Katalog - Универзитет у Београду

Будистичке статуе
Буда из Лешана
У царству династије Сунг настао је нови филозофски систем који се у
западној литератури зове ''неоконфуцијанство'', а који покушава да на
нов начин реши традиционални задатак кинеске мисли: да се објасни
заједничко постојање човека и света. Средином XI века филозоф Шао
Јунг разрадио је космолошку теорију, засновану на математичким
прорачунима из Књиге промена. Даљи развој неоконфуцијанске мисли
везује се за браћу Ченг Јиа и Ченг Хаоа који су у употребу увели зборник
канона Четворокњижје, али главни систематизатор и идеолог званичне
струје неоконфуцијанизма био је Џу Си у XII веку. По њему човек има
задатак да искорењује своју ''људску свест'' (жен син) и постепеним
акумулирањем знања открива у себи ''небеску природу'' (тиен син).
Његов савременик и критичар, зачетник друге струје, Лу Сјангшан је
сматрао да се небеска природа открива спонтано и тренутно у
конкретном чину. Ту тезу развијао је на прелазу из XV у XVI век Ванг
Јангминг, али до краја владавине династије Минг обе струје су се сасвим
исцрпле.
У XIX и XX веку у Кини су се ширила западна учења, а на првом месту
социјални дарвинизам кога је популарисао Јан Фу. Уочи Синхајске
револуције истакнута је чувена тријада народних принципа:
''националност'' (мин цу), ''власт народа'' (мин ћуан) и ''народно
благостање'' (минг шенг). Од краја друге деценије XX века јачају
леворадикална расположења, а од 1922. када је основана Комунистичка
партија Кине доминантна идеологија је марксизам, а прогањани су сви
остали погледи на свет.
РЕЛИГИЈЕ
Народна веровања и култови у свом
средишту имају појам душе који је најтешње
повезан са традиционалним начином живота
Кинеза. Према класичном веровању човек носи у
себи две врсте душа хун и по, које представљају
светло начело јанг, односно тамно јин. Кинези од
давнина верују да после смрти човека тешка или
телесна душа остаје с телом у гробу и доспева у
25