Katalog - Универзитет у Београду

(ке ђи), аскетизам у коме се духовно чврсне и очовечује, али обавезно у
општењу са другима. Сходно томе култура је човекова творевина,
подразумева заједништво и непосредно се ослања на природу. Као
творац културе, кроз напор сопствене моралне самосвести, човек је
стављен у центар космоса, а Конфуције је овим идејама усмерио
целокупну кинеску мисао ка спознаји матрица људског искуства и
откривању симболичког кључа културе. Свако знање је морално, а човек
не може достићи савршенство ако ка њему не води и друге. Конфуцијев
животни кредо је: ''Иди куда те срце води не кршећи правила''.
У IV и III веку п.н.е. нова тумачења конфуцијанске мисли дали су Менгци
(који је сматрао да су етичке норме урођене, па је самоусавршавање
значило само њихов развој) и Сјун-ци који је сматрао да је човек по
природи зао, да доброту ствара сам, те да се његова величина огледа у
способности да победи сопствену природу и негује морал у себи. Од V
века п.н.е. водећу улогу преузели су такозвани ''путујући учењаци'' (јоу
ши) који су били на положајима дворских саветника, неоптерећени
архаичним наслеђем, отворени за ново схватање света засновано на
апстрактним рационалним претпоставкама као што су универзални
закон разума или свеопшта љубав (ђиен аи). Најпознатији међу њима
био је Мо-ци који је развијао утилитаристичку тезу о идеалној држави у
којој је све подређено општој користи.
Лао-ци
Друга велика традиција кинеске
мисли, после конфуцијанства, је
даоизам. За оснивача даоизма
важи Лао Дан или Лао-ци који је
према предању био старији
Конфуцијев саветник и архивар на
двору владара династије Џоу, али
се као чудак и мизантроп
одметнуо, живео као пустињак и
чак отишао некуд на Запад,
оставивши иза себе ''Канон Пута и
његове Снаге'' (Даодеђинг) –
канонско дело у даоизму.
Даоистички храм
Други чувени даоистички
филозоф био је Џуанг-Џоу или
Џуанг-ци који је живео почетком
III века п.н.е. Даоистички
мислиоци прихватили су
конфуцијанску идеју о
нераскидивом јединству ''пута
човека'' и ''пута неба'', али су јој
придавали више онтолошки него
етички смисао, сматрајући да је
идеалан човек онај који се
вратио на свој искон – ''човек-дете''. Суштина Пута је ''празнина и
23