Katalog - Универзитет у Београду

Позориште се у Кини појавило доста касно, тек почетком II миленијума и
увек је имало синкретичку природу. Мотиве је црпло из елемената
старих култова и празника јер није имало претходну епску традицију као
што је то био случај античке Грчке. У XIII веку су се појавили први
писани текстови комада, а у наредном веку настају основе класичне
кинеске драме са заокруженим списком глумачких рола, са устаљеном
музичком пратњом и канонизираном сценском радњом. Средином XVI
века настала је традиција театра Кунћиу, популарна међу образованим
слојевима, а истовремено и велики број локалних позоришних традиција
које су до почетка XX века нарасле на број од 300. Од XVIII века на
основу синтезе неколико локалних позоришних традиција настала је
такозвана Пекиншка опера – најсавршенији производ готово
хиљадугодишње еволуције кинеске музичке драме. Његов канон је
строго задати репертоар сценских захвата, а задатак кинеског глумца је
да их максимално прецизно репродукује. Сваки лик кинеског позоришта
представља одређени тип човека, на који указује симболика његове
шминке и костима. Степен симболизације разликовао је класични театар
од народног кога је одликовао већи натурализам у приказивању, а и
склоност гротесци.
Поред драме, у Кини је настала и аутентична традиција луткарског
позоришта. У старим написима назире се његова повезаност са
погребним обредима. Већ у VI веку се појављују веома популарне лутке
марионете, а представе се играју на сахранама угледних људи. Наредних
векова настаје право луткарско позориште, да би у XIII веку само у
Фуђиену било око триста трупа. У епохи Сунг биле су познате ''пливајуће
39