
To se na žalost obistinilo i Kozačenku ali i svima nama,
zaključio je Zubčević.
Predstava „Majstor” zeničkog BNP-a insirisala je jaku i
živu diskusiju gledalaca koji su posle predstave ostali na
razgovorima, na najposećenijem okruglom stolu od
početka festivala.
Time je stavljena tačka na takmičarski deo ovogodišnjeg
9. JoakimInterFesta.
Reč kritike
ZLOČIN I POKAJANJE
MAJSTOR (po delu Ronalda Harvuda – reditelj Dino
Mustafić – Bosansko narodno pozorište Zenica)
Predstava Dina Mustafića i Bosanskog Narodnog
Pozorišta Zenica, povezuje vremena – Drugog svetskog
rata, skorašnjeg rata u bivšoj Jugoslaviji, ali i savremena
zbivanja na teritoriji opasno rasplamsale osvetničke vatre
u Ukrajini. Miralem Zubčević igra pomenutog Kozačenka,
uverenog u sopstvenu nevinost – pokušava da ubedi
policiju da se u celoj priči o zločinu radi o nekom
njegovom, zapravo izmišljenom, imenjaku. A što je još
važnije – pokušava da ubedi ljude sa kojima dugo i mirno
živi, za koje radi i koji ga vole – da to nije bio on. I stvrano –
on je posle 50 godina neki sasvim drugi čovek. Ali – ratni
zločin ne zastareva. U drugom delu predstave, Miralem
Zubčević igra sa jakim podsećanjem na sudjenja u
Haškom tribunalu – oslanja se na karakteristične geste i
aktivnosti Ratka Mladića i time povezuje mnoge
asocijacije – od istorijskih, do aktuelnih. Time podvlači i
Harvudove sumnje u pravosudni sistem Velike Britanije,
koji se koristi kao osnov za vodjenje procesa u Hagu i koji,
svojim rastegljivim pravilima, omogućava da se i najteži
zločinci izvuku od dugih zatvorskih kazni. Harvud
3

JoakimInterFest2014
zapravo, postavlja i pitanja – KAKO je moguće da se
jedan tako opasan zločinac prošvercuje iz sabirnog centra
posle rata, u Britaniju i kako je moguće da prodje kroz
gusto sito provere svakog useljenika – naročito iz zemalja
u kojima je Hitler imao verne saveznike? Harvud otvoreno
optužuje različite vojne i obaveštajne strukture svoje
zemlje, da su svesno prihvatale ponudjenu saradnju
pohapšenih fašista, u zamenu za špijunske podatke o
tadašnjem Sovjetskom savezu. Otkriva licemerje
Zapadnih saveznika prema Staljinu i Sovjetskim
armijama, od kojih je u borbi protiv fašizma poginulo
dvadesetak miliona boraca, da bi se porazio Hitler, sa
kojim su na početku njegovog uspona, svi sklapali
saveze. Ove teške optužbe na imperijalističko društo i
njegove stubove – vojsku, policiju, sudstvo...hrabar je akt
jednog velikog pisca, Ronalda Harvuda. Zenička
predstava Dina Mustafića, radjena u maniru tipičnog
pozorišta glumačkih zvezda, ukazala je na pravce
piščevih razmišljanja i približila ga savremnim, nama
bliskim iskustvima sa ratnim zločinima i sudjenjima
naredbodavcima i izvršiocima. Korisna i potresna
predstava o mnogim bolnim pitanjima – sistema i čoveka u
njemu. Šteta je što i ostali likovi nisu imali više prostora i
što su glumci igrali te likove više da bi obogatili radnje
glavnog lica – ratnog zločinca koji se kaje. Njega je
Miralem Zubčević odigrao majstorski. Čestitam!
Goran Cvetković, pozorišni kritičar i selektor
JoakimInterFesta
Večeras na repertoaru
Scena Joakim Vujić,
utorak 14. oktobar – 20 sati
Pozorište Timočke krajine
„Zoran Radmilović” Zaječar
KABARE NUŠIĆ
Adaptacija i dramaturgija
Dimitrije Kokanov i Jovana Tomić
Režija: Jovana Tomić
Scenografija: Mirko Stokić
Kostimi Marina Pavlović
Kompozitor Irena Popović
Scenski pokret Bojana Mišić
Igraju:
Vujadin Milošević
Dara Rančić
Jelena Rajić
Marina Lazarević
Miloš Đuričić
Vladimir Milošević
Marko Pavlović
Predrag Grbić
O predstavi:
„Kabare Nuši ć” predstavlja kolaž najpoznatijih komada
Branislava Nušića – „Gospođa ministarka”, „Sumnjivo
lice”, „Narodni poslanik”, „Put oko sveta”, „Pokojnik”,
„Ožalošćena porodica”, „DR”, kao i delo „Autobiografija” u
adapitaciji Dimitrija Kokanova i Jovane Tomi ć. Kako kaže
Jovana Tomić
reditelj, „tematska celina koja ujedinjuje i
povezuje scene ovih komada je tretman odnosa Srbije i
inostranstva, odnosno, potrebe građana Srbije da
emigriraju van granica države, kao i odnos prema
strancima u Srbiji. Komad daje uspon i pad prosečne
porodice koja se otisnula u političke vode, a komedija je
samo formalno određenje
ove predstave jer su scene
oblikovane u vidu skeča”.
Prijatelj teatra
Novinarski tekstovi
4