Katalog - Универзитет у Београду

војсковође Сун Цуа из V века пре н.е. Што се тиче законодавства, оно се у
древној Кини изједначавало са кажњавањем. Први зборник писаних
закона појавио се у VI веку пре н.е. и звао се Књига казни.
Традиционално није постојала претпоставка невиности, већ је оптуженик
доказивао да није крив.
Друштвена хијерархија у Кини се очитовала кроз поделу на класе међу
којима су најважније: учени чиновници који су били најобразованији и
најморалнији, земљорадници, занатлије и трговци. Осим породице као
темеља друштвене организације, значајни су били кланови (цунг цу) са
култом заједничког мушког претка, затим струковна удружења (занатска
и трговачка) као и тајна друштва која воде порекло од ''Друштва Неба и
Земље'' које је на западу познато као ''Тријада''.
Мудрост и филозофија
Први кинески мудрац био је
Конфуције (око 551-479. године
п.н.е.) чије учење је представљало
први свесни покушај да се споје
морални напор и свакодневна
пракса тиме што ће се на нов
начин осмислити категорија
ритуала. Он је по образовању и
погледу на свет припадао
категорији жу – познаваоцима
обреда, мудрости и предања,
професионалним људима књиге
који су имали снажан утицај на
владарским дворовима и шире.
Конфуције се трудио да обнови
старе обичаје династије Џоу, због
чега је велики део живота провео
путујући, да би се вратио у завичај
и последње године посветио
подучавању. Он је људски живот
посматрао као непрекинути процес учења и самоусавршавања ослоњен
на принципе Џоу традиције и био први који је поставио питање
моралних основа знања, у смислу човекове дужности да усагласи своја
права и обавезе са нормама традиције. Конфуције иза себе није оставио
никаква писана размишљања нити је показао интерес да створи
сопствени систем идеја. Главна конфуцијанска књига Беседе и
размишљања заправо се састоји из записа његових разговора са
ученицима. Њена окосница је схватање духовног живота као
коегзистенције људских воља, а један од главних појмова је жен – таква
врста човечности која сједињује самодовољност човека моралне воље и
саосећање са људима који га окружују. Конкретно, човечност као
оличење хармоније и мера свих врлина се по Конфуцију огледала у томе
да ''другоме не чиниш оно што себи не желиш''. То је апсолутна мера
људског у човеку која га чини сопственим господаром. Морални идеал
конфуцијанства је лично усавршавање, неуморно превазилажење себе
22