Nicoline van Harskamp - DeLVe | Institute for Duration, Location and ...

ulica, jer sve mi je to vrlo sumnjivo, gospodine, ne verujem da bi tolika kestenova stabla
nestala, makar bi jedno ostalo, drveće, valjda, ima duži vek, kestenovi, gospodine, ne
umiru tek tako.
Eto, ne verujem, gospodo, svojim očima. Niko nije u stanju da mi objasni gde su nestali
ti kestenovi, i da nije vas, ja bih posumnjao da sam sve to izmislio ili sanjao. Jer, znate,
tako je to sa uspomenama, čovek nikad nije siguran. Veliko vam hvala, gospođo, idem da
potražim kuću u kojoj sam živeo. Ne, hvala vam, više bih voleo da budem sam.
Onda on prine jednim vratima, mada to nisu bila ona vrata, i pritisnu zvonce. Izvinite,
reče sasvim običnim glasom, da li tu stanuje Andreas Sam? Ne, ne, reče žena, zar ne umete
da čitate? Ovde stanuje profesor Smerdel.
Da li ste sigurni, ponovi on, da ovde ne stanuje Andreas Sam? Pre rata je stanovao ovde,
znam pouzdano. Možda se sećate njegovog oca? Eduard Sam, s naočarima. Ili se, možda,
sećate njegove majke. Marija Sam, visoka, lepa, vrlo tiha. Ili njegove sestre, Ana Sam,
uvek s masnicom u kosi. Eto, vidite, onde gde je ona leja s lukom, tamo je bio njihov krevet.
Vidite, gospođo, ja se sasvim dobro sećam. Tu je stajala šivaća mašina njegove majke,
Marije Sam. Bila je to singer mašina, s nožnom pedalom.
O, ništa ne brinite, gospođo, samo evociram uspomene, znate, posle toliko godina sve
nestaje. Eto, vidite, na mom je uzglavlju izrasla jabuka, a singerica se pretvorila u bokor
ruža. Od kestenova pak, gospođo, vidite, nema ni traga. To je zato, gospođo, što kestenovi
nemaju svoje uspomene.
Čuli ste, kuće nema. Na mom je uzglavlju izrasla jabuka. Jedno kvrgavo, povijeno stablo
bez ploda. Soba mog detinjstva pretvorila se u leju s lukom, a na mestu gde je stajala
singerica moje majke - bokor ruža. Pored bašte se uzdiže nova trospratnica, u njoj stanuje
profesor Smerdel. Kestenove su posekali, rat, ljudi ili prosto - vreme. A evo šta se tu zbilo,
u Bemovoj dvadeset sedam. Pre dvadesetak godina, koje sam hteo da preskočim jednim
lirskim skokom unapred. Ulazi moj otac, dva-tri meseca po našem odlasku, u kuću broj
27 u Bemovoj i iznosi naše stvari: dva ormara, dva kreveta, singericu moje majke. Kad
su izneli i poslednji deo nameštaja, a to je bio onaj otoman u kojem pevaju federi, evo -
gospođo Smerdel, ja još uvek s vama govorim - šta se zbilo: “Kada smo izneli i poslednji
deo nameštaja, draga moja Olga, a to je bio onaj otoman u kojem pevaju federi, kuća se
srušila kao kula od karata. Ne znam ni sam kakvim sam čudom uspeo...” (Iz pisma Eduarda
Sama, moga oca, svojoj sestri Olgi Sam-Urfi).
Sada je tu posađen luk, lepi zeleni praziluk, gospođo...
Objavljeno u knjizi pripovijetka Danilo Kiš: ‘Rani jadi’, 1970
Pravo na objavljivanje ljubazno nam je ustupila gospođa Mirjani Miočinović na čemu joj zahvaljujemo.
GDJE SE SVE TEK TREBA DOGODITI / WHERE EVERYTHING IS YET TO HAPPEN