Katalog - Универзитет у Београду

Будизам је, како
каже легенда,
стигао у Кину у
град Лоујанг –
престоницу цара
Мингдиа у I веку
нове ере. Почетком
II века настала је
чувена Сутра од 24
члана, као прво
објашњење основа
будистичког учења
на кинеском језику.
Али, ипак се за
оснивача кинеског
будизма сматра
парфијански монах
Ан Шигао који је превео на кинески око 30 будистичких дела. Будизам је
карактерисала велика разноликост облика и метода мисионарског рада,
а спој будистичког учења и кинеске учености догодио се крајем III века
током превођења Махајане – канона будизма. Од владајућег врха нова
религија је призната у IV веку, а најплодоноснији је био период од VI до
VIII века. Процват филозофских школа кинеског будизма поколопио се
са оснивањем империја Суи и Танг. У почетку је доминирала школа
Тиентаи коју је основао монах Џији, али највише достигнуће
филозофског будизма била је школа Хуајан чије је оснивач био Ду Шун.
Што се тиче практичних будистичких школа, најпознатије су Ђинту и
Чан. Последња велика новина у будистичком свету Кине било је ширење
тантризма или тантрајане (треће поред хинајане и махајане) –
религиозно практичног правца у коме су главну улогу играле разноразне
бајалице, магијски и езотеријски обреди. У IX веку будизам је изгубио
ранију стваралачку енергију али је у сваком случају проширио хоризонте
кинеске традиције и играо важну интегративну улогу у друштву.
Будистичка литература садржи опсежну класификацију метода
медитативне праксе и нивоа духовног усавршавања. У њеној основи је
идеја интуитивне спознаје и недуалности свих опозиција, тако да је
мудар акт у будизму – акт апсолутне слободе. За класичан образац
праксе усавршавања у зрелом будизму може се сматрати систем који је
крајем VI века разрадио Џији, а који садржи 10 ступњева: стварање
добрих разлога, уклањање жеља, скидање преграда, хармонизација,
погодни начини праксе, правилна пракса, откривање корена милосрђа,
спознаја злих дела, исцељење бољки и антиципирање догађаја.
27